Virtuelni ponos srbijanske parade

Sujete, svađe, borba za prevlast u organizaciji i očekivane beneficije nezaobilazna su dešavanja pred svaku Paradu, tako da i nije čudno što među organizatorima ili saradnicima nema nikoga od onih koji su 10. 10. 2010. isterali stvar do kraja. U takvoj situaciji okupiti LGBT populaciju oko Parade deluje nemoguće, a pomisliti na formiranje jačeg fronta građana i organizacija koje bi mogli da iznesu ovakav događaj u visoko homofobnoj Srbiji deluje donkihotovski

Premlaćivanjem gej mladića je proteklog vikenda počela još jedna sezona lova na drugačije seksualno misleće u Beogradu. Ovaj napad se kao i svake jeseni u proteklih par godina poklapa sa pokušajima da se u Beogradu organizuje Parada Ponosa.

I dok protivnici poštovanja osnovnih ljudskih prava seksualno drugačijih na sebi svojstven/divalj način iskazuju svoj varvarski stav i želju da Parada ne prođe, ove godine, čini se imaju i nikad jaču podršku iz redova same LGBT populacije.

Da se razumemo, ne radi se o kakvom aktu nasilja, već se radi o neaktivnosti odnosno nedelovanju onih koji bi trebalo da organizuju Paradu ponosa u Beogradu.

Jer, izuzimajući reakciju na brutalno prebijanje nesrećnog mladića, odgovor na još jednu najavu premijera o otkazivanju parade iz bezbednosnih razloga i medijskog paradiranja sa podrškom, kako nesrećno sročiše u naslovu zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD - organizatori Parade i njihove aktivnosti gotovo da ne postoje.

Mada, kada se setimo maja meseca i suptilne, poput slona u staklarskoj radnji, najave možda i ne treba.

Podsetimo, tada su organizatori najavili da Grad pripada njima (samo?) i Da će okupirati grad (dole okupatori).

Ovakvom agresivnom i kontraproduktivnom porukom u zemlji u kojoj 80 odsto ljudi ne gleda blagonaklono na drugačiju seksualnost od heteroseksualne, uspeli su sve samo da ne približe i objasne ono za šta se zalažu.

Štaviše, navukli su i gnev hetero prijatelja koji poput lgbt pripadnika takođe ne bi rizikovali živote i izigravali žive mete za agresivne homofobe zbog u najmanju ruku nepromišljenih poruka organizatora.

Od podsticanja na dijalog, širenja vidljivosti i prihvatljivosti ciljeva, pritiska na vlast, stvaranja atmosfere tolerancije, predstavljanje istraživanja javnog mnjenja, debata, kritika ali i samokritika... uz par izuzetaka nismo videli ništa.

O tome svedoči i bolno prazna web stranica na kojoj u poslednja tri meseca ima svega nekoliko objava, kao da se parada priprema za 2014. godinu.

Umesto delanja, za to vreme smo zahvaljujući socijalnim mrežama saznali da BG Pride ima nove prostorije, da su lepo uređene i da je pogled dobar. Takođe sada znamo i da je kancelarija Pride dobila i kućnog (kancelarijskog?) ljubimca kao i da se jedan od organizatora zaljubio.

Međutim, Beograd nije San Francisko.

Osim organizatora koji kao da žive u nekom drugom svetu, situacija je jalova i kada je u pitanju saradnja unutar LGBT pokreta koji funkcioniše prema (hetero?) poslovici dva Srbina, tri partije.

Sujete, svađe, borba za prevlast u organizaciji i očekivane beneficije nezaobilazna su dešavanja pred svaku Paradu, tako da i nije čudno što među organizatorima ili saradnicima nema nikoga od onih koji su 10. 10. 2010. isterali stvar do kraja.

U takvoj situaciji okupiti LGBT populaciju oko Parade deluje nemoguće, a pomisliti na formiranje jačeg fronta građana i organizacija koje bi mogli da iznesu ovakav događaj u visoko homofobnoj Srbiji deluje donkihotovski.

A do početka oktobra verovatno ćemo gledati snažno mahanje pismima podrške iz dalekog sveta, učestvovanje u virtuelnim Paradama ponosa i očekivati bezbednosnu procenu premijera/ministra policije.

Jel smete da se kladite kakva će biti?

Peđa Popović