Šta da radiš kada te napadnu u Srbiji jer si gej

Kada bi se svi političari, članovi vlade Srbije, pevačice, sportisti, glumci, pisci, novinari, intelektualna elita, narodni heroji i heroine, zvezde i zvezdice Granda i druge javne ličnosti uhvatili za ručice i gromko zapevali "Nasilje je sramota, nasilje je zlo, za nasilje nikada nema opravdanja, nasilje osuđujemo, nasilje kažnjavamo zakonom, nasilnike edukujemo, a žrtve štitimo" možda bi se, ali samo možda, u svesti pojedinih ljudskih bića vratio davno izgubljeni trag razuma koji nalaže da jednostavno nije dopustivo pisati i izgovarati otvorene pretnje smrću poput "ubi pedera" ili "smrt ciganima". Aha, i bez obzira na to koliko im se cigani ili gejevi "ne sviđaju" i "bodu oči" pukim postojanjem van svojih četiri zida.

Ne sećam se da sam igde videla ili čula da recimo gejevi, lezbejke i trans ljudi ispisuju "smrt strejtašima", "ubi heteroa" ili idu ulicom i tuku nehomoseksualne i cis* rodne ljude. Uprkos tome što ove potonje zapravo niko nikada ne dira osim njih samih, neki od njih se, jadničci, toliko osećaju ugroženim sopstvenim izmaštanim perverzijama koje uništavaju tradicionalne vrednosti, da imaju neodoljivu potrebu da se nasiljem "brane" od vlastitih deluzija. Jebiga, teško je biti civilizovan i dostojanstven u 21. veku. Teško je ne prebiti usamljenog geja koji mirno hoda ulicom u sred noći. Teško je ne silovati lezbejku kako bi se vratila na pravi put.

Svesni smo da se moja isfantazirana Oda Nenasilju neće nikada desiti. U razloge da ne zalazim previše, ali svega tu ima: od toga da nekome odgovara da vlada opšte osećanje straha, potlačenosti i jadnosti u narodu da ne bi previše "talasali", preko generalne kurcobolje, straha od eksponiranja, stavova poput "to se uvek dešava nekom drugom", pa do nedostatka materijalnog interesa (a očigledno i ljudskosti) da se oko nečega javno angažuje. Zaboga zašto bi bili solidarni, kad je lakše i bolje okretati glave, gledati svoja posla i mlatiti pare? Zato nam, kao društvu i kao ljudskim jedinkama, jedino ostaje da grebemo gde god možemo, hvatajući se za svaku preostalu slamku čovečnosti i mogućeg ozdravljenja.

Za one koji pažljivije prate medije, u poslednjih nekoliko meseci se u Beogradu dešava epidemija nasilja prema drugačijima koji nikoga nisu ugrožavali. U ličnom, uskom okruženju imam trojicu prijatelja koji su u sred našeg dragog Beograda pretučeni na najkukavičkiji i najbedniji način - čopor životinja napada slabijeg pojedinca, obara na zemlju i uz borbene pokliče šutira dok neukroćeni bes i nekanalisana seksualna energija ne izbiju kroz svaku poru njihove kože.

Ne znamo za tačan broj ovih slučajeva napada i prebijanja u Beogradu i u Srbiji, ne znamo ni sve ishode. Ljude je blam da prijave, ljudi misle da je to sramota, ljudi misle da će ih opet neko maltretirati, ljudi misle da nisu žrtve. Povremeno čujemo o njima ne zato što naša država želi da čujemo, da znamo za nasilnike, da ih spreči da to nasilje ponove. Ne, ne, ne. Čujemo za njih samo onda kada neke od žrtava podignu glas. Da, da, da. Znamo mi da sve nas deklarativno neka policija čuva i neki zakoni nas štite. Ali recite vi to pretučenim gej mladićima, silovanim lezbejkama, ubijenim trans osobama. A ne znate za njih? Ako je tako, zapitajte se zašto. A ako znate za njih, isto se zapitajte zašto.

Okej, znači pravila igre u Srbiji su jasna: every man for himself. Moramo da se snalazimo, čuvamo i branimo kako god znamo i umemo. Najčešće sami. Na osnovu razgovora sa mnogim osobama neheteroseksualne orijentacije koje su pretprele neki oblik nasilja došla sam do zaključka da većina nikada nije prijavila policiji svoj slučaj. Baš kao što i većina žena ne prijavi silovanje. Sramota, stigma, strah od odbacijavanja, odbijanje da se uđe u poziciju žrtve, strah da se grozota ne ponovi, da se napadač ne osveti. Razloga ima bezbroj. Uzrok neprijavljivanju napada i nasilja često leži i u nepoverenju prema državnim i drugim institucijama koje su tu da štite svoje građane i građanke. A uzrok tom nepoverenju često leži u nedostatku znanja o tome koje sve službe i organizacije zapravo postoje i šta su sve dužne da urade i pomognu žrtvama. Recimo, koliko vas zna da u MUP-u od nedavno postoji "oficir za vezu sa LGBTI populacijom"?

Ali šta zapravo može uraditi osoba koja je napadnuta ili je pretrpela neki oblik napada i nasilja zbog svog rodnog identiteta ili seksualnosti kako bi se zaštitila i nastavila normalan život? Odgovore na neka pitanja, nedoumice, zablude i stereotipe koji se najčešće javljaju saznala sam u razgovoru sa pravnicom Milenom Vasić iz organizacije Yucom - Komitet pravnika za ljudska prava i dr Leposavom Kron iz Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. Objavljujemo ih u nadi da će nekome, možda, biti od pomoći. Kad već skoro ništa drugo nije.

PRAVNI UGAO - Milena Vasić, YUCOM

Ne sećam se dobro kako su izgledali napadači. Plašim se i da će mi se osvetiti. Da li da ih prijavim?

Pitanje prijave napadača nije pitanje za pravnika, već zavisi od ličnog osećaja bezbednosti i poverenja u institucije. Smatramo da je prijava važna, jer nam jedino što veći broj prijavljenih slučajeva može stvoriti praksu neophodnu za sistematsko suzbijanje nasilja nad pripadnicima LGBT populacije. Policija je u obavezi da zaštiti žrtvu krivičnog dela prema Zakonu o policiji ako im preti opasnost od učinioca krivičnog dela ili drugih lica.

Sramota me je da odem u policiju. Plašim se da mi neće verovati ili da će me i oni mrzeti. Da li postoji neka služba u policiji koja je senzibilisana za ovakve slučajeve?

Policijski službenici su dužni da uvažavaju dostojanstvo svakog oštećenog ili oštećene. Pri Ministarstvu unutrašnjih poslova postoji Odeljenje za organizaciju, prevenciju i rad policije u zajednici, kome se takođe možete obratiti. Takođe, ukoliko je neko od službenika policije postupao diskrimatorno prema Vama, imate mogućnost da takvo ponašanje prijavite neposredno nadređenom policijskom službeniku. Osim toga, postoji i mogućnost podnošenja pritužbi unutrašnjoj kontroli policije.

Da li mi treba advokat? Kako da ga dobijem, ako nemam para?

Kao oštećeni u krivičnom postupku niste u obavezi da imate advokata, ali možete ga angažovati. Ukoliko nemate novca za advokata, možete kontaktirati neku od nevladinih organizacija koja se bavi pružanjem besplatne pravne pomoći. Komitet pravnika za ljudska prava je jedna od takvih organizacija. Možete se javiti telefonom na broj 011 3344425 i razgovarati sa nekim od naših pravnica ili pravnika. Očekuje se da će ovo pitanje biti rešeno usvajanjem Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, koji bi obezbedio socijalno ugroženim oštećenima advokata o trošku budžeta. Pod određenim uslovima oštećeni u krivičnom postupku može već sada zahtevati postavljanje punomoćnika (za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora u trajanju preko pet godina, ukoliko, prema imovnom stanju ne može snositi troškove zastupanja).

Koliko mogu da čekam dok ne prijavim napadače?

Rok za prijavu krivičnog dela zavisi od vrste krivičnog dela, ali svakako preproučujemo da što pre prijavite napad, zbog istrage, svežine informacija i blagovremenog reagovanja policije, kao i veće mogućnosti za pribavljanje dokaza u krivičnom postupku.

Kako izgleda taj proces i kakav ishod mogu da očekujem?

Proces izgleda isto kao i svaki drugi krivični postupak - bićete pozvani da date izjavu i iznesete dokaze kojima raspolažete, a dalji tok postupka zavisi od javnog tužioca i ponovo vrste krivičnog dela koje je u pitanju. Najpre, u pretkrivičnom postupku, saslušanje se obavlja od strane policije, pa tužioca, koji vodi istragu,a tek onda (ako dođe do postupka) pred sudom. Prilikom prijave krivičnog dela važno je naglasiti da je motiv mržnja usled drugačije seksualne orjentacije, jer ovo predstavlja otežavajuću okolnost prilikom odmeravanja kazne od strane suda.

A šta da radim ako me maltretira moja porodica?

Nasilje u porodici je krivično delo, koje takođe možete prijaviti policiji ili voditi parnični postupak za nasilje u porodici. Svim ljudima koji imaju problema u porodici savetujemo da razgovaraju sa psihijatrom, ukoliko se radi o psihičkom nasilju, kao i odlazak kod lekara, ukoliko je reč o fizičkom nasilju. Ovo je jako važno, pre svega zbog same žrtve porodičnog nasilja, ali i u slučaju eventualnog vođenja postupka za nasilje u porodici, radi lakšeg dokazivanja da je do nasilja došlo.

Da li ja snosim bilo kakvu odgovornost ili krivicu za to što mi se desilo?

Žrtva zločina iz mržnje nikada ne snosi krivicu ili odgovornost zato što je izložena nasilju zbog nekog ličnog svojstva.

***

PSIHOLOŠKI UGAO - Leposava Kron, Institut za kriminološka i scoiološka istraživanja

Hodam ulicom, čujem pogrdna dobacivanja na moj račun. Kako treba da se ponašam?

Mislim da bilo kakvu vrstu dobacivanja treba igrnorisati budući da je svaka "reakcija" dodatna stimulacija za napadača. Dakle, ukoliko je ikako moguće treba "simulirati" (praviti se) da se dobacivanja ne primećuju. Od psihologa koji su se bavili teorijama učenja (Skiner, Bandura) smo naučili da neželjena ponašanja koja se ne "potkrepljuju" primećivanem i reakcijama, imaju tendenciju da se gase. To je jednostavna formula koju je međutim nekada teško primeniti u praksi. U svakom slučaju, da se ne bi povećao stepen rizika u kojem se nalazi viktimizirana osoba, preporučujem neprimećivanje, odnosno ignosrisanje provokacija, ružnih komentara i dobacivanja. Ergo, ne konfrontirati se, ne ulaziti u sukob, ne pokazivati uvređenost, već - što mirnije produžiti dalje kao da se ništa nije desilo. U svakom slučaju ne odgovarati, ne trčati, ne vrištati ukoliko se verbalna agresija pojačava, već pomoći sebi tako što će se mirnim korakom nastaviti.

Napadač me je silovao. Osećam strah i sramotu. Šta da uradim?

Iz višedecenijskih empirijskih istraživanja silovanja nataložilo se uverenje je da je silovanje čin ekstremnog nasilja, sadizma, agresivne dominacije, a ne čin seksualne gratifikacije. Osećenje stida i sramote je česta i prirodna reakcija posle tako agresivnog čina. Osoba koja je silovana često se dugo godina suočava sa razornim psihološkim posledicama toga čina, a ponekad dolazi i to PTSP (post traumatskog stresnog poremećaja) čiji simptomi mogu trajati godinama, a ponekad i doživotno. Reakcije na taj stres su individualne. Osoba koja je u ulozi žrtve treba da ima svest o tome da ni na koji način nije doprinela agresiji nad sobom i da se, ako je ikako moguće, osobodi osećanja krivice.

Ukoliko ne mogu da pomognu prijatelji u koje osoba ima poverenja (jer ljubav i prijateljstvo su prirodna psihoterapija, kako je govorio Bern) preporučujem eventualne seanse kod nekog dobrog psihologa ili psihoterapeuta koji će umeti da sasluša i pomogne da se anksioznost, frustracija ili razvoj reaktivne depresije spreči. Da li će se silovanje prijaviti nadležnim organima, opet je stvar ličnosti i procene da li će to biti od pomoći ili će ponovni prolazak kroz traumu silovanja i postupak dokazivanja pogoršati situaciju. Ergo, to je stvar individualne procene osobe koja je preživela nasilje da li ne želi ili ne želi da prijavi silovanje i šta je za nju bolje.

Ne sećam se dobro kako su izgledali napadači. Plašim se i da će mi se osvetiti. Da li da ih prijavim?

Kao kod odgovora na prethodno pitanje ponavljam da tu pravog saveta koji bi bio univerzalno primenljiv, nema. Ergo, to je stvar individualne procene osobe koja je preživela nasilje da li ne želi ili ne želi da prijavi silovanje i šta je za nju bolje. Ukoliko osoba koja je u ektremno neprijatnoj poziciji žrtve misli da bi je prijavljivanje silovanja i procedure koje su u tom postupku predviđene, dodatno frustrirale, viktimizovane, ili povećale nivo anksioznosti i stresa, onda to ne treba da učine. Ukoliko imaju osećaj da bi im to donelo olakšanje, onda neka to urade. Ukoliko se dvoume ili su ambivalentni prema tome, razgovor sa lojalnim prijeteljem (koji je u aktuelnom trenutku "pri ruci") do čijeg se mišljenja drži, takođe može biti dragoceno u procesu donošenja odluke. Sa druge strane mislim da svedoci nasilja, ako ih ima, treba to da prijave nadležnim organima.

Sramota me je da odem u policiju,. Plašim se da mi neće verovati ili da će me i oni mrzeti. Da li postoji neka služba u policiji koja se senzibilisana za ovakve slučajeve?

Ponavljam: ako se dvoume ili su ambivalentni prema tome i ukoliko žele da rade na prevazilaženju traume na neki drugi način i imaju osećanje anksioznosti i straha da svoj "slučaj" prijave policiji samo zato što neko drugi to smatra ispravnim, onda i ne treba to da čine. Lično mislim da svako nasilje treba da bude sankcionisano i da ga treba prijavljivati da bi se senzibirala socijalna svest protiv nasilja - ali ne po svaku cenu. Ne po cenu da to izaziva individualnu patnju ili dodatni bol žrtvi. Ukoliko žrtva nasilja to ne želi, ne treba da se izlaže ponovnom stresu u ime opšteg dobra jer život, kao što znamo, nema reprizu.

A šta da radim ako me maltertira moja porodica?

Ukoliko porodica koja bi trebalo da bude oslonac u svim situacijama ne prihvata seksualne preferencije svog člana, čak i kada je on izložen agresiji, nasilju, sadizmu ili kontinuiranom nasilju, onda je to zaista veliki problem. U disfunkcionalnim porodicama ili porodicama koje su se iz nekog razloga raspale (usled smrti, razvoda, zloupotrebe supstanci - alkohola ili droge) ponekad su komunikacije loše.

U porodicama gde postoji ljubav i razumevanje, biće empatije, pomoći i razumevanja za razrešavenje većine problemskih situacija, pa i ove koja je naša tema. Ukoliko je porodica izvor dodatnog maltretiranja i frustracije, to je zaista preveliki stres. Edukacija stanovništva u smislu primarne prevencije je nešto o čemu država koja štiti svoje građane mora da vodi računa. Seksualna orijentacija nije stvar izbora ili odluke - već više decenija postoji apsolutno slaganje da biti gej ili strejt nije stvar izbora ili odluke, već stvar genetike.

Da li ja snosim bilo kakvu odgovornost ili krivicu za to što mi se desilo?

Apsolutno i kategorično ne. Ponavljam: Seksualna orijentacija nije stvar izbora ili odluke - već više decenija postoji apsolutno slaganje da biti gej ili strejt nije stvar izbora ili odluke već stvar genetskih predispozicija. Ne postoji ni dovoljan ni dobar razlog za nasilje; ono naprosto nije dopušten vid "komunikacije" i treba preventivno raditi na senzibilizaciju svesti nacije da za nasilje apsolutno ne postoji opravdanje. Ni jedan oblik ponašanja nije dobar razlog za nasilje i o tome se ne diskutuje. Psihopate će uvek naći neke razloge za agresivne provokacije koje često prerasta u sadističko nasilje, ali, ponavljam, to nema nikakve veze sa žrtvama niti njihovom seksualnošću. Istraživanja pokazuju da su sami napadači i nasinici često latentni homoseksualci i agresija nad gej populacijom predstavlja neku vrstu projekcije ili pražnjanja na način koji se u njihovim poremećenim sistemima vrednosti smatra socijano dopuštenim.

Kako da nastavim svoj život nakon ovoga?

Moja preporuka bi bila da se što je pre moguće nastavi sa normalnim životnim aktivnostima. Aktivitet i uobičajena matrica ponašanja, a naročito razgovori sa osobama u koje se ima poverenje su lekoviti. To bi bila idealna situacija. Međutim, žrtvi nasilja je najčešće potrebno neko vreme da se izbori sa bolom i prevaziđe stres i traumu. Bol, ma u kojoj formi da se manifestuje, ne treba potiskivati i ubeđivati sebe da se ništa strašno nije dogodilo, već ga treba nekako psihološki prevazići na neki od mogućih načina: razgovor sa prijateljima, stručnjacima ili nešto drugo što žrtva doživljava kao lekovito i umirujuće. Moja preporuka bi bila i osnivanje što više savetovališta u kojoj bi se timovi eksperata iz oblasti mentalnog zdravlja bavili tretmanom te posebne vrste traume koja može biti jako, jako bolna.

Šta da kažem porodici i prijateljima?

Porodici nekako treba objasniti da "biti gej" nije stvar izbora nego stvar genetske dispozicije i da ne postoji način da se to promeni kao i da to nije nikakava neprirodna ili aberantna, a naročito ne "bolesna" situacija. Preporučujem da se kaže istina u onoj meri u kojoj žrtvu to ne povređuje i ne čini nesigurnom ili anksioznom. Ljubav i prijateljstvo, razumevanje najbližih jesu uteha, lekoviti su i predstavljaju prirodnu psihoterapiju.

Plašim se da će mi se ovo opet desiti. Šta da radim?

Kao što je dobro poznato, nije uvek jednostavno izboriti se sa strahovima. Prereporučila bih razgovore sa prijateljima i osobama od poverenja, sa onima koji mogu da razumeju jer su eventualno imali slične probleme ili stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja koji su na neki način specijalizovani sa tretman posttraumatskih situacija.

***

I jedna skromna napomena za kraj. Ovi odgovori mogu da budu od velike pomoći, ali je svaki slučaj jedinstven i poseban, te nema pravila kako se tačno ponašati u nekoj sličnoj situaciji. Ipak, ponuđene su neke opšte preporuke, koje mogu dosta da pomognu, naročito ljudima koji kroz ovakve traume prolaze sami. Važno je da znaju da nisu sami. Podrška, pomoć i solidarnost sa "slabijima" ipak postoje i u našem društvu. Često i tamo gde se najmanje nadamo.