Stonewall nemiri

Nagrađivana dokumentaristkinja, Kate Davis je zajedno sa svojim suprugom i režiserom Davidom Heilbronergom odlučila da se u filmu Stonewall Uprising pozabavi neprijatnom istinom u vezi sa nemirima u Stonewall baru. Zašto? Pitajte njenu bivšu devojku.  

Razbesnela gej masa je 28. juna 1969.godine pružila otpor policiji u raciji na Stonewall Inn i time je započela borbu savremenog pokreta za gej prava. Film Stonewall Uprising, koga su režirali supružnici Kate Davis i David Heilbroner je premijerno prikazan 16. juna u Njujorku, predstavlja prvi dokumentarac koji priča o događajima u ovom Grenwich Village gej baru kroz intervjue sa učesnicima nemira i redovnim poseticima bara. Zasnovan na knjigi Davida Cartera  Stonewall: The Riots That Sparked the Gay Revolution, film Stonewall Uprising obeležava i šestu saradnju ovih Emmy-jem nagrađivanih supružnika, među čije uspešne filmove se ubraja i Southern Comfort, dokumentarac o poslednjoj godini života transeksualne osobe, koji je na Sundance festivalu dobio nagradu žirija.  Iz barske stolice koja je nekada bila u Stonewall baru, Davis priča o svojoj dugogodišnjoj vezi za LGBT zajednicom.  
 
The Advocate: Moram da priznam da nisam očekivala muža i ženu u filmskom timu koji stoji iza dokumentarca o Stonewall nemirima.  Šta vas je to privuklo ovoj temi?

Kate Davis:  David i ja već oko petnaest godina pravimo filmove na temu LGBT, gradjanskih prava i pitanja ravnopravnosti. U naše filmove spadaju i Anti-Gay Hate Crimes i Transgender Revolution koje smo uradili za A&E televiziju.  Ja lično bijem ovu bitku još od kasnih sedamdesetih, kada sam bila u srednjoj školi. Nikada se nisam identifikovala kao strejt ili gej, već sam jednostavno privučena onome ko mi je privlačan. Zašto mi je bilo dovoljno važna ova stvar da bih je politizovala? Pretpostavljam da sam samu sebe sputavala.  Postoji taj osećaj još od malih nogu da se devojčice ponašaju na jedan način, a dečaci na drugi. Ja sam zapravo obukla smoking i izvela svoju drugaricu na matursko veče.

Kako ste prošli? 
To je bio pravi skandal, ali je tada izazvao neku vrstu zbunjenosti i zatečenosti. Školska administracija nije znala ni kako da prekine matursko, jer su bili toliko šokirani. Nikada ranije nisu ništa slično videli. Iako su se Stonewall nemiri desili 1969.godine, ja sa svojih 16-17 godina nisam bila svesna toga, i o gej pravima se nije pričalo u mojoj skoli, iako su to bile kasne sedamdesete. 

Da li je Vaša seksualnost bila borba? 
Da, zato što su mi se dopadale devojčice kao i dečaci, i zato što tada to nije bilo prihvatljivo.  Osnovala sam i grupu za gej prava, koju je zatim školska administracija zabranila, ali to je i onako bila lažna grupa, zato što se u to vreme niko nije deklarisao kao gej. Iskreno samo da bih dokazala da treba i da bi odavno trebalo da postojimo, izabrala sam najpametnije i najuzornije đake iz mog razreda, koju su se predstavljali kao strejt, i koji su se složili da budu u odboru te neke grupe za gej prava koja je ionako bila fantomska.   

Da li je Vaš suprug David bio oduvek zainteresovan za gej prava, ili ste ga Vi upoznali sa ovim pitanjem? 
On se uvek dobro osećao u društvu gej ljudi. Neki od njegovih najboljih prijatelja su gej, tako da nikada nije postojala granica ili distanca između njega i gej pitanja. Takođe ne mislim da je ovo sasvim slučajna koincidencija da mi pravimo filmove o gej i transrodnim pravima iako ne pripadamo čisto tim zajednicama, zato što je nekada potrebno malo distance i drugaciji ugla posmatranja.  

Da li ste pročitali knjigu Davida Cartera o Stonewallu pre nego pto su Vam iz PBSa predlozili da napravite film?
Nisam. Kao i mnogi drugi i ja sam smatrala da znam baš sve o Stonewall nemirima, ali sam zatim saznala da postoji još mnogo toga što većina ljudi ne zna.

Šta se saznali o nemirima da Vas je najviše iznenadilo ili uznemirilo?

Dok smo radili pripremu za film i istraživanje arhivskog materijala, shvatili smo da se nemiri najbolje mogu razumeti ako se razume i kontekst vremena u kome su se desili. To vreme je bilo zaista mračno, srednjevekovno, iako govorimo o periodu od pre samo četrdesetak godina. Bila sam šokirana na primer, zakonima iz onog vremena i kako su glavne institucije dehumanizovale gej ljude do tačke da su lobotomija i šok terapija bile rutinski zahvati. Ne biste mislili da bi grad kao što je Njujork, naročito njegov Grenwich Village bio utočiste gej osoba tokom perioda slobodne ljubavi i društvene revolucije, ali su gej barovi bili u suštini ilegalni, vodila ih je mafija, a njujorška policija je bila naročito oštra, svuda poganjajući gej osobe.  Policija je išla čak dotle da su se oblačili u dregove kako bi namamili gej ljude i zatim ih strpali u zatvor. To je bilo užasavajuće.

Od svih muškaraca i žena koje ste intervjuisali za film čija Vas je lična priča najviše pogodila?
Svačija na svoj način.  Danny Garvin je bio toliko uplašen da se u mornarici ne sazna da je gej, da je pokušao da prereže sebi vene.  Martin Boyce je pričao kako je proveo svoje detinjstvo imitirajuci strejt ljude, i kako nikada nije želeo da kaže istinu svojoj majci, koja je bila nepokretna, zato što bi joj to slomilo srce. Virginia Apuzzo, koja je kasnije postala izuzetno aktivna u pokretu za gej prava, je otišla u manastir, jer ju je iznutra izjedala sumnja da je osuđena da završi u paklu. 

Vi ste takođe razgovarali i sa jednim njujorškim policajcem koji je vodio raciju na Stonewall, ali je možda Vaš najkontraverzniji intervjuisani bivši gradski odbornik i gradonačelnik Njujorka Ed Koch. 

Da. On možda nije omiljen kod svih, ali ću Vam reći zašto smo njega intervjuisali.  Ovo nije film o njegovim političkim aktivnostima koje su često bile predmet polemika. Ovo nije bila Frost/Nixon situacija gde smo hteli da razotrkijemo Eda Kocha.  Za nas je bilo bitno da mu damo priliku da opravda tvrdnje iza kojih mi stojimo u filmu, da su njujorška policija i gradska vlada zaista proganjale gej ljude, i Ed Koch to i priznaje.

Zašto Vaš film ne spominje rasprostranjeni mit u vezi sa smrću Judy Garland i njenom sahranom kao mogućom varnicom kojom su započeli nemiri?
Sve učesnike u filmu smo pitali o sahrani Judy Garland i da je bilo ko rekao da ove dve stvari imaju veze, mi bismo to stavili u film.  Šta više, jedna od intervjuisanih osoba, koja je bila na sahrani Judy Garland, je izjavila: " Mi smo bili samo deca sa ulice. Voleli smo je, ali ovde se radilo o većem besu." 

Da li je Vaš krajnji cilj da pravite filmove koji će interesovati i mejnstrim publiku, ili želite da dokumentujete gej istoriju primarno za gej publiku? 
Verujem da možete da doprete do svih na različitim nivoima. Bila je velika satisfakcija da vidimo na različitim festivalima koliko se gej ljudi, mlađih i starijih iznenadi koliko malo znaju o nemirima ili zakonima onog vremena. Za neke je to nostalgični način da se prisete svog detinjstva, kao i bola i humora kojim su se branili. Ali kao film Milk, ukoliko bih bila toliko smela da koristim ovaj film kao primer, on je dobra priča, važna priča i trebalo bi da postane mnogo značajniji deo američke istorije. Nadam se da će taj film edukovati i inspirisati ljude da vide da bitka nije završena, ali da smo očigledno daleko dogurali. Deo našeg većeg cilja jeste da pomognemo da gej istorija postane deo američke istorije. Zašto se ona ne predaje u našim školama? Trebalo bi da bude u udžbenicima zajedno sa Rosom Parks. Gej omladina, iako se sada fokusira na debatu o gej braku, možda nije ni svesna odakle smo mi došli. Jedno dete mi je reklo: "Mislim da sam čuo o Stonewallu."  

Advocate