Zašto ne idemo na Prajd?

„Ono što sam otkrio je da mržnja prema Paradi i 'gejevima koji su previše gej' nije rezervisana samo za strejt muškarce. Mnogi gej muškarci reaguju slično, a zato što su naučeni da taj protest vide kao napad, da ga dožive kao uznemiravanje. Svakoga dana svedočimo tome da se oni koji su 'previše gej' kažnjavaju nasiljem, pa te postupke i sami kopiramo u nadi da nas neće stići ista kazna. Kažnjavamo i sebe ako baš moramo, a kako nas drugi ne bi preduhitrili. Beli, gej, cis muškarci su najbliži privilegijama koje uživaju njihovi strejt parnjaci, pa se neretko udaljavaju od Prajda i svega što je gej, ne bi li zadržali ono što smatraju prednošću. A to nije oslobođenje, naprotiv. Ipak, nekima je dovoljno". Svoj tekst završava sledećim rečima: „Pitam se da li sve LGBTIQ+ osobe koje preziru Prajd u nekom trenutku sretnu nekog nasilnika i shvate da će uvek postojati oni koji ih mrze i koji žele da ih kazne. Pitam se i da li znaju, kao što ja nisam, da odbacivanje zajednice i Prajda znači da se plaše."

Kad je scenaristkinja, aktivistkinja i istaknuta korisnica Tvitera, Claire Willett, na svom profilu 9. juna postavila poruku u kojoj piše „Bilo bi dobro da se strejt ljudi ovog meseca umesto na 'ljubav je ljubav' fokusiraju na 'kvir i trans ljudi su u opasnosti'", mnogi su negodovali. Razlog je jednostavan: narod ne voli tužne priče. Ovo je naposletku i stvar naprednijeg sveta (mada LGBTIQ+ prava kolabiraju i u Sjedinjenim Američkim Državama), a u tom univerzumu su Parade ponosa prepune reklama koje neko plaća (banke i tako dalje). James Somerton u svom podkastu kaže da nikome ne pada na pamet da se reklamira na protestu čiji se učesnici bune protiv bilo čega, a Parada ne može da se nastavi bez sredstava. Zato, nastavlja, Prajd više ne može da bude pobuna.

Parada ponosa kao zabava, ili ako baš hoćete - karneval, ne može da bude ni samo šarena, bar sve dok LGBTIQ+ građani trpe bilo gde na svetu. Ako živite u svom mehuru, u zemlji čiji vas zakoni štite, a ne zanimate se za ostatak sveta, vrlo je moguće da ćete u nekom trenutku izgovoriti nešto poput „Kakvo nasilje, toga ovde nema". U slučaju da živite u nekoj konzervativnijoj sredini, gde je odavno normalizovano da se kvir građani pozdravljaju s „Meni je to bolesno", moguće je da imate kapacitet da razumete zašto Prajd jeste protest.

Ponavljam: LGBTIQ+ građani su u opasnosti. U to smo mogli da se uverimo kada je grupa tinejdžera u parku Manjež u Beogradu, u noći između 27. i 28. februara, napala trojicu mladića i nanela im teške telesne povrede. Mediji su u to vreme pisali da je motiv bio to što „je jedan od napadnutih deklarisani gej, a homofobi baš ne vole gejeve", drugim rečima - povređeni je kriv što se deklarisao (štagod to značilo). Istina je naravno drugačija - nisu mladići napadnuti zato što su gej, već zato što se nasilje u Srbiji toleriše. Niko se nije autovao da bi nervirao poštene srpske domaćine, već da bi živeo najbolje što može. Niko na ovom svetu ne bi trebalo da se krije da bi drugima bilo udobnije.

Mnogi se ipak kriju, pa su se sakrili i od protesta koji je za cilj imao da pruži podršku žrtvama koje su umalo stradale u pomenutom beogradskom parku. Jedan mladić je izboden nožem, drugi polomljenom staklenom flašom. Prvom je 23 godine, drugom 26. Uprkos tome, na protestu je bilo petnaestak ljudi, a transparenti s natpisima „Tišinom hranimo mržnju", „Ćutanje ubija" i „Šta smo vam uradili da nas mrzite i ubijate" nisu dirnuli nikoga, pa ni mnoge LGBTIQ+ građane ove zemlje.

Tu se nameće pitanje „Zašto LGBTIQ+ osobe ne žele da se bore za svoja prava?" Ako odgovor potražite na internetu, sasvim je sigurno da ćete naleteti na tekst novinara Johna Paula Brammera. On između ostalog kaže da „Odrastanje u strejt svetu znači da nas heteroseksualci uče šta da mislimo o gej ljudima, čak i onda kada smo i sami gej. Uskladištio sam u sebe svaku uvredu, svaku ružnu stvar koju sam čuo o gej osobama, iako sam se pretvarao da me se to ne tiče i da mi ne smeta. Ignorisao sam užasne stvari, nasilne reči poput 'Neka neko pobije te pedere'. Istina, ja sam gej, ali nisam od onih gejeva koje ljudi mrze, od onih koji privlače pažnju".

Brammer kaže i ovo: „Ono što sam otkrio je da mržnja prema Paradi i 'gejevima koji su previše gej' nije rezervisana samo za strejt muškarce. Mnogi gej muškarci reaguju slično, a zato što su naučeni da taj protest vide kao napad, da ga dožive kao uznemiravanje. Svakoga dana svedočimo tome da se oni koji su 'previše gej' kažnjavaju nasiljem, pa te postupke i sami kopiramo u nadi da nas neće stići ista kazna. Kažnjavamo i sebe ako baš moramo, a kako nas drugi ne bi preduhitrili. Beli, gej, cis muškarci su najbliži privilegijama koje uživaju njihovi strejt parnjaci, pa se neretko udaljavaju od Prajda i svega što je gej, ne bi li zadržali ono što smatraju prednošću. A to nije oslobođenje, naprotiv. Ipak, nekima je dovoljno". Svoj tekst završava sledećim rečima: „Pitam se da li sve LGBTIQ+ osobe koje preziru Prajd u nekom trenutku sretnu nekog nasilnika i shvate da će uvek postojati oni koji ih mrze i koji žele da ih kazne. Pitam se i da li znaju, kao što ja nisam, da odbacivanje zajednice i Prajda znači da se plaše".

Sve ovo može da se primeni i na Srbiju. Ako provirimo iz oaza koje smo sagradili bez ičije pomoći, vrlo brzo nam postaje jasno da se ništa nije promenilo. Homofobija, bifobija, transfobija, anksioznost, strah od odbacivanja, odbacivanje, svakodnevno autovanje i govor mržnje su samo neke od stvari s kojima se LGBTIQ+ osobe svakodnevno susreću, često i u onim sredinama u kojima bi trebalo da se osećaju sigurno.

Homofobična grupa građana se uskomeša oko svake Parade ponosa. Žurno održavaju smotre, uglavnom po Viber grupama, a skupine poput Dveri i Zavetnika obično mesecima sanjaju o peticiji za zabranu Prajda. Ove godine im se pridružio i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, koji se nije pojavio u Manježu onomad kad su napadnuti mladići samo zbog toga što su gej, ali se setio da za ovogodišnji Mesec ponosa organizuje Beogradsku porodičnu šetnju i nazove je „pravom paradom ponosa". Ovakav potez bilo koje javne ličnosti sasvim sigurno utiče na mlade LGBTIQ+ osobe koje još nisu smogle snage da se autuju, pa i na one koje jesu. Porodične šetnje ne služe ničemu osim da dodatno pojačaju pritisak na one koji se s nasiljem nose svaki dan. Možda zato ne dolaze na Prajd?

Pamtim mnoge Parade ponosa, takoreći sve. Sećam se straha i nervoze. Danas je lakše, ali bih lagao kad bih rekao da ne osećam blagu jezu svaki put kad na putu do Prajda vidim skupić krupnih ljudi. Prošle godine (Evroprajd) je homofobična nervoza dostigla nivo onih starih - što zbog kiše, što zbog svega što sam tih dana pročitao. Na putu do početne tačke nisam se osećao bezbedno. Jedva sam pronašao ulaz, tek pošto mi se o glavu obilo nekoliko sočnih psovki. Posle je sve bilo dobro, ako zanemarimo starice koje je neko pusto u prostor za učesnike Prajda, sa sve homofobičnim transparentima, kišu i opštu ukočenost koja muti i najpribranije glave.

LGBTIQ+ građani su dakle u opasnosti, što od nasilja, što od mogućnosti da propuste ceo život. Ovih dana ponovo pitamo premijerku Brnabić šta je s našim brakovima, a odgovora naravno nema. Protest je tu da pojača glasove, ali šta kad na protest niko ne dođe? Svaka je pobuna dobra - služi da one na vlasti podseti da ih neko posmatra i da građani ne ćute. Kad idem na one koji u svojim nazivima nemaju reči ponos i parada, osećam se nešto bezbednije. Svaki put pomislim da bi bilo zgodno da ponesem neku od zastava duginih boja koje sam prethodnih godina skupio, ali ih uvek ostavim kod kuće. Bez njih mogu da prođem - ako se dovoljno ukočim, čak i kao strejt. Možda je na kraju problem u mom kukavičluku?

Piše: Milan Živanović