Zašto su nam još uvek potrebni LGBTQ filmski festivali

Sledećeg meseca filmski festival ˝Frameline˝ u San Francisku puni 40 godina. To ga čini najstarijim i najdužim LGBTQ filmskim festivalom na svetu, i festivalom koji je baka preko stotinu sličnih događaja širom celog sveta, od kojih je većina sa nama nekoliko decenija.

Tri najveća ovakva primera kanadskih festivala takođe polako ˝stare˝, time da montrealski festival ˝Image+Nation˝ slavi 29 godina, vankuverski ˝Queer Film Festival˝ u avgustu puni 28, a najveći LGBTQ filmski festival u celoj Kanadi - torontski ˝Inside Out˝ puni 26 godina ovog četvrtka. Ali šta danas svi ti festivali predstavljaju u jeci progresa u društvu koji je zahvaljujući njima i postignut?

Tri navedena kanadska filmska festivala su se pojavili kao produkt osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, u vreme kada se LGBTQ populacija okupljala oko zajedničkog cilja i za njega borila kroz borbu za živote onih koji su bivali pogođeni HIV/AIDS, bolešću protiv koje se tada vlade država nisu mogle uspešno boriti. LGBTQ filmski festivali, iliti gej i lezbejski festivali, kako su tada bili nazivani, su bili produkt moranja i potrebe, postajavši koncentrisanim mestima gde su se ljudi okupljali u sigurnom okruženju da dele rad čije se postojanje svakog dana suočavalo sa diskriminacijom.

A sada da se vratimo na 2016.

Za tri decenije borbe, LGBTQ populacija Kanade je postigla mnogo, kako da bude zaštićena od diskriminacije, tako i da ima pravo na brak i usvajanje dece. Mi ovde imamo slobodan pristup filmovima i serijama sa LGBTQ tematikom, i to na način koji 1989. nismo mogli da zamislimo, i to je danas na nekoliko klika mišem.

A upravo to je ono što nas dovodi do pitanja - da li i danas filmski festivali koji su nekada bili stvarani iz razloga potrebe i hitnosti, danas imaju značaj za one kojima su omogućili da žive privilegovanije i da li im danas oni nešto znače?

"Iako ljudi na mnogo načina mogu danas doći do sadržaja koji im je potreban, ipak svi ljudi koji se identifikuju kao pripadnici LGBTQ sfere, a i njihovi prijatelji i podržavaoci dolaze svake godine na festival da sa svojom populacijom zajedno gledaju filmove.˝, kaže Andrew Purphy , glavni direktor festivala „Inside Out". On dodaje da je socijalni aspekt taj koji ga održava vitalnim i postojećim i dan danas.
"Sam 'Inside Out' festival je drugačiji način obeležavanja Dana ponosa, gde pripadnici populacije mogu da dođu, gledaju svoje priče i sudbine na filmskom platnu, ostvare interakciju sa kreatorima filmova i glumcima, da odrade neki posao takođe, ako naravno stvari idu povoljnim tokom nakon zahuktalih Question/Answer sesija posle filmova.˝

Marfi navodi i primer filma koji je prikazan na festival 2014. godine, dokumentarac ˝Matt Shepard je moj prijatelj˝, koji je dokumentovano ispratio život i tragično ubistvo studenta gej orijentacije, Matta Sheparda. Njegovi roditelji, Dennis i Judy Shepard su prisustvovali projekciji i kasnije na Q&A sesiji sa režiserom filma.

Marfi dalje kaže kako među svima prisutnima nije bilo jednog oka koje nije zasuzilo kada se film završio, i niko nije napustio projekcijsku salu sve dok se Q&A sesija nije završila. A to do tada u svojoj karijeri nisam video. On dalje kaže kako je to bila dirljiva i inspirišuća diskusija sa roditeljima preminulog Sheparda režiserom kao i producentom filma, koji se nisu osvrnuli samo na prevremeno prekinut život, nego na život koji je inspirisao ljude na akciju kao i na ljubav, iznad svega.
I dok priče poput ove jasno pokazuju zašto ovakve vrste festival jesu bitne, njihova potreba nadilazi taj nivo. „Inside Out", kao i ostali slični festivali omogućuju kreatorima filmova opipljivu, postojeću zajednicu. I to je, ako niste svesni, veoma bitno jer život režisera je jedan usamljenički život, a posebno ako taj režiser kreira film za određenu vrstu publike, što ume da bude i fokus koji nema neki komercijalni potencijal, ali ti festivali autore nagone na to da istraju i da nastave da kreiraju sadržine koje bi sasvim moguće promenile živote svojih gledalaca.

Iako se LGBTQ populacija izborila za mnogo što šta danas, stoji da jedan mejnstrim bioskop neće imati neke velike opcije filmova za LGBTQ populaciju, i šta više jedan jedini film koji je decenijama unazad bio komercijalno prihvaćen i komercijalni uspeh na svetsom nivou, bio je problematičan mokumentarac Sache Barona Cohena pod nazivom Bruno. LGBTQ filmski festivali su bitni jer publici donose filmove koji bi u klasičnim bioskopima sa repertoara bili izgurani zarad filmova o superherojima ˝teškim˝ i po 200 miliona dolara.

Ono još važnije je da ovi festivali privlače zajednicu, ujedinjuju je, a ne razjedinjuju svojim postojanjem. Naš primer, festival „Inside Out" ima veliki dijapazon tematika u filmovima koje prikazuje, pod sve više podeljenom LGBTQ ambrelom.

"Tako velika populacija, kao što je LGBTQ populacija u Torontu, ume da bude diskriminativna sama prema sebi,˝ kaže Marfi. ˝Mi stremimo tome da budemo mesto gde će svi predstavnici svih mogućih pripadnosti, seksualnosti, orijentacija... moći da postane jedno, da se druži i slavi tu raznolikost dok istovremeno edukuje nove generacije o svom identitetu i istoriji.˝

I dok se mnogo toga promenilo od 1980ih i 1990ih, LGBTQ festivali jesu bitni i dalje iz istog razloga, a to je da ujedinjuju ljude da svoju raznolikost slave kroz umetnost.