www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
INSTRUMENTA STUDIORUM PARS II
Gej studije U proteklih 20 godina Gay i lezbejske studije su izuzetno napredovale. Nekada ignorisane u akademskim krugovima, Queer studije danas izlaze iz interdisciplinarnih početaka i predstavljaju prihvaćene programe univerzitetskih kampusa širom Severne Amerike. Studijski program Gay studija pokriva širok spektar interesovanja uključujući istoriju seksualnih identiteta, gay i lezbejski pokret za prava, strukturu zajednice i subkulture unutar gay društva. Izuzetno plodna u 90-tim godinama dvadesetog veka, ovu oblast istraživanja je odlikovala revnost slična onoj iz razvoja afro-americkih i ženskih studija. Akademsko proučavanje teme homoseksualnosti bilo je podsticano kao zbog političkih tako i ličnih motiva. Neki pisci kao što je Jeffrey Escoffier postavljali su pitanje "da li Gay studije kao akademska disciplina mogu ili treba da postoje bez strukturalne veze sa gay ili lezbejskom političkom borbom." Drugi ukazuju na napore onih naučnika, istoričara, pisaca koji su krčili put i koji su čvrsto verovali u pravdu putem znanja. Većina utemeljivača gay i lezbejskih studija išli su stopama Magnusa Hirschfelda (1868-1935) i bili ujedno gay i lezbejski aktivisti za ljudska prava. Pre nego što je uopšte nastao sam termin Gay studies, pojedinci poput Heinricha Hösslia, Karla Ulricha, Johna Addington Symondsa i Edwarda Carpentera već su odavno bili latili prvih istraživanja o istopolnoj ljubavi. Proucavanja su se fokusirala na pronalaženje istorijskih činjenica koje bi mogle opravdati njihova seksualna osećanja i dokazati društvu da istopolna ljubav može biti afirmativno iskustvo. Švajcarac Heinrich Hössli (1784-1864) bio je prvi gay istraživač i borac za gay prava moderne Evrope. Hössli je svojoj knjizi Eros: Muška ljubav Grka (Eros: Die Männerliebe der Griechen, 1836-1838) sakupio pisani materijal iz antičke Grčke i srednjevekovne islamske kulture koji govori o ljubavi među muškarcima. Karl Heinrich Ulrichsova (1825-1895) enciklopedijska Istraživanja o ljubavi među muškarcima (Forschungen zur Mannmännlichen Liebe, 1864-1870) proučavala su etnografiju, istoriju i literaturu o homoseksualnosti. Daleko opsežnije poduhvat bio je rad Naučno-humanitarnog komiteta (Wissenschaftliche-humanitäre Komitee) koji je objavljivao časopis Godišnjak za seksualni međustupanj (Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen, 1899- 1923). Objavljen u 23 toma, Godišnjak je pokrivao širok spektar tema o homoseksualnosti uključujući izuzetno vredne bibliografije istorijske i savremene literature. Komitet je radio pod starateljstvom Magnusa Hirschfelda, predstavljajući homoseksualnost kao konstantan i stabilan fenomen tokom istorije.
Knjiga Psychopathia Sexualis (1886) Richarda von Krafft-Ebinga iznela je pogled na homoseksulnost kao seksualnu abnormalost. U međuvremenu se homoseksualna apologetika predstavlja delom Alberta Molla Čuveni homoseksualci (Berühmte Homosexuelle, 1910). U Italiji je Paolo Mantegazza (1831-1910) sakupio antropološki materijal o homoseksualnoj temi u Ljubavnim odnosima ljudi (Gli amori degli uomini, 1886). Kasnije je Iwan Bloch (1872-1922) napao koncept urođene homoseksualnosti u Prilozima za etiologiju Psihopatije seksualis (Beiträge zur Ätiologie der Psychopathia Sexualis, 1902). Sigmund Freud iznosi svoje teze o psihopatskim dimenzijama homoseksualnosti u Tri eseja o teoriji seksualnosti (Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie, 1905), dakle skoro pre 100 godina. U Britaniji je John Addington Symonds (1840-1893) bio vodeći na polju istraživanja homoseksualnosti. Dva privatno štampana naslova: A Problem in Greek Ethics i A Problem in Modern Ethics uvela su engleskog čitača u spise Karla Ulrichsa i Walt Whitmana (1819-1892). U međuvremenu je temeljna analiza i odbacivanje legende o Sodomi Andrew Dickson Whitea uvrštena u njegovu dvotomnu Istoriju ratovanja nauke sa hrišćanstvom (History of Warfare of Science with Christendom, 1896), dok je Marc-André Raffalovich (1864-1934) objavio Uranizam i uniseksualnost (Uranisme et unisexualité) koja je uključivala nemački bibliografski i književni materijal. Edward Irenaeus Prime-Stevenson objavio je ključni rad - Međupolovi (The Intersexes) u Napulju u ranim dvadesetim godinama. U knjizi je sabran gay folklor i izučavani socio-istorijski koreni evropske homoseksualnosti. Studije na nemačkom jeziku bile su nepoznanica u USA i tokom prvih organizacionih napora 1924. i 1925. godine. Jedan amaterski pokušaj da se organizuje grupa za gay prava na Univerzitetu u Čikagu je propao; univerzitetska prestižna sociološka škola nije uključivala temu o homoseksualnosti, mada je uključivala mnoge druge teme o devijacijama.
Godine 1938. Alfred C. Kinsey ( (1894-1956) je započeo opsežnu seriju intervjuisanja i proučavanja što je činilo okosnicu njegove studije Seksualno ponašanje muškaraca (Sexual Behavior in the Human Male, 1948, potom i Sexual Behavior in the Human Female, 1953.). Knjiga (1948) je dovela u pitanje medicinski model seksualne patologije i zastupala koncept homoseksualnosti kao izraz seksualnog pluralizma. Kinseyeve studije su uzdrmle ustanovljeno naučno mišljenje i podigle javnu svest o homoseksualnosti, delujući istovremeno kao pokretačka snaga za razvoj gay i lezbejskih studija. Istraživanja sredinom dvadesetog veka su obavljana van akademskih zidova, od strane Mattachine Society, ONE Inc., u medicinskim objektima, u privatnim bibliotekama naučnika. Materijal je publikovan u posebnim časopisima ogranicene pristupačnosti. Ovo je ometalo stvaranje akademske tradicije sa naučničkim kredibilitetima. Sve do Stonewalla, svaka generacija gej ljudi i lezbejki morala je ponovo da pocne sa poslom rekonstrukcije istorije i nasleđa istopolne ljubavi. Čini se da su prvi regularni kursevi na koledžu ciji je pristup tretirao homoseksualnost sa simpatijama i koji su potvrdili naučne aspiracije, bili oni koje je kasnih šezdesetih držala Rosalind Regelson na New York i Yale Univerzitetu.
Gay inteligencija stekla se na Gay Academic Union, sa osnivačkom konferencijom koja je održana na John Jay College u Nju Jork Sitiju u novembru 1973. god. Pokrenut je novi casopis za gay studije pod imenom Gai Saber a od 1974. Journal of Homosexuality koji je je do dans jedan od vodećih naučnih časopisa za najrazličitije teme o homoseksualnosti. Ranih sedamdesetih je odobren i homofilni studijski kurs na Univezititu Nebraska, koji je vodio Louis Crompton. U Julu 1972. god. Sacramento State University ponudio je prvi gay studijski program. Naporima gay naučnika John Boswella otvoren je na Yale Univerzitetu Lesbian and Gay Studies Center. Ubrzo nakon toga je upravni odbor City College of San Francisco-a odobrio prvi gay i lezbejski studijski odsek. Tokom osamdesetih je takođe Martin Duberman počeo sa procesom stvaranja Centra za lezbejske i gay studije (CLAGS) na Graduate School City Univerziteta New Yorka; formalno je osnovan 1991. godine. Sa formalizovanjem nastavnog plana gay studija, pojavili su se obrasci u školama mišljenja. Tokom ranih sedamdesetih tražila se istorijska autentičnost na poticaj aktuelne problematike socijalne konstrukcije identiteta, rase i kulture. Michael A. Lutes
Literatura: Abelove, Henry, Michele Barale i David Halperin
(izd.), Lesbian and Gay Reader, New York, Routledge, 1993. Izvor: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000, str. 388-389. Prevod i komentari: Nicodemus
Gay i lezbejske studije Kulturološka i književna kritika Gay i lezbejskih studija usmerena je prema društvenoj homofobiji (bolesni strah od homoseksualnosti, die krankhafte Angst vor Homosexualität) i prema heteroseksizmu (pretpostavka da je heteroseksualnost prirodna forma ljudske seksulnosti). Gay i lezbejske studije nastaju u kasnim 60-tim i ranim 70-tim godinama XX veka u kontekstu americkog pokreta za gradjanska prava i ženskog pokreta i otada su se se etablirale kao svojevrstan pravac u kulturi i društvenim naukama. Gay i lezbejske studije su se najpre zvale 'Politika identiteta'; Coming out - javno priznanje sopstvene homoseksualnosti, shvatao se kao oslobodjenje jednog autenticnog jastva (D. Altmann). U književnosti se ovo iskazuje u autobiografijama i memoarima, dok se nauka o književnosti, kao u novopokrenutim časopisima za gej i lezbejsku kulturu, usredsređuje na arheološku potragu za nepoznatim gej i lezbejskim piscima, na ponovno čitanje kanonskih autorki i autora, poput Sapfo, V. Woolf, A. Gide, ili O. Wildea, kao i na teoretsku raspravu o gay ili lezbejskom pisanju. Početkom 80-tih godina ovaj pravac Gay i lezbejskih studija se dovodi u pitanje, odnosno proširuje pozicijama koje se naslanjuju pre svega na M. Foucaultovu Istoriju seksualnosti (1976-1984), na konstruktivisticki karakter seksualnog identiteta. Istorijski i kulturno specifične simbolizirajuće strategije roda i seksualnosti pomeraju se u središte interesa, pri čemu spor između esencijalizma i kontruktivizma nije okončan, te oba pristupa opstaju do dan danas. U studijama o evropskoj kulturi i istoriji književnosti kao i u antropološkim radovima, naglašena je istoričnost i kulturna specifičnost homoseksualnosti ( A. Bray, D. Halperin, Sh. Ortner/H. Whitehead, J. Weeks). Iako su homoseksualne prakse u ranim epohama i drugim kulturama neosporne, definicija individualnog identiteta preko seksualnosti je savremeni zapadni fenomen, koji je postao delotvoran tek sa slabljenjem porodičnih veza i oslobadjenjem platno-zavisnih individua u eri kapitalizmu (J. D'Emilio). Ovim se objašnjava pojavljivanje jedne subkulture, pre svega muškaraca homoseksualaca krajem 19. veka kao i patologiziranje ljudske homoseksualnosti u medicini i psihologiji, odnosno psihoanalizi. Uprkos mnogim sličnostima, sintagma gay i lezbejski u jednom izvesnom stepenu može da zavede jer implicira jedno jedinstvo koje se pak ne može u potpunosti utvrditi. Studije o muškoj homoseksualnosti posvećuju se u osamdesetim godinama pre svega diskursivnoj konstrukciji 'sodomije', 'homoseksualnosti' ili 'gay' identitetu, što je često povezano sa istorijskom problematikom. Izucavala se, između ostalog, Stara Grčka, rano Novo doba kao i Fin de Sičcle (upor. B.Bray, D'Emilio, J. Dollimore, Halperin, Weeks). Još jedan važan aspekt bio je i ostaje spor sa konstruktivističkim karakterom muškosti, što jedan deo Studija o rodu (Gender Studies) dovodi u vezu sa muškim studijama. Recepcija poststrukturalistickih teoretičara poput R. Barthesa, G. Deleuza, P.F. Guattaria pokreće najzad pitanje o odnosu reprezentacije i želje (libida). Nasuprot tome, u lezbejskoj kritici i teoriji (upor. J. Foster, G. Rubin, A. Rich, L. Faderman, J. Johnson, M. Wittig, B. Zimmerman) feministička problematika je uvek igrala središnju ulogu; istovremeno su kritikovane i homofobne,odnosno heteroseksističke tendencije u okviru feminizma, koje su uočljive u ranijim radovima feminističke književne teorije ( E. Moers, P. Meyer Spacks, E. Showalter). U okviru lezbejske teorije i kulture zastupljen je jedan širok spektar pozicija koji se protežu od radikalnog separatizma pa do zastupanja rada unutar ženskog pokreta. U odnosu na to, Adrienne Rich je ukazivala na relevantnost lezbejskih tema. Ona identifikuje prisilnu heteroseksualnost kao dominantan matriks kulturne moći koji sve žene fiksira na jedan "prirodan" seksualni odnos sa muškarcem i na reprodukcionu funkciju. Jedan potencijal otpora Rich vidi u 'lesbian continuum' koji ne obuhvata samo lezbejsku seksualnost, nego u mnogo većoj meri sveukupne životne kulturne forme orijentisane na žene. Dok je tako Rich problem seksualne orijentacije smestila u pozadinu, radikalne struje (Radicalesbians, J. Johnson) su zastupale mišljenje da je odstupanje od heteroseksualnosti nužan preduslov za prevazilaženje partijahalne vladavine. Wittigova takođe povezuje subverziju hijerarhije roda sa lezbejkama. U raspravi oko biološkog i esencijalističkog objašnjenja rodne diference, Wittig spori da je Žena prirodna kategorija. Reč je zapravo o jednoj ekonomskoj i političkoj interpretaciji tela, o jednom signifikacionom sistemu koji žene u okviru društvenih odnosa postavlja u jedan asimetričan odnos prema muškarcu. Prema Wittigovoj lezbejka probija ovu logiku: ona nije nikakva žena u ekonomskom, političkom ili ideološkom smislu, budući da kategorija žene nastaje uvek tek u odnosu prema muškarcu. Nije reč, kako ona tvrdi, o društvenom priznanju homoseksualnosti odnosno o lezbejskom identitetu, nego o subverziji diskursa roda putem jezika. Od kraja 70-tih godina došlo je do jednog drugog diferenciranja unutar Gay i lezbejskih studija. Uvedena je u diskusiju, naročito u Americi, kategorija rase odnosno etniciteta, od strane afroamerikanki/amerikanaca i hispanoamerikanki/amerikanaca i jedan beli solipsizam je podvrgnut kritici. Problematizovanje identiteta u tenziji sa homofobijom, seksizmom i rasizmom odvijalo se i odvija kako u literaturi tako i u teoriji (upor. npr. antologije B. Smitha, Ch. Moragae, G. Anzaldua i J. Beama). Sve više se analizira i međusobno dejstvo kategorija seksualnosti i 'rase' u društvenim diskursima, na koji način se to manifestuje npr. u fašizmu ili AIDS diskusiji. Ovo poslednje je izazvalo jedan backlash protiv svih formi seksualnosti koje ne odgovaraju normi trajne heteroseksualne veze. Nasuprot tome imamo istovremeno institucionalizovanje katedri i studijskih odseka Gay i lezbejskih studija pre svega na anglomeričkim i holandskim univerzitetima kao i sve snažniji razvoj gay i lezbejske literature, muzike, filmske kulture. Godine 1991. T. De Lauretis se poslužila terminom Queer (engl. čudan, osobit, gej) kako bi opisala, u razgranicenju prema 'gej i lezbejski', jednu novu tendenciju u teorijskom razvitku. Queer studije se posvećuju ukupnim aspektima ne heteroseksualne prakse, koje se osim toga ne ograničavaju nužno na seksualnost i koje mogu da nađu primenu i u književnim tekstovima. Time treba da se obrati pažnja na različite identitete u tenziji sa rodom, etnicitetom/rasom i seksualnom orijentacijom i se izbegnu kontroverze oko političke korektnosti u vezi sa pornografijom, fetišizmom, sadomazohizmom ili biseksualnošću, kao što su npr. bile uvedene u lezbejskom pokretu. Predstave o jednom autentičnom jastvu se ne prihvataju, time što se prinudni poredak: rod - rodni identitet - želja (J. Butler) dekonstruiše i postulira jedna relativna autonomija seksualnosti u odnosu na rod. Upravo takvi fenomeni kao što su camp, butch/femme parovi ili transvestizam dovode u pitanje takvo njegovo naturalisanje [prinudnog poretka. prim. prev. - 'Zwangsordnung Geschlecht/ Geschlechtsidentität/ Begehren'], budući da oni često preispituju parodistički i ironično heteroseksualne norme mainstream-kulture. Queer studije se koncentrišu dakle na društveno simbolizirajuće radnje, na tenziono polje kultura - (seksualni) identitet- tekstualnost. Reč je o pozicionalitetima umesto autentičnim identitetima i o subverziji ontologija i homogenišućih tendenci (upor. npr. J. Butler, S.-E. Case, Dollimore, D. Fuss, M. Garber, E. Kosofsky Sedgwick, A. Sinfield). Sa pojavom Queer studija podela izmedju gej i lezbejskog pokreta je delimično iščezla, čak iako se po poreklu pežorativan termin Queer odbacuje od strane mnogih homoseksualaca. U Queer studijama su osim toga recipirane i dalekosežne implikacije Gej i lezbejskih studija kroz jednu opštiju nauku o književnosti kao i kroz Studije o rodu (Gender Studies) i Studije o kulturi (Cultural Studies). Doris Feldmann i Sabine Schuelting Literatura: T. de Lauretis, (izd.), Queer Theory. Lesbian
and Gay Sexualities. U: Differences. A Journal of Feminist Cultural
Studies 3.2. (1991) Prevod i komentari: Nicodemus
Studije o rodu
Studije o rodu analiziraju hijerarhijske odnose među rodovima onako kako se oni manifestuju u različitim oblastima jedne kulture. Za osnovnu pretpostavku uzima se da to da su funkcije, uloge i osobenosti muškosti, odn. ženskosti društvene tvorevine (konstrukti), što znači da su promenjive i da nisu kauzalna posledica bioloških razlika između muškarca i žene. Predmeti i metode Studija o roda ne mogu se jasno odvojiti od onih feminističke teorije. Pa ipak, jedna od ključnih razlika jeste perspektiva: za razliku od Ženskih studija, Studije o rodu ne postuliraju nikakvo zajedništvo žena koje bi trebalo da se odnosi na njihovu specifičnu telesnost, odnosno mušku reakciju na ovu telesnost (npr. mizoginija, seksizam). Otuda centralna kategorija analize studija o rodu nije "žena" ili "ženskost" nego rodnost kao Genus (rod), kao istorijski promenjiv, društveno-kulturni fenomen. Studije o rodu raspravljaju o kulturnim reprezentacijama i interpretacijama tela i postavljaju pitanje o tome kako se naturališe društveno poimanje rodne razlike kroz pribegavanja biologiji. Višestruko je na raspolaganju i sama razlika izmedju muškosti i ženskosti. S pozivanjem na dekonstukciju rodni identitet se pri tom shvata kao posledica jezičko-diferenencijalnih procesa koji izmiču svakoj esencijalnosti. Prema tome, cilj nije prevashodna kritika muške vladavine i zalaganje za jednakopravnost žena. Doduše, studije o rodu se i obračunavaju sa asimetrijom između polova ali one osim toga postavljaju pitanje i o konstituciji, funkciji i specifičnom uobličavanju rodnih razlika u dotičnom društvu. O gender-u se takođe raspravlja i u odnosu i poređenju sa ostalim hijearhiziranim kategorijama poput klase i rase. U tom pogledu Studije o rodu predstavljaju jedno novo naučno stanovište, kako se ovde pretpostavlja, da se zasnivanje značenja (Bedeutungsstiftung) u kulturi ogranizuje u osnovi preko rodne razlike. Shodno tome, rod se ne posmatra kao jedan istraživački aspekt pored mnogih drugih, kao što je to moguće u okviru Ženskih studija, nego može ili treba da bude podloga svakom istraživanju. Studije o rodu koje se učvršćuju osamdesetih godina, u prvom redu vode računa o onim prigovorima koji su bili upućeni ranom feminizmu a tiču se postavljanju na univerzalni nivo iskustva bele žene srednje klase i ignorisanju razlika izmeđju žena. Dekonstrukcija katerogije "žene" koja se inspiriše postrukturalističkim teorijama, kategorija koja je za rani feminizam na isti način objekt istaživanja kao saznajni subjekt, predstavlja odlučujući aspekt u razvoju Studija o rodu. Dalje potiskivanje Ženskih studija Studijama o rodu sa njihovim pomerenjem težišta vodilo je ka tome da je pretežno socioistorijska uobličenost feminističkih studija 70-tih godina, dopunjena ili zamenjena teoretskim stanovištima koja potiču iz nauke o književnosti, filozofije (jezika) i antropologije. Antropologija je ukazala i na mnoštvo gender - sistema u različtim kulturama (upor. Sh. Ortner i H. Whitehead). Ključni teoretski impuls došao je od antropologa G. Rubin koja je povezala Freudovu psihoanalizu i strukturalizam Cl. Levi-Straussa i diferenciranje izmedju pola i roda (sex/gender) učinila korisnim za analizu društva. Od Rubinove potiče pojam "sex/gender-sistemi" i ona njime označava strukture, kroz koje se u jednoj specifičnoj kulturi od biološkog "surovog materija" (sex) proizvode društveni subjekti. Prema Rubinovoj, u okviru ovog sistema odvija se naturalizovanje rodne diference sa incest tabuom i sa tabuiziranjem svih formi seksualnosti koje ne odgovaraju normativnom heteroseksualnom odnosu. "Sex-gender-sistem" Rubinove dugo je važio kao temeljni model Studija o rodu. Njena teza o vezi izmedju rodne razlike i društvene "prinudne heteroseksualnosti" je preuzeta u Gay i lezbejskim studijama, odnosno u Queer studijama i dalje razvijena. Studije o rodu nanovo dobijaju nove podsticaje naročito od onih misaonih tokova koji se posvećuju vezama sex-gender-seksualnost ( J. Buttler, J. Dollimore, E.K. Sedgwick). Pored paralela i preklapanje između Studija o rodu i Gay i lezbejskih studija, Studije o rodu čine i jedan važan aspekt postkolonijalne književne teorije, onako kako se ona, između ostalog, razvija u radovima G. Ch. Spivak. Jedinstvena polazna tačka jeste pitanje o zajedničkom dejstvu rodne razlike i etničke razlike odnosno rasizma. Studije o rodu ne predstavljaju dakle jedan izuzetno jedinstven istraživački pravac nego pre jedan specifičan pristup kulturnim fenomenima koji su se u raznim disciplinama etablirali uz različite metode. Tako se uključivanje kategorije rod nametalo ne samo književnoj teriji i sociologiji, nego takođe i prirodno-naučnim (E. Fox Keller) i istorijskim oblastima istraživanja (N.Z. Davis, J. Kelly-Gadol). Međutim, pri tome se gotovo uvek utvrđuje jedna jasna interdisciplinarna, višeslojna kulturno-naucna ili kulturno-antropološka osnova istraživanja koja upravo rezultira iz zadatog cilja studija o rodu. Osim toga, karakteristicno je i jedno istorijsko perspektiviranje koje postavlja pitanje o rascepima i novim definicijama rodnih poredaka. To što se ovakve studije naročito usredsređuju na Evropu ranog Novog veka i perioda oko 1800 godine (up. A. Corbin, C. Gallagher, K. Hausen, C. Honegger, Th. Lauqueur, L. Steinbrügge), objašnjava se time da je do 18. veka bio važeći jedan temeljno drugačiji model rodne razlike. Muškarac i žena su bili jedno od drugog razlikovani do izvesne mere, ali nisu bili viđeni u fundamentalnoj opoziciji jedno prema drugome.
Ako se pođe od toga da je rodna diferenca posledica društvenog diskursa, povezanost teksta i roda, odnosno tekstualnosti i seksualnosti, zahteva naročito pažnju. Studije o rodu u nauci o književnosti analiziraju na koji su način u književnosti konstituisani, utvrđeni i revidirani kulturni koncepti ženskosti ili muškosti. Ovo između ostalog implicira da se književni tekst čita u njegovoj istorijskoj i kulturnoj specifičnosti, u njegovim intertekstualnim odnosima, npr. u odnosu prema religioznim, političkim, medicinskim ili pravnim diskursima. Isto tako se postavlja pitanje o vezi između roda i žanra kao i problem rodno-specifičnog čitanja (Sh. Felman, P. Schweickart), u kojoj meri se autorstvo i pisanje, odnosno reprezentacija po sebi organizuje preko razlike u rodu (E. Bronfen, B. Johnson, T. De Lauretis, B. Vinken). Konačno, na raspolaganju su i paradigme same nauke o književnosti, tako da se recimo tradicionalno književno istorijsko pisanje podvrgava jednom kritičkom štivu i Novom pismu (up. Schabert 1997). Pored svih metodoloških i teoretskih razlika u okviru Studija o rodu,
kod razlikovanja između biološkog i socialnog roda, sve do kasnih 80-tih
vladala je poprilična saglasnost, kada započinje diskusija o validnosti
ovog pol/rod / (sex/gender) modela. Ona se intezivira nakon objavljivanja
Butlerove knjige Nevolje sa rodom (Gender Trouble, 1990), i ovaj
model se sada posmatra u različitim aspektima: Tvrdnjom da tek društvo pripisuje određeni smisao telu kao znaku i da ga identifikuje kao znak roda dovodi se u pitanje verovanje u prethodno postojanje dva biološka roda u svakoj kulturi (Butler, G. Lindemann). U diskusiji vođenoj u kontaverzi, reč je dakle o jednom temeljno novom mišljenju o rodnosti i telesnosti. Doris Feldmann i Sabine Schuelting Literatura:
Prevod i komentari: Nicodemus
Rod U savremenoj feminističkoj upotrebi, pojam rod se koristi kada želi da se ukaže na karakteristike društveno-kulturološkog porekla koje se pripisuju razlicitim biološkim polovima. U lingvistici je ova upotreba ponekad drugačija, da bi se izbeglo mešanje sa gramatičkim rodom. Međutim, uopšteno govoreći, feministički uticaj je uspeo da ustanovi pojam roda (gender) kao nečega što pripada domenu društva ili kulture, a pol (sex) kao nešto što uključuje biologiju. Dakle, postoje dva pola, ali više različitih rodova. Stevi Jackson i Sue Scott u njihovom članku Sexual Skirmishes and Feminist Factions: Twenty-five Years of Debate on Women and Sexuality, potvrđuju istoriju ovakve podele, ali i podvlače da sama podela ni u kom slučaju nije nekontroverzna. "Termin rod (gender) je ušao u feminističku upotrebu da bi istakao društveno oblikovanja ženskosti i muškosti, da bi se suprotstavio ideji da su odnosi između žena i muškarca određeni prirodom. Nekada se pravi i razlika izmedu "pola"- kao skupa bioloških razlika između muškarca i žene - i roda- u smislu kulturološke razlike između ženskosti i muškosti zajedno sa društvenom podelom između žena i muškaraca. Ne prihvataju sve feministkinje ovu podelu. Neke smatraju da ona nipodaštava važnost fizičkog tela, dok druge, pak tvrde da je i naš doživljaj anatomskog polnog tela sam društveno konstruisan. Mi, lično, podržavamo ovo potonje mišljenje." (Stevi Jackson i Sue Scott, Feminism and Sexuality: A Reader. Edinbourgh University Press, 1996, str.2). Rodolekt (genderlect) je termin za jezičke osobenosti koje su u datom društvu ili kulturi karakteristične za pripadnike jednog roda (kao što recimo sociolekt karakteriše jezik pripadnika jednog društvenog sloja.).
Prevod: Minja |
