www.gay-serbia.com |
Barbara Smith Zašto uopšte pominjemo homofobiju? Podsećajući na incident koji se dogodio 1982. godine, kada je gej, crnački, radnički bar "Blues", na Times Squareu, bio žrtva policijskog vandalizma, a njegovi vlasnici pretučeni i nazivani raznim rasističkim i homofobičnim pogrdama, o čemu nijedne novine nisu pisale, niti je ijedna organizacija za ljudska prava reagovala, Barbara Smith tvrdi da odbijanje da se prizna da se razne vrste represija često međusobno ukrštaju, potvrđuje da je homofobija jedan od ''izama'', koje inače i oni koji se smatraju progresivnima tolerišu. Takođe smatra da uticaj gej i lezbejskog aktivizma na svest javnosti može da dovede do stvarnog društvenog napretka, samo onda kada sam obrazovni sistem usvoji antihomofobično stanovište. Organizacija crnih feministkinja u Bostonu - ''Combahee River Collective'', čija sam članica bila, 1977. godine je objavila ''Black Feminist Statement'' u kom se navodi: Najuopšteniji
stav o našoj aktuelnoj politici bi bio da smo se aktivno posvetile
borbi protiv Uprkos tome
što je analiza represija koje se istovremeno vrše nad ženama poreklom
iz ''trećeg sveta'' jasna i čista, izgleda da ljudi, uključujući
i one progresivne, začudo nerado prihvataju ove osnovne istine,
posebno kada se radi o uključivanju aktivnog otpora u njihove
svakodnevne živote. Homofobija je obično poslednja represija koja
se pominje, poslednja koja se uzima za ozbiljno i poslednja koja
će nestati. Ali, ona je krajnje ozbiljna stvar, ponekad čak i
do te mere da postaje fatalna. Igrom slučaja,
bar Blues se nalazi prekoputa redakcije New York Timesa. Osoblje
vodećeg nacionalnog dnevnog lista, koje sačinjavaju belci, više
srednje klase i, verovatno, heteroseksualne orijentacije, redovno
zove policiju da se žali na bar. Nimalo ne iznenađuje što se nijedne
njujorške dnevne novine, uključujući i Times, nisu potrudile da
izveste o incidentu. Koalicija Trećeg sveta i belih lezbejki
i gej muškaraca, organizovala je velike demonstracije ubrzo nakon
napada. Umerene i militantne organizacije za ljudska prava i protiv
rasizma su bile vidno odsutne i javno iskazivanje nezadovoljstvo
ovim očiglednim slučajem policijske brutalnosti, kasni bez sumnje
zato što pretučeni crnci nisu bili straight. 1. Represija nad lezbejkama i gej muškarcima nije tako ozbiljna kao ostale. Ona nije politička, već privatna stvar. Uticaj gubitka zaposlenja, dece, prijatelja i porodice, koji uništava život; demorališuća cena života u stalnom strahu da će biti otkriveni od strane pogrešne osobe, koji prožima živote svih lezbejki i gej muškaraca, bilo da su prikriveni, bilo da nisu; i stvarno fizičko nasilje i smrt, koje lezbejke i gej muškarci trpe od ruku homofoba, mogu se, ukoliko se složimo sa ovim mitom, u potpunosti ignorisati. 2. "Gej"
znači beli gej muškarac, sa velikim, pristojnim prihodima i tačka.
Poimanje gej ljudi na ovaj način, dozvoljava pojedincu da zanemari
činjenicu da su neki od nas žene i obojeni i iz
radničke klase i siromašni i invalidi i
stari. Ovakvo usko razmišljanje o gej ljudima, kao o belcima,
srednje klase i muškarcima, kakvo mediji establišmenta žele da
vide kod ljudi, potkopava svest o tome kako se identiteti i sporna
pitanja preklapaju. Međutim, ono što je od suštinskog značaja
za povezivanje homofobije sa drugim represijama, jeste da ne postanu
plen iskrivljenog rezonovanja, da je opravdanje ozbiljnog shvatanja
homofobije, to što ona utiče na neke grupe koje su "nesumnjivo"
potlačene, kao što su, na primer, obojeni, žene ili invalidi.
Homofobija je, po sebi i za sebe, očigledna represija
i u heteroseksističkom sistemu svi koji nisu heteroseksualci,
jesu potlačeni i smatraju se "izopačenim".
Kako se možemo boriti sa tako duboko ukorenjenim stavovima i ponašanjima i promeniti ih? Sa sigurnošću se može reći da je lezbejski/feministički aktivizam, od 60-tih godina XX veka naovamo, načinio značajne upade u sferu javnog i svest pojedinaca. Ovi pokreti su veoma dobro poslužili u obrazovne svrhe, ali nisu imali ni iz bliza dovoljno uticaja na sam obrazovni sistem. Nastavni planovi, koji se na pozitivan način usredsređuju na pitanja seksualnog identiteta, seksualnosti i seksizma, i dalje su retki, posebno u osnovnim razredima. Pa ipak, škole su pravi kotlovi homofobičnih osećanja, o čemu svedoči sve - od grafita po toaletima i vredanju po igralištima do heteroseksističkih predrasuda u većini tekstova i otpuštanja nastavnika samo na osnovu toga što nisu heteroseksualci. U sadašnjim političkim klimatskim uslovima, škole su konstantno pod neprijateljskim nadzorom dobro organizovanih konzervativnih snaga. Neophodno je puno hrabrosti da bi se osporili negativni stavovi učenika o tome šta to znači biti homoseksualac, žena, Treći svet itd. Ovakvi stavovi se, međutim, moraju osporavati, ukoliko želimo da sveprisutna, uzeta zdravo za gotovo homofobija prestane. Otkrila sam kroz predavanje i obraćanja širokom spektru publike, da je pravljenje veza između različitih represija sjajan način da se predstave pitanja lezbejskog i gej identiteta i homofobije, zato što nudi ljudima referentni okvir na koji će se oslanjati. Ovo je posebno istinito, ukoliko su u učionici već učinjeni napori da se govori o rasizmu i seksizmu. Činjenički je netačno i strateški pogrešno, da se materija sa gej tematikom predstavlja tako kao da su svi gej ljudi bili beli muškarci. Na sreću, dostupan je sve veći korpus radova (obično napisan od strane feministkinja Trećeg sveta), koji pruža integrisan pristup ukrštanju mnoštva identiteta i spornih pitanja. Možda se
neki čitaoci i dalje pitaju: "Zašto uopšte pominjemo homofobiju?".
Jedan od razloga je to što su najmanje 10% vaših studenata već,
ili će biti, lezbejke i gej muškarci, kao i 10% vaših kolega.
Homofobija je možda poslednja represija koja će nestati, ali će
svakako nestati. Ona će nestati mnogo brže ako ljudi koji se protive
svim oblicima potčinjavanja rade zajedno na ostvarenju ovog cilja.
Iz:
The Lesbian and Gay Studies Reader, ed. Henry Abelove,
et al. New York: Routledge, 1993. Prvi put ovaj esej "Homophobia:
Why Bring it Up?" je objavljen u The Interracial Books for
Children Bulletin, 1983. god. Linkovi: |