Više nismo u Kairu

Egipćanin Omar Sharif Jr., unuk filmske legende, autovao se kao gej i polu Jevrejin. Sharif Jr. se brine da će nova vlada njegove zemlje goniti i druge koji su kao on.

Pišem ovaj članak sa strahom.  Strahom za moju zemlju, za moju porodicu i za mene samog. Moji roditelji će biti u šoku kada budu ovo pročitali. Više bi voleli da sam ostao u senci i ćutao, barem za sada. Ali ja to ne mogu.

Prošlog januara sam napustio Egipat teška srca. Otputovao sam u Ameriku, ostavivši za sobom porodicu, prijatelje, sunarodnike koji su se upustili u herojsko putovanje prema samoopredeljenju.  Uprkos pucnjima koji su se čuli i slike Andersona Coopera na CNN-u, otišao sam sa nadom da ću kada se budem vratio naći tolerantnije i jednakije društvo.  Dok sam sa jedne strane uživao u privilegovanom životu, jer sam unuk Omara Sharifa, uvek sam bio opterećen velikom krivicom da je moja pozicija omogćena znojem i suzama drugih.

Godinu dana posle početka revolucije nisam više veliki optimista. Problematični rezultati nedavnih parlamentarnih izbora su zadali sekularistima naročito razarajući udarac.  Vizija slobodnijeg Egipta u kome su svi jednaki, vizija za koju su mnogi mladi patrioti dali svoje živote da bi je videli sprovedenu na trgu Tahrir Square - je oteta.  Ceo spektar ljudskih prava i jednakosti je sada "jabuka razdora" koju koriste podjednako Vrhovno veće egipatskih oružanih snaga i islamisticke partije, iako bi ono trebalo da se tretira kao univerzalna istina.

Pišem ovaj članak uprkos riziku, jer stojimo u mestu u trenutku za koji smo se nadali da će biti vrhunac savremene egipatske istorije.  Plašim se da pad sa vrha može da bude još više porazavajuci.  Pišem ovo sa zdravim razumevanjem opasnosti koje mogu da naiđu, iz straha da nas egipatsko arapsko proleće ne pogura nazad, umesto napred.

I još nešto.  Sa zadrškom se poveravam: ja sam Egipćanin, ja sam polu Jevrejin, ja sam gej.

To što je moja majka Jevrejka nije malo otkriće kada dolazite iz Egipta, bez obzira koja je godina.  I to što sam otvoreno gej znači da tražim nevolju, naročito sada u ovo vreme političkog i društvenog previranja.  Sa pobedama nekoliko islamističkih partija na nedavnim izborima, potreban je razgovor i neka pitanja moraju da se postave.  Ja pitam sebe: da li sam dobrodošao u novi Egipat?

Da li to što sam Egipćanin, polu Jevrejin i gej ostaju identiteti koji se zauvek međusobno isključuju?   Da li su to ideniteti koje treba kriti? Dok će se mnogima u Evropi i Severnoj Americi moja priznanja činiti trivijalnim, plašim se da to neče biti slučaj i u Egiptu. Očekujem da ću biti kažnjen, prezren i zasigurno će mi biti prećeno. Od uvažene klase egipatskog glumca i poznate ličnosti, možda postanem egipatski državni neprijatelj. Ipak ja govorim ovo naglas zato što sam patriota.

Ja sam patriota koji se seća pluralističkog Egipta, gde je uprkos nedostatku izbora u političkoj sferi, društvo bilo satkano od mnoštva verovanja i porekla. Sećam se da sam odrastao poznavajući gej muškarce i žene koji su bili mirno prihvatani u svakodnevnom društvu. Moto je bio jednostavan: "Budi tih, budi obazriv." Danas previše njih su tihi dok se celo egipatsko društvo kreće prema jednom monolitnom entitetu koji ja jedva prepoznajem.

Prošlog meseca sam otišao na redovno popodnevno trčanje ispred moje kće u Kairu. Bilo je vruće tako da sam skinuo majcu. Imao sam čudan osećaj da me neko posmatra. Osetio sam da su se kola zaustavila iza mene i muškarac je počeo da viče kako ne mogu više da izlazim bez majce iz kuće u novom Egiptu. Pokunjeno sam navukao majcu na sebe i nastavio da trčim. Danas pišem.

Pišem ovaj članak zato što su mnogi kod svojih kuća, a bez glasa su, bez lica, bez izlaza. Pišem ovaj članak zato što nisam jedini u Egiptu i zato što znam da će mnogi da propate ako osnovno poštovanje ljudski prava i jednakosti ne bude prihvaćeno od strane nove egipatske vlade. Pišem ovaj članak zato što kao egipatski građanin koji od nedavno živi u zemlji slobode, osećam mogućnost da konačno mogu da se izrazim otvoreno i umetnički. Ja imam glas i sa njim dolazi i odgovornost da ga podelim tokom ove društvene i političke promene, bez obzira na rizik.

Pisem ovaj članak kao lakmus test, pozivajući na reakciju. Pozivam svaku od partija koje su ušle u parlament da progovori, javno, kakav je njen stav po pitanju prava svih Egipćana bez obzira na rod, seksualnu orijentaciju ili političko ubeđenje. Da li verske partije samo sada govore o umerenosti kako bi konsolidovale svoju vlast? Pokažite nam da je vaša iskrena namera da ne izbrišete postepeno i to malo građanskih sloboda koje trenutno imamo zaštićene konvencijama, ako već ne i ustavom.

Pišem ovaj članak kako bih razumeo svoju poziciju u novoj egipatskoj paradigmi. U većoj meri ipak želim da znam gde se uklapa moja tek rođena sestra, moji hrišćanski prijatelji Kopti i cela lista onih koji traže zagarantovana prava samo kako bi mogli da žive bezbedno u Egiptu. Ja želim da znam da mi ne tonemo niže na klizavoj nizbrdici iz sekularnog društva prema islamsko- fundamentalističkoj državi.

Tražim od stranih vlada i nevladinih organizacija koje su prisutne u Egiptu da prokomentarišu i odogovore na pitanja o ljudskim i pravima jednakosti, to zahtevam i od vođa revolicije i nove vlade. Molim ih da pruže egipatskom narodu i narednim vladama neophodnu podršku kako bi zaštitili one koji su pod rizikom i ojačaju naše zakone kako bi priznanje kao moje ne bi značilo kaznu u zatvoru, fizičko zlostavljanje ili nešto još gore. Dajte primer kako da se formuliše novi ustav koji će zaštititi živote i slobode svih građana, podsećajući ih da iako ja to dobro znam, Egipat nije spreman da usvoji ili prihvati jednaka prava za gejeve, ali bi oni ipak trebalo da budu uključeni u dijalog. Naučili smo od čvrsto utvrđenih ustavnih principa u zapadnim demokratijama sa dugim tradicijama da ukoliko je grupa isključena od samog pocetka, mogu vekovi da prođu dok njihov problem ponovo ne dođe na red.

Pišem ovaj članak, poslat miljama daleko od njih, kao otvoreno pismo mojim egipatskim sunarodnicima, odajući im priznanje koliko su daleko napredovali za kratko vreme. Mi moramo da nastavim da trčimo prema, a ne od ideala zbog kojih smo i krenuli ovim izuzetnim putem. Povrh svega ukoliko budemo nastavili sa nacionalnim programom koji ne poštuje osnovna ljudska prava, ništa nismo bolji od tvoraca tiranije i samozadovoljnih opresora koje je arapsko proleće srušilo.

Ja želim da imam svoje mesto u novom Egiptu, zato pišem ovaj članak moleći da budem deo zemlje.

Omar Sharif Jr.