www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
|
Shopping & Fucking Izvor: BLIC online
Predstava koja vas šcepa za vrat i trese dok ne shvatite poruku Skoro neka pozorišna predstava nije privukla toliko medijske pažnje kao nedavno izvedena premijera predstave ''skandaloznog'' naslova ''Shopping and Fucking'' Majkla Rejvenhila u režiji Ive Milošević u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
I mada zanimanje za predstavu provokativnog naslova, koji ovde još uvek niko ni ne pokušava da prevede, može biti tumačeno i kao potreba za skandalom palanačke sredine koja se upravo na taj način potvrđuje, pitanje je da li pozorište u Srbiji 2002. uopšte može da izazove skandal. Oni kojima samo on i treba ne idu dalje od naslova drame Marka Rejvenhila (1966). Istina, i u Britaniji je fama oko ovog komada započela pričom o naslovu. Kada je teatarska trupa Staford-Klarka stavila komad na repertoar, pravnik im je rekao da originalni naslov ne može da se pojavi na plakatima ili u reklamama. Jer, po Viktorijanskom pravu (Zakon o nezavisnom reklamiranju iz 1889. s amandmanom na nepristojnost oglašavanja iz 1981), reč ''fucking'' je zabranjena za javno oglašavanje. Da bi problem bio rešen, na prvim plakatima za predstavu fotografija viljuške je pokrivala inkriminisanu reč, a sledeće rešenje su bile zvezdice, pa je naslov bio ''Shopping and f****ing''. Naša sredina se u tom pogledu pokazala kao daleko liberalnija, a bilbordi i plakati s reklamom za ovaj pozorišni čin, s autentičnim naslovom, postavljeni su po celom Beogradu. Mada Pitanje je šta bi se dogodilo da je nekome palo na pamet da je predstavu oglašavao uz pomoć prevoda originalnog naslova. Britanska javnost je Rejvenhilov komad prihvatala na različite načine. U metropolama je publiku bilo nemoguće šokirati, ali u Svonziju, koji Rejvenhil opisuje kao biblijski pojas Velsa, lokalni hrišćani su kolektivno došli na premijeru da bi deset minuta posle početka predstave ustali sa svojih sedišta pevajući crkvene pesme. Autori predstave su morali da zovu policiju. Ponegde je komad bio poznat i pod naslovom ''Šoping i aranžiranje cveća'', a anegdote svedoče o tapkarošima koji su šapatom reklamirali predstavu nudeći zainteresovanima odvojene karte - posebno za gledanje ''Shoppinga'', a posebno za ''Fucking''. Sve te priče su, naravno, bile savršena reklama. Mediji su radili svoj posao, ali su se ovog puta obraćali specifičnoj vrsti publike. Naime, i sam pisac je konstatovao da nova publika, ona za koju je pisao dramu, ne veruje medijima. ''Mi smo cinični, skeptični i nepoverljivi'', kaže Rejvenhil. Akteri njegovog komada su napušteni, nezaštićeni, beznadežno izgubljeni. Jedan je žrtva zlostavljanja i želi da umre, drugi je emocionalno zavisna osoba i narkoman, treći je biseksualac, a Lulu, ne samo što je jedini ženski lik već i jedina osoba koja uspeva, makar i prividno, da kontroliše situaciju i konstatuje da je krajnji čas da njeni prijatelji porastu i prestanu da se igraju svojim ''đokama''. Ali, oni to neće učiniti. A kad dečaci ne žele da porastu, Lulu je primorana da izigrava njihovu mamu. ''Ljudi su brzo shvatili temu krize muškosti'', veli Rejvenhil, premda tvrdi da toga nije bio svestan pišući delo. ''Ali, to je i komad o urbanoj neusklađenosti, ne o preživljavanju već tonjenju'', ispravno konstatuje Staford-Klark. ''Sve je ovde u pričama i na površini. S jedne strane, komad je postmoderna mešavina divlje kritike i vesele zabave, a s druge je očigledna potreba likova da afirmišu i nešto više od postmoderne ironije. I baš to povezuje komad s tradicijom angažovane drame.'' ''Shopping and Fucking'' pripada vrsti in-yer-face teatra (neprevodiva sintagma, približno ''tebi u lice''), dramama koje ''ščepaju publiku za vrat i tresu je dok ona ne shvati poruku''. To je dramaturgija sperme i krvi, spoj naturalizma svakodnevnog velegradskog života i stilizacije koja samo još više potencira očaj i beznadežnost; to je surovo pozorište senzacije koje uzdrma i glumce i gledaoca, izaziva više od uobičajene reakcije, dira u nerve i provocira uzbunu. Ovaj teatar često koristi taktiku šoka. On šokira tonom kojim se obraća gledaocima, scenskom strukturom, drskošću na koju publika nije navikla. Preispitujući moralne norme, ova vrsta dramaturgije se sukobljava s uvreženim idejama o tome šta treba a šta ne treba prikazivati na sceni, zadire u primalnija osećanja, razara tabue, pominje zabranjeno, izaziva neprijatnost. To je, dakle, teatar koji ne dozvoljava distanciranje, a kad je najbolje, ovo pozorište je tako snažno da publiku tera da reaguje: provocira je da napusti salu, ili je navodi na zaključak da je ovo najbolje što je ikada videli. Provokacija i šok su deo potrage za dubljim značenjem, na tragu su istraživanja mogućnosti teatra, predstavljaju pokušaj pisaca da ispita koliko daleko može da ode. Čitajući dramu Sare Kejn ''Razoreni'' (Blasted), mlade spisateljice koja je početkom devedesetih uzdrmala dramsku i pozorišnu scenu Evrope da bi na vrhuncu slave izvršila samoubistvo, i sam Rejvenhil je bio šokiran. Osećao je da je na tragu američke literature iz kasnih osamdesetih, a pre svega Koplandovog romana ''Generacija X'' i priče o još jednom izgubljenom naraštaju, mladim ljudima suočenim s ništavilom savremenog života u visokourbanim sredinama. ''Kada sam pisao Shopping and Fucking, još nisam gledao Razorene Sare Kejn. Kritike su me odbijale od te predstave jer su sugerisale da je to haos''. Uostalom, on do tada nije čitao ni ''Trainspotting'', a ni gledao neki od Tarantinovih filmova. Baš tih dana, međutim, gledao je u pozorištu inscenaciju Brehtove ''Opere za tri groša'' i osetio snagu njene podrugljive vickastosti. Tada je Rejvenhil odlučio da pronade ''Razorene'' i pročita komad. ''Posle prvih pet strana shvatio sam da je to jedna od najbolje napisanih savremenih drama''. Tako je nastao komad o naraštaju još mlađem od famozne X-generacije. Trgovina erosom IVA MILOŠEVIĆ: Ta generacija mi je delovala monstruozno, ali izazov je bio iza maske monstruma otkriti povredenu decu, ''manekene čiju tugu niko ne primećuje''. U pitanju su mladi odrasli u moralnom vakuumu, odsustvu svakog prihvatljivog sistema vrednosti, ljudi koji su se poveli za svojim najbazičnijim instinktima, što je njihovo ponašanje na kraju svelo na promiskuitet i brutalnost. U društvu ogrezlom u nasilju, oni kroz naizgled nasilničko ponašanje često traže ljubav i kontakt s drugim ljudskim bićem. Društvo u kojem je potreba za posedovanjem materijalnih vrednosti, ali i ljudi, daleko dominantnija no potreba za bezuslovnim davanjem i razmenom ljubavi, oni trguju erosom. U procesu traganja za likovima bilo mi je zanimljivo ''odljuđivanje'' jednog od naizgled najbizarnijih likova, kao i proces u kojem se ostali likovi pretvaraju u monstrume.
Uvek sam bila ljubomorna na njegovu bivšu IVA MILOŠEVIĆ, rediteljka predstave ''Shopping & Fucking'', rođena je u Beogradu 1977. godine. Završila je Treću beogradsku gimnaziju, a 1995. godine je upisala režiju. Prvi novac zaradila je sa sedam godina prodavajući cveće na Divčibarama, a prvu predstavu ''Magično popodne'' postavila je 1998. godine na Bitefu. Nije udata i nema dece, a u budućnosti želi karijeru, ljubav i mnogo putovanja. Autor: Aleksandra Držaić
PREDSTAVA ''SHOPPING & FUCKING'' NAJAVLJIVANA JE KAO PRILIČNO ŠOKANTNA. DA LI STE SE PLAŠILI KAKO ĆE DA JE PRIHVATI BEOGRADSKA PUBLIKA? Jesam. Ali kako se primicala premijera, plašila sam se sve manje. KAKO SU GLUMCI REAGOVALI NA TEKST? DA LI JE BILO DILEMA OKO PRIHVATANJA ULOGE? Kako koji. Nekoliko glumaca mi je vratilo tekst i nije htelo da prihvati ulogu. Glumci koji su prihvatili uloge nisu imali velike dileme, a neki je nisu imali uopšte. KAKO REAGUJETE NA ZVIŽDUKE U POZORIŠTU? Baš zvižduka nema. Ima uplašenih i prepadnutih uzdaha i sugestija likovima na sceni. Očekivala sam takve reakcije i ne pogađa me. To i jeste draž ove predstave koja je, navodno, šokantna ili ljudi veruju da treba da bude šokantna. ŠTA BISTE URADILI DA SU UTRČALI NAVIJAČI ''RADA'' I POČELI DA MLATE SVE OKO SEBE? Branila bih se nekako. Verovatno bih pozvala policiju. REKLI STE DAVNO DA JE TO PRIČA O VAŠOJ GENERACIJI. KAKVA JE TO GENERACIJA? To je brza generacija. Koristi se brza hrana, brze su veze, brzo je zasićenje. KOLIKO VI PRIPADATE TOJ GENERACIJI? Pronalazim se, s tim što sam ja osnovne probleme odrastanja prevazišla pre par godina. Mislim da sam zbog toga bila ironičnija prema tim istim problemima o kojima se govori u predstavi. BILO JE KOMENTARA DA PREDSTAVU NE BI TREBALO DA GLEDAJU ONI KOJI NISU SA SOBOM PONELI KESE ZA POVRAĆANJE? Mislim da je to predlog ispod svakog nivoa. DA LI JE TAČNO DA STE PRE POČETKA PROBA UPOZNAVALI SVOJE GLUMCE S AUTENTIČNIM LIKOVIMA? Mislite sa homoseksualcima? Da, jesam. Ali, naravno, ne sa ljudima koji imaju identične probleme kao likovi u predstavi. KADA BISTE MORALI DA BIRATE IZMEĐU FILMA I PREDSTAVE, ŠTA BISTE ODABRALI? Predstavu, zato što pozorište volim više od filma. DA NISTE USPELI U REŽIJI, ČIME BISTE SE BAVILI? Scenografijom. KAKO IZGLEDA JEDAN RADNI DAN REDITELJA U BEOGRADU? Ako ne idem na probu, idem na ručak s prijateljima. To najviše volim da radim ako imam para. Ako ih nemam - čitam kod kuće. A uveče idem ili u pozorište ili u bioskop. KAKVI SU NAŠI MLADI GLUMCI? Kako koji. Ima onih koji se trude da imitiraju svoje starije kolege u sujeti i licemerju. A ima i onih koji prihvataju rizik i imaju hrabrosti da ne imitiraju zvezde u osobinama koje često olakšavaju uspeh. KOGA NIKADA NE BISTE IZABRALI ZA ULOGU U VAŠEM KOMADU? Nemam tu vrstu otpora prema glumcu. DA LI OD VAŠEG POZIVA MOŽE PRISTOJNO DA SE ŽIVI U SRBIJI? Može, ali zavisi šta za koga znači pristojno. ŠTA ZA VAS ZNAČI? Da mogu sebi da dozvolim da radim ono u čemu uživam, a da istovremeno mogu od toga da živim. AKO BI NEKO TRAŽIO DA SADAŠNJU POSTAVU ZAMENITE HOLIVUDSKIM GLUMCIMA, KOGA BISTE UZELI? Bena Afleka i Meta Dejmona bih svakako uzela, za ostale ne znam. A i Tobi Megvajer dolazi u obzir. ŠTA NAJVIŠE MOŽE DA VAS IZNERVIRA? Agresivni vozači. DA LI STE VOZAČ? Da, vozim ''fijat punto''. Testove sam položila iz osmog, a vožnju iz četvrtog puta i do sada sam imala četiri lakša udesa. FUDBALSKO PRVENSTVO JE U TOKU, DA LI GLEDATE UTAKMICE? Ne, ne razumem se u taj sport, ali se često nalazim u društvu onih koji se razumeju. Tada uglavnom raspremam kuću i namerno pravim buku. KOJA VAM SE VAŠA OSOBINA NAJVIŠE DOPADA? Tolerancija. A KOJA VAM NAJVIŠE SMETA? Rasejanost. Često mi se desi da izjavim pogrešne stvari pred pravim ljudima. KOJI DEO VAŠEG TELA VAM SE NAJVIŠE DOPADA? Stomak. DA LI BISTE IZAŠLI NA SASTANAK SA MOMKOM KOGA STE UPOZNALI PREKO INTERNETA? Ne. Osećala bih se kao mučenica iz holivudskih filmova. Čak i u varijanti da čitava priča ima dobar ishod, bilo bi suviše kič. S KIM NAJVIŠE VOLITE DA PIJETE JUTARNJU KAFU? S momkom kada je on skuva. DA LI SE OKREĆETE ZA MUŠKARCIMA NA ULICI? Da, ako su zgodni. Pa to je prirodno. DA LI STE LJUBOMORNI U VEZI? Na početku veze da, malo, kao i svi. Tada mi uvek najviše smeta bivša devojka. ODMAH BISTE OSTAVILI PARTNERA KADA BI ON... Kada bi izgubio moje poštovanje. NAJVIŠE SE PLAŠIM... Visine. NE MOGU DA PREŽALIM... Nekoliko stvari koje nisam kupila tada kada sam ih ugledala. OBOŽAVAM... Da jedem. Volim da jedem italijansku hranu, kinesku, indijsku... Jednom rečju - sve. NAJRADIJE PUTUJEM... U sopstvenoj režiji, a ne preko paket aranžmana. TRI OMILJENE KNJIGE... ''Enciklopedija mrtvih'' Danila Kiša. U njoj je jedna od po meni najlepših priča - ''Priča o majstoru i učeniku''. STIL KOJI ME ČINI SREĆNOM... Minimalizam zabiberen nečim kitnjastim. ...
Intervju
II
Iva
Milošević: U mojoj generaciji nedostatak ljubavi je prisutniji
nego u generaciji naših roditelja. U poslednjih 10-20 godina institucija
porodice se ozbiljno raspada u celom svetu. Homoseksualnost nije
retka pojava Danas
se mladi ljudi brzo potroše Pozorišni
komad „Shopping & Fucking“ je izazivao šokove
gde god da je rađen. Čak i u mnogo tolerantnijim i razvijenijim
sredinama od naše. Iako sam računala s tim, moram priznati da
sam se ipak iznenadila reakcijama - rekla je mlada rediteljka
Iva Milošević, komentarišući odjeke predstave koju je režirala
po tekstu Marka Rajvenhila, a koja je nedavno premijerno izvedene
na sceni „Bojan Stupica“. Na
konferenciji za novinare, prilikom najave premijere, rekli ste
da je to predstava o vašoj generaciji. U kom pogledu? -
Ta predstava i inače govori o problemima mladih danas u velikim
gradovima. Obuhvaćene su tipične poteškoće karakteristične za
odocnelu adolescenciju. To su klinci koji odlažu neko svoje uključivanje
u svet koji ih okružuje, u ovom slučaju, to je japi svet. Oni
žive tinejdžerskim životom, iako su u poodmaklim godinama. Šta
je specifično u tome što se odnosi na vašu generaciju? -
E sad, ono što je specifično, i što taj tekst čini portretom moje
generacije, jeste to što su apostrofirani problemi poput usamljenosti,
narkomanije, ljubavne neostvarenosti, traženje identiteta... Protkani
su vrlo karakterističnim svarima kakva je, na primer, činjenica
da dva homoseksualca i jedna devojka žive zajedno, neobičan ljubavni
trougao koji nije prava ljubav, već nekakav surogat porodice,
koja im je nedostajala u njihovom odrastanju. Tako da taj lavirint
seksualnosti, identiteta i životnih stilova, što je obeležje vremena
u kome ti ljudi žive, čine ovaj komad baš portretom moje generacije.
Znači
li to da u vašoj generaciji homoseksualizam nije redak? -
Tek posle premijere kada su počela da stižu reagovanja, posebno
od starijih, shvatila sam da za moju generaciju to zbilja nije
retka pojava. I lično imam puno prijatelja koji su homoseksualci.
Tako da bi se na izvestan način moglo reći da to jeste neka odrednica
te moje generacije. Vidite, kada sam pre dve godine otišla na
zabavu u jedan beogradski klub i tamo se srela sa generacijom
mlađom od moje, konstatovala sam da je stvarno došlo do promene,
jer to su bile nove fizionomije. Koje
i kakve promene? -
Jednostavno nove fizionomije. Mnogo manje muževne. Kako
vi kao mlada devojka gledate na to? -
U jednom periodu svog života sam živela u inostranstvu u Kanadi,
koja ima vrlo razvijenu demokratičnost. Ta njena demokratičnost
nije samo mrtvo slovo na papiru, već se oseća u svakodnevnom životu
i u svim pojedinostima. Osetila sam na svojoj koži i neprihvatanje,
ali i mogućnost da ja osvojim neko svoje mesto, kao i to da se
moja različitost toleriše i prihvata. Tako da je meni različitost
prirodna kategorija. Nemam određen stav prema seksualizmu kao
takvom. Doživljavam to kao pitanje ličnog izbora. Moje takvo viđenje
stvari sigurno ima veze sa miljeom u kojem se krećem, tačnije
u kome biram da se krećem. Ali, ima tu još važnih stvari... Mislite
na činjenicu da je to predstava koja govori o potrazi za drugim
bićem? -
Da je taj komad na bilo koji način zauzimao stav pro ili kontra
ja ga verovatno ne bih radila. Ovde je divno što se sasvim afirmativno
govori o osnovnim ljudskim vrednostima; požrtvovanosti i ljubavi.
To su u krajnjoj liniji hrišćanske osobenosti življenja. Vidite,
svi očekuju da taj tekst nudi suprotno od toga, a on baš kaže
kako je jedino ljubav prava i najvažnija. Oseća
li vaša generacija više nedostatak ljubavi nego, recimo, generacija
vaših mama ili baka? -
Teško je to izmeriti. Za mladost je prirodno da se oseća nedovoljno
voljenom, ali s druge strane sve upućuje na to da je u mojoj generaciji
nedostatak ljubavi prisutniji nego u generaciji naših roditelja.
Ako ništa drugo, za poslednjih 10 ili 20 godina institucija porodice
se ozbiljno raspada u celom svetu. A ono što se ispostavilo kao
poseban teret za moju generaciju je taj višak slobode. Na
šta konkretno mislite? -
Mnoge stvari se vrlo rano potroše. I to zasićenje koje mladi danas
vrlo rano doživljavaju negde u osnovi je gotovo prokleto. To je
ono što je u ovom komadu obuhvaćeno, ocrtano, a što se meni jako
dopada. Heteroseksualna devojka živi sa svojim bivšim momkom,
ali i sa njegovim drugom, jer je odnos između nje i njega potrošen,
izlizan i on je postao homoseksualac. U tome vidim dobar deo uzroka
i razvoja za tu izraženu usamljenost, jer u mladim telima žive
ljudi s iskustvima starijih. Razmišljate
li o nekom novom tekstu? -
Bila sam nedavno u Nemačkoj. Veoma mi se dopalo kako oni pristupaju,
takozvanom, klasičnom tekstu. Šta
vas je privuklo? -
Nazovimo to iščašenom režijom ili čak vrstom rediteljskog bezobrazluka.
Nazire
li se kroz taj pristup ili rediteljski bezobrazluk bar deo rešenja
problema samoće koji tišti vašu generaciju? -
Vidim rešenje u afirmaciji tih pravih vrednosti i hrišćanskih
postulata življenja. U krajnjoj liniji vidim i ovakvim vrstama
predstava koje upravo insistiraju na takvoj vrsti energije, jer
ta se energija u koncentričnim krugovima širi. Treba, prosto prvo
definisati problem pa se onda pozabaviti njime. Jednostavno, treba
svi da se našteluju na tu frekvenciju, jer namera da nešto uradimo
jeste pola rešenja. Tatjana Nježić |
