Igor Mitoraj, Eros bendato 1999
	Igor Mitoraj, Torso di Ikaro 2002
	Igor Mitoraj, Quirinus 2002

Već neko vreme pokušavam da odgovorim na ovo pitanje. Polazim od ideje da nema perverzija, da je svako normalan. Svaki čin koji bilo ko izvodi, ukoliko ne čini nasilje nad savešću druge osobe, i još, ukoliko se izvodi u atmosferi uzajamnog pristajanja, jeste prirodno otelotvorenje autentičnih želja te osobe i kao takvo treba da bude njihovo pravo. Možda nije po tvom ukusu, ali ako su ljudi kojih se to tiče srećni, njihova sreća treba da bude i tvoja.

Treba da prestanemo da sudimo jedni drugima. Treba da počnemo više da prihvatamo. Moramo da prihvatimo da svaka osoba ima pravo da traga za srećom na svoj način, i svako ko ne poštuje ova prava mora da shvati da je sredstvo represije i kao takav prirodni neprijatelj onih kojima bi  (čak  prećutno) da uskrati izražavanje. Svako od nas ima malo ili puno od ove represivne tendencije. Mi je koristimo u odnosu na same sebe i na druge ljude. Pretpostavljam da je ova tendencija da se potiskuje nepotrebno  ključni povezujući element u lancu nepoverenje-paranoja-odbrana-nepoverenje koji apsorbuje najviše pozitivne kreativne energije na zemlji.

Seksualno oslobodjenje znači tri stvari: 1) oslobodjenje od samo-represije, 2) oslobodjenje od navike da se potiskuju drugi, i 3) prepoznavanje i oslobadjanje od represije koju drugi nameću.

Zapamtite: mada svako pripada svakome, niko ne poseduje nikoga, osim (možda) sebe. Način na koji koristimo posesivne zamenice pogrešno nas navodi na mišljenje da se radi o suprotnom - moja devojka, moj momak, moj muž, moja žena, moja ćerka, moj sin, moje sopstvo. Mi to govorimo toliko često da moramo da verujemo u to, i počinjemo da budemo zahtevni u odnosu na  naša "dobra" (possessions). I plačemo, i ljubomorni smo ako neko pokuša da uzme ova "dobra" od nas, zato što podrazumevamo da  će "moja devojka/ moj momak" tada postati "dobro" nekog drugog; i da ćemo mi tada biti  "sami". I u mozgu uvrnutom fantazijom posedništva izgleda da je to slučaj. Neoslobodjen um sam veruje da je u zamci, u opasnosti. To verovanje je zamka, verovanje u to je opasnost.

Seksualna revolucija je otklanjanje posesivnih zamenica i stavova, ona je prestanak merenja životnih stilova  drugih ljudi prema sopstvenom, a početak da se uživa u njima onakvi kakvi jesu. To je kraj fantaziranja o tome šta treba i početak maštanja o tome šta može biti.

Seksualno oslobodjenje je otvaranje i prihvatanje, to je nastojanje da se živi sada život ispunjen ljudima, plemenitošću, radosću. Dajemo svoje vreme, svoju ljubav onolikom broju ljudi koliko nam je volja, i za čudo, ništa nije izgubljeno, ljubav koja se daje ne nestaje, već je kao informacija: što se više daje više je ima. Sa druge strane, širenje informacije o ljubavi je put koji je najširi, najefikasniji. Način da se širi ovakva informacija je da se bude, da se oseća, da se vodi ljubav; drugi način je da se piše i govori o njoj. Postoje neporecivi aspekti  seksualnog bivanja koji mogu i treba da se izraze jezikom reči.

Jezik ima neverovatnu ulogu u formiranju naše svesti, u formiranju naših vrednosnih sudova. Zato što toliko ljudi koristi seksualne termine u negativnom značenju, lako je pomisliti da je seksualno samo po sebi zlo: ona je pička, on je kurac. He is a cocksucker. Prljavi vicevi su, kao sto svi znaju - seksualni,  podrazumeva se da je seksualnost nešto nečisto.  Takodje znamo da "jebati nekoga" obično ne znači da mu pružimo toplinu svog tela, već da ga izigramo. To je uobičajena upotreba, reč je skoro nemoguce spasiti. "Fuck you" jednostavno znači - nadam se da će ti se nešto loše desiti. Zato bi seksualno oslobadjanje moglo da započne sa jezikom. Ako želite da izvedete ovu revoluciju, koristite jezik pazljivo i s ljubavlju.

Ako možete da prestanete da budete posesivni, ako možete da prestanete da donosite vrednosne sudove o ponašanju drugih ljudi, ako možete da počnete da koristite jezik s ljubavlju, ako možete da se otvorite, ako možete da dodirujete, zaista dodirnete, nekoga, tada ste napravili gigantski korak na putu seksualnog i ljudskog oslobodjenja.

Mi volimo zato što činimo da se jedni s drugima osećamo ljudski. Ovo stanje koje delimo je sadržaj seksualnog iskustva. Sve manifestacije "davanja" i " primanja" su lične konstrukcije i nalikuju dajućim i primajućim rukama punim vode dok plivamo u moru. Naša ljudskost je psihička mana ('nebeska hrana', prim. prev. ) koju  ne možemo potrošiti ni sami ni sa drugima zato što je neizmerno obilna, bestežinska, nevidljiva, i uvek svuda dostupna - osim kad je potisnuta, porečena, ili pogrešno predstavljena.

Dakle ko je gladan i zašto?    

Prevedeno iz: Jim Haynes, Everything is ! (Soft Manifestos for our Time), Moscow 2001, (prvo izdanje Paris, 1980), str. 92-95.

Prevod: Nata

Jim Haynes (Louisiana, 1935), pisac, reditelj, profesor, aktivni promoter 'seksualne revolucije' šesdesetih godina.  Godine 1962. osniva The Traverse Theatre u Edinburghu a 1965 je saosnivač The London Traverse Theatre Company kao i časopisa I.T. (1966) , The UFO Environment (1966) i The Arts Laboratory (1967).  U to vreme biva i odlikovan Whibread Prize-om za preko 200 pozorišnih ostvarenja (1966).  Sa grupom prijatelja objavljuje u Amsterdamu časopis SUCK - First European Sexpaper sa ciljem da "tretira sexualnost u nežnom, dragom i bez srama erotskom svetlu".  Prvi svetski festival erotskog filma u Amsterdamu - The Wet Dream Film Festival je bio od 1970. do 1972. god.  pod njegovom upravom. Godine 1969. prihvata poziv gostujućeg profesora na eksperimentalnom Univerzitetu Paris VII i do danas živi u Parizu. Objavio je više knjiga: "Workers of the World. Unite and Stop Working! - a Reply to Marxism", "More Romance, Less Romantisme", "Homage to Henry Miller", "Everything is, Around the World in 33 Days".  Izdao je takodje i pet svojevrsnih vodiča za 10 zemalja Istočne Evrope i Rusiju  zašto je i dobio nagradu od Institute of Social Inventions u Londonu.  Projekat pod imenom EATS kojeg je započeo 1978, uspešno se odvija do dan danas: svake nedelje se  njegov pariski ateljeu pretvara u Salon kojeg je posetilo do sada u više od 100 000 ljudi, jedan komunikacioni dogadjaj sui generis. Thanks for Coming! je naziv njegove autobiografije (1984) i asocijacija na ovaj njegov, možda najvažniji, projekat-misiju - zbližavanje ljudi.