John Boswell (1947-1994) Pre više od godinu dana objavili smo na našem sajtu kratku biografiju Johna Boswella, a ovog puta donosimo u prevodu jedan njegov članak, odnosno javno predavanje koje je on održao u Engleskoj 1982. godine i koje predstavlja odličan uvod kako u njegovo delo ''Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost'' iz 1980, tako i u njegovu čuvenu knjigu ''Same-Sex Unions in Premodern Europe'' koja se pojavila 1994. god. i koju je on upravo ovde posredno najavio. Pored toga što u prvom delu predavanja iznosi osnovne ideje i zaključke iz svog monumentalog dela ''Hrišćanstvo, društvena tolerancija...'', dotiče se i teme bez koje forum sajta gay-serbia, verovatno nikad nije bio: biti gej i biti hrišćanin?! Drugi, kraći deo predavanja, odnosi se na pravoslavni obred bratimljenja ili bratotvorenja i prevod službe ovde dat, jeste verovatno prvi njen prevod na savremeni srpski. Nakon dvanaest godina izučavanja ovog obreda (činodejstva), njegovog porekla i istorije, društvene funkcije bratimljenja i motivacije za stupanje u njega, Boswell je bio obazriviji pri kvalifikaciji obreda i formulacija ''gay marriage'' iz ovog predavanja (doduše uz izvesnu ogradu), biće zamenjena izrazom ''same-sex union'', što predstavlja širi definicioni okvir u kojem, i tu Boswell ostaje veran svojim početnim stavovima, homoerotsko iskustvo zauzima izuzetno važno mesto, iako ne ekskluzivno. Uprkos tome što Boswellova knjiga ''Same-Sex Union'' crpi mnogo podataka iz srpske srednjovekovne i novovekovne istorije kulture i običaja (te mu recimo Camille Paglia u recenziji u Washington Post-u (17. jul 1994), zamera i to što se bavi ''izolovanim i marginalnim regionima poput post-minojskog Krita, Skitijom, Albanijom ili Srbijom u kojima postoje jedinstvene i ponekad bizarne lokalne tradicije'' (http://www.fordham.edu/halsall/pwh/bosrev-paglia.html), nije do sada, koliko znamo, bila ozbiljno (ako uopšte) recipirana u srpskoj sredini (odličan pregled polemike na engleskom oko ove studije, daje sajt vizantinologa Paula Halsalla posvećen Boswellu http://www.fordham.edu/halsall/pwh/index-bos.html). U tom smislu, ovaj tekst predstavlja mali presedan.

Razlog mom bavljenju naukom (osim verovatno lične sklonosti) jeste delimično i taj da je znanje jedno od najboljih oružja koje se može imati u borbi protiv sila zla. Ne tvrdim da je nemoguće to oružje upotrebiti na strani zla - svakako je moguće - ali to isto oružje može se koristiti da bi se suprotstavljalo zlu. Često sebe vidim kao proizvođača oružja: odnosno, pokušavam da proizvedem znanje koje ljudi kasnije mogu da koriste u društvenim borbama.

Predočeno mi je da moja knjiga Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost (1980) predstavlja oružje kojim mnogi ljudi ne umeju baš najbolje da rukuju, i možda nije idealno štivo koje će odmah ići iz ruke u ruku. Zato bih voleo da počnem nekolikim rečima o ovoj knjizi. Trebalo mi je deset godina da bih razumeo stvari koje sam u toj knjizi zapisao; biće da je previše očekivati od drugih da do toga dodu pošto je samo iščitaju za nekoliko dana. Ipak, želim da otpočnem onim što sam mislio da sam objasnio u samoj knjizi i onim što sam njome hteo da kažem.

	Denis Gogolev i Mihailo Morozov- fotografija sa venčanja u Novgorodu, 2003. god.

Još kao dete primetio sam veliku raznolikost u društvenim stavovima prema homoseksualnosti. Detinjstvo sam proveo u Ankari (Boswell je bio sin američkog diplomate, prim. prired.), i primao kao nešto što se samo po sebi razume to da neka gospoda mogu da se interesuju za drugu gospodu. U Turskoj je retkost videti ženu da ravnopravno razgovara, pošto žene takve stvari rade i izražavaju osećanja između četiri zida i daleko od muških pogleda. Moja porodica se zatim vratila u SAD, gde sam se susreo sa nepodeljenom i snažnom negativnom reakcijom na istu vrstu osećanja. Ovo me je jako iznenadilo. Objašnjeno mi je da je do ove negativne reakcije u SAD, za razliku od onoga što smo videli na Bliskom istoku, došlo pre svega zbog uticaja hrišćanstva u zapadnim hrišćanskim zemljama. Ne samo iz ovog razloga, kasnije sam počeo da istražujem razvoj hrišćanske etike u sitne detalje (neko bi rekao, i dosadne detalje) i postalo mi je jasno da je ono u šta sam se poveo da verujem pogrešno iz mnogih razloga.

Sasvim jasno mi je predočeno da su, ma koliko gejevi inače bili fini, i ma koliko ljudi nastojali da budu fini prema njima, homoseksualne radnje suštinski pogrešne i da hrišćanstvo nikada neće moći da promeni svoj neprijateljski stav prema njima (uzgred želim da skrenem pažnju da mi ovo nisu objašnjavale religijske vođe već prosto građani). Ovaj hrišćanski stav je verovatno zasnovan na činjenici da Sveto pismo osuđuje homoseksualne radnje, ako i ne homoseksualne osobe, i da je hrišćanstvo od samog početka, uvek najotvorenijim i najjačim izrazima, učilo svoje pristalice da je homoseksualno ponašanje neopozivo loše i grešno.

Pošto sam vrlo dugo proučavao izvore, zaključio sam na osnovu brojnih argumenata da ovo jednostavno nije tačno. Kao prvo, postalo mi je jasno da rana crkva nije shvatala da sveti spisi osuđuju homoseksualnost. Ni u mojoj knjizi ni ovde kao teolog ne tvrdim ništa o tome kako ta mesta treba shvatati sada. Samo kažem da njih nisu tako shvatali u ranoj crkvi. Mesta koja se sada shvataju kao da osuđuju homoseksualnost, tumačena su drukčije barem tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva. Na primer, reč iz 1 Kor. 6:9, arsenokoîtai (muželožnici), koja se danas prevodi tako da na ovaj ili na onaj način upućuje na homoseksualnost, izvorno se odnosila na prostituciju, što je sasvim druga stvar. To dvoje ne isključuje jedno drugo, ali na nivou moralnih distinkcija, pomešati jedno s drugim znači počiniti krupno ogrešenje. Primećujem s izvesnim zadovoljstvom da najnoviji engleski prevod Svetog pisma koji sam video, vraća reč u njeno izvorno značenje - prevodi je kao ''prostitutes'' (prostitutke). A kao drugo, postalo mi je jasno da nije postojalo jedinstveno učenje protiv homoseksualnog ponašanja tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva.

Istina je da su neki ljudi osuđivali homoseksualno ponašanje, ali su isto tako neki ljudi osuđivali služenje u civilnoj upravi, gajenje cveća u kući (na kraju krajeva to je neprirodno), brijanje, što je takođe najočiglednije moguće prkošenje Božijoj volji izraženoj u prirodi i još mnogo drugih postupaka koji se sada smatraju sasvim prihvatljivim i normalnim. Povrh toga većina ljudi - ne samo neki, nego većina - u hrišćanskoj zajednici trećeg veka, osuđivalo je služenje u vojsci, što je sada opšteprihvaćeno u hrišćanskim društvima. Većina ljudi osuđivala je čin razvoda koji je sada prihvaćen u najvećem delu zemalja Zapada. Većina hrišćana tokom prvih četrnaest vekova hrišćanske ere osuđivalo je davanje novca pod interes - ma koliko on iznosio - opet na osnovu toga što je ovo neprirodno, jer se novac ne uvećava prirodno bez rada, i kada uložite novac pod interes uvećavate ga bez ulaganja sopstvenog rada.

Kada sam sve ovo sabrao - prvo, da nije bilo jasnog autoriteta protiv homoseksualnosti u ranoj hrišćanskoj tradiciji (uključujući i tradiciju Svetog pisma), i drugo, da su mnoge stvari koje su bile osuđene u hrišćanskoj tradiciji sada manje ili više univerzalno prihvaćene u hrišćanskom društvu - počeo sam da zaključujem da sadašnje neprijateljstvo prema homoseksualnosti nije rezultat svesnog programa hrišćanske moralnosti; da su pre društveni činioci ti koji su odgovorni za ovaj stav. Zato sam vrlo pažljivo pregledao izvore i otkrio da to zaista po svemu sudeći jeste slučaj. Na mestima gde sam mogao da potvrdim snažno ugnjetavanje gejeva, ona je više ili manje očigledno predstavljala deo opšteg programa društvenog ugnjetavanja ove ili one vrste.

	Denis Gogolev i Mihailo Morozov

Pomenuću samo nekoliko od mnogih primera koje sam naveo u svojoj knjizi da bih vam dao predstavu o onome što mi je na umu. U literaturi koja je prethodila mojoj knjizi, vizantijski car Justinijan ( 527-565 n. e.) je navođen kao neko ko je suzbijao homoseksualno ponašanje na osnovu svojih hrišćanskih moralnih shvatanja. Ali taj isti Justinijan legalizovao je razvod u Rimskom carstvu, uprkos oštrim primedbama hrišćanskog sveštenstva toga vremena. Sasvim je jasno da Justinijan nije prosto pospešivao nekakvu standardnu pravoslavnu verziju hrišćanskog morala, i sasvim je jasno da se veoma bavio onim što je smatrao društvenom devijacijom. Njegov program da suzbije homoseksualne ljude bio je deo programa da isto tako ograniči ili smanji prava Jevreja, Samarićana, zvezdočataca, osoba koje se bave pozorištem i mnogih drugih grupa.

Isto tako, Vizigoti se često navode kao primer hrišćanskih namera i neprijateljstva prema homoseksualnosti. Sveštenstvo u vreme vizigotskih zakona objavljenih protiv homoseksualnosti nije besnelo protiv gejeva. To su radili građanski sudovi, kao deo napora da se suzbiju i Jevreji i žene u mnogim kontekstima.

Locus classicus, da tako kažemo, za ugnjetavanje gejeva kao da je bio prelaz u XIII vek, kada se evropsko društvo za stalno, i do sada nepovratno, okrenulo protiv gejeva i isključilo ih iz glavnih tokova društva. U istom tom periodu evropsko društvo se okrenulo, u ogromnoj i skoro nepodeljenoj društvenoj akciji, protiv religijskog antikonformizma: nastala je Inkvizicija da goni jeretike a Jevreji su bili proterivani. Podudarnosti između hajke na Jevreje i gejeve mogu same za sebe da zauzmu čitavu knjigu. Paralele su potpuno zapanjujuće, dotle da je tokom XIII veka u skoro svakom zakoniku koji je propisivao kazne za homoseksualno ponašanje, bilo i zakona formulisanih gotovo na isti nacin o Jevrejima. Ova povezanost nije slučajna. Često se Jevreji i gejevi pominju zajedno u takvim zakonima, kao u poznatom Engleskom zakoniku koji u istom redu propisuje kaznu za spavanje sa Jevrejinom kao i za spavanje sa osobom istog pola.

Štaviše, većina posebnih argumenata protiv homoseksualnog ponašanja koji se sada povezuju sa hrišćanstvom nastala je u socijalnim kontekstima. Svi zakoni protiv homoseksualnog ponašanja koji su važili u evropskim nacijama svo do XVIII i XIX veka (u nekim zemljama - da ne pominjemo imena - i do XX veka) objavljeni su u periodu od svega jednog veka između 1150. i 1250. godine. Oni su često preuzimani iz građanskih zakonskih odredbi reč po reč. Mnogi od komentara o homoseksualnom ponašanju među piscima kao što su bili sholastici takođe su se preuzimali iz popularnih dijatriba. Lako je pokazati da je Toma Akvinski, na primer, navodio citate iz bezobraznih pesmica koje su kružile po Evropi skoro čitav vek pre nego što su sami sholastici počeli da sastavljaju neprijateljske retke o homoseksualnom ponašanju.

Teško je sažeti stvar koju srednjovekovni istoričari pomenu u nekoliko rečenica, a još teže učiniti ih zanimljivim, tako da se nadam da ćete imati na umu da ovakav rezime nije u skladu sa suptilnošću argumenta kakav se zahteva na ovu temu. Moj osnovni zaključak bio je da je hrišćanstvo odrazilo promenu popularnih stavova u XIII i XIV veku više nego što ju je uzrokovalo, i da je zatim, kao deo hrišćanske tradicije, brižljivo čuvalo ideje koji su bile suštinski društvene ili popularne po poreklu. Hrišćansko društvo zadržalo je ove predstave toliko dugo da se na kraju stekao utisak da su one deo hrišćanske tradicije, a mnogi hrišćani ih sada smatraju objavljenom istinom, iako su se prvo pojavile u svetovnim kontekstima. Ovo je u opštim crtama argument knjige. Ono o čemu želim danas da govorim jeste nešto sasvim drugo.

Prvo, ova moja teza docekana je sa oštrim neprijateljstvom u SAD. Ne među opštom populacijom i ne među hrišćanima, već među gejevima: tačnije, neki bučni pripadnici levo orijentisanog, vrlo velikog i organizovanog, gej pokreta u SAD oštro su napali ovu tezu i izdali o njoj pamflet na 30 strana, kritikujući i knjigu i njenog autora vrlo živopisnim izrazima.(1)

Želim da pomenem neke od razloga zbog kojih mislim da se ovo desilo u SAD i izložim mogući razlog zbog kojeg mislim da se to neće desiti ovde. U tom cilju želim da pojasnim širu i, čini mi se, važniju poentu za one koje zanima homoseksualnost i hrišćanstvo i njihov međusobni odnos. Želeo bih da počnem govoreći o razlici između ustanovljene (established) i neustanovljene religije (non-established) religije: pri tom ne govorim u pravnom, već više psihološkom smislu.

U SAD vlada velika podeljenost u pogledu uloge religije u državi. Verovatno vam je poznato nešto o Moralnoj (konzervativnoj) većini (Moral Majority). Religiozne osobe u SAD pokušavaju da nađu mesto religiji u ulozi vlasti u svakodnevnom životu u društvu koje je osnovano u naporu da se religija i vlast razdvoje. Ljudi su se usprotivili ovom cilju ili da bi sprecili da nastane takav prostor, ili da bi ga učinili što manje mogućim.

Ista ova borba odvija se u gej zajednici, na oštrijem nivou jer toliki gej Amerikanci smatraju da je baš Crkva neprijatelj gejeva. Najjasniji primer koji mi pada na pamet odigrao se pre nekoliko godina na velikom gej mitingu u Bostonu; istaknute vođe gej zajednice spalile su Sveto pismo kao deo mitinga, što je izazvalo užasavanje medu prisutnim hrišćanima i ogromno neslaganje unutar samog pokreta. Ovaj primer je zanimljiv jer pokazuje koliko je duboko anticrkveno osećanje kod mnogih gejeva. Mnogi prikazi moje knjige u gej štampi bili su manje laskavi od onih u akademskim ili javnim glasilima. Jedan od posebno šarmantnih izraza bio je i da je ''ova knjiga namučena koliko i žrtve religije koju ona pokušava da odbrani''.

Jedna od stvari na koju bih želeo da ukažem o ovome na društvenom planu jeste i da se ovde delimično suočavamo sa namerom da se pronađe žrtveni jarac. Lakše je verovati da je za tvoje nedaće odgovorna osoba nego neka bezlična sila. Ovo je jedan od razloga zbog kojih se manjine koje izučavam proganjaju u periodima teškoća i društvenih nemira: ljudi žele da veruju da je neko izazvao nevolju - bilo da su u pitanju ekonomski problemi u Nemačkoj tridesetih godina ili nemiri u Evropi trinaestog veka. Lakše je verovati da je ovo neko ucinio, jer ako je moguce identifikovati tog nekog i otarasiti ga se, moguće je, prema toj zamisli, ponovo uspostaviti društvo u njegovom nekadašnjem srećnom stanju. Mnogo je teže postići da ljudi kažu, kao što su čestite vođe često prinuđene, ''nema jednostavnog odgovora, ne znamo zašto smo stigli do ekonomske propasti, možemo pokušati sa različitim rešenjima, niko nije pogrešio, nikog ne treba kriviti, sve što možemo da uradimo jeste da pokušamo da poboljšamo stvari''.

Ono što možda ne bismo očekivali je da su manjine zauzvrat sklone da rade istu stvar. Gejevi u SAD, videći da su sa svih strana okruženi neprijateljstvom i nepravdom, često misle da je jednostavnije da veruju da je neko ovo uzrokovao nego da se suoče sa činjenicom da su uzroci mnogi i složeni i da se verovatno ne mogu lako identifikovati i ukloniti. Velika većina gejeva u SAD hoce da veruje da je hrišćanstvo taj neprijatelj i da bi, kad bi se oslobodili hrišćanstva, sve bilo mnogo bolje.

Želim ovu težnju za pronalaženjem žrtvenog jarca i podeljenosti po pitanju uloge religije u SAD da suprotstavim stanju na univerzitetu na kome predajem. Nagadam da stanje na Yaleu bliže odgovara stanju u Engleskoj, ali pošto vi ovu poznajete bolje od mene, ostavljam vam da sami prosudite. Univerzitet je visoko uređeno, vrlo vaspitano društvo sa malo nasilja bilo koje vrste. Čak i retoričko nasilje koje se pojavi mnogo je vaspitanije od retoričkog nasilja u američkom društvu u celini. Na Yaleu uopšte sasvim je u redu da si hrišćanin sve dok o tome ne govoriš, osim kao o antikvarskom interesovanju ili ličnoj osobenosti, ali razume se obe ove stvari su u redu: svi smo mi isuviše vaspitani da bismo išta rekli o tako ličnim temama.

	Javno spaljivanje na lomači kaluđera ''sodomita'' u Bruges-u (Francuska) 1578. god.

To je za mene razlog nekim problemima jer na svojim predavanjima često govorim o temama hrišćanstva sasvim ozbiljno. Tokom dužeg vremena stekao sam reputaciju fanatičnog anti-katolika, što je bilo vrlo zabavno i čak mi izazvalo probleme (jednom kad je student delio pričest u katoličkoj kapeli i ja prišao da je primim, pogledao me je prestrašeno kao da sam došao samo da bih obesvetio svetu tajnu, tako da sam pomislio da mi je možda neće ni dati). Ili recimo, svojim studentima ukazujem na duhovitost saborne metode u odlucivanju o raznim vrstama božanskog otkrovenja. Na predavanju o Nikejskom saboru (325. n. e.) i debati o tome da li je Sin jedinosuštan i zaista božanske prirode, primetio sam da je pet minuta pre nego što je održano glasanje bilo predmet rasprave to da su Otac i Sin jedno isto (od iste prirode), dok je pet minuta posle održanog glasanja bilo smrtno pogrešno ne smatrati da Otac i Sin jesu jedinosušni. Božansko otkrovenje određeno je većinom glasova, i želim da studenti uvide da je ovo vrlo zanimljivo prilagođavanje onoga što je nekad bilo prosto funkcionalna upotreba većinskih glasova u gradovima-državama antičkog sveta.

Ono na šta nisam ukazivao studentima, pošto sam mislio da će to biti dovoljno očito, jeste da nema razloga zašto nešto ne bi bilo zabavno i istinito. Zaista jeste zabavno da o istini odlučuju većinski glasovi, ali to ne znači da to nije istina. Sada imam nešto poteškoća kad na ovo ukazujem, ali još uvek imam mnogo studenata koji dolaze kod mene i pitaju zašto sam toliki antikatolik i zar nije neučtivo od mene da nastavljam tim putem; neučtivost je, držim, deo odgovora.

Jednom sam pitao jednog svog postdiplomca: ''Misliš li, iskreno, da naginjem nazadnjaštvu? Da li nepravedno napadam katoličanstvo u pokušaju da sprečim da se ispolje moja lična osećanja?'' A on će: ''Ne, mislim da je razlika između vas i drugih profesora u tome što drugi profesori na Yaleu tretiraju hrišćanstvo kao izlapelu staru tetku (doddering old aunt): povlađuj joj i dopusti joj da kaže šta god hoće ali nemoj je uzimati ozbiljno. Vi pak hrišćanstvu ne povlađujete reda radi: vi ga izgleda smatrate vrednim izazova i ozbiljnog razgovora i ukazujete na duhovitost i nedoslednost i probleme unutar njega.''

Sindrom izlapele tetke deluje i na Yaleu - možda i u Engleskoj - i po pitanju toga da je neko gej. U redu je da si gej na Yaleu sve dok o tome ne govoriš. Možeš biti pozvan i na večeru na Yaleu ukoliko si gej osoba; poziv može da se odnosi i na tvog partnera. Ali niko neće hteti da kažeš kako je to biti gej osoba na Yaleu, a ako kažeš, ljudi će bledeti i strpljivo čekati da se povede razgovor o nečem drugom. Ne sme se biti neučtiv sa izlapelom tetkom, ali, naravno, mi isto tako ne slušamo šta ona u stvari govori.

Zanimljivo je da pošto se ni o jednoj od ovih stvari ne može govoriti, iako se njima može biti, mnogo toga što bi se inače moralo reći ostaje neizrečeno; jedna od opšteprihvaćenih stvari jeste i to da je dobro biti gej, i da je dobro biti hrišćanin, ali da se ne može biti oboje. Postoji opšta pretpostavka da je biti hrišćanin i biti gej svako za sebe u redu, ali da je to dvoje apsolutno neizbežno suprotstavljeno. Za ovo kratko vreme koliko sam u Engleskoj primetio sam težnju u istom smeru. ''Svakako, svi uviđamo da je u redu biti gej, i svakako uviđamo da je u redu biti hrišćanin, ali kako možete da budete i jedno i drugo?'' Naravno, ako nikad ne govoriš o tome, biće veoma teško ikada saznati kako neko može da bude i jedno i drugo.

Nadam se da sam u knjizi Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost pokazao da neodoljiva suprotstavljenost, za koju se pretpostavlja da postoji između homoseksualnosti i hrišćanske etike, jednostavno ne postoji. Treba da ukažem i da nijedan od mojih kritičara, čak ni oni sa najoštrije levice, nije dokazivao da nisam u pravu po ovom osnovnom pitanju. Zapravo, najviše neprijateljski prikaz iz engleskog pera koji sam video, objavljen u Times Literary Supplement, izgleda da uzima kao jednu od pogreški u mojoj knjizi to što sam stalno navodio ovu očiglednu glavnu misao: da ne postoji inherentna suprotstavljenost između hrišćanstva i homoseksualnog ponašanja.

Ali ovo je tek polovina problema. To je kao da smo dokazali da ne postoji inherentna protivrečnost između - biti Francuzom i biti hrišćaninom. U redu, protivrečnost ne postoji: ali to ne pomaže Francuzu da bude hrišćanin, ili da odgovori na pitanja koja mogu da se pojave u vezi sa nacionalizmom i religioznim ubeđenjima. Mislim da je najvažnije pitanje s kojim će se tokom sledeće decenije susretati svi hrišćani, i to ne samo gej hrišćani, mesto seksualnosti uopšte i homoseksualnosti posebno u hrišćanskoj etici: kako biti seksualna osoba i hrišćanin. Problem je posebno težak za gej hrišćane, i to kako zbog podeljenosti između religioznih i nereligioznih gejeva, tako i zbog sindroma izlapele tetke.

Vrlo je poznata skorašnja kontroverza u SAD oko članka koji je Gore Vidal napisao o homoseksualnosti, jevrejskim intelektualcima u Americi i popularnoj kulturi. Ova rasprava se otvorila tako što je svake godine iznošen zakonski predlog pred skupštinu Manhattana kojim bi se obezbedila izvesna prava za gej osobe koje žive na Manhattanu - prava na jednak tretman i nediskriminisanje u državnim pitanjima i tome slično. Svake godine tokom poslednjih petnaestak godina bio je obaran, i to sve do ove godine putem mahinacija Katoličke crkve i mitropolita njujorškog. Ove godine Katolička crkva nije učestvovala u obaranju predloga zakona. Želim da verujem da se mitropolija predomislila i da je možda pročitala moju knjigu, ali može biti i da je prosto bila zauzeta akcijama skupljanja priloga ili tako nečim. Zato su se, umesto njih, organizovali ortodoksni Jevreji i oborili predlog zakona. Ovo je razbesnelo mnoge ljude, s donekle zasnovanim opravdanjem: zaista jeste pomalo ironično da se ljudi koji su našli utočište u SAD upravo zato što nije dozvoljeno da religija utiče na državnu politiku sada zalažu da se državna politika grada New Yorka ima odredivati prema njihovim ličnim religioznim stavovima prema homoseksualnosti.

	Fotografija naslovne stranice iz Euchologiona (Veliki Trebnik) dominikanca Jacobusa Goara (1601-1653), objavljenog 1730. godine (prvo izdanje 1647. god.), gde je po prvi put štampana služba bratotvorenja (adelphopoiesis), odn. bratimljena, uz primedbu: ''Iako je ova sluzba zabranjena kako crkvenim, tako i svetovnim pravom, stampali smo je jer se nalazi u mnogim rukopisima''.

Ali bilo je prepirki i na drugim planovima, i ovde nisam siguran da se slažem sa g. Vidalom. On zapravo tvrdi da je jevrejski intelektualni establišment koji upravlja organima u SAD kao što su New York Times i New York Review of Books neodoljivo neprijateljski raspoložen prema homoseksualnom ponašanju i da ne želi čak ni da objavi prikaze gej knjiga (osim nekih izuzetaka); a on smatra da to potiče od osnovnog neprijateljskog stava i predrasuda. Čini mi se da on greši što ne uzima u obzir veliki problem koje će heteroseksualne većine uopšte, a hrišcanska ili jevrejska heteroseksualna manjina posebno, imati sa homoseksualnošću. To je, u najkraćem, ovo: kakva je homoseksualna etika? Svi koje poznajem znaju, ili pretpostavljaju, ili nagađaju da heteroseksualci ne odgovaraju svojim etičkim standardima. Verovatno bi bilo nerealno zamišljati (Vidal o tome govori) da heteroseksualni muškarci ne vrše preljubu, ne varaju žene. U stvari, u Kinsey studijama u SAD ispalo je da oko 40% oženjenih Amerikanaca imaju vezu sa strane. Ovo je opšteprihvaćeno, i ne mislim, za razliku od g. Vidala, da stav heteroseksualaca dolazi od negiranja ove činjenice po svom nahođenju.

Mislim da njihov stav pre dolazi od sledećeg. Oni barem znaju koja je to heteroseksualna etika koju su izneverili. Oni ne znaju koja je to etika koju bi gejevi mogli izneveriti. Da li gejevi nameravaju da se obavežu na iste moralne norme koje obavezuju strejt osobe? Mnogi hrišćani koje poznajem veoma se interesuju za ovu temu i u želji da budu slobodoumni kažu: ''Šta predlažete kao zamenu za hrišćansko ucenje? Da li gejevima treba dopustiti sve? Da li oni treba da imaju mogućnost da idu u saune, barove i upoznaju ljude na ulici, i prosto da imaju sav seks koji požele, dok smo mi obavezani da budemo neprekidno verni jednoj istoj osobi? Šta vi u stvari predlažete? To uopšte ne bi bilo fer, zar ne?''

Ne, ne bi bilo fer. Do krajnosti saosećam sa heteroseksualnom većinom po ovom pitanju. Mislim da je deo razloga za ambivalentnost intelektualnog establišmenta u SAD taj što kada pročitaju knjigu kao što je States of Desire Edmunda Whitea, ne mogu da kažu da li život nemarnog promiskuiteta koji ona opisuje predstavlja homoseksualni ideal ili neuspeh tog ideala. Da li čitaju o onome što gej ljudi treba da rade, što rade, ili oboje, ili nijedno od toga? Stoga oni ne znaju kako da je uklope u svoj uobičajeni kriticki aparat. Ne shvataju šta bi bilo odstupanje od homoseksualne etike zato što ne znaju šta je homoseksualna etika. A ne znamo ni mi.

Čak ni gej hrišćani ne znaju kakva bi bila seksualna etika za gej hrišćane. Ili gde bismo za njom tragali: ili na čemu bi se zasnivala. Većini ljudi zapravo izgleda da po ovom pitanju u hrišćanskoj tradiciji postoji porazna tišina, i ne mogu da zamisle gde u toj tradiciji da gledaju da bi našli arhetip - naslov mog predavanja - gej ljubavi. Kakvi bi bili hrišćanski arhetipovi prave gej veze, ili idealne gej veze, ili normalne gej veze?

Ne mogu da pružim odgovore, ali želim barem da precizno formulišem pitanje i da dam predlog gde bi se moglo početi s traganjem. Prvo moram da iznesem gde mislim da ne treba da tražimo: u hrišćanskoj tradiciji heteroseksualnih odnosa. Sad, ovo bi moglo biti dovoljno očito, ali ne mislim da je to velikoj većini ljudi tako očito. Deo problema sa pređašnjom istoriografijom o homoseksualnosti jeste taj da je velika većina ljudi pokušavala da vidi homoseksualnost prosto kao obratnu stranu heteroseksualnosti. Oni su pretpostavljali, na primer, da ako postoje ograničenja protiv vanbračnih odnosa za heteroseksualce, ta ograničenja neminovno moraju da se primene na gejeve, jer gej ljudi ne mogu da se venčavaju: sve što mogu da urade je ''vanbračno'' i samim tim loše.

Nije toliko očito da bi se u ranoj crkvi smatralo nemogućim da gejevi budu oženjeni. I nije toliko očito da je vanbračna seksualnost nužno prostor za homoseksualne odnose u hrišćanskoj etici. Štaviše, većina propisa o onome što se nazivalo sodomijom pre 1200. bilo je jasno upućeno samo venčanim parovima. Učešće venčane osobe jedino je moglo od te radnje da učini greh.

Neki su tvrdili da ova naglašenost crkve u heteroseksualnim odnosima sadrži u sebi negativan stav prema onim homoseksualnim. Čuvena dosetka Anite Bryant glasi da je Bog stvorio Adama i Evu, ne Adama i Stevu. Ali ovo je osobito slab argument budući da je hrišćanska tradicija nema u brojnim tačkama od velike moralne važnosti, dok ću, nadam se, pokazati da hrišćanska tradicija upravo u ovom slučaju svakako nije toliko nema.

Uvrežila se navika da se za glavni tok hrišćanstva pre otprilike XVIII ili XIX veka smatra da zasniva svoje predstave o moralnoj ljubavi isključivo na biološkoj prinudi, što znači, isključivo na predstavama o prokreativnoj ulozi u rimokatoličkoj crkvi. Ali ovo zapravo nije rani niti autentični hrišćanski arhetip čak ni po pitanju heteroseksualnosti.

Istina je da su judejske norme seksualnosti bile po svoj prilici u vrlo velikoj meri heteroseksualne - ne isključivo već u vrlo velikoj meri. To tako izgleda iz nekoliko razloga. Jedan je taj što su mnogi opisi seksualnosti, recimo u Starom zavetu, sastavljeni kao simboličko objašnjenje nečega: početaka heteroseksualnog braka, na primer. U takvim slučajevima autor će očigledno upotrebiti heteroseksualni primer. Ostali komentari bave se načinima pristupa problemima koje heteroseksualni brak stvara za društvo: šta činiti u slučaju razvoda, šta činiti sa decom ostalom posle razvoda, šta činiti sa imovinskim ugovorima, kako postupiti sa muškarcima koji zlostavljaju svoje žene, šta činiti sa ženama koje su ostavljene same i bez izdržavanja pošto je brak okončan. Nijedan od ovih problema heteroseksualnog braka ne bi tretirao homoseksualne veze na isti način, i to je besumnje jedan od razloga zbog kojih bi bilo mnogo više zakonodavstva za heteroseksualce nego za gejeve.

Ali bilo bi pogrešno smatrati ideale Starog zaveta isključivo heteroseksualnim; naprotiv, poznati stih ''Kuda god ti ideš'' (2) zapravo je upućen od jedne žene drugoj, a postoje i mnogi drugi ideali neheteroseksualne ljubavi u Starom zavetu - David i Jonatan, na primer. Štaviše, ljubav je u Starom zavetu uglavnom idealizovana u granicama seksualne privlačnosti (pre nego produženja vrste). Samuilov otac kaže svojoj ženi - koja je jalova i utučena jer ne može da iznese dete - ''Nisam li ti ja bolji nego deset sinova?'' (1 Sam. 1:8). Ovaj stav je napredniji nego u mnogih današnjih katoličkih moralista: on predočava da je lična interakcija ljubavi i potvrdivanje osobnosti daleko važnije od onoga što proizilazi iz biološke produktivnosti njihovih odnosa.

Novi zavet je primetno i istaknuto nebiološki, iako izgleda da pripadnici moje crkvene opštine često to smetnu s uma, a kada fariseji pitaju Isusa da li je zakonito oterati ženu, on kaže: ''Niste li čitali da je njih Tvorac od početka stvorio muško i žensko? I rekao: Zbog toga će ostaviti čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.''(Mt. 19:4-5). On ne tvrdi da je razlog tome da ljudi napune zemlju ili da stvaraju potomstvo. Kada Pavle govori o bračnoj postelji jasno tvrdi da je uloga seksualnog odnosa u braku zadovoljenje želje.

Ova pozicija se sasvim dramatično menja, činjenica koja je u tesnoj vezi sa položajem gejeva, u IV, V i VI veku kada je, iz razloga u koje ovde neću dublje ulaziti, prokreativno opravdanje postalo ono jedino na čemu je većina hrišćana ograničavala i ozakonjivala seksualnost. Od V veka naovamo, u prilaženju seksualnim odnosima postojala je tendencija da se govori da su heteroseksualne radnje dobre jedino kada bi imale za posledicu produženje vrste; ako ne bi imale za posledicu produženje vrste, nisu bile dobre. Ovo je ostavilo položaj ljubavi sasvim ambivalentnim, i u tretiranju heteroseksualnosti, ljubav je sasvim otpala otprilike u ovo vreme. Zapanjujuća je tišina po pitanju onoga što nazivamo romantičnom ljubavlju od oko V do X veka u moralnim preporukama koje se tiču heteroseksualnosti.

Ovo je ostavilo hrišćane u vrlo dvosmislenom položaju, i iznenađuje me da nije bilo više pritužbi na ovo. Do vremena kad je bilo nekih pritužbi, u XII veku, nalazimo zaista grube reakcije ljudi naklonjenih ovom čisto biološkom pristupu heteroseksualnosti bez ljubavi: oni kažu da za muškarca voleti svoju ženu osećanjima znači počiniti preljubu. Ako voliš svoju ženu osećanjima to je preljuba. Treba da voliš svoju ženu samo iz obzira prema činjenici da vas dvoje stvarate potomstvo. Ovo opravdanje heteroseksualnih odnosa čisto biološkim pojmovima ne bi dalo mnogo u smislu racionalizacija za homoseksualno ponašanje. Toma Akvinski jeste tvrdio da je homoseksualnost prirodna, iako ju je on smatrao poremećajem, nešto kao engleski sveštenik koji bi je pomenuo u kontekstu Godine hendikepiranih. Ali mislim da se može pokazati, po sili činjenica, da je bilo drugih opravdanja za homoseksualno prisustvo u hrišćanskoj tradiciji od najranijih vremena.

Želim da naglasim da je odsustvo naglaska na ljubavi u opravdavanju heteroseksualnih odnosa - po svoj prilici odnosa većine ljudi - jeste posebno upadljivo u religijskoj tradiciji koja tvrdi ne samo da je Bog ljubav nego i da su Njegova dela pokretana ljubavlju; da ono što on najviše želi od svojih sledbenika nije mudrost ni razumevanje, ni pridržavanje rituala, ni čistota, ni zadobijanje nevernika kao u slučaju islama, nego jednostavno da se vole međusobno kao što ih je voleo On. ''Voljeni, ljubimo jedni druge; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga'' (1. Jov. 4:7), piše apostol poznat po tome što ga je Isus najviše voleo, ''jer Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu.'' (1. Jov. 4:16). U potrazi za moralnim odlikovanjem čini mi se da Novi zavet uzima samo po sebi da je ljubav najveće dobro, i da odatle polazi: ''Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje'' (Jov. 15:13).

Nisam uveren da je ova ljubav izvorno bila upravljena isključivo prema nebu. Apostol Pavle opisuje takvu ljubav kao večitu, ali je karakteriše u okvirima njenog delovanja na druge hrišćane, a ne na spasenje pojedinca. Sv. Jovan uverava svoje čitaoce da je svako ko kaže kako voli Boga a prezire svoje bližnje lažov, jer ko bi mogao da voli Boga koga nije video a da ne voli svog brata (obratiti pažnju na reč ''brat'') koga jeste video? Imamo, kaže, ovu zapovest od Isusa, da onaj ko voli Boga voli i svog brata. Ova ljubav isto tako nije ona vrsta bezlične posvećenosti dobrobiti svih duša koja će u kasnijim vekovima biti prozvana milosrđem. Ogromna količina materijala koja se tiče pitanja ljubavi u ranohrišćanskim zajednicama jasno stavlja do znanja da je ova ljubav često shvatana kao veoma ličan, emocionalan odnos između ljudi. Nadam se da će teolozi početi da se bave ovim, s obzirom da je to od ključne važnosti ne samo za razumevanje rane crkve, nego i hrišćanskog morala u svim periodima. Ovo je nepotrebno zakomplikovano nepažljivošću prema preciznom smislu upotrebe reči u Novom zavetu. Usvojena navika, skupa sa autoritetom C. S. Lewisa, pokazuje recimo da glagol phileîn, koje se u Novom zavetu često javlja, ima značenje prijateljskog ali ne strasnog osećanja o kome je pisao Ciceron, a koje su Rimljani zvali amicitia. Međutim, mnogo ranih hrišćanskih tekstova, od kojih su neke pisale osobe koje su Novi zavet znale napamet, neprekinuto koriste ovaj glagol ne samo u opisu erotskih osećanja, nego i samog seksualnog akta. Agapân se, kako ista škola tvrdi, odnosi na onu vrstu nadljudske ljubavi koju Bog oseća prema ljudima ili koju ljudi streme da uzvrate Bogu. Ali svako kome je blisko grčko jevanđelje zna da se u istoj rečenici reč može upotrebiti u sasvim različitim značenjima, i da je korišćena, na primer, da ukaže na odnos između Isusa i sv. Jovana, gde bi cela suština bila upravo u tome da se naglasi ljubav različita od one koju je Hrist imao za sve ljude. (3)

	Fernando Botero, Raspeće

Sada bih želeo da razmotrim neke podvrste ljubavi u ranohrišćanskim predanjima koje bi mogle da predstavljaju arhetip za gej ljude. Većina ovih oblika ljubavi pojavljuje se u monaškim zajednicama. Postoji očigledan razlog za to, pošto su te zajednice bile obično organizovane u grupama od samo jednog pola (iako su u XII veku zapravo postojali manastiri obaju polova). Monaške zajednice su nam, povrh toga, ostavile najopsežnije zabeleške svih vrsta i na sve teme iz toga doba. Želim da naglasim da ne tvrdim da su monaške zajednice bile jedina mesta na kojima možemo naći arhetipe hrišćanske ljubavi i da ih biram samo iz ovih strateških razloga.

Postoje tri ideala hrišćanske ljubavi u monaškim zajednicama koji bi mogli da pruže arhetip raznih vrsta odnosa koji se ne zasnivaju na heteroseksualnim osnovama. Najočitija među njima je ljubav analogna porodičnoj: jedna vrsta jedinstva, ljubavi, i brige koja se ne zasniva na biološkoj prinudi, ali i pored toga obrazuje porodične jedinice. Engleska reč ''abbot'' (''iguman''; u srpkom postoji pozajmljenica istog korena ali ne i posve istog značenja: ava. Prim. prir.) dolazi od [aramejske] reči koja znači ''otac'' (slično kod nas ''pop'' od grčke reči koja znači ''deda'', prim. prev.). Iguman - abbot je otac ljudi koji jedni druge zovu (ako su u pitanju muškarci) ''braćom'', ili (ako su u pitanju žene) ''sestrama''. Oni smatraju da čine porodicu koju nije stvorila biologija, ali vole jedni druge isto toliko, ako ne i više od bioloških očeva i dece ili braće i sestara. Njihova ljubav nadmašuje biologiju. Predstavlja izazov da se kaže: ''Ne, ne moramo da se ograničavamo onim za šta smo rođeni; možemo stvoriti jednu vrstu ljubavi, ljubavnu vezu, jednu odgovornost i međuodnos koji su isto tako dobri i puni života i dinamični i vrhunski kao i porodična ljubav. Mi odlučujemo o tome kome ćemo podariti ovu ljubav i kome ćemo se zatim posvetiti ovakvom ljubavlju.''

Druga vrsta ljubavi koja se može videti u ovim monaškim zajednicama često se pomalo pompezno (izvinjavam se zbog toga) podvodi pod grčki termin paideía-e. Ona se na najdirektniji način odnosi na ljubav kakvu su gajili učitelj i učenici u antičkom svetu. Ova ljubav nije bila ni erotska ni neerotska; ponekad je imala erotski sadržaj a ponekad ne: antičkom svetu nije bilo od nekog značaja da li je bilo erotike ili ne. Ono što je bilo ključno u antičkom svetu bilo je da je jedna osoba preuzela odgovornost za drugu osobu, opet na nebiološki način. Vi nemate prirodnu odgovornost za ovu osobu; niste njegov (ili njen) otac ili majka. Želite da mu (ili joj) pomognete da odraste i postane bolja, da preuzmete odgovornost za njega (ili nju) u zadovoljavanju njegovih (ili njenih) potreba - intelektualnih, emocionalnih, fizickih ili kakvih bilo - tako da prihvatate položaj odgovornosti kao učitelj, ili inspirator - za to su korišćene razne reči u antičkom svetu.

Ovaj ideal paideía-e bio je sasvim uobičajen u monaškim zajednicama. Ima poznatih izuzetnih primera - Anselmo i Lanfranc, recimo. Uopšte bilo je mnogo idealizacije u monaškim zajednicama oko dobrovoljnog preuzimanja odgovornosti za nekog ko bi mogao da se okoristi znatnijom veštinom ili znanjem ili uzrastom ili moći ili već nečim čime raspolažete. O ovom idealu se nije mnogo govorilo kao o delu hrišćanske tradicije, ali on je prisutan od vrlo ranih vremena kao ideal ljubavi. (U srpskoj monaškoj tradiciji, stariji duhovnik svog duhovnog učenika naziva čadom, crkvenoslovenskim recju za čedo, odn. dete. Prim. prired.).

Poslednji ideal koji bih želeo da pomenem jeste nešto što nazivamo romantičnom ljubavlju. Ovde treba da istaknem da, kada je nazivam ''romantičnom'' pre nego ''erotskom'' ili ''seksualnom'', izbegavam pitanje da li ona sadrži fizičku komponentu ili ne. Postupam tako iz dva razloga: prvi je taj što jednostavno ne znam. Većina ljudi u monaškim zajednicama nije nam ostavljala detaljne zapise o svojim fizičkim aktivnostima. Drugi razlog je taj što mislim da to nije ključno pitanje. Postoje mnoge okosnice na kojima je moguće diskutovati o aspektima seksualnosti u hrišćanskom kontekstu, i čulnost je samo jedna od njih. Ako se homoseksualnost shvata pre svega kao čin, ono kad nešto radiš s nekim, onda sveštenstvo u celibatu ne može biti gej sve dok se pridržava svojih zaveta. Mada zapravo, kao katolik, mogu vam reći da postoji mnogo gej sveštenstva, bilo da su u celibatu ili ne: ljudi koji su svesni činjenice da su njihove romantične strasti upravljene prema osobama sopstvenog pola. Ako uviđate da se romantične strasti mogu odvojiti od drugih vrsta, ali ne nužno vezati za fizičke činove, imaćete jasniju predstavu o onome što sam mislio pod ovim poslednjim arhetipom ljubavi, onim za koji mislim da je zaista najpogodniji za gej ljude koji traže arhetipe u hrišćanskoj tradiciji.

Jedini pisani izvor o romantičnoj ljubavi tokom prvog milenijuma hrišćanske tradicije jeste monaška literatura. Monasi su se zaljubljivali jedni u druge - često. I monahinje su se zaljubljivale jedna u drugu - verovatno isto tako često, iako je dokumentacija oskudna. Neke od najosećajnijih gej pesama srednjeg veka (objavljenih u mojoj knjizi) pisala je jedna monahinja drugoj u bavarskom manastiru. Ta poezija, uzgred, po meni sasvim izvesno pokazuje da je postojala fizička komponenta u vezi, pošto jedna od monahinja žudi za vremenom kada će moći da miluje grudi one druge.

Često to nije tako očito; ono što je očito jeste da je jedan monah zaljubljen u drugog. To deluje normalno u mnogim monaškim zajednicama. Neki ljudi se ovome suprotstavljaju, ne zato što je to neprirodno - naprotiv, prigovaraju da, pošto je to tako prirodno i tako obično, može da naruši manastirsku harmoniju. Ako ćemo pravo, imam razumevanja za taj argument. Ali bilo je i pozitivnijeg pristupa: da je ovo dobar način da se um upravi naviše; da se ljubav kakvu osećaš prema drugom pojedincu može preoblikovati u ljubav kakvu osećaš prema Bogu. Veliki broj monaških pisaca posebno su navodili primere Hrista i sv. Jovana. Od samih početaka monaštva, imamo književnost o zaljubljenim monasima. Dobar deo najlepše ljubavne poezije u hrišćanskoj tradiciji pisao je zapravo jedan monah drugom, ili jedna monahinja drugoj: očigledno osobi istog pola.

Upada u oči da je uradeno relativno malo da bi se ovome stalo na put; skoro da uopšte nije bilo neprilika povodom toga sve do trinaestog veka. Ono što se dogodilo u trinaestom veku povezano je sa sledećom interakcijom heteroseksualnih i homoseksualnih ideala ljubavi, i mora se analizirati detaljnije pre nego što budem mogao da se vratim hrišćanskom arhetipu ljubavi za koji mislim da bi mogao imati najviše značenja za gej ljude. U jedanaestom veku desilo se da su monasi počeli toliko da pišu o ljubavi i toliko široko da objavljuju poglede na ljubav da su pogledi na ljubav kao pokretačku snagu prenesene na heteroseksualce. Zatim su i heteroseksualci sami počeli da pišu o ljubavi kao pokretačkoj snazi u ljudskim odnosima. Drugim rečima, oni su manje ili više ''zatekli'' ljubav iz tradicije romantične ljubavi u manastirima.

Ova nečuvena ''romanticna'' ljubav prokrstarila je evropskim prostorom u dvanaestom i trinaestom veku. Svuda se nalaze priče, viteške povesti ili romanse o ljubavi, u dvanaestom veku. Ima debata o ljubavi: da li je gej ljubav bolja od strejt ljubavi; da li je bolje imati za ljubavnika viteza ili sveštenika (sveštenici uvek pobedi, uzgred; oni su pisali ove pesme). A postoji i pojava naširoko poznata kao ''dvorska ljubav''. Dvorska ljubav bila je nešto kao misterija za naučnike, jer iako je književnost o njoj pisana od strane hrišćana i za hrišćane i u društvu sastavljenom u potpunosti od hrišćana - ljudi koji verovatno žive prema katoličkoj etici seksualnosti kao tek produženja vrste - pojava izgleda da je podrazumevala skoro isključivo preljubničke odnose. Ova književnost bavi se skoro u potpunosti zaljubljivanjem u nekog ko nije osoba sa kojom ste se venčali. To je zabrinjavalo pokolenja donekle nemaštovitih naučnika koji su pokušavali da tvrde kako to ne može da bude stvarnost; to mora biti puki književni fenomen. Kako su svi ovi ljudi mogli imati preljubničke odnose u katoličkoj Evropi, za ime Božje?

Naučnici ocigledno nisu čitali Kinseya, ali nezavisno od toga, mislim da su promašili suštinu. Suština je jednostavna: ljubav nije bila deo braka. Romantična ljubav nikad nije bila deo hrišćanske heteroseksualne tradicije. Sve do XI veka ljudi nisu ni pomišljali da traže ljubav u braku. Hrišćani su učeni da je voleti svoju ženu osećanjima predstavlja preljubu. Ako ste želeli da tražite ljubav prirodno biste je tražili izvan braka. Brak se zasnivao na poštovanju, produženju vrste i savezu porodica. Odnosili biste se prema svom suprugu ili supruzi sa poštovanjem i počašću, ali niste od njega ili nje tražili da vodi ljubav nag/a ili da se strasno veže za vas ili da izrazi zanimanje za seksualnost radi nje same. Za to biste potražili nekog drugog.

Izgleda da su u naletu pronicljivosti pri kraju dvanaestog veka ljudi iz crkve počeli da uvidaju šta se dogodilo - zašto su ljudi tražili ljubav izvan braka. Stoga su učinili nešto što je bilo dovitljivo ali se završilo nesrećnim posledicama po gej ljude. Počeli su da govore da je ljubav u redu unutar braka sve dok je to jedino mesto na kome tražiš ljubav. Drugim rečima direktno su izokrenuli svoju predašnju poziciju i rekli: ''Da, možeš imati ljubav u braku; štaviše, treba da voliš samo svoju suprugu odnosno supruga i nikog više. Svi drugi oblici ljubavi su sumnjivi; jedino mesto za ljubav je brak''. U roku od jednog veka ovo gledište je trijumfovalo, i do kraja trinaestog veka, bilo je skoro sveprisutno. Za njim je posle samo jednog ili dva veka usledilo komešanje protestantizma koje je ukinulo jedinu tradiciju u Evropi u kojoj su ostali oblici ljubavi preživeli - monašku tradiciju. Uskoro je većinom Evrope ovladalo gledište da je jedino mesto za ljubav brak, a svi ostali arhetipi ljubavi iščezli su ili su zaboravljeni.

Mi sada živimo u svetu koji ima samo jedan arhetip hrišćanske romantične ljubavi. Ona postoji između muža i žene, ako uopšte postoji, a svi drugi oblici strasne ljubavi su sumnjivi. Čini mi se da bi bilo relativno jednostavno oživeti arhetipe koji su bili u hrišćanskoj tradiciji tokom 1100 godina pre nego što je ova zanimljiva transformacija učinila da na njih zaboravimo. I želim da vam u poslednjih pet minuta predložim jedan posebno privlačan arhetip romantične ljubavi koja bi mogla postojati između gej ljudi. (Molim da se obrati pažnja da sam ovaj naveo kao jedan arhetip homoseksualne ljubavi; ne kao jedini arhetip: on jedva počinje da odgovara na opšta pitanja o homoseksualnoj etici koja sam postavio gore.)

Ovaj arhetip zabeležili su monasi, ali se nigde ne vidi da je on ograničen na njih; nemam razloga da verujem da ne bi mogao da se primenjuje i na laike. Verujem da je to u osnovi obred gej braka pravoslavne crkve devetog ili desetog veka. Vi ste prvi koji će čuti engleski prevod ovog obreda.

	Iluminacija iz čuvenog ''Madridskog kodeksa'' iz XI veka u kom se nalazi ''Istorija'' Jovana Skilice na kojoj je prikazana scene obreda ''bratotvorenja'' vizantijskog imperatora Vasilija I (867-886), osnivača ''Makedonske dinastije'' i Jovana, sina bogate peloponeske udovice Danielis. Dvojica stoje ispred otvorene knjige na analogionu (verovatno Jevanđelja koje se čita pri vršenju obreda). Levo sede svi zajedno za stolom i majka ugošćava pobratimljeni par.

On se naziva obredom za zasnivanje ''duhovnog bratimljenja''. Nadam se da sam vam dao dovoljnu pozadinu u ovom kratkom govoru da biste videli da ovi termini ne treba da se shvate kao da znače neromantično ili nužno neseksualno. Ako vam termin ''brat'' zvuči neseksualno, možete pogledati Pesmu nad pesmama, gde se ženi u koju je pisac strasno zaljubljen neprekidno obraća kao svojoj sestri (Otela si mi srce sestro moja nevjesto, otela si mi srce jednijem okom svojim i jednim lančićem s grla svojeg. Lijepa li ljubav tvoja, sestro moja nevjesto, bolja je od vina ljubav tvoja, i miris ulja tvojih od svijeh mirisnim stvari. S usana tvojih kaplje sat, nevjesto, pod jezikom ti je med i mlijeko, i miris je haljina tvojih kao miris Livanski. Ti si vrt zatvoren, sestro moja nevjesto, izvor zatvoren, studenac zapečaćen. Pjesma nad Pjesmama: 4, 9-12). Trebalo bi da se setite i da je u klasičnom svetu, recimo Petronijevom svetu, reč koju su gej ljudi koristili za ono što mi nazivamo ljubavnikom bila ''brat''. Mislim da je ovo povezano sa upotrebom ''bratimljenja'', odnosno nebiološkog bratimljenja, kao jednog od arhetipa nebiološke i neheteroseksualne ljubavi. Što se tiče reči duhovno, ne treba da pretpostavite da je njeno značenje religiozno. Ona verovatno znači ''duhovno'' na isti način kao što francusko spirituelle znači ''duhovito''. ''Duhovan'' upućuje na umne operacije, kao suprotstavljene onim telesnim, u ovom smislu i ne treba ih shvatati kao ''duhovno prijateljstvo'' u kasnijem, hladnijem smislu.

Služba počinje tako što sveštenik blagoslovi par rečima: ''Svet, svet, svet'', a zatim ''Oče naš''; potom izgovara molitvu ''Spasi sluge svoje, Gospode, i zaštiti naslede svoje...'' iza koje dolazi upustvo: Koji hoće da se spoje zajedno neka polože ruke svoje na sveto Jevanđelje, koje stoji na sredini stola, i drže sveće. Sveštenik zatim izgovara molitvu, ''Sačuvaj narod svoj...'', i molitvu za taj dan. Par izgovara ''Slava'' i molitvu o svetim apostolima, molitve za mir, molitve za crkvu, molitve za arhiepiskopa.

Zatim pevaju u ophodu: ''Za sluge Božije koji su došle da budu blagoslovene u crkvi, i za ljubav njihovu'' (koristeći veoma zanimljivu grčku reč za ljubav, agápęsis, koja nije isto što i agápę). ''Gospodu se pomolimo. Da im se dâ poznanje apostolskog jedinstva u duhu, Gospodu se pomolimo. Da se udostoje neposramljenog poverenja, vernosti i nepritvorne ljubavi, Gospodu se pomolimo. Da se ucine vrednim da slave u Svetom Krstu, Gospodu se pomolimo. Da se oni i mi spasemo od svake muke, nevolje i opasnosti, Gospodu se pomolimo''. ''Gospode Bože naš, koji si nam podario sve spasa radi i koji si nam poručio da ljubimo jedan drugoga i da se nosimo sa tuđim slabostima, ti koji si sam sada čovekoljubac (philánthrôpos), ovim slugama svojim koji ljube jedan drugoga u ljubavi duha, i koji dođoše u tvoj sveti hram da ih blagosloviš, daruj neposramljenu odanost i nepritvornu ljubav.''

Hteo bih da prokomentarišem reči ''neposramljenu odanost'' (grč. charisai autois pistin akataischynton). U početku sam bio nerad da ih tako prevedem, jer su mi izgledale toliko gej-oslobodilački da sam pomislio da sam ih možda isuviše pomno čitao. U tekstu se koriste tri reči za ''neposramljenu odanost'', a poslednja je reč koja se pojavljuje u grčkom Novom zavetu u kontekstu koji ne može značiti ništa osim nečega čega ne treba da se stidiš, tako da sam s razlogom siguran da je ovo ono što treba razumeti.

Reč koju prevodim sa ''posvećenost'' ili ''vernost'' ili ''poverenje'' je grčka reč (pístis) za jedan od neophodnih delova braka. Avgustin tvrdi na latinskom da je ono što je neophodno za valjan brak fides, proles et sacramentum; što će reći, vernost ili posvećenost, namera da se s nekim ostane zauvek, jeste nešto za šta je on mislio da je najvitalniji sastavni deo braka. Proles je ''porod'', biološka komponenta heteroseksualnog odnosa, a sacramentum je u stvari obred kao ovaj. Ovaj grčki tekst slavi odnos zasnovan na fides.

''I kao što si dao svojim svetim učenicima mir, daruj i ovim sve što je potrebno za spasenje i život večni, za koji se molimo Bogu, tebi koji si čovekoljubac (philánthrôpos), i tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu.''

''Gospode Bože naš, svedržitelju, ti stvaraš nebesa i zemlju i more i ljude po obrazu i podobiju tvome, i mislio si da je dobro kada su tvoji sveti mučenici Sergije i Vakho spojeni, ne vezani zakonom prirode, nego primerom vere u Duha Svetoga; pošalji, Gospode, svoj Duh Sveti na ovu svoju decu, koja su došla u ovaj hram da budu blagoslovena. Daruj im neposramljenu vernost i časnu ljubav, i neka budu bez mržnje i sablazni u sve dane života svojih, sledeći primer tvoje neporočne Majke i svih svetih. Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.''

Pošto dođu do trpeze u sredini crkve, upustvo kaže da polože ruku na sveto Jevanđelje. Dve osobe stojeći poljube jevanđelje i jedan drugog. Zatim sveštenik peva: ''Savezom ljubavi apostoli se pokloniše svedržitelju''. Sada dolazi najzanimljiviji deo obreda. ''Predajući sebe Isusu, apostoli pružiše svoje lepe noge javljajući blagovest mira.'' Ma koliko ovo iznenađujuce zvučalo, grčki tekstovi koje imam kažu upravo to. Očekujem da će pregled svih raspoloživih rukopisa, na čemu sada radim, pružiti potvrdu, pojašnjenje ili ispravku teksta. Možda tekst zaista ide upravo ovako!

Ima još dve molitve: ''Gospode Bože naš, koji obitavaš na nebesima ali gledaš na ono što je ispod, koji si za spasenje roda ljudskoga poslao na zemlju svog sina jedinorodnog Isusa, i uzeo Petra i Pavla i učinio ih braćom kroz osveštanje, učini takvim i sluge svoje ... i ... kao ona dva apostola. Sačuvaj ih bez sramote kroz sve dane života njihovog. Gospode svih stvari i tvorče roda ljudskog po obrazu i podobiju tvome, koji si dao ljudima život večni, udostoji ovu dvojicu da postanu braća, ne vezane po prirodi nego svetom vezom vernosti i uma, kao što je on spojio Sergija i Vakha, Kozmu i Damjana, i Kira i Jovana.'' (Izgleda da je ova tradicija bila posebna u ovoj zajednici.) ''I blagoslovi ove sluge svoje ... i ... ne vezane po prirodi'' (primetiti kako često se to naglašava u ovoj službi), ''nego načinima ljubavi. Daj im ljubav jednog prema drugom, i neka savez njihov ostane bez mržnje i sablazni u sve dane života njihovog silom tvoga Duha Svetoga.''

Upustvo za ovaj obred posebno određuje da tokom većeg dela obreda dve strane treba da drže iznad glave jedan drugom stepháneis gámou, odnosno svadbene vence, koje i danas oni koji se venčaju u Pravoslavnoj crkvi drže iznad glava (ovo važi za grčku crkvu. U srpskoj crkvi se koristi kruna, pod uticajem poznije ruske tradicije. Prim. prired.). Ovo još upadljivije predstavlja obred kao arhetip istopolne ljubavi u najizrazitijem hrišćanskom kontekstu.

U zaključku, ono što pokušavam da ustanovim jeste da postoji osnovana pretpostavka da su gej ljudi bili ti koji su prvi uveli romantičnu ljubav u hrišćanski sistem razmišljanja, i sledstveno tome, brak kao rezultat romantične ljubavi pre nego biološke neophodnosti. Velika je ironija da u XX veku gej ljudi moraju stoga da osećaju da za njih nema mesta u toj tradiciji, i da oni nisu deo tradicije hrišćanske etike. Mislim da ako treba da dođe do neke ispravke ove ozbiljno pogrešne ocene koja podriva svačije shvatanje braka i ljubavi, ta ispravka će verovatno imati da dođe iz same gej zajednice. Njima pripada najveći udeo u izmeni netačnih gledišta. Nadam se da sam vas u nekoj meri inspirisao da radite na ispravljanju ove pogrešne ocene.

Primedbe:

1. Ovde se misli na: Warren Johansson et al., Homosexuality, Intolerance and Christianity, A Critical Examination, New York: Scholarship Committee, Gay Academic Union, 1981. Prim. prired.
2. Rut. 1:16-17: ''Ali Ruta reče: Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog. Gde ti umreš, umreću i ja, i onde ću biti pogrebena. To neka mi učini Gospod i to neka mi doda, smrt će me samo rastaviti s tobom''.
3. Uporedi:

• A jedan od učenika njegovih, koga Isus ljubljaše, beše naslonjen na naručje Hristovo. Jov. 13:23, gde se u grčkom originalu koristi glagol agapao;
• A Isus vidjevši mater i učenika koga ljubljaše gdje stoji pored nje, reče materi svojoj: Ženo , eto ti sina ! Jov. 19:26, glagol: agapao;
• Onda otrca i dode Simonu Petru i drugom učeniku koga ljubljaše Isus, i reče im: Uzeše gospoda iz groba i ne znamo gdje ga položiše. Jov. 20:2, glagol: fileo;
• A Petar osvrnuvši se vidje gdje za njima ide učenik koga Isus ljubljaše, koje se i na večeri nasloni na prsa njegova i reče: Gospode, ko je taj koji će te izdati? Jov. 21:20, glagol: agapao.

Preveo: AngraMaina

Preuzeto iz:
John Boswell, Rediscovering Gay History: Archetypes of Gay Love in Christian History, The Fifth Michael Harding Memorial Address, GCM Publications, 1982.