Zašto sam otišla iz Hrvatske?

Prošla su četiri meseca otkako sam u torbu iz Name nagurala 22 dozvoljena kilograma i sletela na kanadsko tlo. Pokušavam se setiti razloga zbog kojih sam napustila porodicu, društvo, posao, udruženja u kojima sam godinama volontirala, projekte na kojima sam radila i koje sam započinjala, stan u kojem sam se gnezdila godinu dana, auto koji sam svaki dan s guštom vozila po najlepšem gradu na svetu, Zagrebu.

Gradu u kojem sam odrasla, koji me odgojio, naučio životnim veštinama, doneo ljubav, sreću, uspehe, padove, tugu, ljutnju, brigu, pobede, ponos... Ne mogu se setiti nijednog razloga zbog kojeg sam odlučila sve to napustiti. Mislim sam da je možda politika, loša ekonomija, generalna depresija koja me okruživala ceo život, nezadovoljstvo koje vrišti iz svih medija, kriza identiteta cele države i pojedinaca... Ali nije to. Pokušavam vratiti film u trenutak kad sam se prijavila za vizu, dobila je, rekla svima da odlazim, rešavala papirologiju, guglala grad u kojem ću provesti dobar deo svog života, itinerar, kilažu koju smem uneti u avion, opraštala se od porodice, prijatelja, kolega...

Nešto ne štima

Nijedan razlog mi ne dolazi u glavu. Jednostavno sam se osetila klaustrofobično, kao da se gušim i ne mogu se izvući iz depresije koja je i na mene počela uticati. Rekla sam sebi: "Idem pa šta bude bude. Ne može biti gore od Hrvatske". Hrvatske koja mi je dala besplatno obrazovanje, najbolje prijatelje na svetu, kolege koje drugi mogu samo poželeti, more o kojem drugi mogu samo sanjati, klimu s kojom se nijedna druga ne može upoređivati, hranu za kojom često čeznem (baranjski kulen i majonez, falite!). Hrvatska, koja me motivisala na aktivizam jer sam još od djetinjstva shvatila da nešto ne štima, da sam ja ta koja to mogu promeniti, podsaknuti druge da menjaju društvo tako da nito ne bude diskriminisan, izolovan i u manjini.

I uspevala sam u tome kroz brojna udruženja, upoznala ljude koji su još strastveniji od mene i imaju neisrcpan izvor ideja, koji su me svim snagama pokušali zaustaviti da ne napuštam državu "kad smo se baš uhodali i uspevamo u idejama". Kako to obično biva u životu, odjednom su počele stizati ponude za posao, nove projekte s kolegama u Evropi, finansijski sam konačno bila stabilna i čak imala ušteđevinu, nakon godina i godina volontiranja, rada za 1000 kuna i životarenja. Ni to nije razlog emigracije.

Hrvatska klaustrofobija

Jednostavno sam se osetila zarobljenom u još zarobljenijoj državi i otišla. Ne žalim ni sekunde iako me povremeno udari nostalgija i mozganje oko donošenja tako velike odluke. Kanada je zemlja mogućnosti, otvorena za ljude poput mene; ljude s idejama, strastvene, aktiviste, motivatore, pokretače, mlade, hrabre, odvažne, odlučne. A takvi su svi naši Hrvati i Hrvatice u svojim dvadesetima koji su učinili isto kao ja i zaputili se "preko bare". Takvi su i svi moji prijatelji, profesori, kolege, roditelji, sestre, susedi i poznanici. Oni su ostali u toj Hrvatskoj koja ih ne podržava niti im priznaje zasluge za sve što svakodnevno rade.

Naprotiv, ista ta država im donosi zakone koji u Kanadi niti ne dolaze na dnevni red u parlamentu jer su zastareli i suludi. Nije Kanada idealna. Ljudi su zatvoreni, skeptični, brzo žive, ne uživaju u hrani i piću, menjaju kuće i aute svakih šest meseci (doslovno!), oprezni su, nepoverljivi ali istovremeno srdačni i spremni pomoći bilo kome. Za razliku od Hrvatske, ne gledaju na rasu, pol rod, polnu orijentaciju, starost, religiju, stil odevanja, tetovaže, poreklo i ostale kategorije iz popisa stanovništva. Upravo zato je ovo zemlja za mene; zemlja u kojoj mogu biti isto što sam bila u Hrvatskoj, samo dostojanstvena, cenjena i jednaka.