Živeti s teškim telesnim povredama

Počinioci su osumnjičeni za pokušaj ubistva, pa policija traga za njima. Odgovorni su i drugi - političari koji su nekim čudom stigli do poslaničkih klupa, pa odatle šire mržnju i homofobiju, oni koji bi da menjaju udžbenike iz biologije, ali ništa drugo osim toga, svi koji su bar jednom rekli da imaju „gej prijatelja koji nije za Prajd, već sedi u svoja četiri zida i ne sme da pisne". Krivi smo i mi, jer ne znamo šta da radimo - s novinskih štandova nas bombarduju svakojakim vestima, pa smo otupeli - šokantni naslovi više nikoga ne šokiraju. Koža nam je toliko odebljala da od nje možemo da pravimo martinke za neke nove Skinse (cipele i čizme naravno nisu samo njihove - pripadaju svima).

Kad je u aprilu 2017. godine u Beogradu napadnuta trans žena Leona, društvo se nije puno potreslo. „Bila sam na rastojanju od nekih deset metara od četvorice muškaraca", ispričala je kasnije, „Uzeli su nečiji mobilni telefon, a u tom trenutku se pojavila i peta osoba, koja je izašla iz lokala gde su svi zajedno bili, pa im je uzela taj telefon i spustila ga nekih par metara od mene i rekla mi da ga uzmem. Prišla sam da podignem telefon, a u tom trenutku su napadači uzeli betonske kocke i počeli da me gađaju njima". Potom su počeli da je guraju i udaraju pesnicama, šutiraju.

Leona je uspela da pobegne do obližnje taksi stanice, dok su je napadači jurili i gađali betonskim kockama. Pokušala je da uđe u jedno od taksi vozila, ali je taksista odmah pokrenuo automobil i udaljio se od nje. Uspela je da uđe u drugo vozilo, ali joj je vozač rekao da ne želi da joj pomogne. „Ipak je jedan od vozača odgovorio na moje molbe i krenuo, ali je u ulici Carice Milice zaustavio vozilo i isterao me napolje uz objašnjenje da ne voze ‘transvestite, pedere i krvave'. Nije hteo ni policiju da zove niti da me bilo gde vozi, uprkos svim mojim molbama", rekla je na kraju.

Ovo nije bio prvi, a sasvim je sigurno da nije ni poslednji slučaj nasilja. U beogradskom parku Manjež grupa Skinsa (nosili su crne jakne na koje su okačili mini srpske zastave i mrtvačke glave) je u noći između 27. i 28. februara napala trojicu mladića i nanela im teške telesne povrede. Mediji pišu da je motiv bio to što „je jedan od napadnutih deklarisani gej, a Skinsi baš ne vole gejeve", drugim rečima - napadnuti je kriv što se deklarisao (štagod to značilo). Istina je naravno drugačija - nisu mladići napadnuti zato što su gej, već zato što se nasilje u Srbiji toleriše (homofobija i mizoginija su i dalje odlike „pravog muškarca"). Niko se nije autovao da bi nervirao poštene srpske Skinse, već da bi živeo najbolje što može. Niko na ovom svetu ne bi trebalo da se krije da bi drugima bilo udobnije.

Jedan mladić je izboden nožem, drugi polomljenom staklenom flašom. Prvom je 23 godine, drugom 26. U naprezanju da smisli dobre izgovore za nasilnike, javnost često zaboravlja da je nasilje kažnjivo zakonom. Napad iz mržnje je dakle krivično delo, ukoliko je motivisano netrpeljivošću prema nekome zato što je drugačiji. Iako zločin iz mržnje nije novina u praksi, u srpsko krivično zakonodavstvo uveden je tek 2012. godine, a kao posebna otežavajuća okolnost u slučajevima kada je neko krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve.

Prva krivična presuda u Srbiji u okviru koje je motiv mržnje uzet u obzir prilikom odmeravanja kazne za krivično delo doneta je u novembru 2018. godine. Dakle moguće je. Broj neprijavljenih slučajeva nasilja čije su mete LGBTIQ+ osobe je ipak i dalje veliki, a pretpostavlja se da je tako zbog osećaja stida, te nedostatka podrške okruženja - pogledajte komentare ispod bilo koje vesti o nasilju nad LGBTIQ+ osobama i ženama.

Počinioci su osumnjičeni za pokušaj ubistva, pa policija traga za njima. Odgovorni su i drugi - političari koji su nekim čudom stigli do poslaničkih klupa, pa odatle šire mržnju i homofobiju, oni koji bi da menjaju udžbenike iz biologije, ali ništa drugo osim toga, svi koji su bar jednom rekli da imaju „gej prijatelja koji nije za Prajd, već sedi u svoja četiri zida i ne sme da pisne". Krivi smo i mi, jer ne znamo šta da radimo - s novinskih štandova nas bombarduju svakojakim vestima, pa smo otupeli - šokantni naslovi više nikoga ne šokiraju. Koža nam je toliko odebljala da od nje možemo da pravimo martinke za neke nove Skinse (martinke naravno nisu samo njihove i pripadaju svima).

Posledice nasilja su ozbiljne. Osim teških telesnih povreda tu su i druge - osoba koja je izložena stalnim pretnjama postaje vrlo anksiozna, vigilnost i pažnja su uvek na visokom nivou, što znači da je količina hormona stresa povišena, a to dugoročno može da dovede do toga da osoba ne može da se opusti i da se oseća bezbedno čak i u najbezazlenijim situacijama. Dugoročno život u strahu može da ima fizičke posledice, kao sto je povišen krvni pritisak, problemi sa varenjem, problemi sa spavanjem, iscrpljenost. Ako takva situacija traje dugo, osoba može da sklizne u depresivno raspoloženje, u depresiju ili anksiozno-depresivna raspoloženja i da se oseća bespomoćno, a svi koji su se bar jednom u tome našli znaju koliko je to strašno.

Piše: Milan Živanović