Joachim Köhler:
Zaratustrina duša II
| |
 |
| |
Fotografija Wilhelma von
Gloedena |
Međutim, postoje stvari koje upućuju na to da je te spise Nietzsche
poznavao. Šta više - bez Ulrichsove teze o nastanku homoseksualnosti,
jedan određeni aspekt Zaratustre ne bi se mogao shvatiti. Ne samo
da je, međutim, njegova originalnost, inspirisana Hösslievom teorijom
seksualnosti, našla odraz u Nietzscheovom jevanđjelju o uzvišenim-ljudima
(Edelmenschen), nego i Ulrichsove metafore za one zatajene
delove, koje je Zaratustra na ''blaženim ostrvima'' objavio.
Advokat Karl Heinrich Ulrichs (40), rođen 1825. u istočnoj Friziji,
zauzeo se 1867. god. javno na jednom skupu pravnika za prava homoseksualaca,
što pre njega niko nikad nije učinio. Zbog nemačkog zakona koji
mu je pretio zatvorom, napušta 1880. god. domovinu, godinu nakon
što je Nietzsche za sobom spalio sve mostove. Ulrichs je živeo
tri godine u Napulju i preselio se potom u Aquilu, gde je, poput
Gloedena u Taormini, privlačio intelektualne posetioce sa Severa,
a možda i Nietzschea.
On se juna 1883. god. iz Rima zaputio na izlet u Aquilu da ''nađe
sebi mesto za letnji boravak'' (41) ali i stoga što je ovaj grad
za njega ''suprotnost Rimu'' predstavljao, ''osnovan iz neprijateljstva
prema Rimu'' (42). Ali ''morao sam ponovo natrag'', na onu Piazzu
Berberini, gde je uz žubor fontane ''Noćnu pesmu'' ispevao, onu
tužbalicu punu ''neutoljive sete'' (43) o tome da nije smeo da
voli (Ima u meni nečeg neutoljenog, neutoljivog: htelo bi da se
oglasi. Ima u meni neke požude za ljubavlju, koja sama govori
jezikom ljubavi (44)).
| |
 |
| |
Karl Heinrich Ulrichs (1825-1895)
|
Ulrichsove misli ne nalaze se samo u ''Tako je govorio Zaratustra''
nego i u drugim Nietzscheovim spisima, delom doslovno navedene,
delom poetizovane. Pre svega zanosno agresivni ton, kojim je Ulrichs
napadao malograđanski moral i zauzimao se za priznanje muške ljubavi,
podseća na isprazan patos Zaratustre, isprazan, jer ono sto je
zapravo hteo da kaže, morao je da šifruje pseudo-biblijskim, artificijelnim
jezikom. Kod obojice radi se u nacelu o istom: konačno raskidanje
sa stvarnošću neprijateljskom prema telu i seksu, i raskidanju
lanaca u kojima muško telo i njegovi nagoni, kako to Nietzsche
sažima u ''Volji za moć'', trunu. Poput Zaratustre kojeg su ''dobri
i pravedni mrzeli''(45) i iz grada izgnali, Ulrichs vidi sebe
takođe prognanim; kao i on, nalazi sigurnost samo na ''blaženim
ostrvima'' svoje nove italijanske domovine.
|
| Oslobođeni Prometej -
motiv sa naslovne stranice prve Nietzscheove knjige "Rođenje
tragedije" (1871) |
Kako je Ulrichs na svojoj publikaciji ''Vindex'' istakao oslobodilački
moto ''Vincula frango'' - ''raskidam lance''(46), a 1870. god.
jednu drugu nazvao ''Prometheus'', tako je Nietzsche sledeće godine
na svoju knjigu ''Rodjenje tragedije iz duha muzike'' stavio motiv
(Vignette) (47), koji prikazuje oslobođenog titana sa slomljenim
lancima. Za Ulrichsa je svaki progonjeni zaljubljenik svezan,
i čim sretne druga po patnji ''čiju tajnu znam, za mene su to,
kada čujem kako zveče, nedostojni lanci koje on nevidljivo sa
sobom vuče''(48) - jedna metafora koja je i čitaocima Nietzschea
prisna.
Dok Ulrichs piše da su ''progon i ruženje plemenitog nagona''
grčkog erosa, ''kojeg nikom nije poslo za rukom da iskoreni'',
njega degradirali na nivo ''gadnog poroka'' (49), to u Nietzscheovom
izbrušenom jeziku glasi: Hrišćanstvo je dalo Erosu otrov da popije:
- on od toga, doduše, nije umro, ali je izopačen u porok. (50)
Ako Ulrichs vidi kao grešku ''proglašavati svrhu oplođavanja za
glavnu svrhu polnog ljubavnog nagona'' (51) Nietzsche grmi da
je ''prokleta laž ... govoriti o pravljenju dece kao stvarnom
cilju svake požude (Wollust).'' (52)
Šta onda zapravo ''hoće'' požuda? Za Ulrichsa je odgovor jasan
- njegov grčki Eros čezne za pogledom i ljubavlju ''lepih mladića''
(53), u čemu se Nietzsche sa njim bezuslovno slaže u svom tumačenju
Grka. ''Šta je naše brbljanje o Grcima?'' - trijumfalno pita.
''Ono što mi razumemo o njihovoj umetnosti, njihovoj duši - strast
za nagu mušku lepotu jeste!'' (54) I u najkuriozitetnijim detaljima
nalazimo podudarnosti. Kada Ulrichs Goetheov završetak ''Fausta''
sličnim šaljivim obrtom porodira ''večno muško vuče nas ka tome''
(''das ewig Männliche zieht uns hinan'') (55), Nietzsche ovo varira
u ''Večno-Muško vuče nas u to'' (''Das Ewig-Männliche zieht uns
hinein'') (56).
Ali i u odlučujućoj tački, sledi Zaratustrin nastup poboljšavanja
sveta seksualnu teoriju pobunjenog pravnika. Do danas je ostalo
zagonetno kako to da Zaratustra s jedne strane može da tvrdi da
ne postoji nikakva duša - čovek je ''potpuno i do kraja telo,
i ništa osim toga'' (57), dok s druge strane on sam raspolaže
jednom dušom. Zaratustra, smrtni neprijatelj svakog onostranog
verovanja, poseduje dušu i čitalac knjige ga može često prisluškivati
dok on tajnovito sa njom razgovara. Ova čudna duša u ''Tako je
govorio Zaratustra'' faktički igra ključnu ulogu, budući da otelovljava
skrivenu suštinu proroka. Kada mu starica, u možda najčuvenijoj
sceni, daje savet da se pre nego sto ode ženama snabde vaspitnim
stapom, ona ovu malu mudrost ne odaje Zaratustri, nego njegovoj
duši.
| |
 |
| |
"Dok se nad tihim
čežnjivim morima ne zanjise čun, zlatno čudo, oko čijeg
zlata skakuću sve dobre i zle čudesne stvari" Zaratustrina
vizija vinogradara Dionisa koji stiže preko mora u čunu.
Grčka posuda u Münchenskoj antičkoj kolekciji.
|
U središtu njegovog najdirljivijeg pevanja - ''Noćne pesme'',
u kojoj on, uz žubor vodoskoka, o svojoj nemirnoj čežnji za jednim
partnerom tuži, ne stoji njegovo izmučeno asketsko telo, nego
njegova duša. ''Noć je: sad se tek bude sve pesme zaljubljenih.
A i moja duša je pesma zaljubljenika'' (58). Autor, uzdržavajući
se, sada objavljuje svoju tajnu, koju nikad otvoreno ne kazuje,
nego se usuđuje tek da na nju aludira svojim slikovitim baroknim
jezikom. Dopušta da ova unutrašnja suština svog junaka ''podrhtava
od božanskih požuda'' (59), požude koja se ne samo božanski oseća,
nego i upravo za bogom uzdiše. ''Ovo je, naime, tajna duša'' obzanjuje
on, i istovremeno zaključuje: ''Tek kad je napusti junak, približava
joj se, u snu - nad junak''(60).
Da se odgonetnuti da Nietzsche ovde asocira na mit o Arijadni
koju je njen ljubljenik Tezej ostavio na usamljenom ostrvu, gde
čezne za smrću, ali umesto toga biva spašena od božanskog mladoženje
Dionisa. Otuda proizilazi da Zaratustrina duša očigledno pripada
ženskom polu i poput očajne princeze, razdire se u čežnji za dalekim
ljubljenikom, bilo da je ovo sada Dionisije ''nad-junak'' ili
natčovek - muškog roda je u svakom slučaju, i onaj ko ''Tako je
govorio Zaratustra'' nepristrasno čita, to ga neće čuditi.
Prilikom redovnih razgovora u četiri oka između proroka i njegove
duše dolazi konačno do priznanja svoje ''velike čežnje'' (61)
za velikim nepoznanikom. U istoimenom poglavlju, koji je nosio
alternativni naziv ''Arijadna'', filozof govori često o tajnim
požudama, zbog kojih se duša junaka pati - i upravo stoga jer
ne može otvoreno o njoj da govori. Jer ''velika čežnja'' njegove
duše potpada pod seksualni tabu, i njegov poetski inventivni duh
mora se pomučiti za smele metafore, kako bi progonjenu poruku
preneo. ''O moja dušo'' šapuće Zaratustra, ''sprao sam sa tebe
sićušni stid i vrlinu što se krila po kutovima i nagovorio sam
te da naga staneš pred Sunčeve oči.''
Nakon ovog prvog emancipatorskog koraka, koji uključuje poštenje
prema samom sebi i napuštanje malograđjanskog morala, mora se
polako naviknuti na novi identitet i na nove potrebe prilagoditi.
''Oh, dušo moja, svakim sam te suncem zalivao i svakom noći i
svakim ćutanjem i svakom čežnjom: - i ti si mi porasla kao čokot,...
sa nabujalim vimenima i zbijenim i smeđim i zlatnim grozdovima'',
dakle atributi oba pola. I sa ovim neobičnim ''preobiljem'' (Uber-Fülle)
istovremeno muškog i ženskog, Zaratustrina duša pruža pogled ''preko
hučnih mora i traži i čeka'' dragog, koji će je od ''naviranja
čokota'' seksualne želje, spasti.
Na odgovarajućem metaforičnom nivou, istupa ovaj snoviđeni ljubljenik
kao ''Vinogradar'', koji kao vinovom lozom ovenčan Dionis u čunu
preko mora dolazi, da sa njegovim oštrim ''vinogradarovim nožem''
plodove sa čokota seče, što će reći: da izbavi Zaratustrinu dušu
od prejakog pritiska zaprečene požude. ''Doći će'', zaklinje Zaratustra
očajnike, ''tvoj veliki iskupitelj, oh, dušo moja, bezimeni!''
On zna, zahvaljujući mitološkoj datosti, sasvim izvesno da njegova
duša pripada polu Arijadne. Skrivena suština tako muškog Zaratustre,
što on sam svojom dušom naziva, jeste ženska.
| |
 |
| |
Fotografija Wilhelma von
Gloedena |
Nietzsche je još od internatskih dana slutio, ali crno na belo
je tek kod Ulrichsa mogao o tome da čita. Njegova teza, koja je
jos od šezdesetih bila u opticaju, glasi: društvo koje tako loše
postupa prema homoseksualnosti, nema pojma o njenoj pravoj suštini,
ono jako malo poznaje homoseksualce, koje isključuje i kazneno
progoni. Predstava da je homoseksualac muškarac kojem je polni
nagon skrenuo u suprotnom pravcu, ne odgovara istini.
Strogo uzevši, on nije uopšte muškarac, nego pripada, pored muškog
i ženskog, ''trećem polu''. Homoseksualac, prema Ulrichsu, otelovljava
jedan spoj oba pola: u muškom telu, glasi njegova revolucionarna
teza, on ima žensku dušu. Kako seksualnost izbija iz duše, za
njega je potpuno normalno, da se oseća privučenim od muškaraca.
Homoseksualnost, ovo je poruka, koje je Ulrichs u bujici publikacija
širio, nije nikakva perverzna izopačenost normalne seksualnosti,
nego urođeni seksualni nagon trećeg pola, zbog čega nema nikakvog
razloga da se homoseksualci kazneno progone.
Kakva sugestivna slika za nekoga kao Nietzsche, čija ženska suština
nije ostala skrivena nijednom od njegovih prijatelja. ''Anima
muliebris in corpore virili inclusa'' (62) glasila je na latinskom
čarobna rec, koju je Ulrichs istakao u svojoj prosvetitljskoj
kampanji: ''Duša žene zatočena u muškom telu'' gde ona, kao Arijadna
sa čežnjivim ženskim očima upire pogled ka iskupitelju. I Ulrichs
je podsetio na taj mit, kada je govorio da njegovo otkriće o ''ženskom
polu duše, ženskosti ljubavnog nagona'' (63) jeste jedini konac
koji iz ''lavirinta homoseksualnosti'' (iz)vodi. Za Nietzschea
tamo leže ''blažena ostrva''. Njegovim rečima: ''S onu stranu
severa, leda, smrti - naš život, naša sreća... Mi smo otkrili
sreću, mi znamo put, našli smo izlaz iz vekova lavirinta.'' (64)
Ovaj lavirint skriva za homoseksualca mnoge opasnosti. Pored
opasnosti spolja, dakle od stalne pretnje njegovoj građanskoj
egzistenciji i slobodi, on mora takođe da živi sa unutrašnom rascepljenošću,
jer duša, znao je Ulrichs, ne stoji saglasno telu, nego nasuprot,
kao ''suprotan pol'', i ''u izvesnoj meri neprijateljski'' (65).
| |
 |
| |
Fotografija Wilhelma von
Gloedena |
Ovaj rat obaju polova u ljudskom telu, sreće se ponovo u Nietscheovim
sadomazohističkim ''Dionizijskim ditirambima''. Neposredno pred
izbijanje njegovog ludila, upućuje na njega i u zagonetnoj pesmi
''Veštica'' (66), napisanoj u torinskoj sobici u pokrovlju. ''Mislili
smo loše jedno o drugom?'' počinje dijalog sa velikim neznancem.
''Bili smo daleko. Ali sada, u ovoj maloj kolibi, podupreti na
jednu sudbinu, treba li da budemo i dalje neprijatelji? Mora se
sebe voleti, kad se ne moze pobeći od sebe.'' Reči poput onih
koje Nietzscheov Dionis, svojoj ljubljenoj u ''Plaču Arijadne''
šapuće: ''Zar se ne mora prvo mrzeti sebe, ako treba da se voli
sebe? Ja sam tvoj lavirint.''(67) To je strano, muško telo, u
kom je ženska duša čitavog života zatočena.
Ulrichsa takođe privlače ostrva blaženih heroja. On sanja o jednom
raju istopolne ljubavi, kojem on, poput Zaratustrinog autora,
daje klasično ime ''blaženih ostrva''. Jer onda kada ''južnjak,
vesnik proleća'' otopljuje ''kruti led'' (68) predrasuda, stoji
takođe muškarcima sa ženskom dušom ''Učešće u blaženstvu'' otvorenim.
Tako isplovljuje njegov brod, kao onaj Kolumba Nietzschea, na
nepoznato more - ''ja plovim morem, argonaut, ka čudesnim zemljama...
žudim da vidim iskupljujuću zemlju, zemlju moje čežnje''(69),
uzdiše Ulrichs. Tamo želi on, zajedno sa ljubljenim Antinojem,
koga je još Hössli opevao. ''Sa njim zapućuje se rado ka blaženim
ostrvima svetskog mora... sa njim bi on putovao do zemaljskog
kraja'' (70).
Kako je Nietzsche kriptografski svom uslužnom prijatelju Peteru
Gastu sa Sicilije pisao?
Dospeo sam, dakle, na ''svoju ivicu sveta'', gde, prema Homeru,
blaženstvo prebiva.
Preveo i priredio: Nicodemus
Reference:
1. Friedrich Nietzsche, Sämtliche Werke, Kritische Studienaugabe,
herausgegeben von Giorgio Colli und Mazzino Montinari, München/Berlin
1980, t. 15 (Chronik zu Nietzsches Leben), str. 147. Dalje citate
iz ovog izdanja Nietzschenovih sabranih dela, navodićemo skraćenicom
KSA (Kritische Studienausgabe). Fus note ovog poglavlja u originalnom
nemačkom izdanju počinju brojem 148.
2. KSA 5, (O genealogiji morala), str. 301.
3. Ulrich Pohlmann, Wilhelm von Gloeden, Berlin 1987,
str. 14.
4. Joachim Köhler, Zaratustra Geheimnis, Greno Verlag,
Nördlingen 1989, str. 400.
5. KSA 13 (Nachgelassene Fragmente 1887-1889), str. 24.
6. Ulrich Pohlmann, Wilhelm von Gloeden, Berlin 1987,
str. 27.
7. Ulrich Pohlmann, Wilhelm von Gloeden, Berlin 1987,
str. 33.
8. KSA 11 (Nachgelassene Fragmente 1884-1885), str. 302
V. i igra reči: Der Adler - orao i der Adliger - plemić. Prim.
prev.
9. TGZ, str. 252 (O starim i novim tablicama).
10. Onde sam i pokupio s puta reč ''natčovek'', kao i to da je
čovek nešto što se mora prevazići, da je čovek most a ne svrha
(Dort war's auch, wo ich das Wort ''Übermensch'' vom Wege
auflas, und daß der Mensch etwas sei, das überwunden werden müsse...),
TGZ, str. 253 (O starim i novim tablicama).
11. KSA 6 (Ecce homo), str. 339.
12. Igra reči na nemačkom: ... nicht so sehr auf-gelesen,
als schlicht: gelesen.
13. Materialien zu Heinrich Hössli, mit Einleitung von Manfred
Herzer, Berlin 1996.
14. Jedno poglavlje u TGZ glasi Na blaženim ostrvima
(v. str. 126-129), i ova sintagma u TGZ je uopšte česta i bitna,
te ćemo stoga mesta gde se ona pominje nevesti:
Pogl. Dete sa ogledalom:
Kao krik i klicanje brodiću prostranim morima, dok ne nađem
blažena ostrva gde mi borave prijatelji: - I moji neprijatelji
među njima! Kako sad volim svakoga pred kim samo smem govoriti!
(str. 124)
Pogl. O velikim događajima:
Ima jedno ostrvo u moru - nedaleko od Zaratustrinih blaženih
ostrva - na kojem se neprestano dimi jedna vatrena gora; za to
ostrvo narod govori, a naročito govore starice iz naroda, da je
ono kao hridina postavljeno pred kapiju podzemnog sveta: a da
kroz samu vatrenu goru vodi naniže jedan uska staza, sve do kapije
podzemnog sveta. U ovo vreme dok je Zaratustra boravio na blaženim
ostrvima, desilo se te je neki brod bacio sidro kraj ostrva na
kojem se nalazi zadimljena gora (str. 180).
Pogl. Putnik:
Onde se, naime, nalazila dobra luka, u kojoj su i strani brodovi
rado bacali sidro; uzimali su sa sobom one koji su hteli da se
sa blaženih ostrva povezu preko mora (str. 201).
Pogl. O priviđenju i zagonetki:
Čim se među mornarima razglasilo da je Zaratustra na brodu
- jer zajedno sa njim beše se ukrcao jedan čovek sa blaženih ostrva
- to podstiče veliku radoznalost i očekivanje (str. 205).
...Još se zelene moja deca u svome prvom proleću, stojeći
jedna blizu drugih i zajedno njihana vetrom, drveće moje bašte
i najplodnije zemlje. I doista! Gde takvo drveće stoji jedno zu
drugo, tu jesu blažena ostrva! (str. 212)
Pogl. O blaženstvu protiv volje:
S ovakvim zagonetkama i gorčinom u srcu vozio se Zaratustra
preko mora. Ali kad se četiri dana puta udaljio od blaženih ostrva
i svojih prijatelja, beše prevazišao svoj bol - : pobedonosno
i čvrstih nogu stajao je ponovo na svojoj sudbini (str. 211).
Pogl. Krik u nevolji:
Sreća - otkud bi se mogla naći sreća kod ovakvih živih zakopanih
pustinjaka? Da li bih mogao poslednju sreću još tražiti na blaženim
ostrvima i daleko između zaboravljenih mora?
Ali sve je isto, ništa se ne isplati, ne vredi nikakvo traženje,
nema više ni blaženih ostrva!
Tako je uzdisao vrač; a pri njegovom poslednjem uzdahu Zaratustra
opet postade vedar i pouzdan, kao čovek koji se iz dubokog grotla
vraća na svetlost dana. ''Ne! Ne! Triput ne!'' uzviknu on snažnim
glasom i pogladi bradu - ''To ja znam bolje! Još ima blaženih
ostrva! Ćuti o tome ti ucveljena dušo! (str. 303)
Pogl. Pozdrav:
O, gosti moji i prijatelji, vi čudaci - zar još ništa niste
čuli o mojoj deci? I da su na putu ka meni? Ta pričajte mi o mojim
baštama, o mojim blaženim ostrvima, o mome novom lepom soju -
zašto mi ne pričate o tome? (str. 348-349).
15. Heinrich Hössli, Eros, Neuausgabe, Berlin 1996, Bd.
II, str. 279.
16. Heinrich Hössli, Eros, Neuausgabe, Berlin 1996, Bd.
II, str. 224.
17. Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, prev. Branimir
Živojinović, BIGZ Beograd 1989, str. 44. Dalje: TGZ; KSA 4, str.
14.
18. TGZ (Poglavlje: Zaratustrin predgovor), str. 44.
19. TGZ (Zaratustrin predgovor), str. 45.
20. TGZ (Zaratustrin predgovor), str. 48.
21. TGZ (Na blaženim ostrvima), str. 128.
22. TGZ (O vrlini darodavki), str. 119.
23. TGZ (O uzvišenima), str. 165.
24. TGZ (O prividenju i zagonetki), str. 210
25. TGZ (O starim i novim tablicama), str. 273
26. TGZ (O starim i novim tablicama), str. 273-274.
27. Heinrich Hössli, Eros, Neuausgabe, Berlin 1996, Bd.
II, str. 298.
28. Heinrich Hössli, Eros, Neuausgabe, Berlin 1996, Bd.
II, str. 129.
29. Joachim Köhler, Friedrich Nietzsche und Cosima Wagner,
Hamburg 1996, str. 117.
30. Joachim Köhler, Zarathustras Geheimnis, str. 213.
31. TGZ (O prijatelju), str. 93-94.
32. TGZ (O prijatelju), str. 94.
33. KSA 5 (S onu stranu dobra i zla), str. 241.
34. Franz Overbeck, Werke und Nachlass, Autobiographisches
Bd. 7/2, Stuttgart/ Weimar 1999, str. 64.
35. Franz Overbeck, Werke und Nachlass, Autobiographisches
Bd. 7/2, Stuttgart/ Weimar 1999, str. 65.
36. KSA 12 (Nachgelassene Fragmente 1885-1887), str. 71.
37. Franz Overbeck, Werke und Nachlass, Autobiographisches
Bd. 7/2, Stuttgart/ Weimar 1999, str. 38.
38. KSA 13 (Nachgelassene Fragmente 1887-1889), str. 624.
39. Sve u: Karl Heinrich Ulrichs, Forschungen über das Rätsel
der mannmännlichen Liebe, Neuausgabe in vier Bänden, izd.
Hubert Kennedy, Berlin 1994.
40. Hubert Kennedy, Karl Heinrich Ulrichs. Sein Leben und
sein Werk, Stuttgart 1900.
41. KSB 6 (Ecce Homo), str. 388.
42. KSA 6 (Ecce Homo), str. 340.
43. KSA 6, (Ecce Homo), str. 341.
44. TGZ, str. 149 (Nocna pesma).
45. Mrze te dobri i pravedni i nazivaju te svojim neprijateljem
i onim koji prezire; mrze te vernici prave vere i nazivaju te
opasnošću za gomilu. TGZ, str. 52. Karl Heinrich Ulrichs,
t. I, Vindex, str. I.
46. Joachim Köhler, Zarathustras Geheimnis, str. 208.
47. Karl Heinrich Ulrichs, t. IV, Araxes, str. 21.
48. Karl Heinrich Ulrichs, t. I, Vindicta, str. 20.
49. KSA 5 (S onu stranu dobra i zla), str. 102.
50. Karl Heinrich Ulrichs, t. I, Inclusa, str. 65.
51. Joachim Köhler, Zarathustras Geheimnis, str. 303.
52. Karl Heinrich Ulrichs, t. I, str. 61.
53. KSA 3 (Jutarnja rumen), str. 152.
54. Karl Heinrich Ulrichs, t. I, Formatrix, str. 28.
55. KSA 11 (Nachgelassene Fragmente 1887-1889), str. 297.
56. TGZ, str. 67 (O onima koji preziru telo); KSA 4, 40.
57. TGZ, str. 149 (Noćna pesma); KSA 4, 136.
58. TGZ: Onda če se tvoja duša ježiti od božanskih požuda.
Str. 165.
59. TGZ, str. 165; KSA 4, 152.
60. TGZ, str. 282-284 ( pogl. O velikoj čežnji);
61. KSA 4 (Tako je govorio Zaratustra), 279.
62. Karl Heinrich Ulrichs, t. I, str. 14.
63. Karl Heinrich Ulrichs, t. II, ''Memnon'', str. 32.
64. KSA 6 (Antihrist), str. 169.
65. Karl Heinrich Ulrichs, t. II, ''Memnon'', str. 8.
66. KSA 13 (Nachgelassene Fragmente 1887-1889), str. 557.
67. KSA 6 (Dionisijevi ditirambi), str. 401.
68. Karl Heinrich Ulrichs, t. IV, ''Prometheus'' str. 47.
69. Karl Heinrich Ulrichs, t. III, Argonauticus, str. 151.
70. Karl Heinrich Ulrichs, t. I, Ara Spei, str. 89.
Linkovi:
Kraća (i nešto drugačija) verzija teksta Zaratustrina
duša, na nemačkom:
<< Prva strana |
