www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
BOLLYWOOD
BOY Piše: Aleksandar
Maćašev
Dobrodošli u BOLLYWOOD,
prestonicu filmske hiperprodukcije, fabriku najžešćih snova
i mesto gde bogovi hodaju po zemlji. Bombajska godišnja produkcija
dva puta nadmašuje Holivudsku ne bi li zadovoljila milionsku
publiku željnu romantičnog eskapizma. Bolivudske filmove gledaju
svi, od magnata u svojim tadžmahalskim vilama, preko srednje
klase sa večito aktivnim mobilnim telefonima i rashlađenim ambijentima,
pa do najbrojnije sirotinje koja snove prima preko musavog platna
sedeći u prašini ili na odeljanim klupama. Poput Coca-Cole koju,
potpuno istu, piju i radnik na pumpi u Arizoni i britanska kraljica,
ipak, Bollywood je i mnogo više.
Višesatne ljubavne epopeje nude neverovatno raskošnu kostimografiju, prenaglašenost emocija, megalomanske plesne numere, prelepa lica i površan (nebitan?) scenario. Nešto kao kad bi Baz Luhrmann radio film po latinoameričkoj seriji, a glavne uloge dodelio Jeleni Karleuši i Svetlani Ražnatović. Turbo u svakom pogledu, onako kako smo to mogli da vidimo u zvezdanim trenucima domaće kulturne matrice, samo mnogo zabavnije i bogatije. Nije slučajno da je Baz Luhrmann premijeru svog Moulin Rouge-a imao baš u Bombaju. Njegov film na zapadnjačkom konzumentu blizak način rabi sva ključna mesta rudnika Bollywooda. Jedan od najboljih i najskupljih bolivudskih filmova iz 2002. godine Devdas postaje planetarni hit, a Aishvaraya Ray će biti sledeća Bond devojka. Bollywood uzvraća udarac.
Britanska novinarka i spisateljica, Justine Hardy, kontra svog upper class backgrounda, zadnjih dvanaest godina živi i radi u Indiji. Njen poslednji roman BOLLYWOOD BOY se na dokumentarno-ispovedni način bavi indijskom fabrikom snova, a kroz potragu za trenutno najvećom zvezdom Hrithikom Roshanom. Sa kulturološkom distancom nekadašnjih kolonijalista, Hardy secira sve društvene slojeve savremene Indije i neopterećenim okom onog Drugog (ili onog Prvog?) razmotava nežne, krvave, jarko obojene, pomalo blatnjave, ali mirisne velove oko bolivudske fame. Hrithik Roshan, protagonista romana, zapravo je samo povod za tkanje ogromnog šarenog ćilima. Njega, kao i pravog boga, doživljavamo samo kroz priče, tračeve, glasine, laži i obožavanje, da bi na trenutak, na kraju romana, ipak bili u njegovom magičnom prisustvu. Hrithik, 29-godišnji sin Rakesha Roshana, čuvenog indijskog režisera, formira drugačiju matricu bolivudskog filmskog heroja. Za razliku od raspusnih pastuva za kojima trepere ženska srca (i po koje muško) ovaj mladić je prototip nežnog, a snažnog lepotana, kojeg bi svaka majka poželela za zeta. Kada atipičnosti dodate hit filmove, porodično nasleđe, stidljivo javno lice i besprekoran izgled, dobijete ultimativnog savremenog indijskog boga.
Možda najfascinantnija i najintrigantnija činjenica vezana za bolivudsku estetiku gledanu sa Zapada jeste reprezentacija muških likova. To je uglavnom galerija drčnih mačo tipova upeglane pojavnosti koja uznemirava utrobu većine indijskih poklonica filmi industrije. Slip nastaje u zapadnjačkom oku, kojem je vizuelna reprezentacija tih muškaraca najopštije gej mesto. U samim filmovima to se ne da toliko primetiti, osim, možda, prilikom ekstravagantnih plesnih numera, vrckanja kukova i mačo manira koji, zapravo, podrazumevaju puno nežnosti. Mnogo očiglednije je press release pakovanje bolivudskih bogova. Uzane majice, zavodljiv, pomalo feminin stav, napumpani mišići, setni pogledi, napućene usne, glittering outfit, čvrste istaknute zadnjice predstavljaju set znakova koje možete pokupiti sa bilo kog gej sajta. Homoseksualnost je sa druge strane apsolutni tabu u zemlji od milijardu ljudi. O tome se ne priča, to se ne uzima kao opcija, to naprosto ne postoji. Takva pojavnost je jednostavno ideal indijskih žena (toliko o kulturološko/rodno polnim kleševima). Prijatelj iz Londona me je upozorio da je takav ugao gledanja prilično opasan. Na Zapadu se još nije pojavila ozbiljnija studija na tu temu, pošto bi autor rizikovao fatvu poput Salmana Rushdia. Ovo je ipak Srbija, pa nam dobro poznat setting crne rupe dozvoljava liberalnije analize.
Sličan model nalazimo i u okviru domaće kulture. Izvikana turbo matrica sa svojim prenaglašenim atributima, vizuelnom prezasićenošću, a sadržinskom ispraznošću (neko je spomenuo kemp?), sa ženama koje izgledaju kao drag queens i muškarcima čiji je uzor hibrid Silvestera Stalonea i Gwineth Paltrow čini plodno tlo za recepciju bolivudske estetike. Tim povodom je beogradska publika u junu ove godine mogla da uživa u najsvetlijim trenucima indijskog filma u okviru festivala BOLLYWOOD U BEOGRADU, a u organizaciji MIKSER-a. Pored izbora sjajnih filmova (autor ovog teksta je sopstvene pedrasude rasuo netremice buljeći u troipočasovni spektakl DEVDAS, savršene produkcije, muzike i plesnih numera, kojima Hollywood ne može ni da se približi, i šekspirijanskih glumačkih momenata) mogli ste prisustvovati izložbama na temi indijske kulture ili razgovorima sa poznatima vezanih za indijski film. Specijalni gost festivala je bila Justine Hardy koja se pojavila povodom srpskog izdanja Bollywood Boy-a (izdanje MIKSER BOOKS, prevod: Jelena Stojković). Justine je pre izvesnog vremena objavila članak o čitavoj manifestaciji u londonskom Financial Times-u. Pored pogleda Prvog na prljavštinu beogradskih hotela može se pročitati veoma afimativan stav o čitavoj manifestaciji. Beograd u Londonu preko Bombaja.
Dakle matricu odavno već imamo. Još samo da domaći režiseri prestanu da prave ''umetnost'' i počnu da snimaju filmove. Neposrednost i čistotu uživanja u turbo modelu koji je kod nas uglavnom dočekivan na nož od strane kastrirane akademske javnosti pokazuje i epizoda sa otvaranja Bollywood kafea u Beogradu. Neposredno pred otvaranje dovedene su čistačice Romkinje da srede ceo prostor. Njihova prva reakcija je: ''Joooooooj, bre, što je ovde lepoooo!''
Linkovi:
Domaće
izdanje Bollywood boya!!! |
|||||||||||||||||||||||||||||
