www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
|
Jeffrey Weeks SEKSUALNOST
Kada mislimo o seksualnosti, mislimo o mnogo različitih stvari. Razmišljamo o reprodukciji i različitim telima i reproduktivnim sposobnostima muškaraca i žena. Razmišljamo o zadovoljstvu, zadovoljstvima tela, ali takođe i o bolovima, mentalnim i fizičkim, koji mogu da naškode telu. Mislimo o ljubavi i radosti ljudskog užitka, ali se možemo takođe prisetiti straha i mržnje koju seksualnost može da izazove - kroz diskriminaciju, predrasude, zloupotrebu, nasilje, silovanje. Mislimo o potencijalnim bolestima, među kojima je AIDS najmoćniji simbol, i mogućnosti da se umre, što je uvek pratilo seksualnu aktivnost, od opasnosti porađanja pa do velikih umetničkih tradicija koje povezuju ljubav, seks i smrt. Seksualnost se odnosi i na zadovljstva i na opasnosti, a taj beočug joj daje njenu dvosmislenost i njenu moć. Mnoštvo značenja često može onoliko da zbuni, koliko i da razjasni. Na najosnovnijem i najrasprostranjenijem nivou, seksualnost ukazuje na ono što većina smatra kao nešto što je najtemeljnija osobina ljudskog života - “naša seksualnost”, “najprirodnija stvar u vezi sa nama”, “istina našeg bića” - kako glase poznate reči Michela Foucaulta. Kada ljudi kažu nešto poput: “to je moja seksualnost”, time ukazuju na nešto što vide kao suštinsko za njihove potrebe, želju, identitet i društvenu poziciju. Ako se pak i složimo o njenoj važnosti za pojedince i kulture (barem u zapadnim formama), ovaj pojam seksualnosti se može u velikoj meri osporavati. Čak i oni savremeni istraživači koji tvrde da su postavili naše razumevanje tela i njegovih želja na solidnu naučnu bazu - poput sociobiologa ili psihologa evolucionista koji tvrde da su u stanju da prate korene ljudske seksualnosti sve do prvih čovekovih koraka u afričkoj savani, pre desetine hiljada godina - iskazuju nedoumice u pogledu toga zašto je trebalo da se razvije seksualnost. Za istoričare, antropologe i druge humanističke naučnike svesnih različitih tumačenja koja su se davala seksualnosti u različita vremenima i kulturama, taj koncept je krajnje problematičan. Koncept je obavijen istorijskim mitom i društvenom ambivalentnošću, zamagljen je heterogenim značenjima i brižljivo razrađenim tabuima, tako da se seksualnost često pojavljuje više kao produkt uma nego tela. Možda je, kako je socijalna antropološkinja Carole Vance jednom primetila, najznačajniji ljudski seksualni organ smešten između ušiju, a ne kako se obično smatra, između nogu. Ipak se, međutim, kroz telo izražavaju seksualne želje i telo je mesto (site) za markiranje rodnih razlika, koje nastavljaju da oblikuju kulturno važne razlike i seksualna verovanja i ponašanja. Telo, i njegova biologija, ne mogu se prosto ignorisati. Stoga smo najsigurniji ako kažemo da je seksualnost kao koncept rasplinut između biološkog, društvenog i fizičkog. Čak je i Sigmung Freud, koji se obično optužuje da svuda vidi seks, potvrdio teškoću da se složimo o “nekom sveopšte prihvaćenom kriterijumu seksualne prirode nekog procesa” (str. 323). Od tada, uprkos našem narastajućem znanju o varijetetima obrazaca, vrednosti, normi, životnih stilova i erotskih fantazija, izvesna dvosmislenost nastavlja da obavija značenja seksualnosti. Konceptualizovanje seksualnosti Kratka istorija koncepta u engleskom jeziku pokazuje kako su se razvijala značenja seksualnosti. Najranija upotreba termina “sex” (“pol”) u 16. veku ukazivala je na podelu ljudskog roda na muški i na ženski deo i na svojstvo muškog ili ženskog bića. Potonja značenja, međutim, i jedno savremeno počev od ranog 18. veka, ukazuju na fizičke relacije između polova - “imati seks” (“to have sex”). Ono što znamo kao muškost i ženskost, i ono što se etiketira od kraja 19. veka kao heteroseksualnost, sa homoseksualnošću kao nenormalnim “drugim”, upisani su tako u značenje “seksa” (“sex”) od početka. Jedno određeno značenje reči “polan” (“sexual”), koja se može pratiti od polovine 17. veka, nosi slične konotacije - tiče se pola (“sex”) ili atributa muškog ili ženskog bića. “Seksualnost” (“sexuality”) kao termin u značenju “svojstva da se bude polan” ("the quality of being sexual") pojavljuje se u ranom 19. veku, i to je ono značenje koje se prenosilo i razvijalo od strane seksologa, seksualnih teoretičara i istraživača koji se pomaljaju kao posebna kategorija specijalista u kasnom 19. veku i kojima je uticaj izuzetno narastao u 20. veku. Među prosvetitelje ne spada samo Freud , koji je ostao najbolje upamćen, nego i austrijski pionir Richard von Krafft-Ebing (1840-1902), za kojeg se može izneti tvrdnja da je otac seksologije, Britanac Havelock Ellis (1859-1939) i Nemac Magnus Hirschfeld (1868-1935) , koji je, između ostalog, bio pionir borbe za gej prava. Seksolozi su želeli da otkriju “zakone prirode”, istinsko značenje seksualnosti, istraživanjem njenih raznolikih vidova i manifestacija. Često se nisu međusobno slagali i često su protivrečili jedni drugima. Ali svi su se slagali da je seksualnost na neki način svojstvo ili suština koja podupire čitav niz aktivnosti i psihičkih ustrojstava. Otuda je Krafft-Ebing postao pionir u viđenju seksualnosti kao nečega što diferencira različite kategorije bića - otvarajući tako put teoretizovanju seksualnih identiteta. Desetine pojedinaca su mu pisali o njihovim istorijama slučaja, i u procesu bavljenja njima Krafft-Ebing je došao na ideju da postoji više tipova seksualnosti koje se ne mogu lako svesti na tradicionalnu pretpostavku heteroseksualnog, reproduktivnog seksa. Freud je otišao još dalje. Njegova “Tri eseja o teoriji seksualnosti” (1905. god.) započinju diskusijom o homoseksualnosti, prekidajući tako očekivane veze između seksualnosti i heteroseksualnog objekta izbora i nastavlja “diskusijom o perverzijama”, kidajući očekivanu vezu između zadovoljstva i genitalne aktivnosti. U psihoanalitičkoj tradiciji seksualnost se vidi kao ključna u delovanju nesvesnog. U širem smislu, seksualnost je postala osobit kontinent znanja, sa svojim specijalističkim istraživačima. Kada su ljudi govorili “moja seksualnost” sve više su mislili na one želje i ponašanja koji su oblikovali njihove seksualne (i društvene) identitete, kako muške tako i ženske, heteroseksualne ili homoseksualne itd. Rezultat ove revnosti klasifikovanja i definisanja bio je zapanjujući. Prvi istraživači seksualnosti su smatrali da su oni prosto mapirali i imenovali ono što je već bilo tu, što je već postojalo. Upravo toj generaciji dugujemo koncepte i termine kao što su homoseskualnost i heteroseksualnost, transvestija i sadomazohizam, koprofilija i nekrofilija i hiljade drugih pojmova u sve debljem rečniku erotike. Kasniji istraživači poput Alfreda Kinseya (1894-1956) i njegovih kolega želeli su da pokažu da u biologiji ima izuzetno malo od koncepta ispravnog ili pogrešnog, normalnog ili nenormalnog, da seksualni životi naših sugrađana (ili barem njih oko 20 000 Amerikanaca, muškaraca i žena, od kojih je Kinsey dobio informacije četrdesetih godina) pokazuje spektar ponašanja i želja koji su daleko od slike respektabilnosti koju je američka kultura imala o sebi. Čitave armije su izmarširale, kako se već lepo primetilo, sa stranica tomova učenih seksologa i stupile na stranice društvene istorije. Teoretičari s kraja 20. veka su, međutim, doveli u pitanje prirodnost i neizbežnost seksualnih kategorija i pretpostavki koje smo nasledili. Oni tvrde da seksolozi nisu toliko otkrili ili mapirali svet seksualnosti koliko su pomogli da se on stvori i konstituiše. Koncept seksualnosti, iznose, sjedinjuje mnoštvo aktivnosti koje međusobno nemaju nužnu ili intrinsečnu vezu: diskursi, institucije, zakoni, regulacije, administrativna uređenja, naučne teorije, medicinske prakse, ogranizacija domaćinstva, potkulturni obrasci, etičke i moralne prakse, uređenje svakodnevnog života. Ideja “pola” (“sex”), koja se čini temeljnom za sam pojam seksualnosti, jeste sama produkt diskursa. Ništa nije seksualno, kao što Ken Plummer (1975) tvrdi, ali imenovanje ga takvim čini. Tako se seksualnost može videti kao narativ, kompleks različitih priča koje govorimo jedni drugima o telu, kao serija skripti kroz koje oličavamo erotski život ili kao složen niz performansa putem kojih se seksualno iznalazi, ritualizuje ili otelovljuje.
Drugim rečima, “seksualnost” je bila društvena konstrukcija, “fikcionalno jedinstvo” koje nekad nije postojalo i koje nekad u budućnosti može prestati da postoji. John Gagnon i William Simon su razmatrali potrebu u jednoj nespecifičnoj tački u ljudskoj istoriji da se izmisli (invent) važnost seksualnosti. Michel Foucault je ispitivao samu kategoriju “seksualnosti”: “To je ime koje se može dati istorijskom konstruktu” (str. 105). Foucaultov rad je imao ogroman uticaj na naše mišljenje o seksualnosti. Ali on se gradio na novim formama seksualnog znanja koje su već bile u razvoju. One su bile pod velikim uticajem radikalnih društvenih pokreta uključujući drugi talas feminizma i gej oslobodilački pokret, koji se pojavljuju krajem šezdesetih godina 20. veka. Rad mladih naučnika inspirisan ovim pokretima, počeo je da razvija kritičko-naučne pristupe seksualnosti. Već sredinom sedamdesetih godina feministkinje su dovodile u pitanje osnovne kategorije seksualnosti, i brojni gej i lezbejski pioniri istoričari preispitivali su fiksnost heteroseksualno-homoseksualne dihotomije, da bi pokazali da ova sada očigledno fundamentalna binarna podela ima relativno kratku istoriju. Ako su homoseksualni identiteti koje uzimamo zdravo za gotovo bili zaista istorijska konstrukcija, onda bi se norma heteroseksualnosti mogla videti kao nešto što je izmišljeno. Na sličan način se može oštra distinkcija koju su neki od prvih pisaca o seksualnosti povukli između “civilizovanih” i “necivilizovanih” obrazaca ponašanja takođe dovesti u pitanje i umesto toga se ona može videti kao produkt zapadnih kulturnih - ali i rasističkih - stanovišta u doba imperijalizma. Drugim rečima, seksualnost, daleko od toga da je domen datog, prirodnog, biološkog, bila je prevashodno domen istorijskog i društvenog, i uz to je bila oblikovana unutar odnosa moći. Ovo ima duboke implikacije. Preispitivanje koncepta seksualnosti Neophodno je da, na prvom mestu, preispitamo koncept seksualnosti. Ne možemo više lako videti seksualnost kao datu i konstantnu sponu instinkta, nagona i želja sa automatskim posledicama na pojedinačne i društvene živote. Erotiku treba pre da vidimo kao onu kojoj je uvek i nužno dato značenje samo putem društvenog. To neizbežno znači da da bismo našli seksualno moramo uvek tražiti njegove specifične i lokalne manifestacije i sile koje ga struktuiraju. Umesto potrage za zakonima prirode koji bi objasnili seksualnost kao univerzalni fenomen, moramo razumeti društvene organizacije seksualnosti u svim njihovim raznolikim formama. Otuda treba da govorimo ne o seksualnosti, nego o seksualnostima, ne o seksu i društvu, nego o seksualnim kulturama. Da bismo razumeti seksualne kulture treba da razumemo raznolike kontekste u kojima su značenja pripisana intimnosti i erotici, i kompleks društvenih interakcija koje oblikuju erotske kulture različitih društava. Važno je, dalje, priznati da su seksualnosti hijerarhijski organizovane - što će reći, neke forme su dominantne dok su druge podređene i marginalizovane - i oblikovane složenim odnosima moći. One s kojima se najčešće srećemo odnose se na rod, klasu, životno doba, rasu i etnicitet. Sve više se takođe priznaje da su seksualnosti barem na Zapadu ogranizovane u forme heteroseksualnosti, što vodi kritici “kompulzivne heteroseksualnosti”, “heteroseksizma”, “heteroseksualne panorame”, “heteroseksualne pretpostavke” i “heteronormativnosti” - fraze variraju, ali napor uložen u ove koncepte podvlači važnost koju mnogi ljudi daju kada dovode u pitanje naše pretpostavke. Rod i seksualnost
Rod je u srcu naših stavova o seksualnosti, mada ne nužno na način na koji se to tradicionalno veruje. Složeni načini na koji je rod konstruisan, ojačan, i postavljen u obrasce dominacije i subordinacije putem institucionalizacije heteroseksualnosti, postao je ključan za naš razvoj razumevanja seksualnosti i seksualnih kultura. Neke feminističke teoretičarke su zaista tvrdile da rod konstituiše seksualnost i da je ženska seksualnost oblikovana i organizovana kroz mehanizme muške dominacije. Drugi su ukazivali na važnu razliku između domena seksualnosti i roda, videći njihov odnos mnogo složenijim i kontigentnijim nego što se obično misli. Ostaje međutim malo mesta za sumnju da su rodni odnosi asimetrično oblikovani, prema obrascima dominacije i subordinacije. Postojanje hijerarhije, naravno, ne određuje rodne odnose na apsolutan način. Kada bi to bio slučaj, ne bi bilo promene. Nejednaki odnosi moći, nasuprot, pružaju nužan uslov za otpor i za seksualnu politiku. Uticaj feminizma počev od šezdesetih godina 20. veka istovremeno je izoštrio našu svest o proizvoljnoj prirodi rodnih podela i o mogućnosti njihovih promena. Rod se sve više video ne prosto kao življen, nego kao “performiran”, “izvođen” putem konstantnog ponavljanja, iteracije i nanovog odigravanja onog što se smatra da su esencijalne karakteristike oba pola (muškog i ženskog) i roda. U takvoj teoretizaciji čini se da se još više udaljavamo od svake preegzistentne suštine muškosti i ženskosti. Nove subjektivnosti Takođe se udaljavamo od traženja suštine za naše subjektivnosti i identitete. Stepen do kog je seksualnost ključna za ljudsko osećanje sopstva, vidi se sve više kao istorijski specifično, kao što je to prvi tom Istorije seksualnosti Michela Foucaulta ubedljivo izneo. To se najbolje istražilo praćenjem evolucije homoseksualnih identiteta počev od 19. veka. U kulturi u kojoj su određeni vidovi seksualnosti bili ili negirani ili kažnjavani, bilo je neizbežno da ljudi organizuju osećaj sopstva oko svoje seksualnosti u različitim formama otpora - kroz ono što Foucault naziva “obrnuti diskurs”. Istoričari su pokušavali sve više da razumeju dimamiku “klackanja”, definisanja i samodefinisanja koji su oblikovali pojavu nepravovernih seksualnih identiteta. Identiteti su bili predmet borbe, često protiv moćnih i nametnutih normi. Seksualni pokreti sedamdesetih bili su na neki način naslednici modernističkih projekata u kojima se uzimalo zdravo za gotovo da će se istorijska razlika između heteroseksualnosti i homoseksualnosti reflektovati u homogenim identitetima, na primer, heteroseksualaca, lezbejki i gejeva. Ovo je naišlo na dvostruki izazov. Pojava “queer” političkih pokreta s kraja osamdesetih radikalno je dovela u pitanje homogenu prirodu identiteta koji su postojali i konstituisala samosvesno odbijanje identiteta od strane mnogih mladih ljudi. Čak značajniji izazov došao je od sve glasnijeg priznanja da su značenja koja su se razvila oko seksualnih identiteta na Zapadu bila malo relevantna za mnoge marginalizovane narode iz manjinskih etničkih zajednica unutar zapadnog sveta, ili za mnoge narode u drugim kulturama. Globalizacija Ovo poslednje je blisko povezano sa priznanjem narastajućeg značaja globalizacije u odnosu na organizaciju seksualnosti. Globalizovani svet je onaj u kom zapadne kategorizacije seksualnosti sve više dolaze u interakciju i međusobno prožimanje sa onima koje deluju u drugim seksualnim kulturama i onaj u kome se nove kategorizacije koje se pojavljuju širom sveta - bilo da su univerzalizovane ili isticane u suprotnosti sa drugima - sve primetnije međusobno povezuju u različitim kulturama. Širenje AIDS epidemije od osamdesetih koji postaje globalna pandemija je živa i tragična ilustracija ovoga. Seksualno ponašanje je naravno uvek bilo povezano sa rizikom: rizikom od neželjene trudnoće, bolesti, iskorišćavanja, predrasude i opresije. Ovi rizici nisu nestali s pojavom novog diskursa seksualnih prava u toku poslednjih trideset godina 20. veka. Ali rizici su promenili formu, rađajući nove forme konflikta - o pravima i ulogama žena, na primer, u neindustrijskim zemljama, i odgovornosti razvijenog sveta za Treći svet u odnosu na takve stvari kao što je populaciona eksplozija. Ovo je često bilo ključno mesto u političkim sporovima na globalnom nivou, kao što je postulirani konflikt između zapadnih i islamskih vrednosti. Konflikti oko seksualnosti su postali sastavni deo fenomena fundamentalističke politike kako unutar zapadnog sveta tako i svuda u svetu. Rad internacionalnih kampanja za reproduktivna prava sugeriše da postoji dvostruka inicijativa u ovom globalnom pokretu: za telesnim integritetom i pravom žena da kontrolišu sopstveno telo, ali takođe i za suočavanjem sa širim socijalnim, ekonomskim i kulturnim nejednakostima, bez kojeg prava mogu postati besmislena. Ovo tačno određuje mesto nove dileme “globalnog seksa”. Ako seksualne kulture variraju i imaju specifične istorijske formacije, kako razlikujemo one koje polažu pravo na univerzalni odjek i one koje su krajnje kulturno specifične - i možda neukusne većini građana širom sveta? Jedan razlog leži u shvatanju da ljudska prava ne postoje u prirodi. Ona nisu tamo da bi bila otkrivena na uklesanim kamenim pločama. Ona se moraju iznaći, u kompleksu istorijskih sticaja okolnosti i sporenja, kao deo činjenja minimuma zajedničkih vrednosti. A u podeljenom, često strasno polarizovanom svetu, to nije lak zadatak. Sukobi vrednosti Ovaj pluralistični, raznolik svet je potčinjen neizbežnom sukobu vrednosti koji se ne može lako rešiti pribegavanjem apsolutnim standardima, nauci, istoriji ili tradiciji. U svetu koji je istovremeno globalizovan i kojeg izazivaju nastajuće razlike i novi fundamentalizam, pitanja vrednosti i etike neodložno izbijaju na površinu. Seksualnost je, može biti, uvek bila poprište moralnih i kulturnih konfilikata, ali u savremenim društvima seksualnost postaje sve ključniji problem o kome se eksplicitno raspravlja u mejnstrim sukobima kultura i političkim debatama oko vrednosti i prava građanstva. Rasprave o tome ko smo i šta smo, šta potrebujemo i želimo, kako treba da živimo, jesu do zapanjujućeg stepena i pitanja spora oko seksualnosti. Ne iznenađuje otuda da debate o seksualnosti iskazuju strepnju i nesigurnost. Strah izazvan epidemijom AIDS-a bio je više nego prosta briga o novoj i moguće neizlečivoj bolesti. Ona je takođe istakla našu nesigurnost u vezi sa savremenim moralnim stavovima. “Ratovi kultura” koji su bili tako prominentna karakteristika politike SAD-a počev od osamdesetih, odvijaju se oko abortusa, seksualnog obrazovanja, istopolnih brakova i porodice - kamena temeljaca o kojima su gledišta čini se nepomirljivo sukobljena jer govore o vrsti društva kojeg predstavljamo i želimo. Dometi u nauci daleko su od toga da reše naše dileme, štaviše, samo pospešuju opštu klimu nesigurnosti. Kako, na primer, treba da reagujemo na mogućnosti koje otvaraju embriološka istraživanja? Kakve su implikacije internet revolucije na seksualne vrednosti i etiku? U svetu gde su tradicionalni izvori autoriteta kao što je religija ili patrijahalna porodica pod intenzivnim pritiskom, a istaknuti individualizam sve više norma, teško je videti da će ikad doći do saglasnosti o fiksnom skupu vrednosti ili kategoričnoj listi prava i odgovornosti kojima se svako može bez oklevanja okrenuti. Možda je iz tog razloga jezik ljudskih prava i seksualnog ili intimnog prava građanstva izbio na pročelje. On nudi barem jednu diskurzivnu formu kroz koju se neophodne rasprave mogu voditi u iznalaženju onog što jeste i nije moguće i pruža okvir u kojem možemo pokušati da se složimo oko minimuma standarda koje treba da postignemo kako bi istovremeno prepoznali međusobne razlike i zajedničku humanističku podlogu. Ovo je dug put od verovanja prvih seksologa s kraja 19. veka i istraživača seksa sredinom 20. veka - da se može otkriti istina seksualnosti u prirodi. Ona preživljava i dalje kao pozicija onih proroka istine koji bi da kleknemo pred njihovim uvidima, bilo religioznim bilo moralnim. Ali je u saglasnosti sa priznanjem da je seksualnost proizvod pregovoranja i izbora onoliko koliko i otkrivene istine. A to je svakako jedini korak napred koji je u skladu sa raznolikošću našeg seksualnog sveta. Iz: New Dictionary of the History of Ideas, 2005. Bibliografija:
Jeffrey Weeks (1945- )
Britanski istoričar i sociolog Rođen u Walesu, studirao na College University u Londonu i na University of Kent u Canterburyiju. Napisao je desetine knjiga i preko 70 naučnih članaka, od kojih su mnogi o istoriji seksualnosti. Predavao je na London School of Economics, na Essex i Kent univerzitetima, kao i na drugim naučnim institucijama. Počev od 1994. Weeks je profesor sociologije na South Bank univerzitetu u Londonu, a od 1998. je dekan Fakulteta humanističkih nauka i društvene nauke (Faculty of Humanities and Social Science) na istom univerzitetu. U Coming Out: Homosexual Politics in Britain from the Nineteenth Century to the Present (prvo izd. 1977, dopunjeno 1990), Weeks piše istoriju pokreta emancipacije u Britaniji od vremena Johna Addingtona Symondsa, Havelocka Ellisa i Edwarda Carpentera pa sve do kraja XX veka. Delo se danas smatra pionirskim i nezaobilaznim za pitanja gej istorije u Britaniji. Među njegove novije studije spadaju Sex, Politics and Society: The Regulation of Sexuality since 1800 (prvo izd. 1981, dop. i ispravljeno izd. 1989), Sexuality and Its Discontents: Meaning, Myths and Modern Sexualities (1985), Sexuality (1986), Between the Acts: Lives of Homosexual Men, 1885-1897 (sa Kevinom Porterom, 1990, dop. izd. 1998), Against Nature: Essay on History, Sexuality and Identity (1991) i Invented Moralities: Sexual Values in an Age of Uncertainty (1995). Uređivao je zbornike o društvenim pitanjima i seksualnim kulturama i bio kouređivač naučnog vodiča za izvore britanske političke istorije. Objavljivao je članke posvećene različitim problemima - ženskom pokretu, muškoj prostituciji, problemima starijih homoseksualaca, Freudu, Michelu Foucaultu, AIDS-u itd. Bio član uredništva mnogih naučnih časopisa poput History Workshop Journal, Journal of the History of Sexuality, Journal of Homosexuality i Victorian Studies. O svojim istraživanjima istorije, socijalne ogranizacije i sociologije seksualnosti Weeks kaže: “To je bio glavni fokus mog rada počev od ranih sedamdesetih... Naročito me zanimalo izstraživanje odnosa između istorijskih i socioloških pristupa u pokušaju da razumem pojavu istorijski definisanih seksualnih kategorija. Takođe sam istraživao promenu formi društvene regulacije seksualnosti, ideološke rasprave o seksualnom ponašanju i implikacije socijalne politike na savremeno promišljanje seksualnih vrednosti. Ove preokupacije su me nedavno odvele do izučavanja istorijskih korena, društvenog uticaja i politike izazvane posledicama AIDS epidemije. Prema: Who is Who Contemporary Gay and Lesbian History, 2001. Prevodi: Nicodemus |
