Pierre Bourdieu
Neka pitanja o
gej i lezbejskom pitanju
Quelques question sur
la question gay et lesbienne
|
|
|
|
Pierre Bourdieu (1930-2002), francuski
sociolog, jedan od, u svetskim okvirima, najpoznatijih i najuticajnih
sociologa s kraja XX veka. U svojim delima analizira mehanizam kojeg
naziva ''simboličko nasilje'', iza kojeg se krije društvena dominacija,
i koji funkcioniše uz nesvesno ucešće samih njenih žrtava. Taj teorijski
model primenjuje i u svom poznatom delu Vladavina muškaraca (La
Domination masculine, 1998, koje postoji i u srpskom prevodu; v.
spisak prevedenih knjiga dole). Zajedno sa Derridom i mnogim drugim
intelektualcima objavio je otvoreno pismo 1996. u francuskom Nouvelle
Observateur za pravno priznanje gej zajednica. Tekst, koji donosimo
u prevodu, njegovo je predavanje na skupu naslovljenom ''Gej i lezbejske
studije'' u ogranizaciji pariskog kulturnog centra Georges Pompidou,
povodom gej prajda u Parizu 1997. godine (govorili su, takođe, i
David Halperin, Eve Kosofsky, Didier Eribon, Monique Wittig itd.
(publikovano kao: Les etudes gay et lesbien, Colloque du Centre
Georges Pompidou, 23 et 27 juin 1997)).
Nemam uopšte iluziju o originalosti pitanja koje cu postaviti
o gej i lezbejskom pitanju: postoje li zapravo pitanja na ovo
pitanje koja gej i lezbejski pokret još nije postavio?
Iskreno sumnjam. Ovaj pokret je, iz socioloških razloga, jedan
od najrefleksivnijih, najlucidnijih i jedan od najsamokritičnijih
uopšte.
Gej i lezbejski pokret iznosi, istovremeno ćutke, svojim postojanjem
i simboličkim akcijama, i eksplicitno, putem diskursa i teorija
koje produkuje (ili kojima ustupa mesto), izvestan broj problema
koji spadajaju među najznačajnije u društvenim naukama, i neke
koji su potpuno novi. U suštini, ovaj pokret pobune protiv jedne
naročite forme, i naročito nesnosne, simboličkog nasilja, temeljno
postavlja pitanje simboličkog poretka na snazi i radikalno preispituje
njegove temelje kao i mogućnosti uspešne društvene mobilizacije,
sa ciljem da se takav poredak subvertira. Na taj način, osim što
omogućava uspostavljanje novih predmeta analize, pokret radikalizuje
izvesna pitanja, najfundamentalnija za društveni poredak.
Naročita forma simboličke dominacije gde su žrtve homoseksualci,
izražava se u logici ponosa (ovde govorimo o Gay Pride-u) i srama,
i ostvaruje se putem kolektivnih činova kategorizovanja koji omogućavaju
postojanje bitnih razlika, pozitivno i negativno obeleženih (grč.
categorein odakle potiču naše kategorije, značilo je
javno osuditi), i otuda grupa, socijalnih kategorija poštovanih
(ili čak počastvovanih) i stigmatizovanih. Dominacija u ovom slučaju,
kao u nekim formama rasizma, poriče javno, vidljivo postojanje.
Opresija poput zahteva za ''nevidljivošću'' ('' invisibilisation
'') se ispoljava odbijanjem legitimacije javnog postojanja, što
će reći poznatog i priznatog, naročito pravom (par le droit) i
stigmatizacijom koja se nikad ne čini tako jasnom kao kada pokret
zahteva vidljivost. Poziva se, dakle, eksplicitno na ''diskreciju''
ili na pretvaranje koje se obično nužno nameće: ''Diskrecija'',
kao što je primetila Christine Delphy, ''to je dvostruki život,
ilegalnost u mirnodopsko vreme. Da li uopšte ima mirnog vremena
za žene ili gejeve, za one koji konstatno žive u opasnosti - biti
''demaskiran'' onda kada one/oni pokušavaju da se provuku (''passer'')
kao heteroseksualci, ostrakizovan, štaviše napadnut, onda kad
su one/oni ''demaskirani ''. I buduci da se ništa ne krije kad
nema šta da se sakrije, gejevi dolaze do verovanja da ono što
one/oni rade jeste nešto loše. Diskrecija znači biti sama/sam.
Znači lagati, malo, puno, slučajno. Isto važi i za njihove prijatelje.
Samopoštovanje se ne odupire dugo takvom ponašanju. Živeti u strahu,
laži, u samoći, u preziru prema sebi: evo šta nam nameću ti liberalni
koji ne zahtevaju ništa drugo do diskreciju''.
Govoriti o dominaciji ili simboličkom nasilju, odnosno o onom
nasilju bez subverzivne pobune koje vodi inverziji kategorija
percepcije i vrednovanja (appreciation), gde dominirani teži da
preuzme o samom sebi gledište dominantnih, primenjuje i usvaja,
prinudno i nasilno, kategorije prave percepcije (straight
u mediteranskoj kosmogoniji, stoji nasuprot izvrnutom, krivom
(engl. crooked, fr. tordu)), što mu omogućuje
da vodi život u sramu svoje egzistencije, i naročito seksualnog
iskustva koje ga, sa tačke gledišta dominantnih kategorija, karakteriše.
Posebnost ovakvog odnosa simboličke dominacije jeste u tome što
je povezan sa seksualnom praksom, a ne sa vidljivim seksualnim
znakovima, dakle sa vladajućom definicijom seksualnog legitimiteta,
i preciznije, sa seksualnim odnosom kao odnosom dominacije muškog
principa nad ženskim principom. Dominantno gledanje (to jest mediteranski
falonarcizam) nalazi svoj princip u kategorijama percepcije i
vrednovanja ''nesvesnog'', univerzalno raspoređenog (partage),
uključujući tu i dominirane, žene i homoseksualce (jedna od najsigurnijih
potvrda inkorporacije ove sheme dominantnih jeste cinjenica da
principi diferencijacije medu polovima i forme seksualnih cinova
nastavljaju da funkcionišu kao principi posmatranja i podele (de
vision et de division) među homoseksualcima, pre svega kod muškaraca,
koji ponekad ističu ekstremnu afirmaciju muževnosti u njenoj najtradicionalnijoj
formi. Upisan istovremeno u objektivnost, u formi institucionalne
podele, i u telima, u formi telesne dominacije (domination somatise)
(što se vidi kao sram), ova mitologija se oslanja na sistem opozicija
kao sto su aktivan/pasivan, top/bottom, ispred/pozadi,
penetrant/penetrirani itd. koji struktuiraju percepciju sopstvenog
tela i ponašanja (usages), naročito seksualnog, i koje čine istovremeno
polnu podelu rada i podelu seksualnih praksi (la division sexuelle
du travail et la division du travail sexuel). Podsećajući na narošito
oštar način, na vezu između seksualnosti i moći, dakle politike,
analiza homoseksualnosti se obraća politici seksualnosti koja
cilja da razdvoji seksualni odnos od relacija moći.
|
|
|
|
Najznačajniji problem kojeg je gej i lezbejski pokret izneo na
površinu je bez sumnje ukazivanje na status ''geja'' i ''lezbejke''
kao socijalnih konstrukata, jedne kolektivne fikcije heteronormativnog
poretka, razarajući samim tim svaku vrstu esencijalističkog fetišizma
i naturalizacije podesnih za zasnivanje, u jednoj objektivnoj
''realnosti'', forme nekakvog zajedničkog identiteta. Ukratko,
upirući svu svoju snagu na konstruktivističko gledište, što je
konstitutiv sociologije i što je vodilo razlaganju ''objektivne
realnosti'' klase, regije, nacije ili porodice, i podsećajući
na ekstremne razlike među svim članovima ove konstituisane kategorije,
gej i lezbejski pokret rastvara na neki način sopstvene socijalne
osnove; same osnove koje on treba da izgradi da bi postojao kao
društvena snaga sposobna da preokrene dominantni simbolički poredak
i za davanje snage zahtevima koje nosi.
Jedna od antinomija pokreta počiva u činjenici da gej pokret
- koji je doprineo podsećanju da je, poput porodice, nacije i
svih drugih kolektivnih entiteta, gej i lezbejski status ništa
drugo do socijalna konstrukcija utemeljena u kolektivnom verovanju
- želi takođe da izvrši simboličku revoluciju sposobnu da učini
vidljivom, poznatom i priznatom ovu konstrukciju, koja mu daje
punu društvenu egzistenciju i celovitost jedne realizovane kategorije.
Obrće se znak žiga da bi se dobio amblem - to je smisao Gay
Pridea kao javne manifestacije, tačnog i izvanrednog izraza
kolektivnog postojanja nevidljive grupe, i zahteva se od države,
banke simboličkog kapitala, da pokretu oda trajno priznanje i
uobičajen status javnog i objavljenog (public et publie), zvaničnim
državnim činom (Bourdieu u svojim kultur-sociološkom studijama
pravi razliku između ''ekonomskog'' i ''simboličkog'' kapitala
i postulira njihovu relativnu međunezavisnost. prim. prev).
Akcija simboličke subverzije, da bi bila realistička, ne može
zapravo ostati na simboličkim raskidima koji su, kao izvesne estetske
provokacije, efikasne u stavljanju u neizvesnost neosporne istine.
Za trajno menjanje reprezentacija, ona mora da stekne potvdu postojanja
jedinstva gejeva i lezbejki kao kategorije, što će reći, preciznije,
trajne transformacije inkorporiranih kategorija (shema mišljenja)
koje, putem obrazovanja, dodeljuju status očigledne realnosti,
nužne, nesporne, prirodne, u granicima njihovog resora validnosti,
za socijalne kategorije koje one produkuju. Ukratko, nova antinomija
bi bila u tome što je pokret prinuđen da traži od zakona (koji,
kao što sama reč kaže (droit) jeste straight poredak)
priznanje posebnosti što implicira njegovu anulaciju: gej ljudi
prestaju da budu obeleženi, izuzeti, nevidljivi, odnosno stigmatizovani.
Međutim, postajanje, na izvestan način, neutralnim i neutralizovanim
obavlja se posredstvom potčinjavanja dominantnoj normi. Dovoljno
je pomisliti na sve kontradikcije koje implicira pojam ''hranitelj
porodice'' kad se on primenjuje na jednog člana homoseksualnog
para da bi se shvatilo da realizam (koji iznosi na videlo cenu
- u zajednici društvenog ugovora - koja treba da se plati zarad
''vraćanja u poredak'' i za sticanje prava na vidljivost, i istovremeno
na jedan minimalni deo prava koji obično uživaju svi članovi sa
svim pravima zajednice (kao pravo nasleđa)), ne uspeva da opravda
u potpunosti, za brojne homoseksualce, koncesije simboličkom poretku
koji implicira takav jedan ugovor, kao postulat statuta koji zavisi
od jednog dela gej para.
Da li je moguće obrnuti antinomiju u osetljivu alternativu -
biti (sa)vladan jednim racionalnim izborom? Snaga ortodoksije,
odnosno prave dokse (grč. mišljenja, prim. prev.) i prava
koje nameće svaku vrstu simbolicke dominacije (belac, muškarac,
građanin) jeste ono što konstituiše posebnosti koje proističu
iz istorijske dominacije na raspolaganju inkorporiranim, zaodenute
u kategorije prirodne nužnosti i, u izvesnom slučaju, tako duboko
usklađene sa objektivnim prinudama čije su one proizvod, da impliciraju
jednu formu prihvatanja svojih ograničenja (sa npr. getoizacijom
kao ''ljubavi prema getu'').
Sila ortodoksije konstituiše takode osobine produkovane kategorizacijom
dominirajućih, jednih koje se daju opisati atributima poput neobeleženi,
neutralni, prirodni, univerzalni, a drugih svojstvima koja su
obeležena kao nedostatak koji zahteva opravdanje; ona daje takođe
objektivnu osnovu, i zastrašujuću efikasnost, za sve strategije
hipokrizije ''univerzalista'' i odbija svaki zahtev za zajedničkim
pravom, kao raskid ''partikularista'' ili ''kolektivista'' (''communautariste'')
univerzalističkog pakta (''republikanskog'') : to je zapravo paradoksalno,
jer kada se oni mobilisu radi traženja njima uskraćenih univerzalnih
prava, to opominje simboličke manjine na univerzalni poredak;
osuđuje se takođe partikularizam i ''kolektivizam'' (''communautarisme'')
gej i lezbejskog pokreta u slučaju zahteva - posebno u društvenom
ugovoru o zajednici - da se opšti zakon primeni i na gejeve i
lezbejke (koje, ima li potrebe reći, bez sumnje dominiraju, čak
usred pokreta kojeg sačinjavaju 90% gejeva i 10% lezbejki i koji
ostaje obeležen jakom muškom tradicijom).
Kako se dakle suprostaviti licemernom univerzalizmu a da se ne
univerzalizuje partikularizam? Kako, u realističkijim okvirima,
odnosno politički direktnije, izbeći da pobeda pokreta ne završi
u jednoj formi getoizacije? Jednom rečju: stavljajući se u službu
univerzalizma, posebno u subverzivnim borbama, prednosti su povezane
sa partikularizmom. Gej i lezbejski pokret, u onoj meri u kojoj
je temeljen na posebnosti ponašanja koje ne implicira i ne povlači
nužno ekonomski i socijalni hendikep, okuplja stigmatizovane,
ali relativno privilegovane, posebno sa tačke gledišta kulturnog
kapitala koji čini značajan adut u simboličkim borbama. Dakle,
cilj čitavog pokreta simboličke subverzije je da vrši posao simboličke
destrukcije i konstrukcije u nameri da nametne nove kategorije
percepcije i vrednovanja i ovim da konstituiše grupu. Poduhvat
koji, kao sto je uvek slučaj, nailazi uvek na problem legitimnog
port-parola koji otelovljava grupu i njenu poruku i problem koji
ide zajedno - pitanje sigillum authenticum-a (ovlašćenog
pecata), kako su govorili kanonisti, pečata i znaka koji su u
mogućnosti da legitimno reprezentuju grupu kao corpus corporatum
(telo tela).
Partikularnost, već pomenuta, gej i lezbejskog pokreta, ukoliko
on okuplja činioce obdarene snažnim kulturnim kapitalom, nailazi,
u jednoj posebno oštroj formi, na problem delegacije port-parola,
ono što ja nazivam sindromom Združene partije socijalista (Partie
Socialiste Unifie - PSU. Stara francuska levičarska stranka, prim.
prev.). Time što se nalazi na krajnje suprotnoj strani od pokreta
''sovjetskog'' tipa (ili marksističko-lenjinistickog) baziranih
na potpunom ličnom predavanju (fides implicita) zastupnicima lišenih
kulturnih zahteva, ovaj pokret, koji je u celini proizvod sopstvene
teorije (koju sam produkuje i na koju teži ponekad da se svede
- sa izvesnim formama campus radicalism-a), jeste izložen,
ako ne osuđen, kao neki pokreti na krajnjoj levici, na jednu vrstu
atomizacije u frakcionaskim podelama (ili, kako biva, pre svega
u USA, u teoretičarskim sporovima radikalizma kampusa (univerziteta),
koji u svojoj ekstremnoj formi mogu ići ruku pod ruku sa izvesnim
feminističkim pravcima koji analiziraju žensko telo kao produkt
jedne performativne socijalne konstrukcije, do verovanja da je
dovoljno izmeniti jezik da bi se izmenila realnost).
Ako se u okviru ove refleksije (malo razbacane), može zapitati
da nije sam način, za jedan takav pokret, da se izbegne getoizacija
i frakcionastvo koji se uzajamno osnažuju, stavljanje specifičnog
kapaciteta, koji je kombinacija dve stvari (kombinacija skoro
nezamisliva - nalazimo je jedva kod izvesnih kategorija Jevreja
buržuja 19. veka i prve polovine 20. veka), jedne snažne subverzivne
dispozicije, povezane sa statusom stigmatizovanih, i jednog snažnog
kulturnog kapitala (kombinacija koju simboliše Michel Foucault),
u službu društvenog pokreta u svojoj celini ili, drugačije rečeno,
stavljanje u univerzalnu službu specifične prednosti koje odlikuju
homoseksualce kao pojedince i kao stigmatizovanu grupu? Jednom
rečju, u konstituisanju sebe kao avangarde, barem na planu teorijskog
rada i simboličke akcije (gde su izvesne grupe homoseksualaca
postale eksperti), političkih pokreta i naučnih subverzija.
Priredio i preveo: Nicodemus
College de France, Paris,
septembar 2003.
Pierre Bourdieu na srpskom :
- Burdije Pjer, Vladavina muškaraca, prev. Filipović Mileva,
Podgorica, CID (ed. Femina), 2001, str. 178.
- Burdije Pjer, Signalna svetla - prilozi za otpor neoliberalnoj
invaziji, prev. Pajević Milica, Beograd, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva (ed. Pro et Contra), 1999, str. 125.
- Burdije Pjer, Narcisovo ogledalo, prev. Injac-Malbasa
Vesna, Beograd, Clio (ed. Multimedia), 2000, str. 130.
- Burdije Pjer, Nacrt za jednu teriju prakse, prev.
Pajević Milica, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
(ed. Societas), 1999, str. 254.
|