www.gay-serbia.com |
|
PRIRODNOST,
MIT NAUKE I INTERPELACIJA |
|
|
Namera autora, manifestovana u ovom eseju, prevashodno je sadržana u pokušaju da se ponudi nekoliko različitih modaliteta dekonstrukcije pojma "priroda" u vrlo specifičnom kontekstu predrasuda prema homoseksualnosti - izjave tipa "Homoseksualnost je neprirodna!" biće, izmedju ostalog, objekti mog preispitivanja. Reč pokušaj naglašavam, svestan, s jedne strane, nemogućnosti da se ponudjena analiza shvati kao konačan, apodiktički obračun ne samo sa predrasudama "priprostog naroda", već i sa svim mogućim (zdravorazumskim) produbljivanjima pojma 'prirodnosti' u kontekstu naučnog diskursa (koji bi možda mogao izneti drugačiju interpretaciju prirodnosti od svih do sada ponudjenih, i u tom novom značenjskom kontekstu legitimno označio homoseksualnost kao neprirodnu). Medjutim, taj pravac razmišljanja moguć je i u van-naučnom, specifično filozofskom mišljenju, i biće takodje skiciran u ovom radu - poenta će biti stavljena na tvrdnju da, bez obzira na jačinu dokaznog postupka koji bi istopolnu seksualnost inaugurisao kao (ne)prirodnu, ostaje daleko važniji korpus odnošenja prema tom fenomenu, nezavisan od prethodnog dokaza - njegovo vrednovanje, u etičkom, estetskom, itd. smislu, dakle u normativnom odredjenju sa pozicije kulture (sa koje govorimo). Ukoliko je neki fenomen neprirodan, iz toga nikako nužno ne sledi da je on istovremeno i negativan. S druge strane, svaka dekonstrukcija i sama je podložna efektu povratne sprege - u potencijalno beskonačnom nizu mogućih interpretacija ponudjenog 'teksta' sasvim je plauzibilno ponuditi novu dekonstrukciju ove, moje, spečificne dekonstrukcije 'prirode', i na taj način otkriti i njene prećutane esencijalističke pretpostavke upravo na mestima za koje tvrdi da ih efikasno razgradjuje sa pozicija teorije društvene konstrukcije. Upravo ovo nedvosmisleno pozicioniranje jeste pokušaj da se takve primedbe, koliko-toliko, u samom startu osujete - razotkrivajući svoje teorijsko mesto, mesto svog subjekta koji konstruktivistički misli problem 'prirodnosti', ja se svesno izmičem sa pretenciozne pozicije Foucaultovog panopticuma - tačke sa koje se sve vidi, dok sam posmatrač ostaje skriven. To mesto, sub specie aeternitatis, rezervisano za Boga nije mesto kome bih ja težio - jer ne želim da postanem 'glupi Bog', nije pozicija koju bilo ko, sem možda snevača objektivističke dogme, uopšte može zauzeti, nije dakle aktivno ucešće u iluziji da mogu da sebe izmaknem (sve)obuhvatnom zagrljaju sveta (tj. društva, odnosno kulture koja je tim društvom proizvedena) i da sa apsolutne pozicije govorim o bilo čemu. Drugim rečima, sama teroja socijalnog konstrukticizma jeste prethodno društveno isposredovana i kao takva može okupirati samo relativizirajuće mesto u poretku ukupnog znanja, stalno se pitajući da li može uopšte isprodukovati bilo kakvo znanje - problem njene intrinsične koherencije, kao jednog od klasičnih kriterijuma logos-a uopšte, može se opravdano postaviti ukoliko pretpostavljamo da je cilj bilo koje teorije da proizvodi znanje, što u navedenom slucaju postaje problematično. Mislim da 'istina', kao potreban uslov klasične definicije znanja (1), kojoj deklarativno teži naucni korpus u vidu korespodencije izmedju teorije i 'stvarnosti' (odnosno 'prirode'), uopšte nije cilj dekonstruckije - u svoju mrežu raskrinkavanja prećutanih metafizičkih pretpostavki, (kojih se odriče pozitivistički, odnosno scijentistički projekat), teorija socijalne konstrukcije prevashodno teži hvatanju laži. Imperativ je, dakle, pokušaj da se dosadašnji korpus znanja privede radikalnom preispitivanju sa pozicija društvene moći (2) koja je de facto stvorila nauku, kao glavni epistemički poduhvat u poslednja dva veka, i da se nauka, upravo u svojoj objektivističkoj pretenziji pokaže kao još jedan od mogućih proizvoda društva, kao što je to i vizuelna umetnost, panteistička religija ili - zašto da ne? - i Coca-Cola, različitih po svojoj unutrašnjoj strukturi, metodologiji, terminologiji, ali jedinstvenih u svom značenjskom kontekstu proizvodjenja - sve je uvek-već u društvu, njime isposredovano i stvoreno. To jeste metafizicka (pret)postavka ove teorije, i u tom smislu ona se razlikuje od projekta nauke time što ih čini transparetno vidljivim, i što, s druge strane, pokušava da sopstvena polazišta dokaže dekonstrukcijom 'svega ostalog', ne preuzimajući na sebe pretenziju da to učini, je ne želi da postane apsolutistička, što bi konačnom derealizacijom zapravo i učinila - svela bi se na jednu, jedinstvenu 'istinu', protiv čega se borila upravo svojim relativizirajucim konceptom. Teorija društvene konstrukcije stoga je anarhističko preduzeće par excellence (u Feyerabendovom smislu /3/ ). To nikako ne znači da ona pokušava da negira mogućnost apsolutnog znanja (koja, sa trenutnih pozicija, u perspektivi buducnosti postoji iskljucivo kao mogućnost), jer bi i to bilo novo "metafizičko Vjeruju" ovakvih promišljanja, već želi da naglasi da se to do sada nije dogodilo, nudeći konkretne dekonstrukcije koje nužno vode relativizaciji. Jedna od zamerki koja se često upućuje skupu ovakvih teza jeste da su autodestruktivne baš na mestu svog ustanovljavanja - ukoliko je taj poduhvat uspostavlja relativnost same šeme epistemološkog projekta, odnosno ukoliko odnos {subjekat-objekat} ne postoji u svom analitičkom smislu odvojenosti (gde subjekat saznaje objekat nezavisno postojeće stvarnosti), već u jednom specifično relativizirajućem odnosu gde je subjekat prepunjen društvenim predrasudama i nikako nema neutralan stav prema objektu, koji i postoji jedino s obzirom na društveno postojanje subjekta, onda je i ova "priča", slicno Alisi u zemlji čuda, samo jedna od neobavezejućih bajki, koje možemo, ali i ne moramo čitati - relativnost same relativnosti čini relativnost relativnom. Upravo je tako, i sama zamerka pogadja suštinu društvene konstrukcije, ali je ne dovodi u pitanje, već je potvrdjuje: to što prethodnu argumentaciju vidimo kao paradoksalnu upućuje samo na postojanje apsolutističke težnje pri sagledavanju 'znanja o znanju' tj. potrebe za postojanjem jedne sigurne, potpuno izvesne tačke znanja, sa koje ćemo nesumnjivo znati da je naše znanje nesumnjivo istinito, odnosno pokazuje neshvatanje suštine da upravo te suštine, u klasičnom smislu te reči, zaista nema, ali da nam ona - još radikalnije postavljeno - nije ni potrebna. Potpuno suprotno - nama je potrebno upravo osvetljavanje tih opskurnih mesta na kojima se sam subjekat utemeljuje baš kao izolovani subjekat, nasuprot jedinstvenog Heideggerovog "bića-u-svetu"(4) , da bismo postojeće znanje rekonstruisali, sada sa nižim stepenom izvesnosti, ali sa povišenim senzibiliteteom za mnoštvo previdjenih konstituišućih faktora, dakle da bismo ponudili adekvtaniju interpretaciju stvarnosti upravo sa pozicije te stvarnosti. To naravno ne implicira cirkularnost date postavke - za mnoštvo društvene stvarnosti esencijalan je pojam rAzlike, u derridijanskom smislu, koji je konstitutivan upravo za identitet subjekta, jer ga on iseca iz podloge socijalnog konteksta, tako da je pozicija na kojoj ja stojim različito subjektivisana (različitim društvenim faktorima koji imaju karakteristiku indeterminističkog pojavljivanja) od drugog subjekta, odnosno od trećeg, itd., tj. upravo od tog drugog, konstitutivnog mnoštva, gledanog iz onog mnoštva, što ga je prethodno konstituisalo, i obrnuto - dakle, sa pozicije rastočenog, postmodernog "ja".
|
|
1
Anticipacija klasične
definicije znanja, kao opravdanog istinitog verovanja, skicirana je
još u Platonovom Teetetu.
2 Mnoge feminističke teoretičarke naglašavale su - potpuno opravdano - postojanje tzv. nesubjektivizovanog subjekta u teorijskom diskursu, odnosno subjekta koji je se ispostavlja oslobodjen svojih (društvenih) karatkeristika, kao što su pol, imovinsko stanje, rasa, religioznost, itd., mada on to svakako nije. Subjekat nauke je stoga - po prethodnom opisu nosilac društvene moći koji tu moc pokušava da zamaskira skrivajući se projektom objektivističke nauke, koja objašnjava sve subjekte, tj. sadrži univrezalističke pretenzije sa pozicija koje su eksluzivno parcijalne. 3 upor. Feyerabend P. Against Method, Verso, London-New York, 1993. 4 upor. Heidegger, M. Basic Writings, HarperCollins Publishers, San Francisco, 1993. |
|
5
Nažalost, i kod
Platona i Aristotela, 'čovek' se gotovo uvek odnosi na belog muškarca,
gradjanina atinske demokratije, iz čijeg su opsega društvenih prava
bili isključene žene, robovi i stranci. |
II. Slucaj Tarzan i genealogija '(ne)prirodnosti': od plemena Sambija do stare Grcke
|
"Ja" se, dakle, uspostavlja kao inkonzistentno mnoštvo (decentrirani subjekat, rekao bi Derrida), nasuprot ideji o nekakvoj harmoničnoj monadi, koja, doduše ima svoje (nejasne) granice subjektivizacije (siguran sam da moje "ja" nije identično sa nekim drugim "ja", ali da ono saučestvuje u konstrukciji svih ostalih, meni prostorno/vremenski bliskih "ja") u društvenom kontekstu koji to i proizvodi. Još kod Aristitela pronalazimo tezu da je differentia specifica čoveka (5) to što on, za razliku od životinja i bogova, mora živeti u društvenoj zajednici, odnosno ideju, koju će kasnije Marx razraditi, o tome da je "društvo ljudska priroda" i da "čovek ne stvara društvo, već društvo čoveka". Kritikujući svog (velikog) učitelja, on kaže: "Hegel apstraktno shvata funkcije države i sfere njene delatnosti, dok individualisanu ličnost shvata kao njihovu suprotnost. On, medjutim, zaboravlja da je individualna licnost ljudska licnost i da se funkcije i sfere delatnosti države - ljudske funkcije. On zaboravlja da suštinu individualne ličnosti ne čini njena brada, njena krv i njena apstraktna fizička priroda, vec njen društveni karakter, a da su državni poslovi samo oblici postojanja i delovanja čovekovih društvenih kvaliteta.(6)" Ukoliko ovu tezu propustimo kroz filter identitetskog uobličavanja, možemo je interpretirati na sledeći način: mi uopšte ne možemo imati pojam "čoveka" van društvene zajednice koja ga proizvodi (u hegelijanskom kontekstu to je država, specifičan način organizacije društva), kao što ne možemo sebe identifikovati kao ljudsko biće ukoliko druge ljude ne prepoznajemo kao slične nama i ukoliko ih nemamo u bližoj/daljoj okolini, kako bi se sa njima mogli identifikovati i na taj način izvoditi naš identitet. Tarzan, dakle, nije čovek, zato što nikada nije prošao proces socijalizacije, on je striktno 'prirodno' biće, dakle, pretpostavljamo, sa pozicija socijalizovanih bića, da je sebe, uslovno receno, identifikovao kao još jednu vrstu životinje (ukoliko možemo uopšte u tom kontekstu govoriti o bilo kakvoj identifikaciji), jer je njegovo društveno okruženje upravo okruženje životinjskog carstva. Medjutim, malo ko od subjekata koji zagovaraju neprirodnost homoseksualnosti bi pristao da stane iza teze da je dobro biti Tarzan (iako je on po njihovom vidjenju on apsolutno prirodan), a još manje bi pristalo da se odrekne blagodeti van-prirodnog i da živi u uslovima u kojima je taj izmišljeni lik postojao. Navedeno očigledno implicira da se u ovom slučaju pojam 'prirodnog' nikako ne vidi kao poželjan, već prevashodno kao negativan, kao onaj pred čijom se nehumanošću mogu autentično zgražavati svi dežurni malogradjani koji istovremeno, označavajući homoseksualnost kao neprirodnu, izvode iz te konstatacije njenu negativnu vrednost. Ono što proizvodi specifičan užas pred homoseksualnošću paradoksalno jeste strah od prirodnog, od poretka koji, pored negostoljubivih uslova kojima je snabdeven, nedostatka moralnog poretka (koji bi nas štitio od nasrtljivih zveri koje nas vide kao potencijalnu hranu, a ne kao vrhunac evolucije) i moguće usamljenosti, u slučaju Tarzan jeste nedostatak identifikacije, uverenje da bismo u toj situaciji nepovratno izgubili našu ljudskost, odnosno, da bismo ušli u ontološku sferu ne-bića, kao što bismo, imajući homoseksualce u našoj okolini imali simbolički identifikant za ne-prirodno, dakle za identitet koji bi težio ne-biću. Strah od homoseksualnosti se ispostavlja kao strah od prirode, strah od 'prirode' drugog, koji je različit, i koji naš, heteroseksualni identitet fundamentalno preispituje. Ne želim da prethodno bude shvaćeno u skladu sa popularnom tezom da u svakom od nas duboko spava homoseksualac tj. da je većina deklarisanih heteroseksualnih muškaraca u stvari istoplno seksualno usmerena (7), već želim da pokažem da je heteroseksualnost doživljena kao fundament ljudskosti, kao njen potreban uslov bez koga se ona ne može konstituisati, iako iz nje nema direktno izvedenog heteroseksualnog identiteta. Proizvodjenje takvog identiteta se nije dogodilo zato što ranije nije postojala jasna rAzlika, odnosno nije bio vidljiv onaj Drugi, koji je drugačiji i na osnovu koga bi identitet bio konstruisan. Nije postojala binarna opozicija, koja bi konstituisala identitet (koji uvek nosi sa sobom hijerarhijsku raslojenost - uvek je onaj drugi manje vredan): belac je imao crnca (ili neku drugu rasu), Srbin Hrvata i obrnuto, muškarac ženu, koja mu je potčinjena (ali se isključivo "pravi muškarac" upravo konstituiše kroz ženu), dakle heteroseksalac nije imao svog Drugog, i zato je uvek bio prvi, ali, što je daleko najvažnije, i jedini (8). Kao što su i muškarac i žena, belac i crnac, i svi ostali iz navedenih dihotomija ipak vidjeni danas kao ljudska bića (mada ne uvek - onom drugom je priznata ljudskost tek u kontekstu borbe za ljudska prava), homoseksualci još uvek spadaju u onu drugu, mračnu oblast "urbanih Tarzana" koji ipak ne pripadaju čovečanstvu, i protiv kojih su, još uvek, većinom, "protivnici" svi iz prethodno navedenih kategorija. Razlog tome je specifična pozicija homoseksualaca tj. njihova internacionalna, interrasna, interreligijska pripadnost odnosno prisutnost u gotovo svim kulturama savremenog sveta, kao i njihova konstitucija u tzv. queer-nation, naciju zasnovanu na identifikaciji sa seksualnom preferencijom, koja kao da uspostavlja novu dihotomiju koja čovečanstvo deli na dva suprostvaljena pola - manjinski gay, i dominantni heteroseksualni.
1) uvidjamo da je eksplicitno prisutna socijalna konstrukcija seksualnosti u tom istorijsko-geografskom lokalitetu, što nesumnjivo proizvodi u skladu sa ontološkim transferom, 2) i promenu seksualnih uloga, dakle, i promenu jednog aspekta seksualnosti. Naglašavam da je to samo jedan aspekt, zato što znamo da su muško-muški odnosi takodje upražnjavani i van konteksta pederastije, ali da su neki muškarci, upražnjavajući i prethodno opisane seksualne akte, takodje imali seksualne odnose sa ženama. Vidimo kako se situacija komplikuje do mere u kojoj nam današnja, klasična podela seksualnosti uopšte nije dovoljna (a ni potrebna) da bismo klasifikovali pojedine seksualne fenomene - ukoliko bismo dati primer proglasili za biseksualca, dominantno homoseksualnog, potpuno bismo bili neosetljivi za raznovrsnost seksualnih uloga koje je on u toku života imao, kao što bismo počinili i drugi "greh" vremenske transpozicije samooznačavanja - 2001. godine u Evropi se održava prva internacionalna biseksualna konferencija(23) - što govori da je biseksualni identitet poslednji na dnevnom redu formiranja unutar queer-korpusa(24). Ukoliko bismo pribegli biseksualnom ponašanju koje je bitno homoseksualno suočili bismo se sa novim problemima - pored toga što tako označeno seksualno ponašanje da izgleda kao contradictio in adjecto, treba imati u vidu da su muško-ženski, kao i žensko-ženski seksualni odnosi u Atini bili daleko niže rangirani od onih medju muškarcima. Razlog tome jeste stav, nažalost dominantan i u najvećim misaonim dostignućima tog perioda, dakle i u filozofiji Platona i Aristotela(25) , da je žena manje vredno biće, i njoj pripada oblast imanencije (materijalno, reproduktivno, prizemno), dok muškarcima preostaje transedentna, sfera uzvišenosti (duhovnost, lepota, inteligencija, moralnost)(26). Stoga, uopšte nemamo ravnopravnosti "muške homoseksualnosti" i "heteroseksualnosti", dok je jedna divinizovana, druga je postavljena na nivo reproduktivnosti, dakle u funkciji populacione politike države, čije je pravilno funkcionisanje, kroz visoko cenjenu politicku aktivnost, bio imperativ svakog ne-idiotskog gradjanina. Ta divinizacija mogla se jasno videti projektovana na zamišljenu sferu grcke mitologije, što sugeriše pretpostavku da je homoerotska ljubav upisivana i u dimenizju natprirodnosti. " odrediti početak pederastije i lezbejstva preko mitova vrlo je nesigurna stvar, jer prvo treba aksiomatski prihvatiti da mitovi čuvaju stavove helenskih plemena pre doseljavanja po tom pitanju, što niko ne može ustvrditi niti potvrditi. Drugo, ako bi se to prihvatilo, onda je pitanje, pošto su se mitovi i u istorijsko doba menjali i dopunjavali, da li su ti stavovi drevni ili novi, pa uneseni u mit. Naime, ne može se prenebregnuti činjenica da se u mit kasnije unose pederastički elementi, ali se ipak ne može utvrditi šta je dodato, a šta je tu od starine. Ipak, pošto su mitovi važan deo helenskog poimanja sveta i pored odbacivanja mitova koje je helenska misao kasnije izvršila, treba uzeti u obzir i mitske primere, pošto je mit sa svojom obrazovnom funkcijom (pored ostalih), ipak uticao na stav Helena po tom pitanju. [Sledi primer jednog od mitova, prim. aut.]
|
|
III.
Izlazak iz mita (u novu igru sa mitom)
|
|
31
upor. Szasz, T. Ideologija i ludilo, Naprijed,
Zagreb, 1980., odeljak "Mit o mentalnoj bolesti" 32 upor. Mocnik R. Altiserova teza, PRELOM, br.1, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2001. str. 9-13 33 I samo postojanje tzv. objektivnih činjenica je metafizička pretpostavka, zato što postoji nedvosmislena odluka da su subjekat i objekat u saznajnom procesu razdvojeni, dok polje objekata, na kome dobijamo posmatranjem te činjenice, postoji nezavisno od subjektivne svesti. To je, u stvari, stanoviše naivnog realizma. Upor. Hegel, G. W. F. Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979. str. 59, odeljak "Čulna izvesnost ili "ovo" i mnenje". |
Ova dijalektička igra mitom pokušava
da pokaže izvesnu granicu interpretacije, koja je uvek-već samopostavljena,
odnosno, tumačenje mita nosi izvesnu arbitrarnost u odluci kako ce se
sam mit protumačiti i neosporno zrcali samu perspektivu autora, koja
je, u slučaju ovog teksta, radikalno dekonstruktivistička. To znači
da je sloboda od mitologije zapravo sloboda od bilo kakve fiksiranosti
za tzv. arche, odnosno za bilo kakvu "izvornost", koja je navodno
ontološki konstitutivna (31). Sloboda od jednog, jedinstvenog i neospornog
tumačenja bilo čega, pa i mita, sastoji se u priznavanju legitimnosti
pozicije Drugog u odnosu na mene, koji, drugačije subjektivisan, drugačije
i interpretira vlastitu subjektivaciju. Tako smo dovedeni do radikalno
foucaultovske pozicije - ne postoji ništa van ideologije, koja je, po
Althusseru, interpelaciona (32), tj. proizvodi subjekat, tako
da se "ja", uzimajući ovo u obzir, u refleksiji može (re)konstituisati,
ali samo u okviru nove ideologije - ne postoji mesto subjekta van ideološkog
polja, postoji dakle samo zamena ideologije, koja posledično, menjai
i individuu koja se u datom ideološkom polju nalazi. Medjutim, ideologije
su raznovrsne, i medju njima je moguće uspostaviti vrednosnu gradaciju
koja potpada pod okvir interpersonalne saglasnosti - verujem
da fašizam većina osoba u mom okruženju ne smatra "dobrom" ideologijom
i da ne želi da se konstituiše kao fašistički subjekat (sem, možda,
u kontekstu seksualne igre, što uključuje i parodični scenario, dakle
postavljanje subjekta u ironični odnos prema datoj ideologiji). Verujem
- i to je zaista na nivou verovanja, na način na koji Tarulijan brani
egzistenciju Boga čuvenim credo quia absurdum: "Verujem, jer
je apsurdno!" - da nam usvajanje perspektiva društvene konstrukcije
donosi slobodu izbora da (ponovo) sagradimo objekte funkcionalnosti
sopstvenog tela odnosno da se istovremeno nadjemo na poziciji dr Frankensteina
i njegovog čudovišta, u igri medjusobnog proizvodjenja, gde je granica
izmedju stvorenog i stvoritelja sasvim nejasna, fluidna i stalno komunikativna,
odnosno u konstantnoj promeni, ali ne iskljucivo na zdravorazumski shvaćenu
promenu putem učenja tokom celog života (koji je jedna velika škola,
svakako), već kroz fundamentalnu promenu perspektive samog nedostatka
fundamenta tj. zauzimanje pozicije semantičkog holizma u u kontekstu
konstrukcije ličnosti - ne postoji "fundament" koji ne bi mogao biti
ispostavljen kao "ne-fundament", on nije ni u detinjstvu, ni u zabludama
savremene "naučne" psihologije o takozvanoj isključivoj fiziološkoj
utemeljenosti mentalnog života, ne postoji, dakle, ništa što nije (potencijalno)
korektivno, zato što je biće uvek-već u svetu, tako da ono uslovno "spoljno"
može biti tačka oslonca (dakako, to je takodje ideologija) za promenu
"unutrašnjeg", kao i za promenu samog razumevanja ove dihotomije spoljno/unutrašnje,
dakle kao nečeg kulturno konstruisanog, a ne kao transendetalne kategorije,
ne kao uslova mišljenja, već pre kao uslova kulture mišljenja. Naravno,
potrebno je, umesto ležernog sedenja na kanabetu dosadašnjih "datosti"
i "urodjenosti" (koje su opet posredovane uvidom da jesu datosti, tj.
postoje isključivo kao interpretacija datosti kao datosti) krenuti u
nocnu šetnju shizofrenicara, koji nema svoj identitet, nema čak ni njegov
fantazam - nije reč o promeni identiteta, zauzumanju nekog novog (već
prethodno datog /33/ ), vec o negaciji svakog mogućeg, uz shvatanje
da je taj projekat u potpunosti nemoguć, ali poželjan zbog izlaska iz
konzumerske udobnosti u ovom kontekstu same zapadne gay-kulture, koja
misli homoseksualnost kao posledicu genetskog, dakle kao "datost", i
povratak radikalno levoj ideji da je priroda društvo, odnosno da nas
socijalno okruženje čini funkcionalnim i u kontekstu seksualnih praksi,
odnosno, da je seks dominantno simbolička razmena, kao mit o Hijakintu,
i da se u njemu ne razmenjuju isključivo nervni nadražaji, već upravo
značenjski impulsi, potrebe koje su daleko
šire od "oslobadjanja od napetosti". Sam sex, kao poslednji bastion
"prirodnosti" zapravo još jedan od ideologija koja nas potvrdjuje na
društvenom nivou "ljudskog bića", jer smo bez nje uvek nešto manje -
npr. "frustrirani", upravo u simboličkom poretku kapitalizma, koji je
odavno pokazao, komercijalizujući gay-habitus, da u njemu nema ničeg
prirodnog, proizvodivši histeriju kroz nezadovoljene potrebe, koje su
tako koncipirane da se nikada i ne mogu zadovoljiti: zadovoljenje jedne
ostvara zadovoljenje sledeće, i tako dalje, bez kraja u začaranom krugu
želje, koji nikada ne postiže homeostazu i koji stalno uzvikuje "Još!".
Seksualne potrebe se u celini prezentuju baš kao ekskluzivno "prirodne"
- budući da nisam seksualno zadovoljen, meni to fundamentalno nedostaje
da bih bio zadovoljan, kao da biti zadovoljan ne uključuje refleksiju,
kao da i "ja" ne odlučujem o svom zadovoljstvu, već meni nešto u celini
eksterno - kao što je "priroda", da bi kapitalistička kultura u tom
kontekstu mogla da ostvaruje profit, prodajući nam prirodne proteze
bez kojih nismo adekvatno društveno funkcionalni. Dildoi, vijagre, pornografija,
itd. stoji u fikcionalnom odnosu prema potencijalnom izvlačenju užitka
i donose više nezadovoljstva, jer ne ostvaruju u celini potrebu - jer
je ona uspostavljena kao ne-celovita, jer nema konačnog zadovoljstva,
uvek postoji nešto što nismo probali pa nam samo zbog tog nedostatka
u polju iskustva uvek izmiče i stvara novu potrebu za potrebom -
odnosno samo nas još više o-ne-zadovoljavaju, zato što je samo zadovoljstvo
pretvoreno u potrebu, zato što je ono konstituisano kao utopija obećanja
konstantnog zadovoljstva, kao erotski Raj na čijim vratima stoji
pornografski sv. Petar, dakle kao duboko hrišćanski mit o konačnom ukidanju
patnje, tako što će sama patnja nedostatka biti pretvorena u užitak
(kao u igrama samokažnjavanja tela, bola koji je sladak bol)
, koji nas sada, trenutno užasno frustrira. U svojoj sinhronosti sa
kapitalizmom, u konačnoj transedenciji koja per definitionem mora da izostane, hrišćanskoj mitomaniji legitimno suprotstavljamo strategiju
društvene konstrukcije - "ja" u toj ideologiji odlučuje o granici želje
i dosezanju granice zadovoljstva, ono može i da izostane, ne stvarajući
nezadovoljstvo, ali ne vodeći automatizmu sublimacije (jer je i sublimacija
društveno konstrusiana na pozadini uverenja da je funadmentalno zadovoljstvo
propušteno), vec dozvoli da se bude zadovoljan i frustracijom, dakle
zadovoljan i nedostatkom zadovoljstva. Jer, zašto moramo biti zadovoljni
da bismo bili zadovoljni? Ova rečenica deluje tautološki netačno, ali
samo na pozadini usvajanja kapitalističke logike, dok jedna nova logika
nedorečenosti, slobodnog kretanja, koja se pita da li je zadovoljstvo
zaista zadovoljstvo, koja subjekat vidi kao decentriran, koja ne traži
sve i sada, koja se igra sa temeljima, ne prepoznajući ih kao temeljne
- ta logika slobode od same logike, taj prividni paradoks samo je uvod
u oslobodjenje od zatvorenih sistema tumačenja i predvorje autokonstrukcije
- na njegovom hramu ispisano je zlatnim slovima: "Budi ono što nisi!".
Jer, možemo da budemo isključivo ono što već nismo. So, let there be light... |
autor:
Dusan Maljkovic
|
|