Žena u balkanskoj vukojebini

Zar nije upravo to, to femkanje da nešto kao jesmo, da smo u ovoj ili onoj ulozi, grubijani ili seka-perse, pozornici ili medicinske sestre, isto ono izrugivanje koje se slavi na modernim Paradama ponosa u razvijenim zemljama? Nije li upravo ta neizbežnost da uteknemo simulakrumu ono što na takvim paradama povezuje i homo- i hetero- i kakve god ljude svojih simboličkih orijentacija? Nije li poruka koja se provlači u tom prekomernom kinđurenju i šminkanju, oblačenju odeće koja parodira onu svakidašnju, upravo ta da je sva ta razlika između 'ovih' i 'onih', 'ovakvih' i 'onakvih', 'uzornih' i 'bludnih' jedna velika šala?

Feminizam i gej pokret se ukrštaju na mnogim poljima i međusobno su povezani. Čak i njihov istorijski razvoj ima mnogo uzajamnih sličnosti, pa je u tom smislu veoma korisno prebaciti temu istorije feminizma u svetu i projektovati je na izglede gej pokreta u zemljama u razvoju, gde spada i naš zapadno-balkanski region. To bi moglo da nam odgovori na pitanje o razlici u stupnjevima razvoja gej pokreta ovde i u savremenom svetu.

Centralne manifestacije LGBT populacije širom sveta se nazivaju Paradama ponosa, međutim sadržaji i motivi tih parada se u zapadnom svetu razlikuju od onog na šta se pod tim manifestacijama misli ovde. Tamo su to parade u pravom smislu reči, javno slavlje, žurke, sloboda odevanja, sloboda ponašanja, i najbitnije, prolaze neometane od strane građana koji u njima ne učestvuju. Kod nas, to je naravno potpuno drugačije - krvava i, po život, opasna borba za ravnopravnost, borba protiv diskriminacije, borba za edukaciju i protiv mentalnih i ideoloških predrasuda o manjinama drugačije seksualne orijentacije. Odakle ovolika razlika, kada je reč o događaju sa istim nazivom?

Feminizam nam tu može pomoći. U svom poznatom tekstu pod nazivom Vreme žena lingvistkinja, psihoanalitičarka i književnica, Julija Kristeva, istoriju feminističkog pokreta deli u tri etape.[1] Prva se upravo odnosila na borbu za ravnopravnost žena, za poboljšanje njihovog socijalno-političkog položaja, a to znači: "borba za jednake plate i funkcije, za osvajanje vlasti u društvenim ustanovama sa istim pravima koja imaju muškarci, itd." Drugim rečima, žena traži sva ona prava koja je do tada uživao samo muškarac, ili još radikalnije, ona želi da bude konstituent istog tog sveta koji je već sačinjen prema meri muškarca.

To je, dakle, još uvek svet, ne muškarca i žene u pravom smislu reči ravnopravnosti među polovima, već onaj čoveka i žene, gde se žena jednostavno bori za to da bude deo svega onoga što čovek već jeste, što se pod pravima i slobodama za njega već podrazumeva. Od pola i seksualnog identiteta tu nema još ničeg, kao što pravo o odluci rođenja i zadržavanja deteta takođe ne spada u tu kategoriju. Mogli bismo da kažemo, da ako ovo treba da bude ravnopravnost među polovima, onda je ta ravnopravnost u tome da se na pol kao takav uopšte ni ne gleda, da se on zaboravi i sakrije pod tepih, već samo na čoveka kao čoveka. Žena želi biti čovek i tako učiniti neprimerenom distinkciju čoveka i žene.

Polje delovanja LGBT populacije danas u Srbiji, kroz manifestaciju Parade ponosa, dostiže i ostaje upravo na ovom nivou. Afirmacije o tome ko je homoseksualac nema, a to znači da je na drugom da potpuno proizvoljno i po svom nahođenju umetne odgovor na ovo pitanje onako kako mu se to najviše sviđa. A sviđa mu se da misli sve najgore, da ga odvoji od sebe, da mu se ovaj gadi, naročito u svim onim stvarima koje svrstava u privatnu, ličnu stvar pojedinca. Homoseksualac je za njega tako najčešće neko ko krši baš ta pravila intime, neko ko prestupa, ko vrši eksces u odnosu na nepisana pravila kulture i ponašanja. Neafirmisani pojam homoseksualca, dakle, na mestu gde treba da stoji neki pozitivni sadržaj, neko suštinsko određenje, ili rađa seksualne fantazme, kako augmentativnog, tako i pežorativnog karaktera, ili ostaje na nivou gotovo namernog, potpunog ignorisanja svoje suštine u korist domena osnovnih ljudskih prava, kontra-diskriminacije, svega samo po sebi razumljivog i prepoznatog u generalno svakom čoveku. Baš kao što je to objašnjeno u okviru feminizma, u ovoj etapi homoseksualac hoće da ukine distinkciju između njega i čoveka, da pripadne čovekovom svetu, koji je već u startu skrojen da ne pridaje poseban značaj homoseksualcu i pitanju polova uopšte. Setimo se da je na čelu prošlogodišnje povorke ponosa glavni transparent sadržao upravo i samo tu poruku: 'možemo zajedno'.

Šta on onda zapravo radi, i može li ikad sasvim uspeti u tome? Jasno je da ne može, baš kao što ni žene nisu. Ali nešto drugo se dešava: ova relacija pripadanja izražena u jakoj borbi za priključenje, tendencijom da se tom sapripadanju nikako ne popusti i od njega nikada ne odustane, polako menja i polariše taj isti svet sa kojim diskriminisani teži da se pojednači. To više nije isti svet. Kad se roditelj odrekne svoje dece iz nekog razloga, ako su ta deca izopštena i ne sudeluju u toj relaciji da su nečiji roditelji, već ostaju sa svojim starateljima i ne žele ništa drugo da znaju, onda taj roditelj nema nikakvog razloga ni da misli o sebi kao roditelju, kao nekome ko negde ima decu. Ali ako se deca odjednom reše na to da ga na to podsećaju, da mu stave do znanja da su živa i da ga žele, onda on, želeći to da prihvati ili ne, mora neizbežno da misli o tome, o odnosu roditelj-dete i to pre svake deklerativne volje da li želi da ih prihvati ili ne. Po ovom principu se polariše i svet, on dobija jednu prisilnu misao, nervozu ako tako želimo da kažemo, i sada on više nije onaj čoveka i žene, nego muškarca i žene, ne čoveka i homoseksualca, nego heteroseksualca i homoseksualca.

Žena koja se izborila za svoj položaj u firmi, za svoju platu, za ravnopravan tretman, itd. ipak uopšte nije zbog toga postala ili se osećala više ženom, nego čovekom, a tako su se eventualno osećali i učesnici Prajda koji su se radovali kad su završili trasu u centru Beograda prošle godine. Međutim, kada je reč o polnosti kao takvoj i svemu što ima veze sa tim, žene kao i homoseksualci i dalje su ostali na istom stupnju tretiranja, tj. afirmisanosti. Žena nikada nije uspela da iznađe način da bude tretirana ravnopravno 'među četiri zida', u kuhinji, u krevetu i seksualnim radnjama gde je i dalje više bila nečovek. Isto tako, poruka 'možemo zajedno' možda može da pomogne kada je javna tj. službena diskriminacija u pitanju, ali će u privatnom fantazmu homoseksualac ostati nosilac nastranih, "bludnih" radnji koje su za svaku osudu.

Da bi promena nastupila, čovek je postao dekonstruisan na muškarca i ženu, i sada se u svim stvarima, u svim sferama opažalo i uviđalo pre svega polno dvojstvo, ili tačnije, polna razlika. Dakle, sa apela da se bude deo jednog skupa dolazimo do nečeg potpuno suprotnog - do razbijanja jedinstva i afirmacije različitosti. Isto tako, ako LGBT populacija želi da bude shvaćena onakvom kakva jeste, a to je da pokuša da koliko-toliko institucionalizuje svoju različitost, to po čemu je ona upravo to što jeste, dakle ne više u negativnoj konotaciji diskriminacije i ostalog spram većine, ona mora takođe razbiti čoveka i staviti na tapet seksualnost, jednu sasvim novu matricu dihotomije koja bi time konačno prestala da bude tabuizirana.

A što je najbitnije, baš kao i distinkcija muško-žensko, ona bi se ticala u podjednakoj meri svih ljudi ma kako opredeljenih. Kod žena, Kristeva navodi da se ovaj prevrat desio nakon maja 1968, tj. nakon sveopštih studentskih demonstracija širom zapadne Evrope, i to je vreme nove generacije feministkinja, estetičarki i psihoanalitičarki, počev od Simon de Bovoar pa sve do možda danas Džudit Batler. Postaviti pitanje 'šta je žena?' istovremeno je značilo apelovati i na ono drugo 'šta je muškarac?', jer jedno nije moglo biti određeno bez drugog, mada se tražila jasno određena distinkcija po čemu su to polovi nesvodivi jedni na druge.

Isto tako, ali sada moramo pobeći iz Srbije, jer u njoj se ništa od svega ovoga još nije desilo, sveopšta seksualna populacija pokušala je na sličan način iznaći korene za nečiju seksualnu opredeljenost, tj. po čemu se neko opredeljuje za partnera ovog ili onog pola. Sa pojavom strukturalizma, post-strukturalizma, nakon lakanovske obnove psihoanalize i njegovog povratka Frojdu, nakon postmoderne, nakon političke ekonomije i neoliberalizma, Wall Streeta i Svetskog trgovinskog centra, Deride, Deleza pa sve do Bodrijara, muškarac i žena postali su više uloge, kodovi, diskursi, a jasna polna razlika, toliko tražena, nikada sasvim nije ustanovljena. Štaviše, ona je postala neodrediva u onom smislu u kojem je psihoanalitički primordijalna. Ona postoji isto toliko koliko i npr. Edipov i kastracioni kompleks - dakle, kao hipoteza na osnovu koje funkcioniše simbolički poredak za kakav znamo. Ne možemo je dokazati, ali sve što činimo, kako se ponašamo, ne može se razumeti bez nje. Imati vaginu ili imati penis apsolutno ništa distinkno više ne govori o našim seksualnim, tj. polnim preferencama.

Ponašati se, ili osećati se čas kao muškarac, a čas kao žena, biti u simboličkoj poziciji čas jednog, čas drugog uvek je ono što deluje u interakciji dva lica, ma kog oni biološkog pola bili. Polni identitet u tom smislu postaje potpuno nemoguć, a nemoguće je i to da na osnovu takvog zadobijem svoj identitet kao subjekat. Ideologija celog, totalitarizma, pada u vodu, a mi otkrivamo sebe kao nešto večito ne-celo, ne-celo u tome što neizbežno, utoliko svesniji da nikada nismo baš potpuno to što jesmo, stvaramo utisak sebi i drugima da to jesmo. Da ne možemo protiv ovog femkanja, ili drugačije, simulakruma. Kristeva kaže: "Za tu treću generaciju koju tražim - koju zamišljam? - dihotomija muškarac-žena kao suprotstavljanje dva suparnička entiteta izgleda da pripada metafizici. Šta znači "identitet" pa čak i "seksualni identitet" u nekom teorijskom i naučnom prostoru gde je i sam pojam identiteta ponovo sporan?"

Tako Lakan može reći da 'žena ne postoji', ali na isti način, istraživači seksualnog, a tu smo već na neodvojivom i sveprožimajućem terenu feminizma, mogu reći i da seksualna orijentacija ne postoji! Makar ne u nekom esencijalističkom smislu. Zar nije upravo to, to femkanje da nešto kao jesmo, da smo u ovoj ili onoj ulozi, grubijani ili seka-perse, pozornici ili medicinske sestre, isto ono izrugivanje koje se slavi na modernim Paradama ponosa u razvijenim zemljama? Nije li upravo ta neizbežnost da uteknemo simulakrumu ono što na takvim paradama povezuje i homo- i hetero- i kakve god ljude svojih simboličkih orijentacija? Nije li poruka koja se provlači u tom prekomernom kinđurenju i šminkanju, oblačenju odeće koja parodira onu svakidašnju, upravo ta da je sva ta razlika između 'ovih' i 'onih', 'ovakvih' i 'onakvih', 'uzornih' i 'bludnih' jedna velika šala?

Šta se onda slavi - upravo to koliko je iluzorno bilo nekada nekome zbog takvih stvari priređivati zlodela. Ko slavi - svi koji se tako osećaju, bez obzira na orijentaciju. Koga se to tiče - svih podjednako, opet bez obzira na orijentaciju. Da li će Srbija ikada stići do ovakvog poimanja stvari? Možda ona to ni ne zaslužuje, jer nikada nije kao ljudi na Zapadu radila na tome da ide napred, naročito ako to napred znači dekonstrukciju i uzajamnu transformaciju nosioca svih postojećih vrednosti koje danas važe u vukojebini.

E-Novine