Šalju li LGBT ljudi koji istupaju u medijima 'pogrešnu sliku'?

Verovatno nema pitanja koje je više sporno u hrvatskoj LGBT zajednici od medijske reprezentacije hrvatske LGBT zajednice. Nisam još doživeo da je neki istup LGBT ljudi u medijima prošao bez ekstenzivnog komentarisanja LGBT ljudi (na stranu komentari domaćeg heterijata, to je posebna priča.) I ne samo da se svaki LGBT-ovac pre ili kasnije oseća ponukanim negde i nekako, većinom online, izraziti svoje mišljenje o medijskom istupu drugih LGBT ljudi, nego su ti komentari redovno puni povišenih emocija, ponajviše ako su negativno intonirani.

Sigurnije od toga da čoveku treba kiseonik kako bi živeo jeste da će na medijsko pojavljivanje nekog pedera i/ili lezbe koju u tom medijskom pojavljivanju izražavaju da su peder i/ili lezba i komentarišu nešto što se tiče LGBT tematike negde u hrvatskoj neki LGBT ljudi doživeti blaži ili žešći živčani slom zbog toga što je tim medijskim istupom, kako kažu, nanesena nepopravljiva i ogromna šteta svima "nama", te će pohitati na neki forum ili neku od društvenih mreža da izgrde one koji su medijski istupili zbog zločina neidealnog medijskog istupa.

Tajna savršenog medijskog nastupa

Oni smireniji će hinjenom dobrohotnošću savetovati kako bi se u medijima trebalo istupati. Pritom će velika većina njih otkloniti i samu pomisao na mogućnost da vlastitim primerom demonstriraju taj idealni medijski nastup, tu nepogrešivost i omnipotentnost medijskog istupa LGBT čoveka koja će biti oduševljeno pozdravljena od svih stanovnika Hrvatske.

Otkako u proteklih 15 godina ljudi iz hrvatske LGBT zajednice sistemski istupaju u medijima, x puta je u odnosu na njih veći broj onih LGBT-ovaca koji su uvereni da poseduju tajnu savršenog medijskog nastupa koji je iznad svakog prigovora i toliko magičan da istog trena ukida svu homofobiju u hrvatskom društvu. Samo nikako da tu čaroliju lično pretvore u stvarnost. Oni tvrde da znaju kako treba izgledati savršena LGBT medijska reprezentacija, pod ključnim uslovom da tu savršenost neko drugi ostvari, a ako je ne ostvaruje, onda je naštetio "nama".

Onda se prenemagao, onda je zanovetao, onda nije imala opranu kosu, onda je njegov naglasak bio pogrešan, onda je rekla neku reč koju nije trebala, pa nije perfektno artikulisala stavove tog nekog drugog koji nije u stanju sâm u medijima artikulisati svoje stavove...

Da bi stvari postale jasnije, potrebno je vratiti se prvo u 1903. godinu, kada je u SAD-u objavljena kolekcija eseja "The Souls of Black People" velikog afroameričkog sociologa i aktivista W.E.B. Du Boisa (1868.-1963.). U njoj je Du Bois predstavio svoj koncept "double consciousness" odnosno dvostruke svesti, pišući o društvenom i političkom položaju američkih crnaca.

Kako je sažela Wikipedija, "dvostruka svest je izraz koji opisuje unutrašnji konflikt koji doživljavaju potlačene grupe u opresivnom društvu". U kontekstu američkih crnaca to je značilo da većina njih tada nije mogla gledati na sebe isključivo vlastitim očima, nego su se uvek i procenjivali kroz imaginarnu perspektivu belačke većine. Sve što su radili bilo je obeleženo i time kako će na to gledati belci, nezavisno jesu li ti belci rasisti ili ne. Vlastitu su afirmaciju kombinovali s odobravanjem belačke većine, mereći se uvek i tuđim kriterijumima.

"House Niggers" i "field niggers" iz gej perspektive

No, da bi stanje hrvatske LGBT zajednice danas bilo još jasnije, potrebno je još dalje otići u afroameričku istoriju.

U vreme ropstva beli su robovlasnici svoje crne robove često znali podeliti u dve grupe, koje su nazivali "field niggers" i "house niggers". Prvi su radili najgore fizičke poslove i doslovno od jutra do mraka brali pamuk na plantažama, smatrani su od robovlasnika nečime između ljudi i životinja te najbrutalnije tretirani, dok bi malobrojniji "house niggers" bili izabrani, iz robovlasničke zločinačke perspektive, kao inteligentniji crnci, koji su u takvom kontekstu ropskog rada imali "lakše i lepše" poslove služenja u robovlasničkoj kući i nosili lepšu odeću.

Takav je tretman kroz decenije ostavio i duboke psihološke posledice na Afroamerikance, pa su se "house niggers" smatrali boljim od "field niggers". S druge strane, "field niggers" su više bežali s plantaža i u većem broju mrzeli robovlasnike, jer nisu dobijali mrvice s robovlasničkog stola kao "house niggers", mrvice koje bi ih izmanipulisale i pacifizirale.

Savršen primer psihološke izopačenosti uslovljene robovlasničkom podelom robova je u Tarantinovom filmu "Django Unchained" genijalno odglumio Samuel L. Jackson u ulozi Stevena, inteligentnog kućnog roba koji je pun prezira za ostale crnce, a ponajviše za slobodnog Djanga, te je zapravo jedan od ključnih stubova robovlasničkog režima plantaže Candyland. Steven kao privilegovani "house nigger" konstantno izražava posve iskreno čuđenje zbog toga što je crnac Django slobodan čovek, jer uopšte ne može pojmiti slobodu za crnce, te je potpuno preuzeo robovlasničku perspektivu i svetonazor, iako je i sam rob.

Steven je, kad se Tarantinov film iščita iz gej perspektive, ultimativna zla autohomofobna ormaruša, homoseksualac koji je tako temeljito i sveprožimajuće internalizovao vlastitu navodnu manju vrednost u odnosnu na heteroseksualce da svoje postojanje jedino može videti kao potvrdu manje vrednosti svog postojanja u odnosu na postojanje heteroseksualaca.

Je li poslata "prava slika"?

Još strašnije, istoričari su u međuvremenu opširno i utemeljeno pisali i o crnim robovima koji nakon oslobođenja nisu hteli otići s plantaža, koji su hteli ostati uz svoje dojučerašnje gospodare, jer se uopšte nisu mogli shvatiti kao slobodni ljudi, premda su to nakon Američkog građanskog rata konačno bar formalno postali. Plantaža je bila njihov jedini dom. Rođeni su kao robovi, svaki su dan svog života proveli kao robovi, ropski im je mentalitet utisnut u telo i um udarcima biča, ali i na brojne perfidnije načine, kao što je "humanije" postupanje ako su bili uvek poslušni gospodarima, ako su bili "dobri" robovi.

Sloboda je postala nešto izvan njihovog mentalnog dosega, koliko god to potresno bilo. Baš kao što je sloboda i iskren osećaj jednakovrednosti izvan dosega mnogim LGBT ljudima, kroz svoj celi život od strane heteropatrijarhalne okoline temeljno kondicioniranim na drugorazrednu društvenu poziciju.

U, kroz godine brojnim, a ujedno i repetitivno uniformnim reakcijama iz hrvatske LGBT zajednice na medijske istupe LGBT ljudi se jasno vidi i teret života pod "dvostrukom svesti", kao i mentalitet "house niggera".

Naime, iz prigovora LGBT ljudi upućenih drugim LGBT ljudima koji istupaju u medijima može se nedvosmisleno prepoznati "dvostruka svest" tj. opsednutost time kako su heteroseksualni gledatelji, slušatelji ili čitatelji percipirali ono što je LGBT osoba izrazila u svom javnom ili medijskom nastupu. Je li poslana prava slika, to je večno pitanje brojnih ljudi iz hrvatske LGBT zajednice na svaki javni istup LGBT ljudi. Iako često neeksplicirano do kraja, ta se "prava slika" šalje u njihovoj glavi isključivo strejt ljudima i definiše isključivo kroz reakciju strejt ljudi, i to reakciju strejt ljudi zamišljenu kroz oči homoseksualca kom je jako stalo do reakcije strejt ljudi.

Retko kad će se u tim komentarima uzeti u obzir da su javni istup LGBT osobe gledali i, primera radi, mladi LGBT ljudi, koji tek shvataju vlastitu seksualnu orijentaciju i to pod teretom homofobne okoline, te im mogućnost da vidi neke druge, malo starije LGBT ljude koji slobodno žive i izražavaju vlastite seksualne identitete može neizmerno pomoći u emancipaciji, možda i doslovno spasiti život.

Model "podnošljivog" pedera

Ne, ta "prava slika" iz uobičajenih refrena se isključivo odnosi na to šta će o pederima misliti strejteri, a oni koji toliko pate od toga što će o njima misliti strejteri su time automatski diskvalifikovali sami sebe kao slobodne i jednakovredne građane. Pitaju li se strejteri šta o njima misle pederi? Muči li strejtere šta pederi misle o njihovim seksualnim životima? Pate li strejteri ako pederi misle o njima da su, recimo, bolesni i poremećeni?

Nisam još naleteo na takve strejtere (ali ne bih sto posto tvrdio da ih među sedam milijardi ljudi na svetu nema), jer oni svoju jednakost i vrednost ne procenjuju očima pedera, dok i dalje previše pedera svoju jednakost i vrednost procenjuje neoslobođeno od "dvostruke svesti" i nije razrešilo taj unutarnji konflikt.

Prigovori hrvatskih LGBT "house niggera" na medijske istupe LGBT ljudi se manje-više svode na to da je ključno nastupiti onako kako massa strejter smatra da bi trebao izgledati, govoriti i ponašati se homoseksualac kakvog bi homofobni strejter ipak nekako mogao tolerisati. Homofobni će strejter često izdvojiti nekog pedera kao model pedera koji mu je podnošljiv (u Hrvatskoj se u tom kontekstu najviše spominje Dražen Ilinčić), pa će onda otpisati kao problematične sve druge pedere koji nisu kao taj od njega blagoslovljeni. A to će isto zastupati i hrvatski homoseksualni "house niggeri", jer za njih je massa merilo svega, početak i kraj. Homoseksualnim "house niggerima" smetaju slobodni pederi jer su - slobodni pederi.

U svemu tome se događa još jedan problematičan fenomen, a to je prihvatanje stava kako slika koju jedan LGBT čovek stvara o sebi u javnosti vredi za sve LGBT ljude. Iz toga izlazi i dobar deo tih histeričnih reakcija iz hrvatske LGBT zajednice na medijske istupe LGBT pojedinaca, jer oni smatraju da to kad jedan peder nešto kaže ili napravi to automatski vredi za sve pedere, što je najprimitivnija (auto)homofobija. To je klasični argument homofoba: "Vidi kakav je on, takvi su svi oni"!

Umesto da se takva pozicija fundamentalno odbacuje, ona se prihvata od strane značajnog dela hrvatske LGBT zajednice! To je izraz mentaliteta "Svi smo mi Mirko Norac", stav plemena a ne građana, stav čopora a neslobodnih ljudi.

Ko će saznati, smem li poslati sliku svog lica, šta ako mi neko vidi poruke u telefonu...?

U tome ima i sledeći dodatni apsurd, a to je da se od mnogih histrionika iz LGBT zajednice koji su jako pogođeni, po njihovom mišljenju neadekvatnim medijskim istupima drugih LGBT ljudi, može čuti i tvrdnja kako oni ne žele da ih definiše njihova seksualna orijentacija, da je to samo jedan, ma skoro nevažan, deo njihovog identiteta.

Ako je zaista tako, zašto ih je uopšte briga kako se u javnosti predstavljaju tamo neki deseti LGBT ljudi i šta govore na TV-u i kako su odeveni te je li sve to dovoljno pristojno i čedno ili nije? Sledeći "logiku" tih koji stalno trube da ih seksualna orijentacija fundamentalno ne određuje kao ljude, niti njihov identitet, onda uopšte ne bi trebali imati toliko interesa i potrebe komentarisati LGBT ljude koje navodno jako određuje njihova seksualna orijentacija, pa čak o njoj i proizilazećem identitetu govore na TV-u.

To što ja smatram i kažem da me u nekoj značajnoj meri kao čoveka određuje i činjenica moje homoseksualnosti ne bi trebalo posebno smetati onim homoseksualnim ljudima koji misle da ih njihova homoseksualnost ne određuje da je to zaista istina. Nažalost, uopšte nije! Jer da te fundamentalno ne bi određivala tvoja seksualna orijentacija prvo je potrebno shvatiti i prihvatiti da te - fundamentalno određuje tvoja homoseksualna orijentacija. Barem dok svi živimo u heteropatrijarhatu.

Sve dok to nije osvećeno, uticaj seksualne orijentacije na identitet pojedinca je mnogo veći nego kad se sebe posve prihvati i kada se vlastiti seksualni identitet slobodno izražava. Sve dok skrivaš i prećutkuješ vlastitu homoseksualnost ona mnogo više određuje tvoj život nego kad je izražavaš slobodno i bez zadrške. Sve dok je nečija homoseksualnost određena autohomofobijom i strahom od reakcije okoline, ona je nešto što zahteva permanentan angažman.

Šta reći, koju zamenicu upotrebiti, ko će saznati, smem li poslati sliku svog lica, šta ako mi neko vidi poruke u telefonu, neću reći da sam gej ali ako me pitaju hoću, moram li brisati internet history itd. Ako to nije konstantno bavljenje vlastitom homoseksualnošću, šta jeste?! Ako to nije ono što konstantno određuje nečiji identitet, šta jeste?!

Medijski istup kao društveno samoubistvo

I zato su takođe uvek neizbežne brojne negativne reakcije hrvatske LGBT zajednice na medijske istupe LGBT pojedinaca. Što si manje spreman istupiti u medijima kao LGBT osoba, to ti je važniji istup drugih LGBT ljudi koji bi nekako trebali realizovati ono što sam/a nisi u stanju. Za vlastiti izostanak petlje se naravno nalaze uvek standardn izgovori, a u proteklih 15 godina se nisu nimalo promenili. Manje-više se svode na to da se izrazi uverenje kako medijski istup automatski rezultira negativnim posledicama koje su toliko ozbiljne da poništavaju mogućnost medijskog istupa koji se izjednačava s, otprilike, društvenim samoubistvom.

Nakon medijskog istupa u svojstvu LGBT osobe neizbežno sledi sve najgore moguće. Naravno, realna i trezvena je procena da su negativne posledice moguće, ali ne i da su garantovane i neizbežne.

Realnost je sledeća: u proteklih 15 godina su u hrvatskoj javnosti kao LGBT pojedinci istupili desetine ljudi, čak i stotine, a svi su danas i dalje živi, imaju svoje poslove, studiraju na svojim fakultetima, plaćaju svoje kredite, ljube svoje partnere/ice itd. Jednokratni ili višekratni medijski istupi im nisu uopšte uništili živote, nisu ih nikako negativno zauvek obeležili. Neki su doživeli neke neugodnosti, neki baš nikakve, ali niko nije nepovratno i trajno nastradao.

Uz stotine LGBT građana Hrvatske se može uz njihovo ime i prezime izguglati i podatak da su LGBT zahvaljujući njihovom pojavljivanju u medijima u LGBT kontekstu i - nikom ništa. Takođe, istupiti u medijima kao gej, lezbejka, biseksualna ili trans* osoba je i jedna vrsta zaštite od diskriminacije, jer će uvek pre problema imati onaj ko se ide obrušiti na LGBT ljude s medijskim imprimaturom nego na one koji žive u anonimnosti.

Drugi standardni izgovor je sofisticiranija i licemernija, a otprilike glasi kako su mediji obojeni senzacionalizmom (dobro jutro!), kako bi se htelo medijski istupiti ali da sve nekako bude savršeno i da celi proces bude do detalja u skladu sa željama potencijalnog istupača. Traži se savršen koncept, savršen medij, savršen novinar i savršeno sve, a kako ništa od toga naravno ne postoji, tako se izbegava medijsko istupanje, ali iz hinjene poziciji nadmoći nad onima koji se medijski "prostituišu". Za razliku od tih koji blamiraju sve "nas" jer su se pojavili u medijima i bili nedovoljno konceptualno i teorijski potkovani, oni koji smatraju da potkovani jesu nemaju nameru to i dokazati u praksi, nego im je sve zajedno ispod časti. Od ljudi koji se, da prostite, useru u gaće pred idejom medijskog istupanja zato su ipak mnogo iritantniji oni koji misle da njihov izmet miriše.

Reprezentacija raznolikosti LGBT ljudi u hrvatskim medijima postane i dalje je sporadična kvaziekskluziva

Od svih je pak uobičajenih prigovora najstupidniji onaj koji je sadržan u optužbi da se LGBT ljudi koji nastupe u medijima samopromovišu. A koga bi trebali promovirati nego sebe, možda Jozu Ormara i Baricu Autohomofobić? Govore u vlastito ime, šalju u eter vlastitu sliku, iznose vlastite misli. U čemu je problem s time? Takođe, kako oni kojima smeta samopromocija drugih misle da je mogu zaustaviti? Očito je da s konstatacijom kako se neko samopromoviše u tome ne uspevaju, to je dakle potpuno prazna izjava i banalna konstatacija koja se plasira kao ozbiljna kritika.

Umesto da pederi i lezbe hrle u medije i tako se, između ostalog, preventivno zaštite, većina od medija beži glavom bez obzira. Umesto da reprezentacija raznolikosti LGBT ljudi u hrvatskim medijima postane svakodnevna i uobičajena, ona je i dalje sporadična kvaziekskluziva. A to je tako ne zbog LGBT ljudi koji su istupali i istupaju u medijima, nego zbog daleko većeg broja svih onih koji nikad nisu i nikako ne žele. Oni koji se sistemski žale da se "ne šalje prava slika" u javnosti i medijima su istovremeno oni koji onemogućavaju da se šalje "prava slika" jer je sami odbijaju poslati.

A koja je, na kraju krajeva, ta "prava slika" koja se uvek spominje? Ona ustvari postoji. Odgovor je očit: LGBT ljudi su svi međusobno različiti, kao što su i svi ljudi na svetu svi međusobno različiti, a ujedno i svi na mnoge načine isti. LGBT ljudi su - ljudi. To je jedina prava slika. I to je ono što kroz proteklih 15 godina uvek i neizbežno pokazuju svi LGBT ljudi koji su u Hrvatskoj istupili u medijima, i kad su pričali gluposti i kad su govorili jako pametne stvari, i kad su bili isfenirani i kad su bili raščupani. Svi ti LGBT ljudi su usput odrađivali dobar i važan posao vidljivosti za celu hrvatsku LGBT zajednicu, samo ne onako kako bi dobar deo nje hteo, što je isključivi problem tih eksperata iz fotelje.

Kad sledeći put na TV-u vidite neke LGBT ljude kako pod svojim imenom i prezimenom pričaju o nečemu povezanom s LGBT tematikom, jedino što ima smisla je prestati se pitati šalju li oni pravu sliku i početi se pitati: "A zašto je ja ne šaljem?" Konačno treba postati jasno da je svaka slika - prava slika!

Drugačije rečeno: svako ima jednako pravo javnosti. I tek iz te pozicije, konzumirane i u praksi, moguća je utemeljena i konstruktivna kritika medijskih istupa (drugih) LGBT ljudi. Kad tamo stignete, slobodno se uključite u raspravu.