Zašto Putin "ponavlja istoriju": Kako su LGBT osobe živele u Rusiji od carskog do komunističkog vremena

Vrhovni sud Rusije krajem prošle godine proglasio je nepostojeći „međunarodni LGBT društveni pokret" ekstremističkom organizacijom. Ubrzo nakon toga, ruska policija je počela da hapsi i kažnjava ljude zbog nošenja bedževa sa duginim bojama, flastera i minđuša, sprovodila je racije na privatnim žurkama i na kraju otvorila prvi krivični postupak za „LGBT ekstremizam". Sve ovo podseća na okolnosti u kojima se gej populacija nalazila pod sovjetskom vlašću, kaže istoričar Rustam Aleksander, autor knjige „Zatvoreno. Život homoseksualaca u Sovjetskom Savezu".

Prvi zakon o zabrani takozvane „sodomije" u predrevolucionarnoj Rusiji doneo je car Petar I početkom 18. veka, kada je započeo političke reforme u zemlji tražeći uzor na Zapadu, posebno u skandinavskim zemaljama. Petar I je bio prvi koji je kriminalizovao homoseksualnost, iako se zakon odnosio samo na vojna lica. Civili nisu bili ni na koji način ograničeni, piše Medijazona.

Više od sto godina kasnije, 1832. godine, Nikolaj I je u krivični zakonik uveo novi član koji je predviđao kažnjavanje onih koji su se bavili „sodomijom". Međutim policija nije bila posebno zainteresovana za takve slučajeve. U međuvremenu, u Evropi su ljudi bili zauzeti pisanjem udžbenika i vršenjem psihijatrijskih pregleda kako bi saznali kako da se utvrdi da li je osoba homoseksualna, a zatim kako da je uhvate i zatvore. Rusko carstvo nije bilo tako tvrdoglavo, pošto je broj takvih slučajeva bio neznatan. Takođe je važno znati da ovakvi slučajevi nisu izazivali sumnju kada su u pitanju bile osobe bliske caru.

Dolazak boljševika na vlast

Kada su boljševici došli na vlast posle 1917. godine, deo krivičnog zakona koji je zabranjivao homoseksualne odnose među muškarcima (ženski odnosi nisu uzimani u obzir) je jednostavno izbrisan. Istoričari do danas nisu sigurni ko stoji iza toga i koji su razlozi. Neki kažu da je to bio proračunat potez, drugi tvrde da je bio nesrećan, ali su boljševici ipak ukinuli zakon. Odlučili su da iz temelja revidiraju ceo krivični zakon.

Pošto zakon više nije postojao na papiru, život je postao malo lakši za homoseksualce iz pravne perspektive. Naravno, to nije značilo da i dalje nisu mogli da budu procesuirani zbog homofobije koja je tada još postojala u društvu. Naravno, ako je određeni policajac imao ličnu averziju prema homoseksualnosti, on je to lako mogao da klasifikuje kao neko drugo krivično delo, npr. kao narušavanje javnog reda, ali je otklonjena glavna prepreka životu LGBT zajednice.

Dvadesete godine prošlog veka bile su period u ranom Sovjetskom Savezu u kome se mnogo diskutovalo o seksu. Nije se čak ni koristila reč „seks", pošto znamo da ta reč nije postojala u Sovjetskoj Rusiji, nego „intimni život".

O LGBT pitanju se nije raspravljalo javno i otvoreno, ali se ta tema često postavljala u oblasti medicine, i to od strane prilično poznatih lekara. Oni su javno izjavili da seksualna orijentacija čoveka nije bitna i da njegov seksualni život nije ničija stvar osim njega lično, sve dok je dobar komunista i doprinosi društvu.

Jagoda, Staljin i novi zakon

Sve je počelo 1933-1934, kada je Genrih Jagoda, direktor tajne policije NKVD, predložio Staljinu da donese zakon kojim će kazniti one koji se bave „sodomijom".

Šta je bio povod za to? Tridesetih godina prošlog veka počinje industrijalizacija u većim gradovima i kolektivizacija u selima. Naravno, bilo je važno da se nekako organizuju mase koje su živele u gradovima. Tako je tajna policija krenula da radi upravo to: počela je da pretražuje ulice Moskve i Sankt Peterburga, uklanja prostitutke i beskućnike i zatvara narko-barove. Da bi se mase mobilisale da rade, bilo je važno eliminisati sve ono što je smetnja. Pretpostavlja se da su tokom jedne od ovih racija naišli na gej klub. Teško je reći da li su takva skrovišta počeli da zatvaraju pre ili posle donošenja zakona, ali činjenica je da su ih zatvorili širom zemlje. Bila su to zaista masovna hapšenja i racije, a ovoga puta bili su pogođeni i viši slojevi društva.

Na kraju, Jagoda je pisao Staljinu da je neophodno kazniti takve ljude, ali još uvek nije postojao zakon protiv takvih aktivnosti. Nastojalo se da se stvori slika kako su homoseksualci "špijuni koji su formirali špijunske ćelije" koje su regrutovale sovjetske građane i radničku omladinu, pa da su čak i pokušali da se infiltriraju u vojsku i mornaricu. Stoga je zdušno podržan predlog da se homoseksualci zakonski kazne.

Nakon donošenja zakona, Maksim Gorki je napisao članak o vezi fašizma i homoseksualnosti.

Sovjetska vlada pod Staljinom nikada nije dala objašnjenje zašto je donet zakon. Samo je dala znak. Tajnovitost koja je okruživala režim bila je jedno od sredstava pomoću kojih je Staljin učvrstio svoju vlast.

Isto važi i za zakon o „sodomiji". Nikome ništa nije objašnjeno, pogotovo ne o temi koja je u to vreme možda bila tabu. Takođe nije bilo pokaznih suđenja homoseksualcima. To je bio individualni hir sovjetskog vođe i njegovih sledbenika.

Homoseksualci kao uspešni ljudi u SSSR

Mnogi gejevi u SSSR-u mogli su biti zaista uspešni ljudi. Sve je zavisilo od više faktora, ali je bilo teško. Prvo, bili su pod budnim okom organa za sprovođenje zakona. Drugo, niko ništa nije napisao na ovu temu. Kada osoba shvati da je gej, prvo što će prirodno čuti je osuda svojih vršnjaka koji njegovu seksualnu orijentaciju vide negativno.

Iako je sudskih postupaka protiv homoseksualaca bilo relativno malo (manje od 1.500 godišnje), to je bilo dovoljno da se gej populacija drži u strahu. Sovjetski gej život se ne može porediti sa onim u Njujorku 70-ih i 80-ih godina. Bio je pun opasnosti, stida, homofobije i drugih strašnih stvari.

Neko je živeo porodičnim životom, ali je onda išao u takozvane "pleške", koje su bila određena mesta u gradovima gde su išli gej muškarci. Jedno od ovih mesta u Moskvi bio je Aleksandrovski vrt, koji se nalazi veoma blizu zidina Kremlja. Ljudi su se sastajali na železničkim stanicama, u parkovima, u javnim toaletima i u saunama. Naravno, intelektualci i elita nisu išli u parkove ili javne toalete da bi izbegli nevolje, već su imali druge načine da upoznaju ljude. Generalno, elita je imala svoj život i svoje odnose. Ali i KGB je imao spiskove, jer su svi poznati gej ljudi bili bili pod kontrolom.

Brisanje zakona posle Staljinove smrtiNakon Staljinove smrti, inteligentni, promišljeni ljudi, advokati, prirodno su se složili da se zakon o „sodomiji" mora izbrisati iz krivičnog zakona. Svoju inicijativu su pravdali činjenicom da sam zakon nema smisla i da ga je veoma teško primeniti: ako dva muškarca koji pristaju da nikog ne uznemiravaju i imaju seks iza zatvorenih vrata kod kuće, nameće se pitanje kako se takva stvar može istražiti? U ovom zločinu nema žrtve, a ispostavilo se da nema smisla kažnjavati nekoga za dobrovoljni seks.

Bilo je čak i pokušaja da se ovaj zakon ukine, barem onaj deo koji kažnjava dobrovoljni polni odnos između dva muškarca. Ali pokušaj je osujećen 1959. godine i ova inicijativa istaknutih sovjetskih pravnika je odbijena. Reakcija vlasti nije bila racionalna, već emotivna:

Od 1970. godine broj procesuiranih slučajeva „sodomije" je naglo porastao, sa 900 godišnje na 1.200, i ostao je na ovom nivou do 1980-ih. Tokom postojanja Sovjetskog Saveza, bilo je oko 30.000 slučajeva širom zemlje. To nije veliki broj. Ali kada su u pitanju individualni životi, to je tragedija.

Ponavljanje istorije ili Putinov udar na LGBT osobe

"Nikada nisam mnogo razmišljao o izreci da se istorija ponavlja, ali u ovom slučaju je istina. Policija dolazi na određene događaje i odlazi na određena mesta. I zaista je užasno gledati šta se dešava. Što se tiče ekstremizma. Da budem iskren, ne mogu ni da objasnim ovaj fenomen. Nemam racionalno objašnjenje. Stručnjaci su izneli toliko različitih mišljenja o ovome da ću se samo složiti sa njima. Možda je trebalo izmisliti neko zlo pre predsedničkih izbora u Rusiji. I sve se ovo dobro uklapa u narativ o borbi protiv Ukrajine, o borbi protiv gej ponosa. Ovo samo dodaje još više vatre plamenu divljeg ludila koji se sada širi ovom zemljom", navodi istoričar Rustam Aleksander.

Zašto je od 2013. počeo tako nasilan napad na LGBT osobe u Rusiji? Iz potpuno istog razloga, ali ne tako očigledno: Vladimir Putin je morao da pronađe zlikovca koga bi mogao da krivi za sve, koji bi mogao da bude kanal za sav njegov bes i mržnju, da bi se stekao utisak kako je on bio aktivan u borbi protiv nečega, smatra Aleksander."Mnogi diktatori su uradili istu stvar: organizovali su hajke na LGBT osobe jer je to bilo od koristi njihovom ličnom režimu. Siguran sam da je Putin homofobičan na ličnom, domaćem planu, iako u njegovom okruženju ima mnogo gej ljudi koji su, inače, takođe homofobični. Međutim, zakoni koje zakonodavac piše ne važe za njega, već za građane. Ovo Rusiju čini jedinstvenim slučajem gde se mnoge stvari spajaju i dovode do onoga što vidimo sada. A ako generalizujemo, objašnjenje je jednostavno: spoljni neprijatelj, spoljna pretnja, a LGBT osobe su laka meta", smatra on.