www.gay-serbia.com |
UNUTRA/ IZVAN Hrestomatija Unutra/Izvan predstavlja niz ranih ogleda iz queer teorije. Tekstovi pokrivaju oblasti filozofije, književne teorije, teorije filma, studije roda i kulture, ali nastoje i da konceptualizuju aktivizam kroz pravo, reklamu, umetničke tehnike i sl. Ovu hrestomatiju, jedan od najuticajnijh i najčešće citiranih zbornika ovakve vrste devedestih godina, objavio je Centar za ženske studije (2003), i srpsko izdanje je obogaćeno ''Kratkim pojmovnikom queer teorije'' Adrijane Zaharijević, kojoj valja odati priznanje i za odličan prevod. Donosimo uvodni tekst urednice zbornika Dajan Fas ''Unutra/ Izvan'' (spisak svih članaka na kraju stranice) i zahvaljujemo na pravu za njegovo on-line objavljivanje. Zbornik se može kupiti u boljim knjižarama u većim gradovima Srbije, po ceni od 720 din. (21.96 EUR), kao i poručiti internetom.
DAJAN FAS
Filozofska opozicija "heteroseksualnog" i "homoseksualnog", poput mnoštva drugih, konvencijom uvedenih, binarnih opozicija, oduvek je bivala konstruisana na temeljima jedne njoj srodne opozicije: na paru "unutrašnje"/ "spoljašnje'' (1). Metafizika identiteta koja je dominirala razmatranjima o seksualnom ponašanju i izboru libidinalnog objekta, do sada je stajala u zavisnom odnosu prema strukturalnoj simetriji ovih toboze fundamentalnih distinkcija i nužnosti simboličkog poretka zasnovanog na logici limita, margina, granica i ograničenja. Mnogi aktuelni napori lezbejske i gej teorije koje ova knjiga nastoji da predstavi, otpočinju tezak, ali hitan tekstualni rad, neophodan da bi se postojanost i neiskorenjivost hetero/homo hijerarhije dovela u pitanje, ukazujući na to da nove (i stare) polne mogućnosti nisu više pojmljive u svetlu proste dijalektike spoljašnjeg/unutrašnjeg. No na koji bismo to način opoziciju hetero/homo zapravo doveli do tačke kolapsa? Kako ćemo je razgraditi do tačke kritičkog iscrpljenja, i kakve se posledice - materijalne, političke, društvene - tog pokušaja erodiranja i reorganizovanja konceptualnih temelja identiteta, mogu očekivati po naše polne prakse i politiku? Figure unutrašnje/spoljašnje ne može se lako ili se, pak, ne može nikako u potpunosti osloboditi; nju je moguće samo do u nedogled razrađivati - izokretati je tako da prikaže svoje kritičke operacije i unutrašnju mašineriju. Polaritet spoljašnje/unutrašnje neophodan je kao model za razumevanje kompleksnog načina rada semioze, u meri u kojoj je denotacija termina zavisna od onoga što joj je spoljašnje (heteroseksualnost se, primera radi, po pravilu definiše u kritičkoj opoziciji prema onome sto ona nije: prema homoseksualnosti). Model unutrašnje/spoljašnje ujedno funkcioniše i kao označujuća figura i kao mehanizam za proizvodnju značenja. Neizostavan je u svim strukturama otuđenja, cepanja i poistovećivanja, koje skupa proizvode sopstvo i drugog, subjekt i objekt, nesvesno i svesno, unutrašnjost i spoljašnost. Uostalom, jedan od temeljnih uvida lakanovske (Lacan) psihoanalize, nastao pod uticajem čitave tradicije semiotičke misli, jeste uvid da je svaki identitet zasnovan relaciono, to jest da je konstituisan u odnosu prema nečemu spoljašnjem, nečemu izvan, što potom definiše unutrašnja ograničenja i korporealne površi subjekta (2). No, ista to figura unutrašnje/spoljašnje koja predstavlja paradigmu strukture jezika, represije i subjektivnosti, takođe označava i strukturu isključivanja, tlačenja i uskraćivanja. Ovaj drugi model više bi se odnosio na subjekte koji su već rutinski degradirani na pravo skrajnutih - postavljeni izvan sistema moći, autoriteta i kultume legitimnosti. Preispitivanje "autsajderske pozicije predstavlja početak mnogih skorijih lezbejskih i gej teorija, postavljanjem, ako ne uvek direktnog, ono bar implicitnog pitanja o kompleksnom procesu konstruisanja polnih granica, pripisivanja polnog identiteta i formulisanja polne politike (3). Kako dolazi do toga da nešto bude unutra ili izvan? Kakve filozofske i kritičke operacije i modusi proizvode te prividne distinkcije između čistog i prirodnog heteroseksualnog unutrašnjeg, s jedne strane, i nečistog i neprirodnog homoseksualnog spoljašnjeg, s druge? Gde tačno, u ovoj graničnoj polnoj ekonomiji, jedan identitet prestaje a drugi otpočinje? I šta ostaje izvan opozicije unutrašnje/spoljašnje, heteroseksualno/homoseksualno, za koju se, u najmanju ruku, može plauzibilno reći da osigurava svoju tobože nepovredivu dijalektičku strukturu samo asimilacijom i internalizovanjem drugih seksualnosti (biseksualnosti, transvestitizma, transeksualizma...) pod vlastitu rigidnu logiku? Da bi heteroseksualnost postigla status "obaveznog", ona se mora predstaviti kao praksa vođena nekom unutrašnjom nuznošću. Jezik i zakon koji regulišu utemeljenje heterosekualnosti ujedno i kao identiteta i kao institucije, prakse i sistema, jesu jezik i zakon odbrane i zaštite: heteroseksualnost osigurava vlastiti samoidentitet i podupire svoje ontološke granice, štiteći se od onoga što vidi kao neprestano grabežljivo prisvajanje svog kontaminiranog drugog, od homoseksualnosti. Naravno, svaki polni identitet, zasnovan na komplikovanoj dinamici izbora objekta, funkcioniše prema sličnoj odbrambenoj proceduri. Iščitana jezikom psihoanalize, seksualna želja se proizvodi, u jednom ili više modusa zajedno, kroz činove i iskustva odbrane, ambivalencije, represije, poricanja, pretnje, traume, ozlede, identifikacije, internalizacije i odbacivanja. I odista, izbor polnog objekta nije čak ni stvar "prostih" psihičkih identifikacija i odbrana; on predstavlja i rezultat kompleksnih interakcija društvenih konflikata, istorijskih pritisaka i kulturnih zabrana. Bilo kako bilo, razlika između hetero i homo je u tome što homo biva poistovećeno sa samim mehanizmom, neophodnim za definisanje i odbranu bilo koje polne granice. Homoseksualnost, jednom rečju, postaje ono isključeno; ono stoji umesto onoga što je, paradoksalno, bez ičega. No, binarna struktura seksualne orijentacije, koja je fundamentalno struktura isključenja i eksteriorizacije, i pored svega to isključenje u biti konstruiše uključujući kontaminiranog drugog u svoju opozicionalnu logiku. Homo u odnosu prema hetero, veoma nalik odnosu ženskog i muškog, operiše kao nužno unutrašnje isključenje - spoljašnje koje je unutar unutrašnjosti, koje kao takvo omogućuje njegovu artikulaciju transgresijom granice, neophodne radi konstituisanja granice kao takve. Homo je, prema tome, uvek nešto manje i nešto više od dopune
- manje, po tome što više označava nedostatak nego dodatak, i
nešto više, po tome što označava dodatak nedostatku, nedostatku
koji njemu suštinski ne mora da pripada. Razmatranja polnih subjektiviteta
u poslednje su vreme počela da se suprotstavljaju uobičajenom
povezivanju, koje preovlađuje čak i u jednom delu poststrukturalističke
misli, spoljašnjeg (polnih, rasnih i ekonomskih drugih) i odsustva
i nedostatka. Ona ukazuju na to da je svako spoljašnje formulisano
kao posledica nedostatka unutrašnjeg sistema koji dopunjuje. Što
je veći nedostatak na strani unutrašnjeg, to je, na strani spoljašnjeg,
veća potreba da taj nedostatak ispuni i stiša, pošto bi bez tog
spoljašnjeg nedostatak na strani unutrašnjeg postao i previše
očigledan (4).
Da bi sprečilo priznanje nedostatka koji mu je inherentan, sopstvo podiže i brani svoje granice spram drugoga, koji se pretvara u reprezentaciju tog nedostatka ili postaje nedostatak sam. Granice su, međutim, svejednako nestabilne, a polni identiteti retko sigurni. Heteroseksualnost ne može nikada u potpunosti da prenebregne blisku fizičku prisnost njenog zastrašujućeg (homo)seksualnog drugog, u istoj meri u kojoj homoseksualnost nikada ne može potpuno da izbegne jednako uporan društveni pritisak (hetero) seksualnog konformiteta. Drugi u oba slučaja progoni, i drugi je taj metonimijski dvojnik same pojave sablasnog. Upečatljiva crta veštine eseja sabranih u ovoj knjizi jeste fascinacija utvarom zazornog, zaokupljenost likom homoseksualnog kao figurom sablasti fantoma, duha senke, prezrenog bića vraćenog iz mrtvih. Oni koji su deo unutrašnjeg, a na to svi eseji zajedno, čini se, upućuju, spoljašnje mogu da zahvate samo usvajanjem negativne slike. A taj proces negativne interiorizacije podrazumeva izvrtanje homoseksualnosti koje ne prikazuje zazornu unutrašnjost homoseksualca već samog homoseksualca kao zazornog, kao kontaminiranu i pročišćenu unutrašnjost heteroseksualnog subjekta. Homoseksualna proizvodnja se, u ovim negostoljubivim uslovima, pojavljuje kao neka vrsta avetinjskog pisma, pisma koje je istovremeno priznavanje i odbacivanje kulturne reprezentacije "homoseksualnog" kao fantomskog Drugog. Paradoksalno, "avetizacija" homoseksualnosti koincidira s njenim "rođenjem", budući da je istorijski trenutak prvog pojavljivanja homoseksualnog kao jedne "vrste pre no kao "privremene aberacije"(5) isti onaj u kome homoseksualno nestaje - u kome biva strpano u fioku. Prvo razotkrivanje* bilo je istovremeno i prvo prikrivanje; homoseksualni debi na sceni istorijskih identiteta bio je u jednakoj meri stupanje na scenu kao i silazak s nje; pa ni prioritet ili "prvenstvo" homoseksualnosti, koja kao termin u jezičkoj upotrebi na Zapadu prethodi heteroseksualnosti sa zapanjujućih jedanaest godina, (6) ne uspeva da preduhitri vlastitu degradaciju na nešto drugorazredno: svi ovi faktori ukazuju, u samoj svojoj kontradiktornosti, na dvosmislenost operacija unutrašnjeg i spoljašnjeg. "Izvan" je za gej i lezbejske subjekte u sebi dvovalentno. S jedne strane, to "izvan" priziva duhove eksteriornosti negativnog - potcenjenog i izgnanog dela hetero/homo opozicije. S druge strane, ono ukazuje na proces razotkrivanja - prodiranja u metafiziku prisustva, govora i kulturne vidljivosti. Gramatički predlog "izvan" uvek nosi to dvostruko značenje nevidljivosti i vidljivosti, često premašujući čak i ovu prostu napetost zbrkom koju generise niz drugih aktivnih asocijacija. (7) Biti aut, u gej zargonu, znači upravo ne biti više izvan; biti aut znači konačno biti van spoljašnjosti i svih isključenja i lišavanja kakva nameće autsajderstvo. Ili, drugačije izrečeno, to biti izvan zapravo znači biti unutar - deo onoga što se vidi, o čemu se govori, što je kulturno shvatljivo. Stvari, međutim, još uvek nisu sasvim jasne, jer izlaženje na videlo takođe može da, umesto da situira u domen unutrašnjeg, od njega odbaci. Nova praksa "raskrinkavanja",** eksponiranja javnih ličnosti, jeste jedan u nizu pokušaja da se pokaže da je i "unutra" sve vreme bilo autsajdera. "Uprti prstom" u autsajdera, ukoliko to uopšte ima ikakvog efekta, vrlo lako mole ubrzati pad te ličnosti sa privilegovane pozicije moći, u istoj meri u kojoj može olakšati uvećanje broja gej muškaraca i lezbejki na pozicijama od uticaja i autoriteta. Otuda, usled beskonačno propustljivih i promenljivih granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg, politički rizici ili posledice autinga nikada se ne mogu s izvesnošću proračunati.
U univerzitetskom svetu se odnedavno može čuti da je "in" biti "aut". Avangardni afinitet prema jedva vidljivom prostoru marginalizovanih osnažuje mnoge od onih disciplina i programa (Ženske studije, Afričko-američke studije, Studije multikulturalizma) kojima matične institucije još uvek poriču neku značajniju finansijsku podršku, kakva bi bila u skladu sa zahtevima studenta. Pristalice "Gej studija", interdisciplinamog, a opet autonomnog polja istraživanja, moraju da se uhvate u koštac s većinom problema sa kojima su se njihovi prethodnici već suočili, uključujući i nerešivo pitanje institucionalizacije, te odnosa gej i lezbejske zajednice prema univerzitetu. Radi se o starom problemu neodlučnosti između konfrontacije i asimilacije: da li je uplitanje u unutrašnjost vlastito kompromitovanje, to jest da li onome ko se čvrsto drži spoljašnjosti nešto biva uskraćeno? Zbog čega se institucionalizacija odbacuje kao nešto "loše", dok se anti-institucionalizacija vidi kao nešto "dobro"? Da li biti deo unutrašnjeg nužno implicira kooptaciju? (Zar se inkorporiranje tako lako može zameniti rekuperacijom?) I, da li prebivanje u spoljašnjem uvek i u svakoj prilici jemči radikalnost? Problem s retorikom unutra/izvan, ukoliko ostane nedekonstruisana, jeste, naravno, u tome što takva polemika prikriva činjenicu da je većina nas istovremeno i unutra i izvan (8). Pogubna nostalgija ili romantizovanje spoljašnjosti kao privilegovanog prostora radikalnosti odmah nas odaje, jer, da bi idealizovanje spoljašnjosti uopšte bilo moguće, mi već u izvesnoj meri moramo biti čvrsto ukorenjeni u unutrašnjosti. Samo centralna pozicija nam može pružiti dokonost da idealizujemo subverzivni potencijal marginalnog. Hvaljenje pozicije konstantnog ili strateškog autsajderstva (pozicije bespomoćnih, bezglasnih, bezdomnih...) teško može biti održiv politički program, posebno kada je to, u slučaju tako velikog broja gej i lezbejskih subjekata, više stvar svakodnevnog životnog iskustva nego pitanje političke taktike. Stoga nam je u gej i lezbejskoj teoriji sada možda najneophodnija teorija marginalnosti, subverzije, disidentstva i performiranja drugosti. Treba nam teorija polnih granica koja će nam pomoći da se suočimo sa i organizujemo oko novih kulturnih i polnih aranžmana, koji su plod kretanja i transmutacija zadovoljstva u društvenom domenu. (9)
Novija i neka ranija razmatranja problema polne razlike tek treba da izađu u susret ovoj neodložnoj potrebi, uglavnom stoga to, kako to Stiven Hit (Stephen Heath) tačno primećuje, polna razlika, kako je mi shvatamo, podrazumeva polne razlike, podržavajući "definisanje muškarca/žene na račun gej, lezbejske, biseksualne, pa i same hetero heteroseksualne stvarnosti" (10). Homoseksualnost je proizvedena unutar dominantnog diskursa polne razlike kao njeno nužno spoljašnje, to ne znači da homo ne vrši pritisak na hetero, niti da ovo spoljašnje nije ni u kakvoj prostoj relaciji eksteriornosti prema unutrašnjem. Svako spoljašnje je i jedno uzduž; distanca između udaljenosti i blizine ponekad nije nikakva distanca. Bilo bi ispravnije reći da homo, koje zauzima graničnu poziciju izvan unutrašnjosti, nije ni potpuno van granica polne razlike niti unutar njih. Strah od homo, koje neprestano (tribadično) prianja uz hetero, fiksira i kodifikuje realnu mogućnost i sveprisutnu pretnju od kolapsa granica, brisanja ograničenja i radikalne zbrke identiteta. Na vlastitoj neizvesnoj poziciji granice/na granici, homoseksualnost ima moć da ujedno bude ono što omogućuje dominaciju hetero i što je strukturalno podriva. U razmatranjima tekstualne i političke efikasnosti dekonstrukcije pokazano je da hijerahijski odnosi teže stalnom ponovnom uspostavljanju. To se često zbiva upravo u trenutku pretpostavljene transgresije, budući da svaka transgresija, da bi sebe potvrdila kao takvu, istovremeno mora da osigura ono što nastoji da zaseni. Homoseksualnost, čitana kao transgresija protiv heteroseksualnosti, ni ne uspeva toliko u podrivanju autoritativne pozicije heteroseksualnosti, koliko u reafirmaciji njene centralne pozicije kojoj se mora odupreti. Neizbežna kakva već jeste, ova logika ipak ne umanjuje važnost dekonstrukcije navodno postojane i ustaljene hetero/homo hijerarhije. No to što hijerarhijske opozicije uvek teže ponovnom uspostavljanju, ne znači da ih je nemoguće poremetiti, da se u njih nije moguće uplesti i kritički im nauditi. To, međutim, znači da moramo biti oprezni kada se suprotstavljamo takvoj tendenciji: ono što se zahteva nije ništa manje do uporno i odvažno dezorganizovanje samih struktura koje proizvode tu neizbeznu logiku. Ono od čega možda mi, kao gej i lezbejski čitaoci kulture, u ovom času naše istorije ne možemo da umaknemo jeste jedna "beskonačna analiza", odgovornost za vršenje kontinuiranog pritiska sa/na margine što bi za cilj imalo da u polje jedne polne razlike uđu višestruke polne razlike.
Ali, kako znamo kada homo doprinosi potvrđivanju hetero, a kada ga remeti? Kako utvrđujemo razliku - ako se po svaku cenu držimo pretpostavke da razlika postoji? Pitanja epistemologije ("kako znamo?") uživaju privilegovani status u teoretizovanju gej i lezbejskog identiteta. Kako neko zna kada je unutra a kada ne? Kako se zna kada i da li je neko prestao da prikriva vlastiti identitet? (11) Kako se, uostalom, uopšte zna da li je neko gej ili ne? Samo insistiranje na epistemološkom okviru referenci u teorijama homoseksualnosti može sugerisati da mi ne možemo znati - zasigurno i bez ostatka. Polni identitet možle više biti performans no funkcija znanja, ili, fukoovski (Foucault), više stvar trajnog izumevanja no konačnog otkrića (12). Eseji u ovom zborniku, premda ne napuštaju zahteve epistemološkog, ipak čine važno odstupanje od upitnog načina ka performativnom - u pravcu maštovitog izvođenja polnih redefinicija, reartikulacija i pomeranja granica. "Ono što nam je potrebno", piše Fuko u "Gej nauci''***
jeste "jedan radikalni prekid, promena orijentacije, ciljeva
i rečnika" (13). Iako ova autorka ostaje sumnjičava prema
veri koju Fuko ulaže u epistemološke "prekide", pošto
je izgleda u prirodi takvih prekida da nužno iznova afirmišu ono
što nastoje da potisnu, poziv na pronalaženje novih orijentacija,
novih ciljeva i posebno novih rečnika, u sebi, doduše, još uvek
ima nečeg zavodljivog. Bilo bi teško, da ne kažem iluzorno, zaboraviti
reči "unutra" i "izvan", "heteroseksualno"
i "homoseksualno", a da se tim činom namerne amnezije
takođe ne izgubi odsudni smisao drugosti, nužan za konstituisanje
bilo kog polnog subjekta, subjekta kao polnog. San o nekom zajedničkom
jeziku ili nepostojanju jezika samo je san, fantazija koja u najboljem
slučaju jedva da može učiniti nešto što bi vodilo priznanju i
legitimizaciji do sada potisnutih razlika između i unutar polnih
identiteta. Ono što je, međutim, moguće jeste korišćenje tih osporenih
reči, njihovo prekomerno korišćenje, trošenje, i tako transformisanje
u istorijske koncepte kakvi jesu i kakvi su oduvek i bili. Promena
se takođe može dogoditi posredstvom unutrašnje razrade naših nasleđenih
polnih rečnika i njihovog izokretanja, čime bi im bio pružen neki
novi lik. Na koricama knjige nije neki lik (nije bilo pokušaja da se odaberu
"reprezentativna" gej ili lezbejska tela, kao da je
tako nešto uopšte moguće), već figura, čvor, čvor osmica da budemo
precizni, četvorostruki čvor. Ovo trodimenziono, geometrijsko
polje, koje uspostavljaju prstenovi, petlje i krivulje, nije ništa
manje otelovljeno, ništa manje polno određeno. Možda je upravo
neodlučivost ove proste topologije ono što joj pruža toliku draž,
pošto deluje kao da ujedno označava analnu, vaginalnu, klitoralnu,
penisnu i testikularnu topografiju. Čvor upliće mnoštvo otvora,
mnoštvo mesta zadovoljstva, mnoštvo libidinalnih ekonomija. U
samoj prostoti svojih otvora i zatvorenosti, svojih iznad i ispod,
svojih unutra i spolja. Čvor pruža vizualizaciju izopačenosti
i iščašenosti formiranja bilo kog od polnih identiteta. Osmica iii četvorostruka petlja treba da bude preokretanje ili varijacija Lakanovog poznatog Boromejskog čvora, koji, poput nekolicine drugih njemu omiljenih matematičkih simbola (Klajnova boca, Mebijusova traka), demonstrira da nesvesno nema ni spoljašnjeg ni unutrašnjeg. Poput Boromejskog čvora, (14) kada se četvorostruki čvor izokrene, on postaje vlastita slika u ogledalu; on je ono što matematičari nazivaju "invertibilnim" čvorom, pa se u kontekstu ove knjige može tumačiti kao figura (polne) inverzije. Ovaj invertibilni, trodimenzionalni četvorostruki čvor čak se može shvatiti kao nešto što je komplementarno kulturno prepoznatljivom simbolu identiteta gej i lezbejskih zajednica koji ima veću istorijsku težinu, naime, ruzičastom trouglu, čiji su uglovi oštri, linije prave, a kompaktni, unutrašnji prostor dvodimenzionalan. O njemu ovde govorim naprosto kao o označi za sva ona čvorna pitanja koja ova knjiga nastoji da razmrsi i drugačije isplete: udvajanje identifikacije i želje, polna razlika i polne razlike, heteroseksualnost i homoseksualnost, i, konačno, unutra i izvan.
* Termin coming out već se ustaljeno upotrebijava u
značenju javnog i otvorenog priznanja vlastite homoseksualnosti.
Iako se u srpskom prevodu gubi ovaj predlog out (izvan),
koji se u izvesnim tekstovima pojavljuje rnetaforično, ta će reč
biti prevođena kao razorkrivanje, osim ukoliko drugačije ne bude
naznačeno. (Prim.prev.) *** Gay Science ili "Gej nauka" nedvosmisleno aludira na naslov Ničeove (Nietzsche) Vesele nauke (u prevodu na engleski "Gay Science").
Napomene 1. Ovaj uvod se fokusira na razmatranje naziva knjige, "Unutra/lzvan".
Za podrobno tumačenje podnaslova "Lezbejske teorije, gej
teorije" (što je čitanje sa kojim se ja u velikoj meri slažem),
videti tekst Džudit Batler. Prevod: Adrijana Zaharijević Iz: Dajan Fas, UNUTRA/IZVAN Gej i lezbejska hrestomatija, prevela: Adrijana Zaharijević, Biblioteka Rod i kultura, izd. Centar za ženske studije, Beograd, 2003 (str. 11-22). Prevod dela: Diana Fuss, ed. Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories. New York: Routledge, 1991.
Sadržaj Zahvalnost prevoditeljke 9 Zahvalnost 11 Unutra/izvan 13 I Ukrašavanje: performans identiteta
2. Dečaci će biti devojčice: politika gej transvestije 3. Ko smo "mi"? Gej "identitet" kao politika
(e)mocija (Jedno teorijsko mudrovanje) 4. Videti stvari: reprezentacija, scena pod prismotrom i prizor
gej seksa II Rez: sablasti, posmatraci, autori 5. Analni Konopac 6. Pogled žene, sablast lezbejke: The Haunting 7. Razmešeteno viđenje lezbejskog autorstva 8. Ko veruje u vile: autor i homoseksualac
9. Grlo kraljice: (homo)seksualnost i umetnost pevanja 10. Pod pojasom: (raz)otkrivanje Vrela usamljenosti 11. Telo Roka Hadsona 12. AIDS u Americi: postmoderna vlast, identitet i iskustvo 13. "Svi ti tužni momci": AIDS i dozvoljeni oblici
žaljenja 14. Mrtvi koji hodaju 15. Šokantna praksa u ružičastom: V Istupanje: Podučavanje 16. Vizuelizovanje sigurnog seksa: 17. Kraj skole Bibliografija |