Činilo se kao dobra ideja u ono vreme. Rupert Smit i ja smo bili na gej festivalu umetnosti, Homotopia u Liverpulu, ili je to možda bio festival in Queer Up North u Mančesteru. Nas dvojica smo bili na mnogo događaja  prošle godine, i svaki put smo vodili sličan razgovor,  zašto London nema gej festival umetnosti, koji će da parira internacionalno priznatim događajima kao sto je Queer Up North ili Glasgay? Mi imamo G-Fest naravno, ali je on izuzetno mali, sastoji se od izložbe i par performansa u Drill Hall-u. I mi imamo Pride Arts Festival, ali to nije zapravo festival, već jednostavno etiketa prikačena bilo kom gej umetičkom događaju koji se dešava u vreme dešavanja i Pride-a. Takođe, nema finansiranja. Radovi se ne otkupljuju. Velika autorska imena i izvođaći nisu plaćeni da razvijaju nove ideje ili da dođu iz Amerike.

Rupert ima godine iskutva u organizovanju dešavanja u okviru House of Homosexual Culture. Ja imam značajno manje isksutva kao domaćin mojih ličnih salonskih večeri Polari.  Nas dvojica smo odlučili da nešto mora da se preduzme i razmišljali smo kako da to otpočnemo. Jednog dana smo se tako našli na Božičnom vašaru u House of Homosexual Culture, koji se održavao u crkvi Svetog Jovana, kod Voterlua. Tog popodneva se okupilo oko hiljadu ljudi, svi posvećeni ideji da gej kultura ne počinje i ne završava se najnovijim dans remiksom. Nekako do kraja dana pročulo se da Rupert i ja organizujemo gej festival umetnosti za London. Samo nas dvojica, sami, bez finansijske podrske, bez komiteta ili bilo čega što uspešni festivali normalno imaju.

Verovatno se ne bi tu tako završilo, ili bi barem za izvesno vreme bilo odloženo, da nije bilo Lesbian Gay Bisexual Trans (LGBT) History Month-a. Idealna prilika, pomislisli smo, da poguramo događaj i vidimo da li imamo ono što je potrebno da se organizuje festival. Počeli smo da ispipavamo autore, kao i da pričamo na različitim mestima o mogućnosti da se organizuje gej književno veče.  Na svakog Alan Holinghrsta (Alan Hollinghurst) ili Saru Volters (Sarah Waters) tu su stotine gej i lezbejskih autora čija dela ne mogu da budu izdata. Ne postoji izdavačka kuća u Britaniji koja se bavi gej autoritima, ne od ukidanja Gay Men’s Press –a od pre dve godine.  Lezbejke imaju Onlywomen Press, ali ova izdava;ka ku’a funkcioniše sa malo novca.

Na neki način, oduvek je bilo tako. Jedan autor koga bismo želeli za naš festival jeste Morin Dafi (Maureen Duffy). Morin je pisala lezbejske romane jos početkom šezdesetih, kada je još uvek muška homoseksualnost bila ilegalna, a lezbejke su bile istinski nevidljive. Zaista, često je bilo beleženo da je Morin prva britanska lezbejka koja je “izašla” u javnost.  Njen prvi otvoreno lezbejski roman je bio Mikrokosmos ‘The Microcosm’, koji je bio izdat 1966. godine i čija radnja se dešavala u čuvenom londonskom lezbejskom klubu Gateways. Knjiga je imala ogroman uticaj izazvavši bujicu pisama usamljenih lezbejki širom zemlje.

Još jedan autor sa jakim osećajem za gej istoriju jeste Nil Bartlet (Neil Bartlett). Njegova prva knjiga Who Was That Man? objavljena pre dvadeset godina, u mračnim danima kasnih osamdesetih. Delimično polemična, delimično ljubavna pisma Oskaru Vajldu, knjiga je istakla važnost gej istorije u smislu kako mi zivimo danas, i podstakla je Edmunda Vajta da izjavi: “Nil Bartlet je zgrabio istoriju za kragnu, i vodio je gorku ljubav sa njom.”

Bartletov rad je oduvek bio istovremno neporecivo književan i neizbezno gej, ali šta sa onima poput Kristofera Faulera (Christopher Fowler)? Nagrađivani autor nikada nije krio svoju seksualnost, i to na neki način utiče na njegovo pisanje, ali se on ne smatra za gej pisca.. Mozda zato što on pise u kriminalističkom žanru, tako da je kategorisan drugačije.  Jedan od problema sa kojim se gej autori susreću jeste da gej rad spada i dalje u “posebna interesovanja” pod pretpostavkom da  knjige heteroseksualnih autora ili o heteroseksualnim temama čitaju svi, gej ili strejt, ipak samo gejevi bi želeli da čitaju knjige homoseksualnih autora ili o homoseksualnim tememama.

Postoje neke naznake da se ovo menja, i kada je Alen Holinghrst odšetao sa Bukerovom nagradom ili je delo Sare Voters adaptirano za televiziju, teško je ne zaključiti da su lezbejska ili gej dela odjednom postala mejnstrim. Ali uprkos mnogim društvenim i legislativnim promenama u poslednjih deset godina, mnogi gej autori imaju i dalje poteškoća da se o njihovoj knjizi objavi  neki kritički prikaz.

Bartlet, Dafi i Fauler su tri autora čija dela dobijaju kritički prikaz, i srećom po nas, svo troje je prihvatiolo da učestvuje u našem događaju, a takođe i autorka Helen Sandler, koja je stručnjak za gej izdavaštvo, obzirom da je radila kao urednik u Millivres Prowler Group. Suzi Fej, književni urednik nedeljnog izdanja  The Independent-a je prihvatila da pričao o načinu na koji su lezbejska i gej dela prihvaćena kod kritičara. Džim MekSvini iz Gay’s The Word knjižare u Blumsberiju je prihvatio da govori o usponu i padu, kao i stalnoj borbi za opstanak jedne nezavisne gej knjižare, i Fojl je  prihjvatio da obezbedi štand sa knjigama. Tanja Bogal, jedna od govornica, a istovremeno i menadzerka u knjižarskom svetu, će pričati na temu politike otkupljivanja književnih dela kod velikih knjižarskih lanaca..

Imena govornika su se ređala, a mi i dalje nismo imali ugovoren prostor.  Razmatrali smo Oval House, ali je njihova glavna sala bila već bukirana za ceo februar, a manja sala gore na spratu, plašili smo se da ne bi bila dovoljno velika. Zatim neposredno pred Božić, ja sam puštao muziku u Freedom Ba-ur u Sohou. Ranih devedesetih, Freeedom je bio epicentar gej kulturnog života Londona, a njegovo pozorište u podrumu dom mnogim gostujućim izvođačima, od Džo Erijasa, Lejdi Bani do Lo Bauverija.. Od onda se koristi kao klubski prostor, sa njegovih tavanica vise disko kugle, dok je podijum za igru ukrašen šipkama. Ali ko može da kaže da ovaj prostor ne odgovara jednom gej književnom događaju? Sigurno ne njegov menadžer Šon Given, koji nas je docekao širom otvorenih ruku i obećanjem o besplatnim koktelima.

Bilo nam je potrebno izvesno vreme da se odlučimo za ime našeg ivent. Konačno smo izabrali Between The Covers -Između korica. Obično je da zapravo između korica knjiga mi prvi put pronađemo sebe . Još uvek se sećam šoka prepoznavanja koji sam osetio dok sam čitao ‘A Boy's Own Story’ Edmunda Vajta i shvatanja da nisu svi gej muškarci  ‘leprozne mesije’ kao  Zigi Stardast ili seksualni prestupnici, direktno iz  Genetovog romana (iako znam nekolicinu koji bi ovo drugo priželjkivali). Ovo veče je najavljeno kao ‘blistavo salonsko gej veče, koje proslavlja LGBT History Month i istražuje prošlost, sadašnjost i budućnost gej izdavaštva.” Takođe su najavljeni i Clejton Litlevud, čiji će blog o gej Sohu biti objavljen u obliku knjige kod američkog gej izdavača Cleis, kao i glumac Dejvid Benson, koji je pomogao u oživljavanju  Litlevudovih likova u njihovom zajedničkom podkastu.

Bilo je nekih autora za koje smo priželjkivali da dođju, ali nismo uspeli. Val MekDermid je poslao svoje izvinjenje, Sara Volters je bila veoma zuzeta, a ni Stela Dafi niti  Eli Smit nisu mogli da se uklope u termin. Nijedna od naših lezbejskih autorki nije mogla da dođe na foto snimanje, što me je istog momenta zabrinulo da će nam nedostajati predstavljanje (to su moji strahovi još iz dana kada sam bio gej aktivista, i sa kojima se još uvek borim), ali kao što je Rupert lepo istakao, ako bismo toliko mnogo brinuli o svemu nikada ništa ne bismo organizovali.

Tako da na osnovu ovog, poprilično ambicioznog događaja, da li smatram da posedujem ono što je potrebno da se organizuje gej festival umetnosti za London? Prvo, zasigugno sam naučio nekoliko stvari, najvažnije da je ivent menadžemnt mnogo strašniji no što sam ja to ikada zamišljao. Da li sam uživao u ovom iskustvu? Da, bez premišljanja. Da li bih to uradio ponovo?  Pitajte me kada se sve ovo završi.

Time Out London
[objavljeno: februar '08]