- 24 Avg 2007, 17:27
#881865
Situacija je sledeća: neko vas privlači, pa recimo, emotivno-seksualno. Osećate nešto posebno prema toj osobi, ali istovremeno racionalno znate da je on(a) bezveze tj. na tom nivou uopšte niste privučeni, naprotiv. I šta sad?
Ja recimo, uzmem da čitam filozofiju, verujući da je osnova svake emancipacije teorijska emancipacija. Teram sebe da emotivno ne prevagne, nego da racionalno, kao ono koje me retko izneverava, ima glavnu reč. A onda, opet, dođe talas emocija, koje doživljavam kao slabost, i ta podivljala horda začas sruši visoko uređenu aristokratičnost mog razuma.
Takođe, spoznajem da moje emocije itetkako utiču na opseg racionalnog zaključivanja. Ne samo u smislu racionalizacije tj. pokušaja da argumentima potisnem emotivne upade, već da recimo osećanje straha često zna da proizvede krajnje opsežan, konzistentan sistem misli koje me ubede da on nije za mene, a zapravo se samo plašim da ću biti povređen, dok na racionalnom planu može biti više scenarija u igri, ne samo navedeni, indukovan strahom, koji biram kao najvaldiniji.
I šta sad sa svim tim razumom i osećajnošću? Da, u paklu sam ambivalencije, dragi moji forumaši. Pomagajte nesrećnoj duši da prevaziđe sumrak čistilišta i da na glavu posutu pepelom pokajanja konačno sine svetlost nebesnih visina. Budite glas utehe anđeoske Beatriče i spasite me iz iskušenja ove božanstvene tragikomedije.
Kako se vi otkačinjete? I da li se otkačinjete?
Slušate li više razum ili ste u diktaturi vlastitih osećanja?
Ja recimo, uzmem da čitam filozofiju, verujući da je osnova svake emancipacije teorijska emancipacija. Teram sebe da emotivno ne prevagne, nego da racionalno, kao ono koje me retko izneverava, ima glavnu reč. A onda, opet, dođe talas emocija, koje doživljavam kao slabost, i ta podivljala horda začas sruši visoko uređenu aristokratičnost mog razuma.
Takođe, spoznajem da moje emocije itetkako utiču na opseg racionalnog zaključivanja. Ne samo u smislu racionalizacije tj. pokušaja da argumentima potisnem emotivne upade, već da recimo osećanje straha često zna da proizvede krajnje opsežan, konzistentan sistem misli koje me ubede da on nije za mene, a zapravo se samo plašim da ću biti povređen, dok na racionalnom planu može biti više scenarija u igri, ne samo navedeni, indukovan strahom, koji biram kao najvaldiniji.
I šta sad sa svim tim razumom i osećajnošću? Da, u paklu sam ambivalencije, dragi moji forumaši. Pomagajte nesrećnoj duši da prevaziđe sumrak čistilišta i da na glavu posutu pepelom pokajanja konačno sine svetlost nebesnih visina. Budite glas utehe anđeoske Beatriče i spasite me iz iskušenja ove božanstvene tragikomedije.
Kako se vi otkačinjete? I da li se otkačinjete?
Slušate li više razum ili ste u diktaturi vlastitih osećanja?
)
i onda se pitam sto sam sama 
U mom umu i telu besni večiti rat racionalnog i emocionalnog. 
