www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
Homofobija
Georgeu Weinbergu se pripisuje u zasluge da je skovao i popularisao pojam "homofobija", u knjizi koja u mnogo čemu predstavlja prekretnicu - "Društvo i zdrav/a homoseksualac/ka" ("Society and the Healthy Homosexual", 1972). On je ovaj pojam koristio da objasni strah koji osećaju heteroseksualci kada se nađu u blizini homoseksualaca, kao i mržnju prema samom sebi koju osećaju homoseksualci/ke, zbog svoje sopstvene seksualne orijentacije (tzv. internalizovana homofobija). U tok par decenija, nakon što je Weinberg uveo ovaj pojam, razvio se čitav korpus literature koji istražuje i kritikuje njegovu upotrebu. Svakodnevna upotreba je proširila prvobitnu definiciju, tako da ona danas uključuje i druge negativne stavove o gejevima i lezbejkama. Ovaj članak daje pregled rasprava o definiciji i nalaze istraživanja koji se tiču stavova prema homoseksualnosti, i ukratko analizira ulogu koju je homofobija odigrala, kao koncept koji se pojavljuje u društvenoj konstrukciji homoseksualnosti. Definisanje homofobije Wainwright Churchill je 1967. godine upotrebio pojam "homoerotofobija"
(u: "Homosexual Behavior Among Males") da bi opisao
kulturni strah od istopolnog erotizma i seksualnosti. Tvrdio je
da su negativni stavovi prema homoseksualnom ponašanju i ljudima
odraz kulture koja ima negativan odnos prema seksualnosti, gde
se veruje da seksualni nagon predstavlja pretnju za društvenu
organizaciju. Weinbergovo kasnije objašnjenje homofobije je proisteklo
iz Churchillove teorije. Homofobija se, prema Weinbergu -
Weinbergova upotreba "homofobije" povezuje na taj način dva pojma (concepts): predrasudu i diskriminaciju. Međutim, ovakvo obuhvatno definisanje pojma bilo je osnova za neke primedbe na njegovu upotrebu. Kritičari tvrde da ovako široka upotreba "homofobije", koja uključuje vecinu negativnih reakcija na homoseksualnost, ograničava upotrebljivost (utility) pojma. Drugi se, pak, protive upotrebi sufiksa "-fobija", zato što većina žrtava fobija shvata da su njihovi strahovi rušilački i prepoznaje svoje reakcije na njih kao iracionalne. Homofobična osoba, međutim, obično ne oseća ovakvu nelagodnost. U stvari, kako tvrdi Herek, obično se izostanak homofobije smatra disfunkcionalnim. On kaže da pojedinac mora da bude homofobičan da bi ga smatrali muževnim u savremenom društvu, dok oni koji nisu homofobični, često su obeleženi sumnjom. U ovom kontekstu, oni koji su identifikovani kao homofobični često ne označavaju ovo stanje kao disfunkcionalno, ili ga ne doživljavaju kao iracionalno, s obzirom na svoju okolinu. Izgleda da postoji saglasnost da je kod nekih ljudi fobična reakcija
(onako kako je tradicionalno definisana) na homoseksualnost prisutna,
ali i da ovo ne objašnjava, niti precizno opisuje složene načine
na koje homofobiju doživljava većina ljudi. Pored svega toga,
homofobija je još uvek opšte prihvaćeni pojam kojim se opisuje
raspon osećanja i stavova koji često rezultiraju takvim ponašanjem
kao što je izbegavanje, ismejavanje i ruganje, nasilje i ubistvo,
mržnja prema samom sebi i samoubistvo. Svojim objašnjenjem psihologije pozitivnih i negativnih stavova prema homoseksualnosti, Herek pruža kratak pregled literature koja se bavi reakcijama na lezbejke i gejeve. On nas izveštava da su nalazi kontradiktorni, kada je u pitanju veza između konvencijalnosti polnih uloga i stavova prema ovim grupama. Neki od konzistentnih obrazaca koji se javljaju u naučnoj literaturi a tiču se homofobičnih lica, jesu sledeći: manje je verovatno da su osobe sa negativnim stavovima prema lezbejkama i gejevima imale lične kontakte sa njima i, takođe, malo je verovatno da će priznati da su imali iskustvo homoseksualnog ponašanja ili da će sebe označiti kao lezbejke ili gejeve. Mnogo je verovatnije da će, pogotovo ako su muškarci, uočavati u svom najbližem okruženju, kada se manifestuju negativni stavovi. Verovatnije je i da su živeli u oblastima gde su negativni stavovi pravilo, da su stariji, manje obrazovani, religiozni, ili često idu u crkvu, da podržavaju konzervativnu religioznu ideologiju, da imaju tradicionalne i restriktivne stavove o polnim ulogama i da osećaju krivicu zbog seksualnosti i da izražavaju negativni odnos prema njoj. Homofobne osobe su i one koje ispoljavaju visok nivo autoritarizma i slicnih ličnih osobina. S obzirom na polne razlike, literatura je prilično dosledna, kada su u pitanju usmerenja i intenziteti stavova. Heteroseksualci pokazuju tendenciju da ispoljavaju negativnije stavove prema homoseksualcima svog, nego prema onima drugog pola, a i više je negativnih stavova prijavljeno od strane muškaraca, nego od strane žena. Herek nam pruža svoj model objašnjenja stavova prema homoseksualnosti. Kada tvrdi da stavovi služe psihološkim potrebama on u stvari sugeriše da će tri glavne potrebe biti zadovoljene stavom pojedinca prema lezbejkama i gejevima: 1) iskustvena (experimental); 2) odbrambena (defensive) i 3) simbolička (symbolic). Iskustveni stavovi su rezultat osećanja i ideja povezanih sa prethodnim kontaktima sa gejevima i lezbejkama, tj. rezultat asocijacija koje su aktivirane za generalizovanje slike o svim lezbejkama i gejevima. Odbrambeni stavovi se javljaju da pomognu pojedincu da savlada unutrašnju, nesvesnu borbu ili uznemirenost, projektovanjem na gejeve i lezbejke. Verovatnije je da će stavovi funkcionisati odbrambeno, onda kada pojedinac uoči neke sličnosti između svog nesvesnog konflikta i homoseksualnih osoba. Simbolička funkcija se javlja, kada stavovi izražavaju apstraktne ideološke koncepte, imanentne ličnom ili grupnom identitetu pojedinca. Simbolički stavovi izražavaju vrednosti važne za nečije poimanje sebe i time pomažu pojedincima da uspostave sopstveni identitet i potvrde svoje shvatanje toga, kakvim sebe vide. Istovremeno, stavovi posreduju u odnosima sa drugim važnim pojedincima i referentnim grupama. Na ovaj način ljudi koji o sebi razmišljaju kao o "dobrim hrišcanima", mogu da imaju negativne poglede na homoseksualnost, ukoliko je to konzistentno sa hrišćanskom interpretacijom homoseksualnosti njihove referentne grupe. Isto tako, ljudi koji o sebi razmišljaju kao o slobodoumnim građanima, mogu za posledicu imati pozitivniji stav. Dok Herekov model konceptualizuje homofobične stavove referirajuci na psihološke potrebe kojima oni služe, Ficarrottova studija je osmišljena da bi se razumele nezavisne uloge seksualnog konzervativizma i predrasuda unutar grupa u razvoju homofobične ličnosti. On nam saopštava da su kako seksualni konzervativizam tako i društvene predrasude, samostalni i jednaki predskazatelji anti-homoseksualnih osećanja. Imajući u vidu da ljudi mogu da imaju iste stavove i verovanja iz različitih razloga, Ficarrotto zakljucuje da za neke ljude homofobija može biti funkcija skupine krutih verovanja i ukorenjenih osećanja da je seksualnost negativna, dok se kod drugih homofobija može najbolje objasniti kao opšta sklonost ličnosti ka predrasudama. Shodno tome, neko ko je rasista i seksista može biti i homofobičan, ali nemaju nužno svi rasisti i seksisti homofobične stavove. Homofobija ima višestruke korene i značenja. Bilo kakav pokušaj da se izmene anti-homoseksualni stavovi iziskuje opseg intervencija, koje se individualno i kolektivno obraćaju osobenim psihološkim potrebama koje održavaju ovi različiti sistemi verovanja. Uprkos ovome, postoje dokazi da su neki edukacioni programi efikasni u promovisanju pozitivnijih stavova prema homoseksualnosti. S obzirom na ociglednu vezu između homofobije i problema anti-gej i anti-lezbejskog nasilja, seksizma i samoubistava kod tinejdžera, borba sa homofobijom nastavlja da bude značajan deo programa rada, politickih pokreta lezbejki, gejeva i biseksualaca u SAD. Socijalna konstrukcija homoseksualnosti Važno je primetiti ulogu koju Weinbergova upotreba pojma "homofobija" igra u oblikovanju javnog diskursa u pogledu homoseksualnosti. Weinbergovo usredsređivanje na anti-homoseksualne stavove, predrasude i srodna diskriminativna ponašanja, značajno je za ideološke preokrete u društvenoj konstrukciji homoseksualnosti. Iako su značenja, koja su pripisivana homoseksualnoj osobi varirala tokom istorije, tokom nekoliko poslednjih vekova u zapadnoj kulturi ovi različiti homoseksualni identiteti dele zajednički element - obezvređivani su. Ova značenja su uključivala greh, kriminal i bolest. Gay liberation movement se pojavio u javnosti kasnih 60-tih godina XX veka, iz političke klime uslovljene pokretom za građanska prava i drugog talasa ženskog pokreta u SAD. Jedan deo političkog plana rada bila je borba sa medicinskim modelom koji je homoseksualnost označavao kao bolesnu ili patološku, i novo usredsređivanje, i to na građanske slobode pojedinca. Kao posledica toga, na lezbejke, gejeve i biseksualce se sada češće gleda kao na pripadnike manjinskih grupa koji dele iskustvo ugnjetenosti usled predrasuda i diskriminacije. Ovo predstavlja kontrast popularnom mišljenju o lezbejkama, gejevima i biseksualcima, kao o ljudima kojima je zajednička psihijatijska dijagnoza sa ostalim izopačenjacima. Weinbergovo korišćenje medicinske terminologije, kada govori o homofobiji kao o bolesti i o zdravom homoseksualcu/ki, simbolizuje preokret koji menja socialno konstruisano značenje homoseksualnosti. S obzirom na Stonewallsku pobunu iz 1969. godine, koja simbolizuje početak savremenog gay liberation pokreta u SAD i pritisak iz ranih 70-tih godina XX veka na američka udruženja psihijatara i psihologa da se homoseksualnost ukloni sa liste mentalnih poremećaja, na Weinbergov rad se može gledati kao na rad koji proizilazi iz ove nove perspektive i doprinosi joj. Iako se greh, kriminal i mentalno oboljenje smatraju istorijski pripisanim značenjima homoseksualnosti, ona i danas istrajavaju u različitim oblicima. Ova analiza namerno ne sugeriše da su se ideje homoseksualnosti u potpunosti izmenile sa uvođenjem koncepta homofobije. Pre se može reći da je diskurs koji se tiče homofobije nerazmrsivo povezan, podržavanjem konceptualizacije lezbejki, gejeva i biseksualaca kao seksualne manjine, sa ideologijom koja se menja. Jasno je da postoji porast pristajanja na to da se homofobija, a ne homoseksualnost, uokviri kao društveni problem današnjice, a to je, delimično, funkcija diskursa o homofobiji, kojeg je uveo Weinberg. Iako su definisanje i analiza "problema homofobije" doprineli stvaranju društvenog okruženja koje bolje prihvata gejeve, lezbejke i biseksualce, da žive i daju smisao svojim životima, u njemu i dalje postoji značajan otpor prema ovom referentnom okviru. Na primer, pišući za desničarsku nadzornu grupu Zabrinute žene Amerike, Lussier kaže:
Kao što Aguero, Bloch i Byrne naznačavaju, najveće neprijateljstvo prema homoseksualnosti se javlja među onima čija su osećanja negativna i koji veruju da je homoseksualnost stečen (learned) "problem". Jasno je da se Lussier ne bi složila sa procenom Aguera, Blocha i Byrnea, kao ni sa Herekom, da je homofobična i da njeni stavovi verovatno služe simboličkoj potrebi. U stvari, ona ohrabruje "zabrinute" građane, da se "mole, edukuju druge o ovom napadu na tradicionalne porodične vrednosti i da kažu izabranim zvaničnicima, javnim glasilima i drugima, da mi nismo "homofobični". Mi smo pre ljudi koji se brinu za budućnost porodice i naše nacije i preziru nemoralne ljudi koji našoj deci nameću svoj životni stil, trošeći novac nas, poreskih obveznika." Pregled istraživanja homofobije jasno podvlači kako se lične i emocionalne dimenzije individualne psihologije, kao i kompleksna društvena psihologija medugrupnih konflikata, predrasuda i promena seksualnih i političkih ideologija, međusobno uklapaju. Iako mnogo više lezbejki, gejeva i biseksualaca žive otvorene živote, zasnovane na prihvatanju i definisanju sebe i afirmaciji, i dalje postoji snažna klima aktivnog nasilja i represije. Dijalektika mržnje i prihvatanja se nastavlja. Richard Friend Iz: Human Sexuality: An Encyclopedia, izd. Vern Bullough i Bonnie Bullough, New York & London (Garland Publishing), 1994, str. 275-277. Link:
Heteroseksizam se definiše kao verovanje da je heteroseksualnost jedini tip intimnog odnosa koji ljudi imaju ili bi trebalo da imaju. Ona je opšte institucionalizovana od strane društva, a kroz zakone, običaje i nepisana i neosporavana pravila i pretpostavke o ponašanju. Neke od ekonomskih i društvenih privilegija onih koji su u braku uključuju i mogućnost podnošenja zajedničke poreske prijave, posećivanje supružnika u bolnicama izvan vremena određenog za posete i nasleđivanje imovine supružnika pod povoljnim poreskim uslovima. Homofobija, termin skovan od strane Georgea Weiberga 1972. godine, uglavnom referira na odbacivanje, neodobravanje, mržnju ili strah pojedinaca od osoba koje su gej, lezbejke i/ili biseksualci/ke. Ovaj termin može da se odnosi i na osećanje mržnje i prezira koji gejevi, lezbejke i biseksualci/ke gaje prema sebi samima kao rezultat internalizovanih negativnih društvenih stavova.
Knjiga Oikawe, Falconera i Dectera sadrži izvestan broj relativno kratkih, ličnih eseja koji se odnose na različite aspekte savremenih iskustava gejeva, lezbejki i biseksualaca/ki. Ona uključuju roditeljstvo, rad u prosveti, javno iskazivanje naklonosti, pretvaranje da su strejt i seksualnost. Lako ih je čitati i predstavljaju široku paletu gledišta. Oikawa Mona, Dionne Falconer i Ann Decter (eds.), Resist: Essays against a Homophobic Culture, Toronto: Women's Press, 1994.
Blumenfeld započinje svoju kolekciju eseja sjajnom skicom različitih aspekata homofobije i spiskom načina na koje su ljudi onemogućeni i sputani homofobijom. Naredni eseji se detaljnije bave ovim pitanjima. Negativni efekti homofobije o kojima se ovde raspravlja uključuju to kako homofobija ograničava znanje i veze heteroseksualnih osoba sa osobama koje po svojoj seksualnoj orijentaciji pripadaju manjinama (ovo često uključuje bliske članove porodice), zatim kako ohrabriti osobe koje su "ugurane u rodne koverte" iz straha od toga da budu označene kao gej, kako homofobija inhibira razvoj bliskih intimnih veza između ljudi istog roda, kako može da ućutka strejt ljude koji mogu biti prepoznati kao gej, kao i to kako se može usvojiti prerano upuštanje u seks kao dokaz necije heteroseksualnosti. Ova zbirka eseja je bila dobro prihvaćena od strane šarolikog čitališta, informativna je, lako se čita, a s vremena na vreme je i jako dirljiva. Blumenfeld Warren J. (ed.),
Homophobia: How We All Pay the Price, Boston: Beacon
Press, 1992.
Petersonova zbirka od osam članaka (istovremeno objavljenih kao jedan od brojeva časopisa Journal of Gay and Lesbian Social Services) uključuje eseje koji se odnose na posebne zdravstvene potrebe gej muškaraca, lezbejki, gej i lezbejske omladine i starijih gejeva i lezbejki, kao i to kako homofobija i heteroseksizam utiču i na kvalitet i na kvantitet zdravstvene zaštite koja im se pruža. Problem zloupotrebe narkotika među gejevima i lezbejkama, kao i pravni aspekti zdravstvene zaštite ove populacije, takođe su zastupljeni ovde. Eseji su napisani veoma jasno i dobro su potkrepljeni referencama, iako nisu ekstremno dugi i detaljni. Peterson K. Jean (ed.), Health Care for Lesbians and Gay Men: Confronting Homophobia and Heterosexism, New York: Harrington Park Press, 1996.
Sears i Williams su sakupili 33 eseja koji su dobro potkrepljeni referencama i koji opisuju teorijske perspektive, empirijska istraživanja i lična i profesionalna iskustva, zajedno sa strategijama osmišljenim da bi redukovale homofobiju i heteroseksizam. Ovde su opisane tehnike i pristupi pogodni za intervenciju kod velikog broja društvenih grupa, kao i tehnika za rad sa socijalnim radnicima, studentima, nastavnicima, trenerima i sveštenim licima. James T. Sears , Walter L. Williams (eds.), Overcoming Heterosexism and Homophobia : Strategies That Work (Between Men--Between Women), New York: Columbia Universiti Press, 1997. De Cecco, jedan od vodećih autoriteta u ovoj oblasti, izdao je zbirku koja je objavljena i kao jedan od brojeva časopisa Journal of Homosexuality (jesen 1984. godine). Ova zbirka uključuje dva izvanredna teorijska eseja koji opisuju društvene i psihološke perspektive homofobije i zabluda o njoj. Ona takođe uključuje i šest empirijski zasnovanih poglavlja koja opisuju odnose između homofobičnih i drugih stavova, iskustava, saznanja i ponašanja. Zaključno poglavlje je sveobuhvatna bibliografija svih izdanja federalne vlade SAD-a, koja su u vezi sa homoseksualnošcu (pravne akcije, govori, saslušanja i izveštaji) sve do 1983. godine. Primetno je da se homoseksualnost u federalnim arhivama ne pominje pre 1920. godine, sporadično se na nju referira do 1970. godine, a onda od 1975. godine dolazi do oštrog zaokreta, odnosno povećanja broja diskusija, bilo pozitivnih bilo negativnih. De Cecco John P. (ed.),
Bashers, Baiters and Bigots: Homophobia in American Society,
Binghamton, New York: Harrington Park Press, 1985.
Nichols je jedan od onih koji su već dugo pioniri pokreta za gej prava, a njegova knjiga je koherentna i ubedljiva kritika metoda, ideja i pristupa korišćenih od strane fundamentalističkih verskih vođa pri napadu na gej osobe i pokret za njihova prava. On opisuje kako su ove vođe govorile očigledne i suptilne laži o homoseksualnosti i povezivale je sa svakim zlom koje se može zamisliti u američkom društvu, kao deo proračunatog plana da se uveća neodobravanje i nepoštovanje lezbejki i gejeva. Integrišući materijal iz psihologije, ekonomije, sociologije i istorije, Nichols takode naznačava pragmatičnu viziju budućnosti. Nichols Jack, The Gay
Agenda: Talking Back to the Fundamenalists, Amherst, New
York: Prometheus, 1996.
Godine 1964. gotovo da nije bilo otvoreno gej profesora na koledžima. Knjiga Tony McNaron opisuje promene kroz koje je visoko obrazovanje prošlo od tada, crpeći iz iskustva same autorke, ali i iz iskustava 300 akademski obrazovanih gejeva i lezbejki, koji su na fakultetima proveli po najmanje petnaest godina. Autorka opisuje promene koje su počele da se odvijaju 1970-tih godina sa usponom etničkih i ženskih studija i prvim kursevima fokusiranim na gej i lezbejska pitanja. Ona opisuje uticaj dvostrukog života onih gejeva i lezbejki koji to nisu javno na širok raspon aktivnosti kojima se bave profesori, od naručivanja novih knjiga za biblioteke do toga da su dostupni studentima koji su gejevi i lezbejke kao savetnici. U ovoj knjizi je razmotren veliki opseg savremenih problema koji su važni i za gej i za strejt članove akademske zajednice. McNaron, Toni A. H., Poisoned Ivy: Lesbian
and Gay Academics Confronting Homophobia, Philadelphia: Temple
University Pres, 1997.
Jung i Smith su profesori u luteranskoj bogosloviji. Njihova knjiga pažljivo i naučno ispituje odlomke iz Biblije i interpretacije koje se odnose na heteroseksizam. Oni definišu heteroseksizam kao "razložan sistem predrasuda u odnosu na seksualnu orijentaciju". Pod ovim, oni podrazumevaju da je heteroseksizam skup spoznaja ili verovanja u vezi sa superiornošću heteroseksualnosti nad homoseksualnošću ili biseksualnošću, spoznaja koje mogu da se dogode sa ili bez straha i mržnje prema homoseksualcima. Oni vode biblijski proces protiv heteroseksizma. Jung i Smith takođe opisuju strahove koji podržavaju heteroseksizam, kao i vrste promena koje oni vide kao poželjne i nužne ne bi li se eliminisao heteroseksizam u crkvi. Prema njihovom stanovištu, potrebna je jedna sasvim nova seksualna etika, ona koja će heteroseksizam svrstavati u grehe. Ova knjiga je posebno korisna za one koji su zainteresovani za razumevanje i rad na promenama na institucionalizovanoj vezi između crkve i homoseksualnosti. Jung Patricia Beattie i Ralph F.
Smith, Heterosexism: An Ethical Challenge, Albany:
State University of New York Press, 1993.
Prvih šest poglavlja knjige Betty Berzon, knjige koja se lako čita, opisuju uzroke i posledice anti-gej osećanja i zašto se njima mora obraćati direktno. Drugih osam poglavlja razmatraju različite načine na koje se ljudi mogu suprotstaviti netrpeljivim primedbama prijatelja, porodice, kolega sa posla, stranaca i poznanika, kao i sa predrasudama u medijima. Berzon Betty, Setting
Them Straight: You Can Do Something about Bigotry and Homophobia
in Your Life, New York: Penguin, 1996.
Kirk i Madsen analiziraju homofobično ponašanje iz političke i socijalne perspektive. Oslanjajući se na veliki deo ličnog iskustva, oni opisuju veliki broj praktičnih pristupa, strategija i taktika za promenu zakona i institucija sa ciljem da se homofobija i heteroseksizam redukuju. Njihova rasprava bi trebalo da ima veliki značaj za ljude koji žele da vide društvene promene i nesumnjivo će imati veliki značaj u budućnosti. Kirk Marshall i Hunter Madsen,
After the Ball: How America Will Conquer Its Fear and Hatred
of Gays in the 90s, New York: Doubleday, 1989. Jane Connor i Alison Thomas-Cottingham Iz: Reader's Guide to Women' Studies, izd. Eleanor B. Amicio, Izd. savetnicki kolegijum: Marjorie Agostin et al., Chicago (Fitzroy Dearborn), 1998. Prevodi: Ivana |
