Thomas Mann

---

Ich liebe, was niemand erlesen,
was keinem zu lieben gelang,
mein eigenes urinnigstes Wesen
und alles, was seltsam und krank

Ja volim što niko ne odabra,
što niko voleti ne može,
moje sopstveno najdublje biće
i sve što je čudno i bolesno.

Ovi stihovi Felixa Dörmanna oslikavaju, možda najbolje, karakter i ličnost Thomasa Manna, nobelovca i po mišljenju većine kritičara najvećeg nemačkog pisca 20. veka. U svojoj, sigurno, najdetaljnijoj biografiji Thomasa Manna citira autor Klaus Harprecht Mannovog kolegu Huga von Hoffmansthala, koji je posetio mladog Manna u njegovom münchenskom apartmanu. Ovako Hoffmannsthal opisuje svoj susret sa budućim nobelovcem:

''Cela ličnost ostavlja neverovatno negovan, uredan, velikograđanski, solidan, diskretno elegantan utisak. Bečki pisac, ne može bez doze humora, zatim nastavlja - I njegov stan odgovara tom utisku: vrlo je fino uređen i bogato opremljen, sa skupocenim tapiserijama i zasenčenim uljanim slikama, klupskim foteljama, svetlim spavaćim sobama etc. Samo, dodaje Hoffmansthal, u nekoj sporednoj sobi leži iznenenada nekakva crknuta mačka.''

A to ''bolesno i čudno'' iz Dörmannovog stiha, ta ''crknuta mačka'' ta tajna, koju naravno na svoj način svaki čovek u sebi nosi i sakriva - to je bila homoseksualnost Thomasa Manna. Veliki pisac je po biografu Harprechtu izbegavao izgleda svaku seksualnost a pogotovo je mrzeo heteroseksualni odnos a pre svega žene. Jos u pubertetu su ga privlačili lepi drugovi u školskoj klupi. Neke od njih je ovekovečio i učinio besmrtnim u svojim čuvenimn romanima. Tako, kada u Čarobnom bregu, sigurno kapitalnom delu Thomasa Manna, čitamo epizodu o krejonu-olovci i Pribislavu Hippeu mi neslutimo da je Mann tu opisao lik izvesnog Willria Timpea, sina direktora privatne škole, u koga je Tommy, kako ga je porodica zvala, bio do smrti zaljubljen. U dnevničkim beleškama od 15. jula 1935. nailazimo međutim na pravu istinu. Th. Mann, tada već u švajcarskom egzilu, piše o smrti svog intimusa Gratoffa ''koji je znao o mojoj strasti prema W.T. koga sam uzdigao u liku Pribislava Hippea.''

No, Thomas Mann je disciplinovan, ambiciozan mlad čovek kada napusta rodni Lübeck i nastanjuje se 1000 Km južnije u prestonici Bavarske - Münchenu. On oseća obavezu da izvrši dužnost - i odlučuje da se oženi. Izabrao je ćerku milionera i tako prodreo u najbogatije krugove ondašnjeg nemačkog carstva. Samokontrolom i disciplinom taj brak je i plodan. Njegova žena Katja rađa sa njim šestoro dece. Ali homoseksualne sklonosti se naravno ne mogu samodisciplinom jednostavno potisnusti.

Zato nalazimo u dnevničkom beleškama, koje je Mann uredno vodio, sledeće rečenice: mene zanima elegantan mladić, plav i nežan.'' ''U kupeu voza dugo posmatrao lepog mladića i sa njim počeo razgovor.''

Postoji velika sličnost između Thomasa Manna i monarha njegove mladosti nemačkog cara Wilhelma II. Poput Manna i Kaiser voli muškarce - a ima popriličan broj dece. Tek skandalozna afera Eulenburg - radi se princu Filipu Eulenburgu koji je nabavljao Kaiseru zgodne momke - govori se o jednom mladom, lepom i snažnom ribaru sa starnberškog jezera - otkriva pravu sliku wilhelminske epohe: za spoljni svet uzoran otac a ustvari obožavalac mladih i snažnih muških tela. Kaiser je međutim staru Filinu alias princa Eulenburga ostavio na cedilu i prepustio jednom surovom procesu tokom koga se princ šlogirao i ubrzo umro.

Interesantno je da Mann u jednoj manje poznatoj noveli koja se zove Željeznička nesreća podvlači da je ponosan što je podanik Wilhelma II, teatralnog monarha koji je mnogo polagao na pompu i na kraju izazvao I svetski rat.

Nekoliko godina pred I svetski rat Thomas Mann provodi nekoliko nedelja sa suprugom Katjom i bratom Heinrichom u Veneciji. Pod utiskom tog putovanja nastaje njegova najčuvenija novela Smrt u Veneciji. Inspirisan tom novelom veliki italijanski reditelj Luichino Visconti napravio je svoj najpoznatiji film sa istim nazivom.

Tema novele i filma je identična. Stariji gospodin se zaljubljuje u lepog mladića a naravno ljubav, iako snažna, je platonske prirode. Interesantno je da i pravo putovanje kao i ono opisano u noveli počinje na jadranskom ostrvu Brioni, kasnije poznatom po rezidenciji balkanskih diktatora Josipa Broza i Franje Tuđmana. U vreme putovanja Thomasa Manna (1910) Brioni su pripadali austrijskoj polovini dvojne monarhije Austro-Ugarske sa nekoliko tada modernih hotela. No uobraženom hanzeati Mannu, kako sam u noveli piše, nije odgovaralo malograđansko austrijsko društvo, pa se uputio preko tadašnje austrijske ratne luke Pola (Pula) prema kraljici Jadrana Veneciji.

No izgleda da je Pula, tada puna mladih mornara, bila kako izgleda jedan od gej-centara ondašnje Evrope. Zato i Mann piše o lepim mladim trgovačkim pomoćnicima koji veselo putuju u Veneciju u pratnji ostarelog homoseksualca koji našminkan, sa perikom i lažnim zubima pokušava svakako bezuspešno da sakrije i izigra svoju spostvenu starost. Naravno da ni Thomas Mann niti uzor za lepog Tadzia nisu umrli u Veneciji. Poljski grof je protivno predviđanjima pisca doživeo lepu starost.

Mann je međutim predvideo ljubavnu avanturu koja mu se odigrala 40 godina kasnije u züriškom hotelu Dolder. Već ostarli svetski poznati pisac se zaljubio u mladog kelnera. Kao znak svoje naklonosti davao mu je za ono vreme ogroman bakšiš od 5 Sfr, a napisao mu je i pismo. Mlad kelner ga je izgubio, ali se sećao velikog pisca kada su ga novinari pronašli u New Yorku osamdesetih godina posle objavljivanja dnevnika Thomasa Manna.

Uopšte, homoseksualna ljubav između starijeg muškarca i mladića je izgleda bila opsesija pisca. On navodi u svom dnevniku da je krajem dvadesetih godina ostvario svoj ideal - zadobio je ljubav 17-godišnjeg gimnazijalca, sina svog poznanika iz Severne Nemačke. Tugaljiv rastanak na glavnoj železničkoj stanici u Münchenu, gde je dečak posetio Manna on komentariše: ''eto konačno sam ostvario želju da budem ljubavnik i imam miljenika'' - očigledno po Platonovom modelu.

U svojim dnevničkim beleškama Thomas Mann nebrojeno puta otkriva svoju homoseksualnost ''mene zanima elegantan mladić, plav i nežan'', ''prekoputa mene u vozu ljubazan mladić, sa kojim sam konverzirao'' itd. O svojim osećanjima sam Thomas Mann skoro nikada negovori - uvek je samokontrola ovog potomka severnonemačkih patricija skoro perfektna. Samo jedanput čitalac Harprechtove biografije može malo da zaviri u dušu pisca. Naime, Thomas Mann je posle sloma nacizma nekoliko godina izbegavao da dođe u Nemačku iz koje emigrirao 1933. godine. Tek 1948. godine on se odlučuje da poseti svoju domovinu. Na put kreće sa svojom ženom Katjom i mladim švajcarcem Motschanom, koji ga u svom otvorenom bjuiku vozi od Frankfurta do Štutgarta i zatim do Minhena, gde je Mann i proveo najveći deo svog života. Mann ne komentariše bombama razrušene nemačke gradove koje je posećivao, kao da ga se ruševine ne tiču. I bavarska prestonica je tih godina pružala užasnu sliku posle američkog bombardovanja pred kraj rata. Thomas Mann u prvom momentu ne može da prepozna neke ulice - toliki je stepen razaranja. Iznenada, priča posle Motschan, koji je za volanom, Mann postaje ćutljiv. A kada se okrenuo video je da veliki pisac potrešen posledicama rata tiho plače.

Zahvaljujemo se anonimnom autoru na poklonjenom tekstu!

>> Biografija Thomasa Manna