- 10 Feb 2010, 16:15
#1779236
Ponovo ti pisem... Raduje me taj mali ritual koji zivi sam za sebe. Ne citas ih. Nije to ni vazno vise. Za ove dve godine navikla sam da o tebi razmisljam kao o zamisljenoj konstanti koja se ne menja. Konstanti koja ce uciniti da u svom ovom ludilu postoji jedna stvar, jedno mesto u kojem postoje i moja secanja, onakva kakva su nekada bila, nepromenjena... Potrebna si mi takva. U ovom vremenu, sada, retko posecujem ona mesta u sebi u kojima si boravila stvarna, od krvi i mesa, promenljiva i sklona truljenju kao i sve sto postoji. To je proslost. Moja proslost. Ti si moja proslost. I moja sadasnjost. Buducnost je za mene izgubila privlacnost neodredjenosti.
Ovde gde sam sada, sa ove daljine, sve izgleda... Drugacije?
Talasi svojim zapenusanim prstima pokazuju put nestvarno plavog neba, oblaci su retkost kojoj se radujem kao nekada dolasku Bozica ili nove godine, sunceva svetlost svemu daje neki pokrov zivota, kao da sve pod njime izvlaci zadnje atome svoje energije da bi udovoljilo tom pozivu. Ponekad nocu sanjam da pada kisa... znas vec. Dugo mi je trebalo da se naviknem na nocno nebo prekriveno milijardama zvezda. Nigde jednog kutka neba koje je tamno. Cak ni poznata sazvezdja ne izgledaju poznato, kroz njihove konture urezane u secanju sada probija na hiljade sicusnih tackica koje, ponekad, da ne bih razmisljala o necem drugom, u mislima spajam zamisljenom olovkom i cudim se obliku koji dobijem. Ovde je uvek leto. Smenu godisnjih doba belezim pticama selicama, i sakupljam pera iz njihovih krila koja ispadnu kada slete na grane drveca da se odmore (smesno od mene, znam), pera koja u sebi jos kriju mirise severa, proleca, jeseni i zima... Cuvam ih pod jastukom i drzim prekrstene prste da mi donesu snove o onom tamo.
Prokleta sam, zar ne? Taj nemir u meni, to talasanje krvi, ta potreba da idem sve dalje i dalje, u bezumnom seldjenju jednog sna. Zastanem na nekoj stanici, ucini mi se lepo i poznato to gde sam spustila stopalo, ucini mi se da prepoznajem taj trag u koji se uklapa moja noga kao Pepeljugina noga u onu smesnu staklenu cipelicu, i ne primecujem nista drugo, zacarana mogucnoscu da sam konacno stigla. Tek kasnije pocinjem da primecujem onaj kamencic u cipeli i krv koja ostaje iza otsecenih prstiju ili pete... Ideali se tako lako pretvore u rite, a ipak, i tako otrcani pokretacka su snaga.
Covek ne moze pobeci od svoje sudbine. Cini mi se da, ma gde se nalazila, ostajem svedok ljudskog ludila, legitimnog ludila, onog koje se tolerise i prihvata kao istorijsko nasledje. Odjeci rata u ovom delu zemlje dobro su prikriveni. Zivot se odvija naizgled normalno. Da nije ove dece, pratila bih vesti na radiu i televiziji (BBC, CNN - to ovde dopire) kao i svi drugi (slusanje i gledanje lokalnih stanica i citanje lokalnih novina mi jos uvek predstavlja problem, nisam toliko savladala jezik). Ovako, pratim posledice u njenim ocima.
To je prvo sto su nam rekli kada smo stigli ovamo – nemojte se emocionalno vezivati. Dobar savet pretpostavljam, ali, naravno, sto se mene tice i potpuno beskoristan. Ne mogu mehanicki posmatrati decu kao deo svog posla. Ponekad mislim da su prave zrtve upravo ove koje niko ne broji, koje prezive, a ne one koje se broje kao mrtva tela, a ponekad mislim da su rodjeni pod srecnom zvezdom, da je neka visa sila zastitla njihove zivote, i svi se mi ovde trudimo da toj visoj sili udovoljimo. Ponekad je smisao svega ovoga lako dokuciv, a ponekad je sasvim nerazumljiv, kao i svugde, samo je ovde lakse uocljiv.
Cini mi se da cak i vazduh ovde prati volju sunca. Preko dana je gust i kao da dise sam za sebe, namecuci se plucima agresivno, kao da ti cak ni ta refleksna radnja nije potrebna da bi ziveo. Dovoljno je da sunce izadje i svi se konci, privezani za sve sto zivi, zategnu, i sve postaje deo velike lutkarske predstave u kojoj su lutke zive samo dok ih neko pokrece. Kao da slobodna volja ne postoji, kao da niko ne uzima odgovornost za vlastiti zivot u svoje ruke. Ovde zaista mozes samo da postojis...
Noci... Noci su drugacije. Citava glumacka postava zbaci svoje maske, i tada vidis umorna lica rasterecena od nagona da se neprestano smeju. Mislim da se na to necu nikada naviknuti, na nedostatak bilo kakvih drugih vidljivih emocija, kao da sve sto dise prati smenu dana i noci i pokrece se iz belog u crno, iz crnog u belo, iz belog u crno... A milijarde boja bukte oko nas. To uznemirujuce slepilo oko mene cini me usamljenijom nego ikad. Ne pripadam ovde, ne uklapam se, i mislim da smo mi „pridoslice“ prokazani kao „opsednuti demonima“ zbog naseg nacina da emocijama obojimo svoje lice (sada me mozes zamisliti kako se dobrocudno smesim nakon ovih reci, sa dubokim razumevanjem za „njihovu“ opreznost pema razlicitom. Ne dodirujem njihovu kulturu, njihovu tradiciju, njihovu prilagodjenost vekovima koji stoje iza njih. Znam da sam tek semenka koja putuje na vetru, koja jos nije nasla tlo u kome bi pustila korene.)...
Zina... Zina je divna devojcica. Ne samo lepa, ne samo slatka, nego istinski divna. Nevina, nedotaknuta, prirodna. Da, mozda je to najbolja rec koja je opisuje. Prirodna. Njene ogromne tamne oci bunari su nezajazljive radoznalosti prema zivotu. Papiri za usvajanje su gotovo legalizovani. Naravno da u ovom ludilu to sporo ide, a i ceka se da prodje zakonski rok u kome se jos moze javiti neki njen zivi rodjak, mada su za to sanse minimalne (koliko god me bolela pomisao da bih je mogla izgubiti, toliko bih bila srecna da je negde ceka toplina njene krvi, njenog mesa). Naucila sam je da cita i pise, sada ucimo dalje, mada znam da je to samo moja bahatost i da joj time otvaram vrata koja, mozda, ne bi trebala da joj otvaram (jos uvek nije sto posto sigurno da se neko njen nece pojaviti). Ali, kada je ona u pitanju, padaju sve moje moralne barijere prema „ispravnom“, i budi se sva moja netrpeljivost prema nepravdi. Zasto je potrebno da ona ostane neobrazovana da bi se mogla uklopiti? Zasto je potrebno da se ona, bistra, pametna, brza u svojim zakljuccima uklapa u nesto sto bi, zapravo, trebalo da raste prema njoj, da se menja prema njoj, da se, povuceno njenim napretkom, uklapa u nju i prema njoj? Mrzim sebe zbog toga sto.........
pristajem na taj kompromis, sto drzim nase lekcije u tajnosti, sto je ucim da ih taji pred svima i misli o njima kao o necem zabranjenom.
Razmisljala sam o tome kuda da je odvedem, da je odvedem odavde, i ne znam vise sta o tome da mislim, sta je ispravno, i sta je za nju bolje. Zamisljam je u nekom gradu, stegnutu odecom, stegnutu drugacijim normama ponasanja, drugacijim pravilima, drugacijim okovima koji su jednako teski, jednako sputavajuci, jednako slamajuci kao oni koje ovde ima, osim sto su nepoznati i na njih bi morala da se privikava. Sa ovima je rodjena, nametnuti su joj jos u trenutku zaceca, i ranije, davno, davno, davno ranije. Zelim, zapravo, da je odvedem negde gde ce moci da bude ono sto jeste. Smesno, zar ne? To zelim za nju ja, koja i dalje lutam svetom u potrazi za necim sto ne postoji. Bojim se da je to ipak samo moje ludilo i da je zarazno, i da cu je zaraziti njime kao nekom smrtonosnom bolescu kojoj njen organizam nece moci da se odupre. I jednako je smrtonosna poput virusa koje smo im prenosili vekovima, samo sto ubija duze i bolnije i na drugaciji nacin prozdire „domacina“.
Bojim se te potrebe da joj zivot ucinim boljim. Ko sam ja i sta ja znam o tome sta je za nju dobro? Projektujem svoje zelje, misli, potrebe, svoj mentalni sklop na jedno zivo bice, nesposobna za prekopotrebnu objektivnost. Da, svi smo mi skloni da se busamo u grudi kako imamo perspektivu i kako umemo da sacuvamo objektivnost. Istina je u stvari da samo projektujemo sebe same na sve cega se dotaknemo i svojim okvirima merimo svet oko nas. Nekad su ti okviri siri, nekada uzi, ali su ipak okviri, ma kako im se ne nazirale granice, one su ipak tu.
A kako je pustiti da se ne razvije sa mogucnoscu vise ponudjenih izbora? Kako joj uskratiti cinjenicu da izbori postoje i da sto ih vise ispred sebe imas, imas vise mogucnosti da nacinis onaj pravi? I kako od deteta od osam godina saznati sta je, u stvari, ono sto zapravo zeli, kako i gde zeli u zivotu da ide? Kako sebi uzeti za pravo da joj usmeravas grane, da je teses i upravljas je u pravcu u kome, mozda, jednog dana, naidje na nepremostiv zid ispred koga ce stati i poceti da se vrti u krug? Vise od svega zelim da je zastitim, omogucim joj da se dobro oseca u svojoj kozi, da je naucim da iza svakog izbora ima jos mnogo drugih, i da je svaki njen i sa svakim ce morati da nauci da zivi. Ne zivotari. Zivi!
Mozda sam ja, zapravo, nesto najgore sto joj se moglo dogoditi u zivotu...
Ovde... razmisljam o stvarima na nacin na koji nikada ranije nisam. Toliko toga namece se kao mogucnost, toliko toga namece se kao prepreka, toliko toga ne znam i nemam vremena da saznam. I ne samo vremena. Ima stvari koje je uputno ne saznati, jednostavno jer covek nije sposoban da se sa njima nosi, nije mu data ta sposobnost da ih razume i zivi normalan sa tim razumevanjem.
Strasno je kada osecas odgovornost prema zivom bicu koje nisi ti. Ono sto bih oprostila kao nepravdu nacinjenu meni, kod nje ne oprastam. Nemam razumevanja za ikoga ko bi je mogao na bilo koji nacin povrediti, uciniti da ijedan osmeh sa njenog lica zameni zbunjeni izraz lica. Ne mogu podneti da se njene tople oci pune razocarenjem prema icemu sto je okruzuje. Njen osmeh je potvrda da cinim stvari koje cinim sa nekim razlogom, sa nekim smislom, da sve to iskace iz okvira bezlicnog, sebicnog altruizma i poprima licni pecat. Njen pecat. Njena radost, njena sreca, osnova njenog buduceg zivota su najpotpunija misija koja daje konacni smisao mome postojanju. Moje zelje, moj zivot podredjeni su toj misiji. I iz toga proizilazi strah kakav nikada ranije nisam dozivela. Tihi, sveprisutni strah da cu uciniti nesto pogresno, da cu nekim svojim postupkom izvuci ma ijedno zrno peska iz temelja njenog zivota. Kako, zaista, ziveti sa tim saznanjem? Kako nastaviti disati sa saznanjem da je moja sebicnost, moje stavljanje bilo cega mojeg ispred bilo cega njenog dovelo do toga? To se ne moze. Ja to ne mogu. Ne mogu...
Zasto ti sve ovo pisem?
Zelela bih da razumes, eto zasto. Ti si moja sebicnost. Nocu, dok lepljivi znoj nagriza sklopljene oci, dok disem naviknuta na zujanje insekata besnih sto su ostavljeni izvan laganog tila kojim je okruzena moja postelja, dajem sebi pravo da mislim na tebe.
Prizivam tvoj lik pod spustene kapke, razgovaram sa tobom, govorim ti da te jos uvek volim, svadjam se sa tobom, mrzim te, volim te, predajem ti se potpuno i pitam te za tvoje misljenje o svemu...
Znas li da se nisam posevila dve godine? Vernost moga srca zakljucala me je u kavez iz kojeg ne zelim da izadjem. Ako se vec ne mogu seviti sa tobom kojem jedinom zelim da predam svoje telo, onda... A znas, nema to mnogo veze sa time da me, i dalje, palis fizicki. Palis me onako kako si me oduvek palila
, svojim umom, svojim mislima, svojim stavovima, svojim bicem... To je ono cemu zelim da se predam, cemu zelim da odgovorim. Tebi.
Zato ti se nocu i predajem. Moji prsti prate putanju mojih misli, vode me u neko davno vreme, vreme u kojem sam postojala, drugacija, bez razmisljanja o stvarnom smislu zivota. U tom vremenu sve mogu da ti oprostim. Cak i napustanje, cak i odlazak, cak i nerazumevanje, sve. Cak i to sto si me naterala da odrastem... Cak i to sto sam morala da odrastem sama. Pretvaram se u sebe samu onakvu. Gladnu ljubavi, gladnu pripadanja, gladnu jednog sna o malom krovu na kraju sveta, iznad jednog kreveta u kome, kad se probudim i ugledam tebe pored sebe znam da je citav svet koji mi je potreban tu, pored mene...
Ali to nikada nije bilo dovoljno, zar ne? To je premalena, preniska ponuda. Nije ni mogla imati bolju sudbinu... Tako je moralo biti. Kao cigareta koja gori pruzajuci opojni, smrtonosni uzitak, ali kada dogori do kraja, zgnjecis pikavac bez razmisljanja.
Slusaj mene... Previse sam osetljiva danas, previse setna, previse ceznem za oblacima. Ne bih se trebala lacati olovke i papira kada sam takva. Ipak, da sam drugacije raspolozena, ne bih ni uzimala olovku u ruke, ne bih ni mislila o tebi. Sve to ima svoje mesto. Nekada...
Nekada su misli o tebi drugacije odzvanjale u mojoj glavi. Opijena sam krcila svoj put kroz lepet krila preplasenih ptica i odbijanje crkvenih zvona dok drobe sate svojim mocnim glasom, oblake sto u sebi kriju hiljade boja zarobljenih u spektar, vrtloge svemira cije damare je prepoznavalo moje srce i kojima se odazivala, tanano svetlucanje zvezda koje nisam videla, a videla ih jasno i tu, dok sam, mislima samo, razgrtala onu trsku u kojoj zive barske ptice i videla ono sto mojim ocima nikada namenjeno nije bilo, a moje je bilo...
Sve su to samo varke svetlosti. Ti si samo varka svetlosti, ovog despotskog sunca koje zavlaci svoje zrake pod moje kapke terajuci me da ustanem i uplovim u dan. I drzim oci cvrsto sklopljene. I kradem te od dana. Jos malo te zadrzavam u sebi, ceznem za tvojim dodirom, dodirom misica umirujuce snage ispod koze. Tvoje koze. Sanjam da me drzis prikovanu za postelju, nemocnu ispod sebe, a ipak zelim da te ujedam, otimam se, ne osecam da tu vise pripadam, mislim da vise ne mogu i ne umem. A pozelim...
Ti si moja proslost. I moja sadasnjost. Neprestana borba sa samom sobom. Kao zvonar crkve savesti, neprekidno me vracas na razmisljanja o ispravnom. I proklinjem te zbog toga. I volim te zbog toga zahvalnoscu dobijenog smisla...
Ponekad se zapitam sta bi bilo da je bilo drugacije? Da su sve ove zvezde vidljive i tamo...
Zavrsavam. Zina uskoro dolazi. A kada Zina dodje, ti odlazis... Razumes, zar ne?
Mozda i ne razumes...
Nije vazno.
Nista od svega toga vise nije vazno...
I to je najbolji pozdrav koji ti mogu uputiti.
Lagano je ustala od stola, gledala u ispisane listove papira pred sobom, nesvesno podizuci ruku prema kosi i sklanjajuci jedan neposlusni pramen iza uha. A onda je pokupila listove, odnela ih do velike skrinje koja je stajala pored kreveta, otvorila je i ubacila listove unutra. Neko vreme je posmatrala kako listovi leze medju drugim listovima ispisanim istim rukopisom. „Nakupilo se toga za dve godine...“ pomislila je, tiho uzdahnula, a zatim spustila poklopac skrinje tiho, kao pokrov...
http://www.youtube.com/watch?v=maTIWpW-zhE
"Margita je Decak!!!"
Ovde gde sam sada, sa ove daljine, sve izgleda... Drugacije?
Talasi svojim zapenusanim prstima pokazuju put nestvarno plavog neba, oblaci su retkost kojoj se radujem kao nekada dolasku Bozica ili nove godine, sunceva svetlost svemu daje neki pokrov zivota, kao da sve pod njime izvlaci zadnje atome svoje energije da bi udovoljilo tom pozivu. Ponekad nocu sanjam da pada kisa... znas vec. Dugo mi je trebalo da se naviknem na nocno nebo prekriveno milijardama zvezda. Nigde jednog kutka neba koje je tamno. Cak ni poznata sazvezdja ne izgledaju poznato, kroz njihove konture urezane u secanju sada probija na hiljade sicusnih tackica koje, ponekad, da ne bih razmisljala o necem drugom, u mislima spajam zamisljenom olovkom i cudim se obliku koji dobijem. Ovde je uvek leto. Smenu godisnjih doba belezim pticama selicama, i sakupljam pera iz njihovih krila koja ispadnu kada slete na grane drveca da se odmore (smesno od mene, znam), pera koja u sebi jos kriju mirise severa, proleca, jeseni i zima... Cuvam ih pod jastukom i drzim prekrstene prste da mi donesu snove o onom tamo.
Prokleta sam, zar ne? Taj nemir u meni, to talasanje krvi, ta potreba da idem sve dalje i dalje, u bezumnom seldjenju jednog sna. Zastanem na nekoj stanici, ucini mi se lepo i poznato to gde sam spustila stopalo, ucini mi se da prepoznajem taj trag u koji se uklapa moja noga kao Pepeljugina noga u onu smesnu staklenu cipelicu, i ne primecujem nista drugo, zacarana mogucnoscu da sam konacno stigla. Tek kasnije pocinjem da primecujem onaj kamencic u cipeli i krv koja ostaje iza otsecenih prstiju ili pete... Ideali se tako lako pretvore u rite, a ipak, i tako otrcani pokretacka su snaga.
Covek ne moze pobeci od svoje sudbine. Cini mi se da, ma gde se nalazila, ostajem svedok ljudskog ludila, legitimnog ludila, onog koje se tolerise i prihvata kao istorijsko nasledje. Odjeci rata u ovom delu zemlje dobro su prikriveni. Zivot se odvija naizgled normalno. Da nije ove dece, pratila bih vesti na radiu i televiziji (BBC, CNN - to ovde dopire) kao i svi drugi (slusanje i gledanje lokalnih stanica i citanje lokalnih novina mi jos uvek predstavlja problem, nisam toliko savladala jezik). Ovako, pratim posledice u njenim ocima.
To je prvo sto su nam rekli kada smo stigli ovamo – nemojte se emocionalno vezivati. Dobar savet pretpostavljam, ali, naravno, sto se mene tice i potpuno beskoristan. Ne mogu mehanicki posmatrati decu kao deo svog posla. Ponekad mislim da su prave zrtve upravo ove koje niko ne broji, koje prezive, a ne one koje se broje kao mrtva tela, a ponekad mislim da su rodjeni pod srecnom zvezdom, da je neka visa sila zastitla njihove zivote, i svi se mi ovde trudimo da toj visoj sili udovoljimo. Ponekad je smisao svega ovoga lako dokuciv, a ponekad je sasvim nerazumljiv, kao i svugde, samo je ovde lakse uocljiv.
Cini mi se da cak i vazduh ovde prati volju sunca. Preko dana je gust i kao da dise sam za sebe, namecuci se plucima agresivno, kao da ti cak ni ta refleksna radnja nije potrebna da bi ziveo. Dovoljno je da sunce izadje i svi se konci, privezani za sve sto zivi, zategnu, i sve postaje deo velike lutkarske predstave u kojoj su lutke zive samo dok ih neko pokrece. Kao da slobodna volja ne postoji, kao da niko ne uzima odgovornost za vlastiti zivot u svoje ruke. Ovde zaista mozes samo da postojis...
Noci... Noci su drugacije. Citava glumacka postava zbaci svoje maske, i tada vidis umorna lica rasterecena od nagona da se neprestano smeju. Mislim da se na to necu nikada naviknuti, na nedostatak bilo kakvih drugih vidljivih emocija, kao da sve sto dise prati smenu dana i noci i pokrece se iz belog u crno, iz crnog u belo, iz belog u crno... A milijarde boja bukte oko nas. To uznemirujuce slepilo oko mene cini me usamljenijom nego ikad. Ne pripadam ovde, ne uklapam se, i mislim da smo mi „pridoslice“ prokazani kao „opsednuti demonima“ zbog naseg nacina da emocijama obojimo svoje lice (sada me mozes zamisliti kako se dobrocudno smesim nakon ovih reci, sa dubokim razumevanjem za „njihovu“ opreznost pema razlicitom. Ne dodirujem njihovu kulturu, njihovu tradiciju, njihovu prilagodjenost vekovima koji stoje iza njih. Znam da sam tek semenka koja putuje na vetru, koja jos nije nasla tlo u kome bi pustila korene.)...
Zina... Zina je divna devojcica. Ne samo lepa, ne samo slatka, nego istinski divna. Nevina, nedotaknuta, prirodna. Da, mozda je to najbolja rec koja je opisuje. Prirodna. Njene ogromne tamne oci bunari su nezajazljive radoznalosti prema zivotu. Papiri za usvajanje su gotovo legalizovani. Naravno da u ovom ludilu to sporo ide, a i ceka se da prodje zakonski rok u kome se jos moze javiti neki njen zivi rodjak, mada su za to sanse minimalne (koliko god me bolela pomisao da bih je mogla izgubiti, toliko bih bila srecna da je negde ceka toplina njene krvi, njenog mesa). Naucila sam je da cita i pise, sada ucimo dalje, mada znam da je to samo moja bahatost i da joj time otvaram vrata koja, mozda, ne bi trebala da joj otvaram (jos uvek nije sto posto sigurno da se neko njen nece pojaviti). Ali, kada je ona u pitanju, padaju sve moje moralne barijere prema „ispravnom“, i budi se sva moja netrpeljivost prema nepravdi. Zasto je potrebno da ona ostane neobrazovana da bi se mogla uklopiti? Zasto je potrebno da se ona, bistra, pametna, brza u svojim zakljuccima uklapa u nesto sto bi, zapravo, trebalo da raste prema njoj, da se menja prema njoj, da se, povuceno njenim napretkom, uklapa u nju i prema njoj? Mrzim sebe zbog toga sto.........
pristajem na taj kompromis, sto drzim nase lekcije u tajnosti, sto je ucim da ih taji pred svima i misli o njima kao o necem zabranjenom.
Razmisljala sam o tome kuda da je odvedem, da je odvedem odavde, i ne znam vise sta o tome da mislim, sta je ispravno, i sta je za nju bolje. Zamisljam je u nekom gradu, stegnutu odecom, stegnutu drugacijim normama ponasanja, drugacijim pravilima, drugacijim okovima koji su jednako teski, jednako sputavajuci, jednako slamajuci kao oni koje ovde ima, osim sto su nepoznati i na njih bi morala da se privikava. Sa ovima je rodjena, nametnuti su joj jos u trenutku zaceca, i ranije, davno, davno, davno ranije. Zelim, zapravo, da je odvedem negde gde ce moci da bude ono sto jeste. Smesno, zar ne? To zelim za nju ja, koja i dalje lutam svetom u potrazi za necim sto ne postoji. Bojim se da je to ipak samo moje ludilo i da je zarazno, i da cu je zaraziti njime kao nekom smrtonosnom bolescu kojoj njen organizam nece moci da se odupre. I jednako je smrtonosna poput virusa koje smo im prenosili vekovima, samo sto ubija duze i bolnije i na drugaciji nacin prozdire „domacina“.
Bojim se te potrebe da joj zivot ucinim boljim. Ko sam ja i sta ja znam o tome sta je za nju dobro? Projektujem svoje zelje, misli, potrebe, svoj mentalni sklop na jedno zivo bice, nesposobna za prekopotrebnu objektivnost. Da, svi smo mi skloni da se busamo u grudi kako imamo perspektivu i kako umemo da sacuvamo objektivnost. Istina je u stvari da samo projektujemo sebe same na sve cega se dotaknemo i svojim okvirima merimo svet oko nas. Nekad su ti okviri siri, nekada uzi, ali su ipak okviri, ma kako im se ne nazirale granice, one su ipak tu.
A kako je pustiti da se ne razvije sa mogucnoscu vise ponudjenih izbora? Kako joj uskratiti cinjenicu da izbori postoje i da sto ih vise ispred sebe imas, imas vise mogucnosti da nacinis onaj pravi? I kako od deteta od osam godina saznati sta je, u stvari, ono sto zapravo zeli, kako i gde zeli u zivotu da ide? Kako sebi uzeti za pravo da joj usmeravas grane, da je teses i upravljas je u pravcu u kome, mozda, jednog dana, naidje na nepremostiv zid ispred koga ce stati i poceti da se vrti u krug? Vise od svega zelim da je zastitim, omogucim joj da se dobro oseca u svojoj kozi, da je naucim da iza svakog izbora ima jos mnogo drugih, i da je svaki njen i sa svakim ce morati da nauci da zivi. Ne zivotari. Zivi!
Mozda sam ja, zapravo, nesto najgore sto joj se moglo dogoditi u zivotu...
Ovde... razmisljam o stvarima na nacin na koji nikada ranije nisam. Toliko toga namece se kao mogucnost, toliko toga namece se kao prepreka, toliko toga ne znam i nemam vremena da saznam. I ne samo vremena. Ima stvari koje je uputno ne saznati, jednostavno jer covek nije sposoban da se sa njima nosi, nije mu data ta sposobnost da ih razume i zivi normalan sa tim razumevanjem.
Strasno je kada osecas odgovornost prema zivom bicu koje nisi ti. Ono sto bih oprostila kao nepravdu nacinjenu meni, kod nje ne oprastam. Nemam razumevanja za ikoga ko bi je mogao na bilo koji nacin povrediti, uciniti da ijedan osmeh sa njenog lica zameni zbunjeni izraz lica. Ne mogu podneti da se njene tople oci pune razocarenjem prema icemu sto je okruzuje. Njen osmeh je potvrda da cinim stvari koje cinim sa nekim razlogom, sa nekim smislom, da sve to iskace iz okvira bezlicnog, sebicnog altruizma i poprima licni pecat. Njen pecat. Njena radost, njena sreca, osnova njenog buduceg zivota su najpotpunija misija koja daje konacni smisao mome postojanju. Moje zelje, moj zivot podredjeni su toj misiji. I iz toga proizilazi strah kakav nikada ranije nisam dozivela. Tihi, sveprisutni strah da cu uciniti nesto pogresno, da cu nekim svojim postupkom izvuci ma ijedno zrno peska iz temelja njenog zivota. Kako, zaista, ziveti sa tim saznanjem? Kako nastaviti disati sa saznanjem da je moja sebicnost, moje stavljanje bilo cega mojeg ispred bilo cega njenog dovelo do toga? To se ne moze. Ja to ne mogu. Ne mogu...
Zasto ti sve ovo pisem?
Zelela bih da razumes, eto zasto. Ti si moja sebicnost. Nocu, dok lepljivi znoj nagriza sklopljene oci, dok disem naviknuta na zujanje insekata besnih sto su ostavljeni izvan laganog tila kojim je okruzena moja postelja, dajem sebi pravo da mislim na tebe.
Prizivam tvoj lik pod spustene kapke, razgovaram sa tobom, govorim ti da te jos uvek volim, svadjam se sa tobom, mrzim te, volim te, predajem ti se potpuno i pitam te za tvoje misljenje o svemu...
Znas li da se nisam posevila dve godine? Vernost moga srca zakljucala me je u kavez iz kojeg ne zelim da izadjem. Ako se vec ne mogu seviti sa tobom kojem jedinom zelim da predam svoje telo, onda... A znas, nema to mnogo veze sa time da me, i dalje, palis fizicki. Palis me onako kako si me oduvek palila
, svojim umom, svojim mislima, svojim stavovima, svojim bicem... To je ono cemu zelim da se predam, cemu zelim da odgovorim. Tebi.
Zato ti se nocu i predajem. Moji prsti prate putanju mojih misli, vode me u neko davno vreme, vreme u kojem sam postojala, drugacija, bez razmisljanja o stvarnom smislu zivota. U tom vremenu sve mogu da ti oprostim. Cak i napustanje, cak i odlazak, cak i nerazumevanje, sve. Cak i to sto si me naterala da odrastem... Cak i to sto sam morala da odrastem sama. Pretvaram se u sebe samu onakvu. Gladnu ljubavi, gladnu pripadanja, gladnu jednog sna o malom krovu na kraju sveta, iznad jednog kreveta u kome, kad se probudim i ugledam tebe pored sebe znam da je citav svet koji mi je potreban tu, pored mene...
Ali to nikada nije bilo dovoljno, zar ne? To je premalena, preniska ponuda. Nije ni mogla imati bolju sudbinu... Tako je moralo biti. Kao cigareta koja gori pruzajuci opojni, smrtonosni uzitak, ali kada dogori do kraja, zgnjecis pikavac bez razmisljanja.
Slusaj mene... Previse sam osetljiva danas, previse setna, previse ceznem za oblacima. Ne bih se trebala lacati olovke i papira kada sam takva. Ipak, da sam drugacije raspolozena, ne bih ni uzimala olovku u ruke, ne bih ni mislila o tebi. Sve to ima svoje mesto. Nekada...
Nekada su misli o tebi drugacije odzvanjale u mojoj glavi. Opijena sam krcila svoj put kroz lepet krila preplasenih ptica i odbijanje crkvenih zvona dok drobe sate svojim mocnim glasom, oblake sto u sebi kriju hiljade boja zarobljenih u spektar, vrtloge svemira cije damare je prepoznavalo moje srce i kojima se odazivala, tanano svetlucanje zvezda koje nisam videla, a videla ih jasno i tu, dok sam, mislima samo, razgrtala onu trsku u kojoj zive barske ptice i videla ono sto mojim ocima nikada namenjeno nije bilo, a moje je bilo...
Sve su to samo varke svetlosti. Ti si samo varka svetlosti, ovog despotskog sunca koje zavlaci svoje zrake pod moje kapke terajuci me da ustanem i uplovim u dan. I drzim oci cvrsto sklopljene. I kradem te od dana. Jos malo te zadrzavam u sebi, ceznem za tvojim dodirom, dodirom misica umirujuce snage ispod koze. Tvoje koze. Sanjam da me drzis prikovanu za postelju, nemocnu ispod sebe, a ipak zelim da te ujedam, otimam se, ne osecam da tu vise pripadam, mislim da vise ne mogu i ne umem. A pozelim...
Ti si moja proslost. I moja sadasnjost. Neprestana borba sa samom sobom. Kao zvonar crkve savesti, neprekidno me vracas na razmisljanja o ispravnom. I proklinjem te zbog toga. I volim te zbog toga zahvalnoscu dobijenog smisla...
Ponekad se zapitam sta bi bilo da je bilo drugacije? Da su sve ove zvezde vidljive i tamo...
Zavrsavam. Zina uskoro dolazi. A kada Zina dodje, ti odlazis... Razumes, zar ne?
Mozda i ne razumes...
Nije vazno.
Nista od svega toga vise nije vazno...
I to je najbolji pozdrav koji ti mogu uputiti.
Lagano je ustala od stola, gledala u ispisane listove papira pred sobom, nesvesno podizuci ruku prema kosi i sklanjajuci jedan neposlusni pramen iza uha. A onda je pokupila listove, odnela ih do velike skrinje koja je stajala pored kreveta, otvorila je i ubacila listove unutra. Neko vreme je posmatrala kako listovi leze medju drugim listovima ispisanim istim rukopisom. „Nakupilo se toga za dve godine...“ pomislila je, tiho uzdahnula, a zatim spustila poklopac skrinje tiho, kao pokrov...
http://www.youtube.com/watch?v=maTIWpW-zhE"Margita je Decak!!!"
THE END!!!
PISIIIIIIIIIIIIIIII!!!!!!!!!!!! he
..............iskreno andjo sjajno!!!!!
..................................uzas al neka ovo:)
