Lične priče: “Da se i tvoj glas čuje”

Neću da govorim o školskim zadirkivanjima, ismejavanju, mobingu pa čak i fizičkom nasilju zato što sam to prihvatio kao realnost sa kojom moram svakodnevno da se izborim. Čak i ne krivim te dečake koji su mi to radili, rade a i radiće, rođeni su u veoma ludom vremenu, na ludom mestu i ko zna kakve probleme imaju kod kuce. Ono što me je najviše pogodilo je ponašanje moje tetke, kod koje sam odrastao, verujte to je mnogo bolja opcija nego da sam ostao sa mamom, a oca i ne poznajem. Moja "draga" razredna koja je nekako saznala da sam gej, nije imala pametnija posla nego me je poslala kod školskog pedagoga koji me je ubeđivao da je to nešto što moram da potisnem, kao da to već ne radim, i da bi mu bilo gadno kada bi mu jedan od njegovih sinova rekao da je homoseksualac. Povrh svega razredna je pozvala moju tetku i mog teču da ih obavest o mojim sklonostima koje moramo da korgujemo. To veče kada su došli kući nikada neću zaboraviti. Pale su tako teške reči, tipa, "Bolje da se Jelena (moja mama) obesila kada je ostala trudna nego da rodi tako nešto ", "Bože šta mi negujemo"... Dogovorili samo se da moram odmah da nađem devojku i da će se to popraviti. Od tada uvek imam devojku, one mi skoro ništa ne znače, ponaekad i zamolim i neku drugaricu da mi na neko vreme glumi curu. Više puta sam primetio teču da me prati kada izađem u grad. Imam oseća kao da sam u zatvoru. Kad god raskinem sa jednom devojkom, obično je to trenutak kada me pita zašto još nismo spavali, počinju neizdržljiva zapitkivanja, vređanja pa i pretnje od strane mojih, tako da veoma brzo nađem novu devojku kako bi prestali. Sada imam 20 godina još nisam u mogućnosti da iznajmim svoj stan, i ne znam kada ću biti. Počeo sam čak i da se povređujem, nekako mi to ublažava bol. I pored ovoga, tetka i teča su veoma dobri, toliko stvari su učinili za mene tako da je meni neshvatljivo kako tolika dobrota i okrutnosm mogu da stanuju i istoj osobi.

Imam 29 godina i zivim u unutrasnjosti. Biti gay osoba u Srbiji, narocito u malim mestima, predstavlja ogroman pritisak, bar za mene. Nekako, sve je bilo lakse do 23-ce, 24-te godine, a onda ljudi pocinju da se zapitkuju, sto nemam devojku i sl. Pritisak porodice i okoline, kojima su gay osobe izlozene, je svakodnevan i hronican. Nije to ni lako, a ni jednostavno.

Jedan moj prijatelj mi je ispricao jedno njegovo neprijatno iskustvo, a ja cu ga podeliti sa Vama:
Naime, on je se jednom prilikom dogovarao preko nekog chata sa nekim likom za upoznavanje.. Culi se oni telefonom, popricali, sve naizgled ok.. I ode on na gajbu kod toga lika, ovaj ga lepo doceka. Medjutim, iskoce iz druge sobe par likova sa palicama.... Srecom, uspeo je da skoci i zagomila na vrata..jurili su ga oko 100m, medjutim uspeo je da im pobegne. Strasno!!!!!!!

Moja ceka koja je bila mljenica cele familije, uspesna, lepa, umiljata, atraktivne profesije. Ali meni, ko ocu, stalno su "sedeli na grbaci" sto joj dozvoljavam da vec od polovine srednje skole ima momke, da ih ne zadrzava dugo, da cak i neko vreme zivi sa jednim, po zavrsetku srednje skole. A kad je otisla za svojom karijerom van zemlje, zamerali su joj sto zivi sa momkom koji je mladji od nje... Meni je, naravno, najvaznija bila sreca mog deteta...

I onda se desio nagli preobrazaj - prosto je nesto kvrcnulo u njenoj glavi i... Jednog dana mi stize na mail njema poruka da se konacno i neipozivo zaljubila.. Posle nekoliko dana, druga poruka. Moja cerka mi sasvim obicnim recima, kao da se to podrazumeva, objasnjava da se zaljubila u devojku!

Priznajem, bio je to sasvim neocekivani sok za mene.. Sedeo sam i razmisljao sta da joj odgovorim, sta pametno da kazem... Mesali su se u meni osecaji.. Onda sam, bojazljivo, da je ne povredim, smislio neki odgovor "okruglo pa na cose", kao u smislu - dobro je, sve je to prolazna faza, verovatno. A bio sam strahovito ponosan sto se bas meni, svom ocu, iskreno, cak i sa radoscu, poverila u tako zivotno bitnoj stvari... Rekla je istovremeno i svom mladjem bratu, koji nema problem da tako nesto smatra za "nenormalnim", iako on ima svoj stav da to za njega nije "domaci teren", ali nema nista protiv kad su ostali na takvom terenu...

I da ne duzim. Godine su prosle od tada. Ljubav izmedju dve devojke prerasla je u zajednicko zivot, kao da su bracni par. Ja sam davno prevazisao sopstvene nedoumice i shvatio da je sreca mog deteta iznad svega - ako je moje dete sretno, i ja sam sretan!Ali, znam u kavom homofobicnom drustvu zivim, i zahvaljujem Bogu sto je moja cerka van ovakvog balkanskog miljea, sto zivi u sredini koja na takve stvari gleda cak i sa simpatijama.. Ali ovde, sve sam morao kriti da bi bio mir u familiji, pa cak ni moja supruga nije dugo bila posvecena u to... Tek krajem prosle godine, nasa cerka je resila da pozove mamu kod sebe i da je stavi pred svrsen cin - pa sta bude!... U svemu ovome, najveci sok je bio za sve nas, sto je i mama to, mada sa zadrskom, prihvatila sasvim pozitivno!... Ali pravi problem za sve nas je nasa rodbina. Od kako su stvari postale jasne, jer ni ja ni supruga vise ne zelimo da krijemo tu cenjenicu, moja cerka vise kao da ne postoji ni za koga u familiji! Niko je vise ni ne pominje iako je bila uzor i miljenica oduvek.. Nama, naravno tesko pada sto medju svojom rodbinom moramo i mi da se pravimo kao da nemamo cerku, samo sina koji je za celu rodbinu sasvim "OK"...

Ali, kao sto rekoh, meni i (najzad!) mojoj supruzi, sreca naseg deteta je ono sto je iznad svega. A kako ce ona svoju srecu pronaci i realizovati, samo je njena stvar, mi smo sretni da je ona sretna... KORAST