Seksualna edukacija: Podrška u izgradnji zdravog odnosa prema seksualnosti

U korist seksualne edukacije govori činjenica da što više mladi ljudi znaju, to više kontrole imaju nad svojim životom; što manje znaju, to više kontrole imaju drugi ljudi koji tu okolnost mogu i da zloupotrebe. Edukativni sadržaj vezan za reproduktivnu anatomiju, u Srbiji se već svakako nalazi u okviru nastavnog programa biologije za osnovne škole. Ono što je izostavljeno su teme koje se tiču kontracepcije, polno prenosivih infekcija, seksualnog zlostavljanja i rodnih pitanja. Seksualni nagon je ono sa čime se čovek rađa, ne pojavljuje se iznenada u pubertetu, već se tada javlja jačanje istog. Adolescent postaje svestan svoje seksualnosti, i u slučaju da je bilo šta sem heteroseksualac, neretko to ne sme da ispolji. Seksualnost je kompleksna dimenzija i ne odnosi se samo na seksualne kontakte već podrazumeva i potrebu za prihvatanjem, odgovornost, komunikaciju, seksualni identitet. Potiskivanje dovodi do mnogobrojnih problema, uključujući depresiju.

Diskriminacija je nejednako postupanje prema osobi ili nekoj grupi na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva, što za posledicu ima nejednakost u šansama da ostvare ustavom i zakonom zagarantovana prava. Tako se na primer, javlja nejednako postupanje prema homoseksualnim osobama. Danas se mnoge organizacije bore da prestane marginalizacija LGBTIQ+ zajednice, sprovođenjem „mera afirmativne akcije" kojima se postiže jednakost u šansama. U mnogim zemljama, te mere omogućene su samim Ustavom, ali teorijska osnova za njihovu primenu skoro (ili uopšte) ne postoji.

Postavlja se pitanje da li u borbi za jednakost treba poći od školstva, jer se upravo tu formiraju nosioci društva? Šta bi donela seksualna edukacija, koja uključuje LGBT? Istražujući ovu temu, pričali smo sa heteroseksualnim majkama školaraca iz Srbije. Odlučili smo se da pitamo isključivo one žene, kojima je neko blizak pripadnik LGBTIQ+ zajednice zahvaljujući čemu su upoznate sa diskriminacijom.

„Ja sam majka srednjoškolaca i mogu reći da je srednjoškolcima seksualna edukacija potrebna. Što se tiče osnovnih škola, da, ali ne pre sedmog razreda. Kada bi se govorilo i o LGBTIQ+ zajednici, naredne generacije bi bile tolerantne, a gej populacija svesnija sebe, i sa manje trauma bi prošli kroz čitav proces odrastanja i shvatanje sebe. Moja sestra je lezbejka, i znam koliko je taj proces otkrivanja seksualnosti bio mučan za nju, jer je odrasla sa isključivim heteroseksualnim obrascem," zaključila je Bojana iz Beograda.

Sličnog mišljenja je i Radmila iz Požarevca: „Moja deca su u osnovnoj školi, i ne bih volela da se uvede seksualna edukacija za njihov uzrast. Jeste jako bitna edukacija, ali bi trebalo da bude kasnije, u srednjoj školi. Definitivno bi trebalo da program obuhvati i LGBTIQ+ zajednica. Moj brat je gej i znam da je homofobija jako prisutna u Srbiji. Roditelji neće voditi razgovore o seksu istopolnih osoba, jer se i dalje pretpostavlja da dete može imati samo jednog identiteta, odnosno heteroseksualno."

Lidija iz Novog Sada, majka devojčice koja pohađa osnovnu školu, nema kvir rođake, ali ima bliske prijatelje: „Ja sam za to da se seksualna edukacija uvede u osnovne škole. Kada bi razgovor o seksu prestao da bude tabu, deca bi od najranijeg doba znala o zaštiti, ne bi imala pritisak i slobodno bi pitala o problemima koje mogu imati. Neophodno je da LGBTIQ+ bude uključen u program, jer mnoga deca imaju problema sa autovanjem, svojim identitetom, osećajem da su zarobljeni u pogrešnom telu... Kada bi se u školama govorilo o ovim temama, one bi se normalizovale i niko se ne bi osećao drugačijim."

U korist seksualne edukacije govori činjenica da što više mladi ljudi znaju, to više kontrole imaju nad svojim životom; što manje znaju, to više kontrole imaju drugi ljudi koji tu okolnost mogu i da zloupotrebe. Edukativni sadržaj vezan za reproduktivnu anatomiju, u Srbiji se već svakako nalazi u okviru nastavnog programa biologije za osnovne škole. Ono što je izostavljeno su teme koje se tiču kontracepcije, polno prenosivih infekcija, seksualnog zlostavljanja i rodnih pitanja. Seksualni nagon je ono sa čime se čovek rađa, ne pojavljuje se iznenada u pubertetu, već se tada javlja jačanje istog. Adolescent postaje svestan svoje seksualnosti, i u slučaju da je bilo šta sem heteroseksualac, neretko to ne sme da ispolji. Seksualnost je kompleksna dimenzija i ne odnosi se samo na seksualne kontakte već podrazumeva i potrebu za prihvatanjem, odgovornost, komunikaciju, seksualni identitet. Potiskivanje dovodi do mnogobrojnih problema, uključujući depresiju.

Osim toga, velika većina mladih ljudi doživi pritisak na svoju seksualnost od strane vršnjaka/inja, partnera/ki, ali i medija, da stupe u seksualne odnose, kako bi dokazali da su „pravi muškarci" ili „odrasle devojke". Problem o kojem se ne govori dovoljno jeste kada homoseksualna osoba stupi u seksualni odnos sa osobom suprotnog pola svojevoljno, ali lišena istinske želje, što može prouzrokovati ozbiljne posledice na mentalno zdravlje. Mogućnost odupiranja pritiscima je uslovljena znanjem, informacijama i savetima, u čemu bi od velike pomoći bila seksualna edukacija.

Ukoliko obratimo pažnju na iskustvo drugih zemalja, možemo uzeti za primer Veliku Britaniju, koja je u septembru 2020. godine, u školski program seksualne edukacije uključila i LGBTIQ+. To je izazvalo organizovan protest grupe roditelja, ali i pripadnika verskih zajednica, na kapijama više škola. Da protest nije protekao mirno, svedoči i to da je škola Anderton Park iz Birminghama podnela prijavu da se zabrane svi protesti koji se održavaju u neposrednoj blizini škole. Isto bi se zasigurno dogodilo i u Srbiji, ali ukoliko je odluka ministarstva čvrsta, ništa ne bi uticalo na školski program, baš kao ni u Britaniji.

Podsetimo da diskriminacija može biti namerna ili počinjena iz neznanja. Zato je vrlo važno informisati se o tome šta je to diskriminacija, kako se ona ispoljava i kako utiče na osobu koja je trpi. Posledice diskriminacije su uvek teške, a ponekad i opasne. Deca koja su edukovana o LGBTIQ+ u ranom uzrastu, odrašće u društvo bez homofobije, i tek onda bi promena bila značajna i stvarna.

Piše: Jovana Ivetić