Hrestomatija Unutra/Izvan predstavlja niz ranih ogleda iz queer teorije. Tekstovi pokrivaju oblasti filozofije, književne teorije, teorije filma, studije roda i kulture, ali nastoje i da konceptualizuju aktivizam kroz pravo, reklamu, umetničke tehnike i sl. Ovu hrestomatiju, jedan od najuticajnijh i najčešće citiranih zbornika ovakve vrste devedestih godina, objavio je Centar za ženske studije (2003), i srpsko izdanje je obogaćeno ''Kratkim pojmovnikom queer teorije'' Adrijane Zaharijević, kojoj valja odati priznanje i za odličan prevod. Donosimo uvodni tekst urednice zbornika Dajan Fas ''Unutra/ Izvan'' (spisak svih članaka na kraju stranice) i zahvaljujemo na pravu za njegovo on-line objavljivanje. Zbornik se može kupiti u boljim knjižarama u većim gradovima Srbije, po ceni od 720 din. (21.96 EUR), kao i poručiti internetom.

DAJAN FAS
UNUTRA/ IZVAN

Filozofska opozicija "heteroseksualnog" i "homoseksualnog", poput mnoštva drugih, konvencijom uvedenih, binarnih opozicija, oduvek je bivala konstruisana na temeljima jedne njoj srodne opozicije: na paru "unutrašnje"/ "spoljašnje'' (1). Metafizika identiteta koja je dominirala razmatranjima o seksualnom ponašanju i izboru libidinalnog objekta, do sada je stajala u zavisnom odnosu prema strukturalnoj simetriji ovih toboze fundamentalnih distinkcija i nužnosti simboličkog poretka zasnovanog na logici limita, margina, granica i ograničenja. Mnogi aktuelni napori lezbejske i gej teorije koje ova knjiga nastoji da predstavi, otpočinju tezak, ali hitan tekstualni rad, neophodan da bi se postojanost i neiskorenjivost hetero/homo hijerarhije dovela u pitanje, ukazujući na to da nove (i stare) polne mogućnosti nisu više pojmljive u svetlu proste dijalektike spoljašnjeg/unutrašnjeg. No na koji bismo to način opoziciju hetero/homo zapravo doveli do tačke kolapsa? Kako ćemo je razgraditi do tačke kritičkog iscrpljenja, i kakve se posledice - materijalne, političke, društvene - tog pokušaja erodiranja i reorganizovanja konceptualnih temelja identiteta, mogu očekivati po naše polne prakse i politiku?

Figure unutrašnje/spoljašnje ne može se lako ili se, pak, ne može nikako u potpunosti osloboditi; nju je moguće samo do u nedogled razrađivati - izokretati je tako da prikaže svoje kritičke operacije i unutrašnju mašineriju. Polaritet spoljašnje/unutrašnje neophodan je kao model za razumevanje kompleksnog načina rada semioze, u meri u kojoj je denotacija termina zavisna od onoga što joj je spoljašnje (heteroseksualnost se, primera radi, po pravilu definiše u kritičkoj opoziciji prema onome sto ona nije: prema homoseksualnosti). Model unutrašnje/spoljašnje ujedno funkcioniše i kao označujuća figura i kao mehanizam za proizvodnju značenja. Neizostavan je u svim strukturama otuđenja, cepanja i poistovećivanja, koje skupa proizvode sopstvo i drugog, subjekt i objekt, nesvesno i svesno, unutrašnjost i spoljašnost. Uostalom, jedan od temeljnih uvida lakanovske (Lacan) psihoanalize, nastao pod uticajem čitave tradicije semiotičke misli, jeste uvid da je svaki identitet zasnovan relaciono, to jest da je konstituisan u odnosu prema nečemu spoljašnjem, nečemu izvan, što potom definiše unutrašnja ograničenja i korporealne površi subjekta (2).

No, ista to figura unutrašnje/spoljašnje koja predstavlja paradigmu strukture jezika, represije i subjektivnosti, takođe označava i strukturu isključivanja, tlačenja i uskraćivanja. Ovaj drugi model više bi se odnosio na subjekte koji su već rutinski degradirani na pravo skrajnutih - postavljeni izvan sistema moći, autoriteta i kultume legitimnosti. Preispitivanje "autsajderske pozicije predstavlja početak mnogih skorijih lezbejskih i gej teorija, postavljanjem, ako ne uvek direktnog, ono bar implicitnog pitanja o kompleksnom procesu konstruisanja polnih granica, pripisivanja polnog identiteta i formulisanja polne politike (3). Kako dolazi do toga da nešto bude unutra ili izvan? Kakve filozofske i kritičke operacije i modusi proizvode te prividne distinkcije između čistog i prirodnog heteroseksualnog unutrašnjeg, s jedne strane, i nečistog i neprirodnog homoseksualnog spoljašnjeg, s druge? Gde tačno, u ovoj graničnoj polnoj ekonomiji, jedan identitet prestaje a drugi otpočinje? I šta ostaje izvan opozicije unutrašnje/spoljašnje, heteroseksualno/homoseksualno, za koju se, u najmanju ruku, može plauzibilno reći da osigurava svoju tobože nepovredivu dijalektičku strukturu samo asimilacijom i internalizovanjem drugih seksualnosti (biseksualnosti, transvestitizma, transeksualizma...) pod vlastitu rigidnu logiku?

Da bi heteroseksualnost postigla status "obaveznog", ona se mora predstaviti kao praksa vođena nekom unutrašnjom nuznošću. Jezik i zakon koji regulišu utemeljenje heterosekualnosti ujedno i kao identiteta i kao institucije, prakse i sistema, jesu jezik i zakon odbrane i zaštite: heteroseksualnost osigurava vlastiti samoidentitet i podupire svoje ontološke granice, štiteći se od onoga što vidi kao neprestano grabežljivo prisvajanje svog kontaminiranog drugog, od homoseksualnosti. Naravno, svaki polni identitet, zasnovan na komplikovanoj dinamici izbora objekta, funkcioniše prema sličnoj odbrambenoj proceduri. Iščitana jezikom psihoanalize, seksualna želja se proizvodi, u jednom ili više modusa zajedno, kroz činove i iskustva odbrane, ambivalencije, represije, poricanja, pretnje, traume, ozlede, identifikacije, internalizacije i odbacivanja. I odista, izbor polnog objekta nije čak ni stvar "prostih" psihičkih identifikacija i odbrana; on predstavlja i rezultat kompleksnih interakcija društvenih konflikata, istorijskih pritisaka i kulturnih zabrana.

Bilo kako bilo, razlika između hetero i homo je u tome što homo biva poistovećeno sa samim mehanizmom, neophodnim za definisanje i odbranu bilo koje polne granice. Homoseksualnost, jednom rečju, postaje ono isključeno; ono stoji umesto onoga što je, paradoksalno, bez ičega. No, binarna struktura seksualne orijentacije, koja je fundamentalno struktura isključenja i eksteriorizacije, i pored svega to isključenje u biti konstruiše uključujući kontaminiranog drugog u svoju opozicionalnu logiku. Homo u odnosu prema hetero, veoma nalik odnosu ženskog i muškog, operiše kao nužno unutrašnje isključenje - spoljašnje koje je unutar unutrašnjosti, koje kao takvo omogućuje njegovu artikulaciju transgresijom granice, neophodne radi konstituisanja granice kao takve.

Homo je, prema tome, uvek nešto manje i nešto više od dopune - manje, po tome što više označava nedostatak nego dodatak, i nešto više, po tome što označava dodatak nedostatku, nedostatku koji njemu suštinski ne mora da pripada. Razmatranja polnih subjektiviteta u poslednje su vreme počela da se suprotstavljaju uobičajenom povezivanju, koje preovlađuje čak i u jednom delu poststrukturalističke misli, spoljašnjeg (polnih, rasnih i ekonomskih drugih) i odsustva i nedostatka. Ona ukazuju na to da je svako spoljašnje formulisano kao posledica nedostatka unutrašnjeg sistema koji dopunjuje. Što je veći nedostatak na strani unutrašnjeg, to je, na strani spoljašnjeg, veća potreba da taj nedostatak ispuni i stiša, pošto bi bez tog spoljašnjeg nedostatak na strani unutrašnjeg postao i previše očigledan (4).

	Delmas Howe, Heroic Fredo

Da bi sprečilo priznanje nedostatka koji mu je inherentan, sopstvo podiže i brani svoje granice spram drugoga, koji se pretvara u reprezentaciju tog nedostatka ili postaje nedostatak sam. Granice su, međutim, svejednako nestabilne, a polni identiteti retko sigurni. Heteroseksualnost ne može nikada u potpunosti da prenebregne blisku fizičku prisnost njenog zastrašujućeg (homo)seksualnog drugog, u istoj meri u kojoj homoseksualnost nikada ne može potpuno da izbegne jednako uporan društveni pritisak (hetero) seksualnog konformiteta. Drugi u oba slučaja progoni, i drugi je taj metonimijski dvojnik same pojave sablasnog. Upečatljiva crta veštine eseja sabranih u ovoj knjizi jeste fascinacija utvarom zazornog, zaokupljenost likom homoseksualnog kao figurom sablasti fantoma, duha senke, prezrenog bića vraćenog iz mrtvih. Oni koji su deo unutrašnjeg, a na to svi eseji zajedno, čini se, upućuju, spoljašnje mogu da zahvate samo usvajanjem negativne slike. A taj proces negativne interiorizacije podrazumeva izvrtanje homoseksualnosti koje ne prikazuje zazornu unutrašnjost homoseksualca već samog homoseksualca kao zazornog, kao kontaminiranu i pročišćenu unutrašnjost heteroseksualnog subjekta. Homoseksualna proizvodnja se, u ovim negostoljubivim uslovima, pojavljuje kao neka vrsta avetinjskog pisma, pisma koje je istovremeno priznavanje i odbacivanje kulturne reprezentacije "homoseksualnog" kao fantomskog Drugog.

Paradoksalno, "avetizacija" homoseksualnosti koincidira s njenim "rođenjem", budući da je istorijski trenutak prvog pojavljivanja homoseksualnog kao jedne "vrste pre no kao "privremene aberacije"(5) isti onaj u kome homoseksualno nestaje - u kome biva strpano u fioku. Prvo razotkrivanje* bilo je istovremeno i prvo prikrivanje; homoseksualni debi na sceni istorijskih identiteta bio je u jednakoj meri stupanje na scenu kao i silazak s nje; pa ni prioritet ili "prvenstvo" homoseksualnosti, koja kao termin u jezičkoj upotrebi na Zapadu prethodi heteroseksualnosti sa zapanjujućih jedanaest godina, (6) ne uspeva da preduhitri vlastitu degradaciju na nešto drugorazredno: svi ovi faktori ukazuju, u samoj svojoj kontradiktornosti, na dvosmislenost operacija unutrašnjeg i spoljašnjeg. "Izvan" je za gej i lezbejske subjekte u sebi dvovalentno. S jedne strane, to "izvan" priziva duhove eksteriornosti negativnog - potcenjenog i izgnanog dela hetero/homo opozicije. S druge strane, ono ukazuje na proces razotkrivanja - prodiranja u metafiziku prisustva, govora i kulturne vidljivosti. Gramatički predlog "izvan" uvek nosi to dvostruko značenje nevidljivosti i vidljivosti, često premašujući čak i ovu prostu napetost zbrkom koju generise niz drugih aktivnih asocijacija. (7)

Biti aut, u gej zargonu, znači upravo ne biti više izvan; biti aut znači konačno biti van spoljašnjosti i svih isključenja i lišavanja kakva nameće autsajderstvo. Ili, drugačije izrečeno, to biti izvan zapravo znači biti unutar - deo onoga što se vidi, o čemu se govori, što je kulturno shvatljivo. Stvari, međutim, još uvek nisu sasvim jasne, jer izlaženje na videlo takođe može da, umesto da situira u domen unutrašnjeg, od njega odbaci. Nova praksa "raskrinkavanja",** eksponiranja javnih ličnosti, jeste jedan u nizu pokušaja da se pokaže da je i "unutra" sve vreme bilo autsajdera. "Uprti prstom" u autsajdera, ukoliko to uopšte ima ikakvog efekta, vrlo lako mole ubrzati pad te ličnosti sa privilegovane pozicije moći, u istoj meri u kojoj može olakšati uvećanje broja gej muškaraca i lezbejki na pozicijama od uticaja i autoriteta. Otuda, usled beskonačno propustljivih i promenljivih granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg, politički rizici ili posledice autinga nikada se ne mogu s izvesnošću proračunati.

	Leonor Fini, La belle dame sans merci, 1969.

U univerzitetskom svetu se odnedavno može čuti da je "in" biti "aut". Avangardni afinitet prema jedva vidljivom prostoru marginalizovanih osnažuje mnoge od onih disciplina i programa (Ženske studije, Afričko-američke studije, Studije multikulturalizma) kojima matične institucije još uvek poriču neku značajniju finansijsku podršku, kakva bi bila u skladu sa zahtevima studenta. Pristalice "Gej studija", interdisciplinamog, a opet autonomnog polja istraživanja, moraju da se uhvate u koštac s većinom problema sa kojima su se njihovi prethodnici već suočili, uključujući i nerešivo pitanje institucionalizacije, te odnosa gej i lezbejske zajednice prema univerzitetu. Radi se o starom problemu neodlučnosti između konfrontacije i asimilacije: da li je uplitanje u unutrašnjost vlastito kompromitovanje, to jest da li onome ko se čvrsto drži spoljašnjosti nešto biva uskraćeno? Zbog čega se institucionalizacija odbacuje kao nešto "loše", dok se anti-institucionalizacija vidi kao nešto "dobro"? Da li biti deo unutrašnjeg nužno implicira kooptaciju? (Zar se inkorporiranje tako lako može zameniti rekuperacijom?) I, da li prebivanje u spoljašnjem uvek i u svakoj prilici jemči radikalnost?

Problem s retorikom unutra/izvan, ukoliko ostane nedekonstruisana, jeste, naravno, u tome što takva polemika prikriva činjenicu da je većina nas istovremeno i unutra i izvan (8). Pogubna nostalgija ili romantizovanje spoljašnjosti kao privilegovanog prostora radikalnosti odmah nas odaje, jer, da bi idealizovanje spoljašnjosti uopšte bilo moguće, mi već u izvesnoj meri moramo biti čvrsto ukorenjeni u unutrašnjosti. Samo centralna pozicija nam može pružiti dokonost da idealizujemo subverzivni potencijal marginalnog. Hvaljenje pozicije konstantnog ili strateškog autsajderstva (pozicije bespomoćnih, bezglasnih, bezdomnih...) teško može biti održiv politički program, posebno kada je to, u slučaju tako velikog broja gej i lezbejskih subjekata, više stvar svakodnevnog životnog iskustva nego pitanje političke taktike. Stoga nam je u gej i lezbejskoj teoriji sada možda najneophodnija teorija marginalnosti, subverzije, disidentstva i performiranja drugosti. Treba nam teorija polnih granica koja će nam pomoći da se suočimo sa i organizujemo oko novih kulturnih i polnih aranžmana, koji su plod kretanja i transmutacija zadovoljstva u društvenom domenu. (9)

	Delmas Howe, Painting for Jesse

Novija i neka ranija razmatranja problema polne razlike tek treba da izađu u susret ovoj neodložnoj potrebi, uglavnom stoga to, kako to Stiven Hit (Stephen Heath) tačno primećuje, polna razlika, kako je mi shvatamo, podrazumeva polne razlike, podržavajući "definisanje muškarca/žene na račun gej, lezbejske, biseksualne, pa i same hetero heteroseksualne stvarnosti" (10). Homoseksualnost je proizvedena unutar dominantnog diskursa polne razlike kao njeno nužno spoljašnje, to ne znači da homo ne vrši pritisak na hetero, niti da ovo spoljašnje nije ni u kakvoj prostoj relaciji eksteriornosti prema unutrašnjem. Svako spoljašnje je i jedno uzduž; distanca između udaljenosti i blizine ponekad nije nikakva distanca. Bilo bi ispravnije reći da homo, koje zauzima graničnu poziciju izvan unutrašnjosti, nije ni potpuno van granica polne razlike niti unutar njih. Strah od homo, koje neprestano (tribadično) prianja uz hetero, fiksira i kodifikuje realnu mogućnost i sveprisutnu pretnju od kolapsa granica, brisanja ograničenja i radikalne zbrke identiteta.

Na vlastitoj neizvesnoj poziciji granice/na granici, homoseksualnost ima moć da ujedno bude ono što omogućuje dominaciju hetero i što je strukturalno podriva. U razmatranjima tekstualne i političke efikasnosti dekonstrukcije pokazano je da hijerahijski odnosi teže stalnom ponovnom uspostavljanju. To se često zbiva upravo u trenutku pretpostavljene transgresije, budući da svaka transgresija, da bi sebe potvrdila kao takvu, istovremeno mora da osigura ono što nastoji da zaseni. Homoseksualnost, čitana kao transgresija protiv heteroseksualnosti, ni ne uspeva toliko u podrivanju autoritativne pozicije heteroseksualnosti, koliko u reafirmaciji njene centralne pozicije kojoj se mora odupreti. Neizbežna kakva već jeste, ova logika ipak ne umanjuje važnost dekonstrukcije navodno postojane i ustaljene hetero/homo hijerarhije. No to što hijerarhijske opozicije uvek teže ponovnom uspostavljanju, ne znači da ih je nemoguće poremetiti, da se u njih nije moguće uplesti i kritički im nauditi. To, međutim, znači da moramo biti oprezni kada se suprotstavljamo takvoj tendenciji: ono što se zahteva nije ništa manje do uporno i odvažno dezorganizovanje samih struktura koje proizvode tu neizbeznu logiku. Ono od čega možda mi, kao gej i lezbejski čitaoci kulture, u ovom času naše istorije ne možemo da umaknemo jeste jedna "beskonačna analiza", odgovornost za vršenje kontinuiranog pritiska sa/na margine što bi za cilj imalo da u polje jedne polne razlike uđu višestruke polne razlike.

	Leonor Fini, Les Etrangeres, 1968.

Ali, kako znamo kada homo doprinosi potvrđivanju hetero, a kada ga remeti? Kako utvrđujemo razliku - ako se po svaku cenu držimo pretpostavke da razlika postoji? Pitanja epistemologije ("kako znamo?") uživaju privilegovani status u teoretizovanju gej i lezbejskog identiteta. Kako neko zna kada je unutra a kada ne? Kako se zna kada i da li je neko prestao da prikriva vlastiti identitet? (11) Kako se, uostalom, uopšte zna da li je neko gej ili ne? Samo insistiranje na epistemološkom okviru referenci u teorijama homoseksualnosti može sugerisati da mi ne možemo znati - zasigurno i bez ostatka. Polni identitet možle više biti performans no funkcija znanja, ili, fukoovski (Foucault), više stvar trajnog izumevanja no konačnog otkrića (12). Eseji u ovom zborniku, premda ne napuštaju zahteve epistemološkog, ipak čine važno odstupanje od upitnog načina ka performativnom - u pravcu maštovitog izvođenja polnih redefinicija, reartikulacija i pomeranja granica.

"Ono što nam je potrebno", piše Fuko u "Gej nauci''*** jeste "jedan radikalni prekid, promena orijentacije, ciljeva i rečnika" (13). Iako ova autorka ostaje sumnjičava prema veri koju Fuko ulaže u epistemološke "prekide", pošto je izgleda u prirodi takvih prekida da nužno iznova afirmišu ono što nastoje da potisnu, poziv na pronalaženje novih orijentacija, novih ciljeva i posebno novih rečnika, u sebi, doduše, još uvek ima nečeg zavodljivog. Bilo bi teško, da ne kažem iluzorno, zaboraviti reči "unutra" i "izvan", "heteroseksualno" i "homoseksualno", a da se tim činom namerne amnezije takođe ne izgubi odsudni smisao drugosti, nužan za konstituisanje bilo kog polnog subjekta, subjekta kao polnog. San o nekom zajedničkom jeziku ili nepostojanju jezika samo je san, fantazija koja u najboljem slučaju jedva da može učiniti nešto što bi vodilo priznanju i legitimizaciji do sada potisnutih razlika između i unutar polnih identiteta. Ono što je, međutim, moguće jeste korišćenje tih osporenih reči, njihovo prekomerno korišćenje, trošenje, i tako transformisanje u istorijske koncepte kakvi jesu i kakvi su oduvek i bili. Promena se takođe može dogoditi posredstvom unutrašnje razrade naših nasleđenih polnih rečnika i njihovog izokretanja, čime bi im bio pružen neki novi lik.

Na koricama knjige nije neki lik (nije bilo pokušaja da se odaberu "reprezentativna" gej ili lezbejska tela, kao da je tako nešto uopšte moguće), već figura, čvor, čvor osmica da budemo precizni, četvorostruki čvor. Ovo trodimenziono, geometrijsko polje, koje uspostavljaju prstenovi, petlje i krivulje, nije ništa manje otelovljeno, ništa manje polno određeno. Možda je upravo neodlučivost ove proste topologije ono što joj pruža toliku draž, pošto deluje kao da ujedno označava analnu, vaginalnu, klitoralnu, penisnu i testikularnu topografiju. Čvor upliće mnoštvo otvora, mnoštvo mesta zadovoljstva, mnoštvo libidinalnih ekonomija. U samoj prostoti svojih otvora i zatvorenosti, svojih iznad i ispod, svojih unutra i spolja. Čvor pruža vizualizaciju izopačenosti i iščašenosti formiranja bilo kog od polnih identiteta.

Osmica iii četvorostruka petlja treba da bude preokretanje ili varijacija Lakanovog poznatog Boromejskog čvora, koji, poput nekolicine drugih njemu omiljenih matematičkih simbola (Klajnova boca, Mebijusova traka), demonstrira da nesvesno nema ni spoljašnjeg ni unutrašnjeg. Poput Boromejskog čvora, (14) kada se četvorostruki čvor izokrene, on postaje vlastita slika u ogledalu; on je ono što matematičari nazivaju "invertibilnim" čvorom, pa se u kontekstu ove knjige može tumačiti kao figura (polne) inverzije. Ovaj invertibilni, trodimenzionalni četvorostruki čvor čak se može shvatiti kao nešto što je komplementarno kulturno prepoznatljivom simbolu identiteta gej i lezbejskih zajednica koji ima veću istorijsku težinu, naime, ruzičastom trouglu, čiji su uglovi oštri, linije prave, a kompaktni, unutrašnji prostor dvodimenzionalan. O njemu ovde govorim naprosto kao o označi za sva ona čvorna pitanja koja ova knjiga nastoji da razmrsi i drugačije isplete: udvajanje identifikacije i želje, polna razlika i polne razlike, heteroseksualnost i homoseksualnost, i, konačno, unutra i izvan.

	Delmas Howe, Rodeo

* Termin coming out već se ustaljeno upotrebijava u značenju javnog i otvorenog priznanja vlastite homoseksualnosti. Iako se u srpskom prevodu gubi ovaj predlog out (izvan), koji se u izvesnim tekstovima pojavljuje rnetaforično, ta će reč biti prevođena kao razorkrivanje, osim ukoliko drugačije ne bude naznačeno. (Prim.prev.)

** U izvorniku stoji termin outing koji, pored ostalog, označava javnu obznanu prikrivene homoseksualnosti neke poznate ličnosti koju izvode gej aktivisti. (Prim.prev.)

*** Gay Science ili "Gej nauka" nedvosmisleno aludira na naslov Ničeove (Nietzsche) Vesele nauke (u prevodu na engleski "Gay Science").

Napomene

1. Ovaj uvod se fokusira na razmatranje naziva knjige, "Unutra/lzvan". Za podrobno tumačenje podnaslova "Lezbejske teorije, gej teorije" (što je čitanje sa kojim se ja u velikoj meri slažem), videti tekst Džudit Batler.
2. O značaju figure spoljašnje/unutrašnje u teoretizaciji fizičke konstitucije polnog subjekta, videti Jacques Lacan, "The Mirror Stage" u Ecrits, prev. Alan Sheridan (New York and London: W.W. Norton & Company, 1977), str. 1-7, [Zak Lakan, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983.] posebno primedbe o Innenwelt-u i Umwelt-u.
3. Eseji u posebnom izdanju The South Atlantic Quarterly posvećenom "Uklanjanju homofobije", da se poslužimo jednim novijim primerom, povezani su zajedničkim interesovanjem za krhke granice (generičke, tematske, ideološke, imunološke, istorijske, lingvističke) koje razdvajaju unutrašnjosti od spoljašnjosti. Tekstovi Lija Edelmana (Lee Edelman), "The Plague of Discourse: Politics, Literary Theory, and AIDS", i Roberta Sazerija (Robert Caserio), "Supreme Court Discourse vs. Homosexual Fiction" verovatno se najneposrednije zalažu za dekonstruisanje binarne opozicije spoljašnje/unutrašnje. Videti The South Atlantic Qarterly 88, br. 1 (zima 1989).
4. O problemu nedostatka i suplementarnosti, videti Jacques Derrida, The Truth in Painting, prev. Geoff Bennington i Ian McLeod (Chicago: Chicago University Press, 1987), 57-59 [Žak Derida, Istina u slikarstvu, prev. Spasoje Cuzulan i Mirjana Dizdarević, Svjetlost, Sarajevo, 1990.]. Za jedno zanimljivo čitanje "spektakla muškog nedostatka" i značajnu reviziju Lakanovog teoretizovanja kastracije i procesa formiranja subjekta, videti tekst Kaje Silverman (Kaja Silverman) "Historical Trauma and Male Subjectivity" u Psychoanalysis and Cinema, ur. E. Ann Kaplan (New York and London: Routledge, 1990), 110 127, i njenu knjigu Male Subjectivity at the Margins (New York and London: Routledge, u pripremi).
5. Ova već slavna distinkcija pripada, naravno, Mišelu Fukou (Michel Foucault); videti The History of Sexuality, Vol. 1: An Introduction (New York: Vintage Books, 1980), s. 43.[Mišel Fuko, Istorija seksualnosti, Volja za znanjem, prev. Jelena Stakić, Prosveta, Beograd, 1878.]
6. Prema istoričaru Džonatanu Nedu Kacu (Johnatan Ned Katz), homoseksualnost i heteroseksualnost su termini koje je 1868. godine skovao devetnaestovekovni nemački reformator zakona o sodomiji, Karl Marija Kertbeni (Karl Maria Kertbeny). "Homoseksualnost" se prvi put pojavila u javnosti 1869. godine u zahtevu za reformisanjem nemačkih zakona o sodomiji, a "heteroseksualnost" tek jedanaest godina kasnije, 1880. godine, u objavljenoj odbrani homoseksualnosti. Videti Katzov tekst "The Invention of HeteroŹsexuality", Socialist Review 21, br. 1. (feb. 1990): 7-34. 0 okasneloj ili sekundarnoj pojavi heteroseksualnosti u javnoj sferi, Dejvid Halperin (David Halperin) dovitljivo primećuje da se "u stvari rodila kao Eva iz Adamovog rebra". Videti Halperin, One Hundred Years of Homosexuality and Other Essays on Greek Love (New York and London: Routledge, 1990), s. 17.
7. "Izvan" (out) takođe može upućivati na kraj ili razrešenje [ishod (outcome); kraj škole (school's out)]; izgovor, alibi, ili na način da se od nečega pobegne [laka eskivaža (an easy out)]; isticanje ili iscrpljenje [demode (outmoded), zastareo (outdated)]; punoću ili suvišnost [okititi (to deck out) opremiti (to rig out)]; izjavu ili molbu [pozvati u pomoć (to call out)]. Ovaj termin takođe ne može da izbegne ni izvesne klasne protivrečnosti. Fraza "coming out" između ostalog referira i na ceremonije debitanata i razmetljiva predstavljanja visokom društvu, dok je fraza "ins and outs" skovana u XIX stoleću da označi siromahe lutalice koji su stalno tražili da ih ponovo prime u sirotinjski dom.
8. Ima tek nekoliko tekstova Žaka Deride, unutar korpusa kojem ovaj esej očigledno neizmerno duguje, koji ne razmatraju i ne razrađuju klasičnu figuru unutra/izvan; čitaoci bi mogli da konsultuju sledeće: "Writing Before the Letter", u Of Grammatology, prev. Gayatri Chakravorty Spivak (Baltimore and London: The John Hopkins University Press, 1974.) [ J. Derrida, O gramatologiji, prev. Ljerka Šifler-Premec, Veselin Masleša, Sarajevo, 1976. ]; "Violence and Metaphysics: An Essay on the Thought of Emmanuel Levinas", u Writing and Difference, prev. Alan Bass (Chicago: Chicago University Press, 1987); "Living On: Border Lines", u Deconstruction and Criticism, prev. James Hulbert (New York: Seabury Press, 1979); "Plato's Pharmacy" i "The Double Session", u Dissemination, prev. Barbara Johnson (Chicago: Chicago University Press, 1981); Positions, prev. Alan Bass, (Chicago: Chicago University Press, 1981) [Žak Derida, Razgovori, prev. Vladimir Milisavljević, Književna zajednica, Novi Sad, 1993.]; i The Truth in Painting, prev. Geoff Bennington i Ian McLeod (Chicago: Chicago University Press, 1987) [J. Derrida, Istina u slikarstvu, prev. S. Cuzulan i M. Dizdarević, Svjetlost, Sarajevo, 1990.].
9. Na primer, sve promene u seksualnim praksama koje je izazvao AIDS na nužan način stvaraju uslove i sredstva za resocijalizaciju gej, lezbejskih, biseksualnih, kao i heteroseksualnih identiteta i zadovoljstava.
10. Stephen Heath, "The Ethics of Sexual Difference", Discourse 12, br. 2. (prolece/leto 1990): 132.
11. Mikelanđelo Sinjorile (Michelangelo Signorile), jedan od urednika lezbejskog i gej magazina Outweek i novinar koji se najčešće dovodi u vezu sa praksom autinga, vešto postavlja pitanje: "kojem broju ljudi se treba poveriti da je skrivanje prestalo'?" Sinjorile nepokolebljivo poriče odgovornost za smilšljanje termina "auting", ukazujući na to da je taj neologizam skovao Time a ne Outweek - što je još jedan primer načina na koji spoljašnje može biti proizvedeno kao posledica unutrašnjeg. Videti Outweek 46 (16. maj 1990): 40.
12. Za jedno uverljivo i snažno čitanje identiteta kao performansa, videti Judith Butler Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity (New York and London Routledge, 1990) [Judith Butler, Nevolje s rodom. Feminizam i subverzija identiteta, prev. Mirjana Paid-Jurinić, Zagreb, Ženska infoteka, 2001.];. O centralnoj poziciji epistemologije u teorijama gej identiteta, videti podesno naslovljenu, evokativnu studiju Iv Sidžvik (Eve Sedgwick), Epistemology of the Closet (Berkeley: University of California Press, 1990).
13. Zahvalna sam D.A. Mileru (D.A. Miller) i Majklu Vestu (Michael West) za to što su mi ukazali na ovaj intervju, kao i na sjajnom, još neobjavljenom, prevodu Majkla Vesta iz kojeg ovde citiram.
14. Boromejski čvor predstavlja tri (iii više) uklopljena prstena koji se razjedinjuju, ukoliko se jedna od veza ukloni. Lakan koristi ovu određenu "matemu" da bi govorio o ispreplitanoj strukturi simptoma, kao i o međusobno povezanim fizičkim domenima Simboličkog, Imaginarnog i Realnog.

Prevod: Adrijana Zaharijević

Iz: Dajan Fas, UNUTRA/IZVAN Gej i lezbejska hrestomatija, prevela: Adrijana Zaharijević, Biblioteka Rod i kultura, izd. Centar za ženske studije, Beograd, 2003 (str. 11-22). Prevod dela: Diana Fuss, ed. Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories. New York: Routledge, 1991.

	Leonor Fini, The Ends of the Earth, 1949.

Sadržaj

Zahvalnost prevoditeljke 9

Zahvalnost 11

Unutra/izvan 13
Dajana Fas

I Ukrašavanje: performans identiteta

1. Imitacija i rodna neposlusnost
Džudit Batler

2. Dečaci će biti devojčice: politika gej transvestije
Kerol-En Tejlor

3. Ko smo "mi"? Gej "identitet" kao politika (e)mocija (Jedno teorijsko mudrovanje)
Ed Koen

4. Videti stvari: reprezentacija, scena pod prismotrom i prizor gej seksa
Li Edelman

II Rez: sablasti, posmatraci, autori

5. Analni Konopac
D. A. Miler

6. Pogled žene, sablast lezbejke: The Haunting
Patriša Vajt

7. Razmešeteno viđenje lezbejskog autorstva
Dzudit Majn

8. Ko veruje u vile: autor i homoseksualac
Ričard Dajer

III Fokus: telo/delovi

9. Grlo kraljice: (homo)seksualnost i umetnost pevanja
Vejn Kostenbom

10. Pod pojasom: (raz)otkrivanje Vrela usamljenosti
Mišel Aina Baral

11. Telo Roka Hadsona
Ričard Mejer

IV Uigravanje: AIDS, alegorija, aktivizam

12. AIDS u Americi: postmoderna vlast, identitet i iskustvo
Tomas Jingling

13. "Svi ti tužni momci": AIDS i dozvoljeni oblici žaljenja
Dzef Nunokava

14. Mrtvi koji hodaju
Elis Hanson

15. Šokantna praksa u ružičastom:
rasa i rod na ACT UP linijama fronta
Ketrin Salfild i Rej Navaro

V Istupanje: Podučavanje

16. Vizuelizovanje sigurnog seksa:
kada se sudare pedagogija i pornografija
Sindi Paton

17. Kraj skole
Sajmon Vetni

Bibliografija
Autorke/autori
Reč uredništva
Kratak pojmovnik queer teorije