Zašto je Barbra Streisand bitna

Sa izlaskom njenog šezdesetčetvrtog albuma What Matters Most, legendarna zabavljačica koja je redefinisala sva pravila i dalje radi stvari na svoj način.  Autor najavljene biografije Hello Gorgeous razmatra zašto je nakon karijere koja traje šest decenija, Streisandova i dalje jedna od ikona za koju se najviše vezujemo.

1962. godine kad god se pevačica iz Brooklyna, sa imenom Barbra Streisand još u tinejdž godinama, pojavljivala na televizijskom talk show-u PM East, gej barovi širom cele zemlje su gasili muziku kako bi gosti mogli da je gledaju i slušaju.  Streisandova je bila nepredvidiva.  Kada ju je voditelj emisije Mike Wallace pitao šta će sledeće da peva odgovorila je "The Kinsey Report."  Svojom savršenom figurom i istaknutim nosem, izuzetno dugim noktima i glasom za koji je jedan kritičar rekao "da prestavlja čudo prirode" Streisandova se probijala na velika vrata, u vreme kada su kriterijume lepote i talenta zadavale Elizabeth Taylor i Audrey Hepburn. Gej muškarcima pak, Streisand je predstavljala ovaploćene božanstvenosti, i kao i obično, ono što su gejevi prvi prepoznali kao nešto posebno je postalo ubrzo nešto što su svi želeli. Nedugo zatim Barbra Streisand je postala najveća zvezda na svetu.

Gotovo pola veka kasnije, Streisand je postala ponovo cool.  U klubovima hit Barbra Streisand DJ dua Duck Sauce vlada podijumom. Jedva da postoji epizoda serije Glee u kojoj nema njene muzike, ne pominje se njeno ime ili lik.  Funny Girl, mjuzikl koji ju je lansirao na Broadwayu 1964.godine je ponovo aktuelan, a sledeće godine će komedija Guilt Trip u kojoj glumi sa Seth Rogenom, početi da se prikazuje u bioskopima. Takođe sledeće godine, ako sve bude išlo po planu, Streisandova će nastupiti u novoj verziji brodvejskog mjuzikla Gypsy. Nedavno je izašao njen najnoviji album, šezdesetčetvrti po redu, pod nazivom What Matters Most.

Neverovatna slava, koju je Streisandova zgrabila za sebe pre pedeset godina, još uvek traje. Kada je izdala prethodni album Love is the Answer, 2009. godine, stotine fanova je navalilo na privatni koncert na kome je nastupila u njujorškom Greenwich Villageu. Odrasli muškarci su plakali pri samoj njenoj pojavi, ali Streisandova nikada nije bila ekstrovertni izvođac, kao na primer Liza Minnelli, koja uživa kada je u centru pažnje. Od samog početka Strreisandova je doživljavala slavu pod svojim uslovima. Izvrsnost je bio cilj, a ne laskanje koje dolazi usput, ne odrasli muškarci koji će da briznu u plač. Zato je u svetu, u kome je suviše često "biti u centru pažnje" razlog postojanja slavnih, Streisandova i dalje bitna.

Kada je bila veoma mlada, dok je u bruklinskom bioskopu gledala Prohujalo sa vihorom nije maštala da postane glamurozna filmska zvezda. Nije želela da postane zvezda koja će morati da daje autograme ili da je ljudi prepoznaju i sve što ide uz to. Umesto toga ona je želela da postane glumica i to uspešna, koja će birati uloge koje će joj dozvoliti da pobegne iz nesrećnog detinjstva i postane neko drugi. "Želela sam da budem Scarlett O'Hara, a ne Vivien Leigh."

Ono što ju je teralo napred nije bila glad za slavom, već želja da se dokaže, da bude izuzetna i lepa, reči koje teško da mogu da opišu njen život dok je odrastala u iznajmljenom smeštaju u Brooklynu, u kome njena porodica nije posedovala čak ni sopstveni krevet. Prvih dvadeset i pet godina života Streisandova je zaista provela u nestabilnom gonjenu slave, gde je čudna devojka iz PM Easta bila uglavnom kreacija publicista ne bi li je mediji primetili, ali ambicija kojom se razmetala nikada nije bila samo motor koji će da privlači fanove. Umesto toga, njena ambicija je bila način na koji će dokazati svoj talenat i privlačnost, što joj je značilo, i to ocu koji je nije poznavao i majci kojoj nije bilo stalo i svetu koji je smatrao da je ona suviše drugačija da bi bila uspešna.  Ona nije imala stpljenja da otplaćuje svoje uspehe. "Bilo je pravo na vrh, ili nikuda uopšte," izjavila je jednom prilikom Streisand.

Paradigma talentovanog deteta čiji roditelji nisu tu ili jednostavno ne primećuju dar svog deteta, koje odrasta odlučno da postane afirmisano i poznato, je postala jedna od poznatijih u poslednjem veku: Katharine Hepburn, Madonna, Bill Clinton su samo neka od te dece, ali Streisandova je najčistiji primer.  Čak kada je imala sedam godina bila je odlučna da dokaže "nevernim Tomama" da nisu u pravu.  Od tada pa nadalje, u njoj je tinjao, ono što ona kaže "nekontrolisani svrab", impuls koji ju je poslao da se izlakta i odgurne ramenima iz Brooklyna pravo dalje u svet, ostavljajuci svoju majku i ograničavajuće konvencije svog detinjstva iza sebe. "Tako je moralo biti," kaže Streisandova. "Za mene nije postojao ni jedan drugi način."

Njen narcizam, osobina koja će okarakterisati njen život i stvoriti glasnu manjinu klevetnika među njenim brojnim poštovaocima, se pokazala kao ključna stvar za njen uspeh, možda čak i esencijalna kao i njen veliki talenat. "Veličina ne može da se postigne ukoliko pre svega ne verujete u sopstvenu veličinu."  Streisand poseduje egoizam usmeren ka jednom cilju, koji drugi ili preziru ili jednostavno ne razumeju.  Rosie O'Donnell, vatreni poštovalac Streisandove, je jednom insistirala da Barbra kaže da li je imala idole u svojoj mladosti. Nastupila je duga pauza tokom koje se činilo da se Streisand bori sa samim konceptom idola. "Ne verujem da jesam," rekla je na kraju.  Naravno da nije, uvek je bila samo ona.

Druga strana narcizma je, naravno, sumnjanje u sebe. I te dve stvari su kod Streisandove išle ruku pod ruku.  Dobre kritike su uvek bile brzo zaboravljene, a loše je mogla napamet da izrecituje, zato što je deo nje verovao da samo te kritike govore istinu. "To ide tako duboko, pravo u one dane u Brooklynu" kaže Streisandova, kada bi njena majka prećutala svaku pohvalu, a devojčice iz srednje škole Erasmus Hall bi podizale svoje znatno manje noseve.

Sama činjenica da je Streisand uvek preispitivala sebe, da nikada nije bila zadovoljna svojim radom (često ni radom drugih), je uticala da se ona nikada nije zadovoljila ničim manjim nego najboljim, iako se neki put činilo da premašuje najbolje i očekuje savršenstvo, naročito od sebe.  Delimičan razlog zašto nema probušene uši, kako je objasnila u emisiji Oprahe Winfreyi, je što su njene uši različite dužine, "pa kako možete da napravite dve rupe na identičnom mestu na ušnim školjkama koje se razlikuju?" Ovo insistiranje na preciznosti je Streisandova uvek nosila sa ponosom, kao neki bedž: "Zaista ne volim da za mene kažu da sam ‘perfekcionista' kao da je to neki zločin, i zašto su samo žene uvek kritikovane," pita se Streisand, "što zahtevaju samo najbolje od sebe i drugih?"  Čak su se i njeni klevetnici složili da je ovaj put u pravu.

Oko svakog albuma se uzrujava, pa tako ni poslednji sigurno neće biti izuzetak. Kada se Love is the Answer pojavio, brinula se da je svet napredovao, da možda nje nije bilo predugo. "Mozda je vreme za sledeću osobu, mogu da razumem ukoliko niko ne dođe da me vidi." Streisandova ima pravo. Showbiz je postao veoma različit svet u odnosu na vreme kada je ona počinjala.  Sada se manje brine o izvrsnosti, već se sve svodi na želju za ozloglašenošću- sasvim suprotno od njenog pristupa.  U svetu gde su slavne Kardashianove i mnoge Snooki ovog sveta, kao i pijane Real Housewives, Streisandova predstavlja vreme kada je talenat bio bitan, gada je težnja za izvrsnošću, a ne ozloglašenošću, bila nagrađivana.

Mlađi je možda poznaju kao majku iz Fockers filmova, ili iz rifa hita Duck Sauce-a, ili kao inspiraciju Lea Michele u seriji Glee. Ali ljudi određene dobi, naročito gej muškarci, koji su nekada bili sa "druge strane ograde", baš kao i ona, se sećaju vremena kada su novina i različitost koje je Barbra Streisand unela, promenili sve i ispisali nova pravila.  Sa njenom nepopustljivom težnjom za virtuoznošću, a ne bljutavošću, čini se da se ona još uvek opire trendu.

William J. Mann je novinar i autor nekoliko knjiga, uključujući i Kate: The Woman Who Was Hepburn.  Njegova sledeća knjiga Hello Gorgeous: Becoming Barbra Streisand, iz izdanju kuće Houghton Mifflin Harcourt će biti na tržištu 2012. godine.

Odgledajte nekoliko Barbrinih nastupa

Jedan od legendarnih momenata u show biznisu: čuveni duet iz 1963. godine Streisandove sa koleginicom i zvezdom Judy Garland, je učvrstio status Streisandove kao nadolazeće pevačice sa moćnim glasom.

Streisandova izvodi "My Man" u filmskoj verziji mjuzikla Funny Girl iz 1968. godine koji joj je pomogao da dobije Oskara za najbolju glumicu.

Moćno izvođenje čeznjivih stihova koje su napisali Alan i Marilyn Bergman za film "The Way We Were" (televizijski nastup iz 1975. godine). Ova pesma spada u njene najpoznatije hitove.

Uzbudljivo izvođenje balade "Somewhere" iz mjuzikla West Side Story sa njenog Broadway Album iz 1986. godine koji je pomogao obnavljanju njene muzičke karijere.

Advocate