Znate li nekoga da nije pročitao barem jednu knjigu o Harryiju Potteru? Takvih je sve manje i manje. Procenjuje se da je do sada iz štampe izašlo više od 300 miliona primeraka knjiga iz serije o čarobnjaku - šegrtu. Ludilo za Harryijem ne jenjava od 1997. godine, kada je izašla prva knjiga "Harry Poter i kamen mudrosti".

Ljudi, očito, vole Harryija. Čak i Vatikan - institucija koja se inače trudi da bude iznad pomama koje dolazi iz popularne kulture. Tako je prošle godine izašla brošura "Isus Hrist Živonosac: hrišćansko promišljanje "New Age" pokreta" ("Jesus Christ the Bearer of the Water of Life: A Christian Reflection on the ''New Age''), kao podrška knjigama o Potteru. Portparol Vatikana izjavio je da one "pomažu deci da uvide razliku između dobra i zla".

Izgleda, zato da svi vole Harryija - ali, ne baš svi. Sve veći broj hrišćanskih fundamentalističkih grupa ne gleda sa odobravanjem na uspeh knjiga o mladom čarobnjaku. Smatraju, čak, da su ove knjige pogubne za duhovni razvoj dece. Po njima, knjige o Harryiju Potteru glorifikuju čarobnjaštvo, slave okultno i ohrabruju veštičarenje - što sve povodljivu decu odvodi sa puta spasanja.

Tako su se tekstovi u publikacijama namenjenim uzornim hrišcanskim porodicama bavili delom J.K. Rowling, na nimalo laskav način. Dok se recimo John Andrew Murray u svojim člancima za magazin Citizen: Familly Issues in Policy and Culture (Porodična pitanja u društvu i kulturi) na relativno umeren način osvrnuo na knjige o Harryiju Potteru, dotle je Baptist.org direktno povezao knjige sa praksama satanizma ("Harry Potter and the Sorcerer's Stone: Why It Is Truly Satanic."), a Christian Parenting Today (Savremeno hrišćansko roditeljstvo) je seriju nazvao "čistim zlom" (oktobar 2000). Mnoge od ovih grupa izdaju svoje anti-Harry-Potter knjige. Teološki institut Ankerberg će vam, za malu donaciju, za uzvrat poslati kasetu sa naslovom "Šta bi roditelji hrišćani morali da znaju o Harryju Potteru".

Fanatični evangelikanci su javno istakli zahtev da škole i javne biblioteke uklone sa polica knjige o Harryiju Potteru. Nekoliko sudskih sporova je nastalo po ovom pitanju, a nedavno je sud u Arkanzasu presudio da lokalna škola mora da skloni knjige o H. Potteru sa tzv. "spiska knjiga samo sa dozvolom roditelja", u normalni opticaj.

Što je strašnije, neki pribegavaju i javnom spaljivanju knjiga. Tako je u martu 2002. godine, prečasni George Bender sa svojom kongregacijom u okrugu Butler u Pensilvaniji izazvao nacionalnu senzaciju napravivši lomaču od knjiga J.K. Rowling. U poslednjih pet godina, knjige o Harryiju Potteru bile su na vrhu liste pokušaja cenzure u Americi. Eminem, rep, vulgarni holivudski filmovi i nasilne video igrice ni izbliza nisu toliko opasni za američke klince, kao Harry Potter?

Ako ovo zvuci suludo, treba malo više razmisliti o svim slojevima značenja koje knjige o Harryiju Potteru nose sa sobom. Hrišććanska desnica je na dobrom tragu - one jesu pretnja za “vaspitanje i mentalno zdravlje američke dece”, ne zato što daju privlačnu sliku o čarobnjaštvu i veštičarenju, već zato što su duboko subverzivne u napadima na ono što se obično smatra društveno prihvatljivim, dobrim i "zdravim".

Drugim rečima, knjige o Harryiju Potteru su čisto queer. U užem smislu "queer" jeste ono homoseksualno, ali ima i dalja značenja. Queer je sve što je uopšte drugačije, neuklopljeno, pobunjeničko u odnosu na dominantne prakse i tradiciju. Knjige o Harryiju Potteru se mogu čitati kao gej štivo, ako se učita takav smisao, ali implikacije idu mnogo šire.

Na početku sage, nailazimo na Harryija koji je kao siroče zatočen da živi sa svojim ujakom Vernonom i ujna-Petunijom, kao i sa njihovim sinom Dudleyem, a niko ga od njih nit' razume nit' voli. Pronalazi u sebi osećanja i fizičke reakcije koje ne razume sasvim i koje su za druge u okolini užasavajuće. Drugim recima, Harry je drugačiji i primoran da sa tim živi u svetu normalnih ljudi.

Kao što spisateljica stavlja do znanja, Harryijevi rođaci su izričito normalni. "Gospodin i gospođa Dursley, na broju četiri Šimširove, ponosno bi rekli da su savršeno normalni, moliću lepo. Dursleyjevi nose svoju normalnost kao medalju, ali nose je u odbrani, jer premda "su imali sve što bi hteli, takođe su imali i tajnu, a najveći strah im je bio da će je neko otkriti". Tajna je, naravno, da je Harry sin pokojne sestre gospode Dursley, Lily i njenog supruga Jamesa, koji su oboje bili vanredno talentovani čarobnjaci. Porodica Dursley je užasnuta pred ne-normalnim, queer, magičnim. U čarobnjačkom svetu, ljudi koji se ne bave mađijama zovu se Običnjaci. Običnjaci su svi oni nemaštoviti, dosadni, obični, represivni, uplašeni i slepi za bezbrojne mogućnosti koje svet nosi. Otprilike, kao cenzori knjiga i verski propovednici.

Toliko toga u sagi o Harryiju Potteru podseća na uobičajenu priču o coming-outu. Harryijeva različitost čini ga izopštenim iz sopstvene porodice. On je fizički, emotivno i psihički zlostavljan u porodici Dursleya. Njihova okrutnost je proračunata i opasna - u suštini, Harry je žrtva queer-bashinga (fizičkog nasilja prema homoseksualnim osobama).

Kao i u mnogim drugim pripovestima o coming-outu, Harry je zbunjen svojim tajnim željama (mada je ovde reč o čarobnjackim moćima, kao što su telekineza i poznavanje govora zmija). Tek kada mu Hagrid, Čuvar ključeva Hogwartsa, najvažnije škole čarobnjaštva, objasni pravu prirodu čudesnih moći, Harry postaje svestan svog nasleđa, koje je dugo prećutkivano.

J.K. Rowling nikada nije tvrdila ili implicirala da su njene knjige neka vrsta gej alegorije, ali jezik i stil, kao i detalji u priči, nekako lako navode na takav zaključak. U prvoj knjizi, gospodin Dursley vidi čarobnjake obučene u sve dugine boje, naročito ružičastu. Dalje, kada Dursleyevi govore o čarobnjačkom kružoku, često koriste izraze tako karakteristične za govor o homoseksualcima - "to društvance" i "od te fele". Jednom kada Harry otkrije svoju pravu prirodu, Dursleyevi traže potpuno prećutkivanje i prikrivanje toga. U drugoj knjizi iz serije "Harry Potter i dvorana tajni", ujka-Dursley dobija napade besa na svaki pomen magije: "Upozorio sam te, neću trpeti više ni pomena na tvoju nenormalnost!"

Naravno, ovo izgleda kao direktno učitavanje željenih značenja, a to na kraju krajeva, uglavnom i jeste zanimacija književne kritike. Ali, kako tumačiti to, da Harry, pre nego što otkrije svoj pravi identitet, mora da živi u ostavi (in the closet). Ili to, da se pre nego što je primljen u čarobnjačku školu Hagwarts, pripremao za srednju školu Stonewall (istorijski bar u Njujorku gde je počela čuvena pobuna gej ljudi protiv represije.

U najnovijem nastavku, Harry Potter i Red Feniksa, Rowlingova se čak i otvorenije poigrava sa gej učitavanjima. U toku svađe sa Harryijem, antipatični Dudley poteže da je ovaj u snu izgovarao ime nekog Cedrica, sa pitanjem "Ko ti je taj Cedric - jel' ti to dečko?". Potom, Dudley pokazuje ono što bi mi nazvali "homofobičnim napadom panike", kada Hurry izvadi svoj štap i uperi ga u njega. Mnogo je toga već pisano o Harryjevom fizičkom i mentalnom sazrevanju u kasnijim knjigama. Tako je i čarobni štap mladog čarobnjaka opisan u pomalo falusnim terminima.

Ono što je intrigantnije - iz queer perspektive - jeste način na koji Rowlingova tka dupli pokrov sveta opisanog u svojim knjigama. Kako čarobnjaštvo užasava obične ljude, svet veštaca i veštica mora ostati u tajnosti. Oni znaju da moraju ostati skriveni - zbilja, u plakaru (in the closet) od običnih ljudi, zarad sopstvene sigurnosti.

Kao posledica ovoga, svet Običnjaka je okružen magijom, ali ona je za njih nevidljiva. Tu i tamo, mali odsjaji čarobnjačkog načina života - kao što su jata sova, ili zvezde padalice - pojavljuju se u svetu normalnih, ali ovi ih niti primećuju niti razumeju na pravi način. Nekada, kao da su to uvidi u drugu stvarnost (kako primećuje hagwartska profesorka čarobnjaštva McGonagallova: "Pa, dobro, nisu ni oni (obični ljudi) sasvim glupi"), tek, uglavnom prolaze nezapaženi.

Ukrštanje i poigravanje između dva sveta, kako je prikazano u knjigama o Harryju Potteru, po mnogim queer istoričarima i sociolozima, prilicno podseća na preplitanje tajnog života gej ljudi i heteroseksualnog mejnstrima ostalih, naročito u nekadašnje vreme jače izražene represije.

Homoseksualci su bili svuda, ali heteroseksualni nisu mogli da ih vide, a gej lokali izgledali su spolja poput tipičnih strejt mesta. Gej ljudi su morali da izmisle čitav sistem suptilnih šifara i kodova, često u govoru, oblačenju i gestovima, kako bi se međusobno mogli prepoznati, a opet ostali nevidljivi i normalni za heteroseksualne. U svojoj knjizi, "Gej Njujork", istoričar George Chauncey piše o čitavoj "nevidljivoj mapi", koja je pokrivala gradove i omogućavala homoseksualnima da se snađu i pronađu mesta za okupljanje sebi sličnih - obično lokacije nevidljive za neupućene heteroseksualne ljude.

Identična situacija opisana je u knjigama o Harryju Potteru. Hogwarts, kao čarobnjacki koledž, trgovačka četvrt za vešce sakrivena među londonskim ulicama, tvrđava Azkaban i mnoga druga mesta, kao što su volšebni autobusi i vozovi, cela infrastruktura ostaje nevidljiva i sakrivena za Običnjake.

Tvrditi da knjige o Harryju Potteru spadaju u gej literaturu, predstavljalo bi jeftinu i tendencioznu književnu kritiku, jer očito ima hiljadu načina interpretacije. Ipak, one su svakako queer, u širem smislu te reči. Svojim očitim, zanosnim i složenim slavljenjem magičnog i neobičnog, one su otelotvorenje srednjovekovne ideje Praznika luda (Bahtin). Koncept karnevala ili "praznika luda" prisutan je na Zapadu tokom više vekova, a u bukvalnom smislu treba da evocira "uzmučen svet" (up. Del. Ap. 17, 6).*

Ova predstava implicira da je svet poludeo, da se sve izokrenulo. Levo je postalo desno, noć je postala dan, greh je spasenje, muškarac se pretvorio u ženu, a nenormalno postaje normalno. Ovo se dešava svaki put kada se tradicionalne vrednosti preokrenu - bilo da su to muškarci iz šezdesetih godina prošlog veka koji puštaju kosu, žene koje traže da budu poštovane kao i muškarci, ili danas još uvek aktuelni, gej ljudi koji zahtevaju pravo da sklapaju punovažan brak.

U Srednjem veku, neki praznici su bili predviđeni kao dani za karnevale, obično oko Božica. Tokom ovih svetkovina, rodne uloge su se ponekad menjale, bila je dozvoljena veća seksualna sloboda, plemici su služili kmetove, dok je za Kralja karnevala, obično prikazivanog u liku lude, organizovano pravo krunisanje. Ostatke ovog vidimo u današnjem praznovanju svetkovina kao što je Mardi Gras ("Pokladni utorak", dan pred veliki post, po kojem je naročito New Orleans poznat). Strah od "ludiranja", među konzervativnim i tradicionalnim svetom, zaista je velik, jer to je napad na civilizacijske norme, očekivanja i pravila.

Knjige o Harryju poteru poigravaju se idejom "ludovanja". Čarobnjaštvo izvrće ono što se inače smatra normalnim. Naslikani portreti govore, mitske životinje oživljavaju, automobili lete, bajalice deluju, šeširi koji govore donose odluke za nas - to je zbilja "svet okrenut naglavce".

Razlog zašto svet magije toliko odgovara queer zamislima jeste upravo to što je homoseksualnost, manje ili više očito, zapravo jedan izokrenuti svet. Ne iznenađuje što je srednjevekovno upražnjavanje Praznika luda često razbijalo ustaljene i propisane obrasce seksualnog ponašanja i rodnih uloga, koji su upravljali najintimnijim aspektima života, te su najčešće i kršeni. U ovakvim obratima, muškarci nisu morali da se ponašaju kao što se inače od njih očekivalo, žene su bile oslobođene tereta svojih uloga, a seks je upražnjavan zbog ljubavi i zadovoljstva, ne samo radi stvaranja potomstva.

Ovo je noćna mora za Običnjake, jer karnevalski razvrat, ne samo što je užasavajući za njih, već nudi zavodljivi beg od tegoba svakodnevnog života i dosadnih pravila za koja se tvrdi da su neophodna da bi civilizacija opstala.

Upravo zato, propovednici koji grme da se knjige o Harryiju Potteru uklone za polica biblioteka, jer predstavljaju opasnost za decu, jesu u neku ruku veoma u pravu. Ove knjige slave revolt protiv usvojenog, konvencionalnog života - protiv sveta oličenog u Običnjacima, koji ropski slede društvena pravila, ne razmišljajući da li su u pravu. U srcu, one su napad na ideju normalnosti. S kime se radije identifikujemo? Sa Harryijem i njegovim drugarima u Hogwartsu, ili sa priglupim, nasilju sklonim Dursleyevima i njima sličnim Običnjacima? Knjige o Harryiju Potteru iznova nam govore da je biti normalan dosadno, neuzbudljivo i umrtvljujuće. Deca, pre potpuno socijalizacije i uklapanja u društvo, imaju živu maštu i često prefinjeno osečanje za drugačije mogućnosti, ona su zaista queer. Zato prolaze proces socijalizacije, koji podrazumeva ovladavanje manirima za stolom i kurtoaznim pravilima ponašanja, ali isto tako i prilagođavanje ovom svetu na najstrašnije načine. Deca uče da postanu rasisti, da mrze ili se boje nekih ljudi zbog njihovog izgleda. Ona moraju naučiti da je rad mnogo važniji od igre i da je zadovoljstvo uvek sumnjivo. Ona moraju znati da postoji samo jedan ispravan način slavljenja Boga, a da će svi ostali pravo u pakao. Decu treba naučiti da je heteroseksualnost jedini prihvatljivi oblik seksualnog ponašanja, te da su neki načini uživanja u seksu pogrešni. Njih uče da budu normalni, šta god to značilo, u okvirima dominantne kulture. Zar je sada čudno što propovednici smatraju ove knjige opasnim?

Zapravo, pravo je pitanje, zašto toliko ljudi smatra da su knjige o Harryiju Potteru dobre za decu? Odgovor sigurno leži u tome da se deca i njihova zanimanja, uglavnom, ne uzimaju za ozbiljno u našoj kulturi. U svetu gde mnogi roditelji smatraju da je televizija odličan način da se brine o deci, a da video igre (osim onih zaista nasilnih) jesu korisna razonoda, čitanje knjiga o avanturama Harryija Pottera deluje kao dobra edukacija.

Ali, šta to oni zapravo čitaju? Ironija je da Rowlingova pokazuje vrlo promišljene političke stavove, ali da ih mnogi roditelji ne prepozanju. Tema kritike rasizma u punoj meri je razvijena u knjizi "Harry Potter i Red Feniksa", gde neki čarobnjaci smatraju da samo "punokrvni" čarobnjaci mogu da se bave magijom. Sama Rowlingova je bila iznenađena kada je, nakon posete Muzeju holokausta u Njujorku, shvatila da su podele na "čistokrvne", identične onima u knjizi, promovisali nacisti svojom ideologijom o "arijevskoj rasi". Ipak, ovakvi uvidi često promiču kritici.

Pitanje nije samo da li treba odbaciti kritike koje dolaze sa religiozne desnice kao još jedan primer "verskog ludila". Mnogo je važnije ispitati dublje motive, zašto su deci, a i mnogim odraslima, toliko drage knjige o Harryiju Potteru. Možda je vizija koja se nudi u njima, o jednom veselijem, čudesnijem, slobodnijem svetu, upravo izazov upućen našim predstavama i vrednostima, o promišljanju bazičnih predstava koje imamo o društvu i civilizaciji.

* "The world turned upside down" u engleskom King Jamesovom prevodu. Autor upućuje na proroka Isaiju i Stari zavet, ali ne navodi tacno mesto, koje bice da kod njega ne postoji.

Prema: Michael Bronski, There's something about Harry, 2003.

Priredio: Vlada T.

Michael Bronski (1949- ) je američki publicista, esejista, kritičar kulture, gej aktivista i književnik. Piše za brojne publikacije poput The Los Angeles Times-a, The Village Voice-a, Z Magazine-a, Out-a, Gay Community News-a, The Boston Phoenix-a , The Advocate-a itd. Objavio je i uredio više knjiga, od kojih je možda je najpoznatija: Culture Clash: The Making of Gay Sensibility (1984), koja istražuje gej senzibilnost počev od Walt Whitmana pa sve do Boy Georgea. Njegova poslednja knjiga "The Pleasure Principle: Sex, Backlash and the Struggle for Gay Freedom" (1998) takođe se bavi gej kulturom, politikom i homofobijom, a Bronski ni u njoj nije podlegao uticaju pomodnog opskurnog pisanja. Mada zvanično nikad nije bio član neke političke stranke na levici, njegove analize roda i seksualnosti gotovo uvek uključuju i pitanje klasnog statusa. Michael Bronski je i gostujući profesor na Women and Gender Studies odseku na Dartmouth College-u.