Rembo, Verlen, poezija i istopolne zajednice: Francuska u agoniji oko iskopavanja gej pesnika

Predsednik Emanuel Makron našao se pod pritiskom da izvojuje pobedu za seksualnu raznolikost izdavanjem naredbe za „panteonizaciju" - polaganje u nacionalni mauzolej u Parizu - dvojice voljenih francuskih pesnika, Artura Remboa i Pola Verlena.

Peticija koju je potpisalo 10 bivših ministara kulture, kao i dugi niz umetnika i intelektualaca, kaže da su ova dva pesnika - koji su imali burnu, ali naposletku nasilnu aferu početkom 1870-ih - „bili simbol različitosti".
„Oni su na vlastitoj koži iskusili surovu homofobiju svoga vremena. Oni su francuski Oskar Vajldovi.

„Prosto je pitanje pravde da se oni zajedno smeste u Panteon, uz druge velike književne ličnosti kao što su Volter, Ruso, Dima, Igo i Malro", stoji u peticiji.
Aktuelna ministarka kulture Rozelin Bašelot, iako i sama nije potpisala peticiju, kaže da se slaže s njom.

„Prenošenje ove dvojice pesnika i ljubavnika u Panteon imalo bi značaj koji nije samo istorijski i književni, već bi bio i duboko relevantan danas", kaže ona.

Argumenti za i protiv preseljenja pesnika

Poziv je, međutim, izazvao i besne reakcije, a oni koji se protive kažu da su pesnici pretvoreni u žrtve kulturološke otimačine 21. veka i da apsolutno ništa u njihovim životima ili radu ne ukazuje na to da su dostojni patriotske Valhale.
Rembo i Verlen svakako spadaju među najcenjenije francuske pesnike - a istina je i da od 75 stanovnika Panteona, nijedan nije tamo zbog poezije. Viktor Igo je prebačen zbog političkih dostignuća.

Zagovornici kažu da postoje i književni i moralni razlozi za njihovo polaganje.
Ne samo da je „njihov genij više od jednog veka hranio našu književnu i poetsku maštu", već im i njihova trenutna grobna mesta - u Šarlvilu, u Lorejnu, za Remboa, i na groblju uz obilaznicu oko Pariza za Verlena - prosto „ne pristaju".
A tu je i homofobični progon kojem je iznad svega bio izložen Verlen.
Veza dvojice pesnika okončala se neslavno 1873. godine kad je Verlen opalio iz pištolja i lakše ranio Remboa u Briselu.

Rembo je odbio da podnese tužbu protiv njega, ali je belgijska policija to ipak učinila, a njen izveštaj bio je prepun izraza gađenja prema vezi dvojice pesnika.
Verlen je proveo godinu i po dana u zatvoru.
Artur Rembo: 20. oktobar 1854. - 10. novembar 1891.

Francuska ministarka kulture kaže da ona ponekad dolazi na sastanke kabineta dok joj kroz glavu prolazi Remboova pesma iz 1871. godine „Pijani brod".
Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke/ Lađari me, osetih, prestadoše vući
Njih, gole, o šarene pribiše direke/ Za mete ih uzevši, Indijanci bučni
(Prevod: Nikola Bertolino)

Pol Verlen: 30. mart 1844. - 8. januar 1896.
Stihovi iz Verlenove „Jesenje pesme" korišćeni su da upozore francuski Pokret otpora na približavanje iskrcavanja Saveznika u Normandiji u Drugom svetskom ratu.
Les sanglots longs/ Des violons/ De l'automne (Plača pune/Bruje strune/jesenje)
Blessent mon coeur/ D'une langueur/ Monotone (Mene tuge/Tište duge/Čemerne)

Društvo „se sveti"

Protivnici „panteonizacije" kažu da bi to bila sprdnja s onim što pesnici zapravo predstavljaju - a to svakako nije pripadnost francuskom establišmentu.
Bili su to pre sloboda, pobuna i odbijanje povinovanja kulturološkom cajtgajstu.
„Sve u vezi sa njihovim životima, sve u vezi sa njihovim radom, pokazuje da su oni okrenuli leđa društvu", rekao je pisac Etijen de Monteti za francuski list Le Figaro.
„Bili su strastveni borci za slobodu, do tačke da su pretvorili prestupništvo u umetničku formu."

„Prezrevši to nepoštovanje, društvo im se danas sveti. Uz pomoć akademskih krugova i vlade, ono pokušava da ih prisvoji." Drugi ističu da podrška domovini nije bila među jačim stranama ovih pesnika. U Francusko-Pruskom ratu 1870. godine, Rembo je čak izjavio da bi pozdravio pobedu Prusije. A za sam Panteon, pesnik je jednom izjavio da je to „zvanični akropolj koji izdiže varvarstvo do novih ekstrema".