Samopoštovanje: Skrivanje iza lažnih profila nije dolazilo u obzir

Moja želja da napišem ovaj tekst se javila iz dva razloga. Prvi su trans i cross dress osobe koje se susreću sa istim tipom muškaraca i misle da „ne vrede više" od takvog načina ophođenja. Ja sam neko ko više nije tako mlad, poprilično sam svestan toga ko sam i kakve odnose želim, pa na to ne pristajem. S druge strane, postoji gomila trans osoba koje u odnose stupaju mlade, nesigurne, te možda zbog pažnje (koja pogotovo u tim godinama prija, jer te potvrđuje kao to što jesi) pristaju na nešto za šta smatraju da im je jedina opcija. Ovim tekstom bih želeo da im poručim da, ukoliko ne žele, ne moraju da pristaju na takve odnose, imaju pravo na izbor i pravo da ih neko poštuje i ceni zbog njihove celokupne ličnosti, a ne da ih doživljava kao fetiš i fantaziju.

Trenutak kada sam shvatio da me privlače muškarci desio se tokom srednje škole. Sedeo sam sa nekoliko drugarica i svako je trebalo da kaže ime svoje simpatije. Ja sam rekao da nemam simpatiju, na šta je jedna od njih odgovorila: „Kako nemaš, tebi se sviđa Milan*!" (u pitanju je bio drug iz razreda, ime je izmenjeno) Ja sam njoj na to rekao da ne lupeta gluposti, na šta je ona uzvratila da bi volela da mogu da vidim svoje lice i osmeh koji razvučem od uva do uva svaki put kada on uđe u učionicu. Narednog dana, kada sam se iz prve klupe okrenuo na njegov glas i kada mi se lice ozarilo, shvatio sam da je bila u pravu.

Kada sam nakon toga došao u Novi Sad na studije i krenuo da izlazim po gej klubovima, smatrao sam da je to jedini način da nekog upoznam. Međutim, pred prvi izlazak, nas nekoliko je sedelo u stanu, i jedan drug je ušao na neku aplikaciju (Romeo, ja tada nisam znao šta je to). Kada mi je pokazao sadržaj prepiski (foto, video), bio sam zgrožen i tada sam znao da je to sve meni izuzetno neprivlačno i da ne želim da vodim takve konverzacije, sa takvim ljudima, na taj način.

Tako je i bilo, sve do prošlog leta, kada sam završio svoju trogodišnju vezu, a zbog korone nije baš bilo mnogo prilike da se krećem među nekim ljudima. Pritom, tada sam već bio uveliko autovan, svestan da izgledam onako kako se osećam, i nisam imao problem da na aplikacijama za upoznavanje okačim svoje fotografije, jer skrivanje iza lažnih profila nije dolazilo u obzir. Pritom, ja sam samo napravio, postavio fotografije, i čekao da vidim da li će išta da se desi.

I desio se haos! Poruke su krenule da stižu sa svih mogućih strana, od raznoraznih ljudi. U prvi mah mi je ta pažnja prijala, ali sam onda shvatio da nešto meni tu ipak smeta.

Kao prvo, većina muškaraca je, zbog mog izgleda, pomislila da sam trans, ili cross dress osoba, te su započinjali obraćanjem u ženskom rodu. Muku sam namučio dok sam svakom ponaosob pokušao da objasnim šta je genderqueer (zato je dobro što je moj prethodni tekst objavljen, pa umesto da trošim vreme, ja lepo pošaljem link, pa neka čita koga interesuje!)

Druga predrasuda sa kojom sam se susreo jeste da, pošto misle da sam trans osoba, to sa sobom povlači da sam seksualna radnica. Iako lično nemam ništa protiv tog zanimanja, smatram da to nije jednostavno raditi i da poseban tip ličnosti može time da se bavi, ipak me je na neki način vređalo što tako nešto uopšte mogu da pomisle. Ja sam mislio da „se vidi po meni" da se ne bavim time, ali sam onda shvatio da većina muškaraca ne razmišlja na taj način (ili ne razmišlja uopšte), već komunikacije započinju po ustaljenom šablonu.

Treća stvar su bile fotografije. Kao što sam prethodno spomenuo, do prošlog leta nisam imao nikakvog dodira sa aplikacijama, i bilo mi je šokantno kako tim muškarcima nije nikakav problem da pošalju fotografije svojih polnih organa, ali je s druge strane ogroman problem da pošalju npr. fotografije svog lica. Jer valjda, pošto sam peder, šta mene drugo može da interesuje osim polnog organa, pobogu?

Četvrta stvar su zauzeti/oženjeni muškarci. Neka mi samo još jednom neko kaže: „Nije on gej, pa ima devojku!" ili „Nema šanse da je on gej, ozbiljan čovek, poslovan, porodičan, ima ženu i dvoje/troje/četvoro dece!" Iako sam i ranije znao da jedno ne isključuje drugo, pun inboks od strane takvih muškaraca mi je to dodatno potvrdio. Pritom, većina njih je delovala vrlo začuđeno, zbunjeno, šokirano, čak uvređeno kada objasnim da se ne viđam sa zauzetim muškarcima. Neću valjda još da biram?

Kad smo kod prava na izbor, dolazimo do pete stvari. Pošto su me ti muškarci na neki način doživljavali kao devojku, shvatio sam da postoje određene sličnosti u pristupu. Svakako, negativnih sličnosti. Jedna od najčešćih sličnosti je reakcija na odbijanje. Često se dešavalo da, na moje odbijanje (koje je zaista u većini slučajeva bilo fino i kulturno) krene niz najgorih uvreda na moj račun. A ukoliko ne dođe do toga, onda se javljala zbunjenost - „ja sam tebe odabrao, ja hoću nešto sa tobom, i sad meni nije jasno kako ti možeš da kažeš ne". Bilo mi je neverovatno koliko određen tip muškaraca ne razume moje pravo na izbor, koji čak ne moram ni da objašnjavam ukoliko ne želim, ali se stvarala ta atmosfera da, ukoliko ne želim, moram da pružim dovoljno validne razloge (pod tim mislim na razloge koji će njima biti dovoljno validni). Usled njihove ogromne želje, prilikom odbijanja su određeni posezali za metodom broj dva. Valjda su mislili da para vrti gde burgija neće.

Naredna stvar je nespremnost muškaraca da na javnom mestu budu viđeni sa osobom poput mene. Ja sam generalno osoba koja se ne vodi nagonima, i ukoliko želim nešto sa nekim, potrebno mi je da ga prvo upoznam (pogotovo kada je u pitanju online dating, jer iluzija koju ja namaštam na osnovu fotografija i realnost često umeju da budu dve potpuno različite stvari). Tu smo često dolazili do problema, jer nisu autovani, ne osećaju se prijatno da ih drugi ljudi vide sa mnom, ne bi gubili vreme na piće (što je u suštini možda i jedini validan argument, samo ja onda nisam osoba za njih). Najinteresantniji su mi bili muškarci koji čak nisu imali dovoljno hrabrosti da priznaju da je to problem, već su se pravdali time da je bolje da budemo negde gde ćemo biti sami, "jer ćemo biti opušteniji".

Poslednja, možda meni lično i najteža stvar, jeste bio trenutak kada sam shvatio da ogroman broj muškaraca trans žene, cross dress osobe i ljude nalik njima zapravo ne doživljava kao ljudska bića, već isključivo kao fetiš. U njihovoj glavi, ja nisam osoba koja će, ukoliko uopšte dođe do seksualnog odnosa, biti neko ko takođe u njemu treba da uživa, već sam ja isključivo sredstvo za ispunjenje njihovih fantazija. Ono što je prednost jeste to što se to oseti već prilikom prvih poruka u komunikaciji, pa je onda lako završiti je.

Moja želja da napišem ovaj tekst se javila iz dva razloga. Prvi su trans i cross dress osobe koje se susreću sa istim tipom muškaraca i misle da „ne vrede više" od takvog načina ophođenja. Ja sam neko ko više nije tako mlad, poprilično sam svestan toga ko sam i kakve odnose želim, pa na to ne pristajem. S druge strane, postoji gomila trans osoba koje u odnose stupaju mlade, nesigurne, te možda zbog pažnje (koja pogotovo u tim godinama prija, jer te potvrđuje kao to što jesi) pristaju na nešto za šta smatraju da im je jedina opcija. Ovim tekstom bih želeo da im poručim da, ukoliko ne žele, ne moraju da pristaju na takve odnose, imaju pravo na izbor i pravo da ih neko poštuje i ceni zbog njihove celokupne ličnosti, a ne da ih doživljava kao fetiš i fantaziju.

Drugi razlog su upravo muškarci o kojima je reč o ovom tekstu. Iako sam svestan da većina njih možda neće rado potrošiti svoje vreme da pročita ovako nešto, bilo bi lepo kada bi to uradili, jer bi shvatili kako se osobe kojima se oni obraćaju osećaju dok im se oni tako obraćaju. Možda bi tada neki od njih postali svesni toga šta rade, te bi bili spremni da svoj pristup promene, ili makar prilagode.

Piše: Filip Obradović

*Tekst objavljen u magazinu Optimist