Pikantna pasta od inčuna (anchovy paste), začinjuje ukus jelu, može se mazati na hleb, a najbolje na vruć tost sa buterom. Koristiti umereno.

Joan Smith

Zašto Anglikanska crkva ne dozvoljava ženama primanje svešteničkog čina? Jedno anglikansko svešteno lice u intervjuu za ''Independent'' kaže: ''Mogla bi se isto tako jedna bočica paste od inčuna (anchovy paste) rukopoložiti kao i žena. U oba slučaja bi to bilo fizički izvodljivo, a u ni u jednom slučaju to ne bi imalo nikakvo dejstvo''. (1)

Pasta od inčuna (patum peperium), namaz je za gospodine što se prodaje u elegantnim porcelanskim teglicama sa natpisom ''Originalni recept iz 1928.'' i sa upustvom ''umereno upotrebljavati''. Duhovno lice je, saznajemo, ''pripadnik anglo-katolicizma''; svojim poređenjem je verovatno želeo da ukaže da ženama, biološki gledano, fali jedan važan sastojak, zbog čega je njima nemoguće da postanu sveštenici. Privlačnost koju sveštenička služba čini se ima na neke muškarce, može biti da je u vezi sa jedinstvenom mogućnošću nošenja haljina koje bi im inače bilo zabranjene, ali kakve veze sa tim ima - pasta od inčuna? Seksualna implikacija je očigledna: pasta se pravi od ribe (inćun), a riblji miris se na potcenjivački način poredi sa ženskim genitalijama (up. srp. ''riba'', prim. prev.); pasta od inćuna je čuvena po svojoj pikantnosti i jakom ukusu, samo u malim količinama da se koristiti. Ona se tradicionalno servira u muškim klubovima, ustanovama gde se okupljaju muškarci, kako bi mogli da budu sami bez žena. Seksualno gnušanje, strah od ženske seksualnosti, želja za polnim aparthejdom - naše duhovno lice je saželo hiljadugodišnju mržnju prema ženama u jednoj rečitoj frazi.

Judeo-hrišćanski muškarci su uvek imali teškoće u ophođenju sa ženama. Prema jevrejskom ortodoksnom ritualu, muškarci na početku svakog dana treba da zahvaljuju što nisu stvoreni kao žene. U starozavetnoj knjizi ''Premudrost Isusa sina Sirahova'' tvrdi se kako su: Sva zla mala u poređenju sa ženskim zlom (25, 19)*. A kod ''Propovednika'' to izgleda ovako: I nađoh da je grda od smrti žena kojoj je srce mreža i pruglo, kojoj su ruke okovi; ko je mio Bogu, sačuvaće se od nje, a grješnika će uhvatiti ona (Knjiga Propovednikova, 7, 26). Apostol Pavle, kaže: Dobro je čovjeku da se ne dotiče žene (1 Kor. 7, 1). Uz to i savetuje muškarce da: Kao po svima crkvama svetih, žene vaše u crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i Zakon govori. Ako li hoće šta da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe; jer je neprilično ženi da govori u crkvi (1 Kor 14, 34-35). Teolog Tertulijan piše na početku trećeg veka: ''Kako se potpuno drugačije oseća [muškarac] kada se nekim slučajem razdvoji od svoje žene'' (2). Sveti Avgustin, čiji spisi potiču s kraja 4. i početka 5. veka, smatra da: ''Nema nikakve razlike u tome da li je reč o nekoj ženi ili majci, to je uvek Eva, zavodnica, od koje se u svakoj ženi moramo plašiti''. (3) Teško da je iko tako daleko otišao kao Odo (879-942) iz manastira Cluny, koji je zastupao sledeći stav: ''Zagrliti jednu ženu je isto kao i zagrliti džak đubreta'' (4). Za Tomu Akvinskog, jednog ekstremno uticajnog teologa iz 13. veka, žena je prosto: ''nesavršena i nakazna'' (5). Čak i sam Richard Rolle, engleski pustinjak iz 14. veka, čija knjiga ''Vatra ljubavi'' (''The Fire of Love'') obelodanjuje osvežavajuće vedri duh, kojeg je jednom njegova poznanica prekorela jer se divio njenim ''velikim grudima'', stigao do uverenja da: ''Treba biti pametan i izbegavati žene''.(6)

Pomisao na žene sveštenice u Anglikanskoj crkvi izazivala je porugu i zgražavanje, još od 1763. god. kada je Dr. Johnson sledećim rečima odbio žene: ''Ako bi propovedala jedna žena, to je kao kad bi se pas šetao na stražnjim nogama. Nije dobro izvedeno, ali se čovek čudi da mu je tako nešto uopšte pošlo za rukom''. (7) U naše vreme, kada ovo pitanje preti da izazove raskol u Anglikanskoj crkvi, protivnici vode ovu vruću debatu na polemički, emocionalan način. Za Peregrina Worsthornea, izdavača ''Sunday Telegrapha'', posvećivanje žena bi pretvorilo odlazak u crkvu od ''domaćeg, prisnog doživljaja'' u jedan ''naporan izazov; putovanje u neistraženu oblast'' (8).

U napadu šovinizma, koji jasno obznanjuje koliko gospodin Worsthorne malo zna o istoriji engleske monarhije, dodaje kako bi većina Engleza bila saglasna ''sa ženom za oltarom onoliko koliko i sa strancem na tronu''. Njegov članak završava molitvom koja bi isto tako lepo mogla da bude i od nekog srednjovekovnog teologa: ''Ali sačuvaj nas, o Gospode, od ženskog dela naše rase''. Jedan drugi izraziti protivnik, parlamentarni državni sekretar i torijevski poslanik John Selwyn Gummer, izjavio je 1987. da će da istupi iz crkve ukoliko se dozvoli ženama da budu sveštenice. ''To ne bi više bila crkva koju znam od rođenja, koju volim i u kojoj se nadam da ću umreti'', jecao je. (9) Njegov nekadašnji skupštinski kolega Peter Bruinvels, opisao je naporna reformska polazišta Sinoda, najvišeg organa crkvene uprave, kao ''katastrofu''. (10) Uvođenje žena sveštenica je nazvao ''apsolutnim razbijanjem tabua'' i iznedrio sledeću parolu: ''Pozivam sve anglikance u zemlji da se bore protiv ovih promena crkvenog zakona i, ukoliko izgubimo, da zajedno sa Engleskom crkvom odemo u egzil''.

Dr. Grahamu Leonardu, vladici londonskom, dopao je zadatak da pobliže obrazloži odbijanje žena sveštenika. Njegovi argumenti se dele u dve kategorije, jednu biološku i jednu teološku. Prvu je izveo u 1985. god. u jednom intervjuu sa Johnom Mortimerom u ''Sunday Times-u'' (11). Upitan, zašto Mrs. Thatcher, na primer, ne bi bila dobar episkop, odgovio je:

To je dobro pitanje i moj odgovor nema ništa s tim da li je Mrs. Thatcher dobar premijer ili ne. Presudno za pitanje zašto žene ne priliče svešteničkoj službi, jeste isključivo pitanje bioške razlike između muškarca i žene.

Ovo je obična glupost. Najeklatantija razlika između muškarca i žene, naime posedovanje penisa i testisa, odnosno vagine i grudi, ne može da ima nikakvog uticaja na vršenje svešteničkih dužnosti. U istom intervjuu Leonard je svoje ubeđenje još jasnije izrazio: ''Muškarac biološki preuzima inicijativu. Žena prihvata i ona je feminina''. Zbog takve budalaštine bi se još u školi moralo ponavljati, ali Leonard svakako nije prvi koji meša feminino (the feminine) za ženom (the female) (i isto tako maskulino (the masculine) sa muškarcem (the male)). Istraživanja o navodnim razlikama između polova i dalje pokazuju da je njih, izuzev reprodukcionih funkcija, izuzetno malo: osim veće muške fizičke snage i minornih razlika u sposobnosti da se rešavaju pojedini testovi, razlike od kojih nijedna nije mnogo bitna za sveštenički poziv.

Većina drugih razlika koje se pripisuju biologiji nisu uopšte urođene, nego se moraju naučiti; otuda devojčice nose ružičasto i igraju se lutkama, dok dečaci nose plavo i igraju se puškama. Nameće se jeretičko pitanje zašto je Leonardu, koji je pak toliko ubeđen da su žene zbog bioloških razlika nesposobne za vršenje svešteničke dužnosti, toliko stalo da im se ne dopusti mogućnost da ga trijumfalno ubede u suprotno.

Ništa klimavije se ne drži episkop kada se o radi o teologiji. Čini se da poriče zvanično stajalište crkve Engleske; još 1965. god. sinod je odlučio da ne postoji ''nijedna fundamentalna primedba protiv posvećenja žena u sveštenstvo''. Njegova argumentacija, kako ju je predstavio John Mortimer, glasi ovako:

Nije bio nikakav previd u tome da je bog, kada je odlučio da bude ''čovek'', izabrao muškarca. Nema nikakve sumnje da je on isto tako mogao da izabere ženu, da je to bio želeo. (12)

U jednom intervjuu iz 1988. god. kojeg je Leonard dao Andrew Brownu za ''Independent'' (13), izjavio je sledećće: ''On [Bog] je izabrao jedno patrijahalno društvo. To se nije desilo slučajno.'' Ovakvoj vrsti argumentacije može se, naravno, prigovoriti da je teško pronaći mnogo mesta u istoriji kada je Bog možda mogao da se ovaploti u bilo čemu drugom osim u patrijarhalnom društvu.

Mučenje žene radi priznanja, drvorez oko 1880. god. Svaka žena uhvaćena u lezbejskoj ljubavi, postajala je odmah veštica. Mučenja su trajala od jednog časa u Italiji i Španiji, pa od jednog do četiri dana u Nemačkoj. Feministička teološkinja Mary Daly bavila se iscrpno psiho-socijalnim uslovima koji su bili presudni za etiketiranje veštica. Lovci na veštice se nisu fokusirali na žene asimilovane u patrijahalnoj porodici, nego na žene koje su ili odbijale brak ili ga nadživljavale (udovice). Žene koje nisu bile na bilo koji način ''kon-centrične'' u odnosu na androkratiju, bile su istovremeno ''eks-centrične'', i prema tome sumnjive i opasne. Daly primećuje da je paljenje veštica (ginocid) pre svega renesansna i novovekovna pojava, koja je svoj vrhunac doživela u 17. veku. Broj spaljenih žena, u prvom redu, u Evropi, procenjuje se na više stotina hiljada, pa i milion. Filozofima i humanistima tog vremena (Bacon, Descartes, Grotius itd.), dim sa lomača, izgleda, uopšte nije smetao, sudeći po nedostatku reakcija na njih, i Daly se konačno pita: A za koga je to Renesansa bila renesansa? V idi: M. Daly, European Witchburnings: Purifying the Body of Christ, in: Gyn/Ecology, 1979.

Neki protivnici posvećenja žena, pozivaju se na Sveto pismo. Njihove primedbe su takođe nategnute kao one Leonardove, jer se pri njihovom izboru jednostrano i selektivno postupa. Sveto pismo zabranjuje svašta, između ostalog pozajmljivanje novca uz kamatu (''zelenaštvo''), kao i razvod (Pavle kaže: A oženjenim i udatim zapovijedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvaja; Ako li se pak i razdvoji, neka ostane neudata ili neka se pomiri s mužem; i muž da ne ostavlja ženu. 1 Kor 7: 10-11), na što engleska crkva u međuvremenu veoma blago gleda. Ovde barem vidimo ukazivanje na poreklo seksualnog gnušanja i strah od svega ženskog, što su vekovima bili znamenje hrišćanske crkve, koji su i danas skriveni, možda i nesvesni, motivi onih koji se protive zaređivanju žena.

Sveti Avgustin upozorava muškarce u gore citiranom odeljku na ''Evu, zavodnicu'', od koje se u svakoj ženi treba plašiti; na samom početku Starog zaveta, u knjizi Postanja, saznajemo da je Eva odgovorna za pad u greh. Ona je stvorena od Adamovog rebra, kako bi mu bila žena, ali na početku nije bilo nikakve seksualnosti u njihovoj vezi: A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota (1 Mojs, 2:25).

Zmija, koja je u Evi prepoznala slabije oruđe, primamljuje je znanjem. Ona jede kao prva sa zabranjenog drveta i nudi Adamu njegov plod. Neposredni rezultat je otkrivanje polnih razlika i, s njima u vezi, stida: Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli: pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače (1 Mojs, 3:7). Ipak nešto nedostaje - žudnja. Tek kad se Bog pojavi u vrtu i kazni i muškarca i ženu, pojavljuje se ovaj elemenat u istoriji i posebno pri božjoj kazni za Evu. On joj kaže:

Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar (1 Mojs, 3, 16).

Ni Adam neće proći nekažnjeno. Rađaće mu trnje i korov i ješće hleb u znoju lica njegovog, sve dok jednom ne umre. Prvo što mu se zamerilo bilo je ''da je poslušao ženu'', pa tek onda da je okusio sa zabranjenog drveta (up. 1 Mojs, 3:17). Logika čitave priče je sasvim jasna: za čitavu stvar kriva je Eva; njena kazna je seksualna želja, zbog kojeg će biti potčinjena muškarcu i morati da rađa decu u mukama. On, s druge strane, biće kažnjem neprestanim radom i iščekivanjem smrti, na neprestano sećanje na svoju glupost, da je poverovao jednoj ženi.

Ove predstave - žena kao izvor opasnosti za muškarca, žena kao izvor požude, imali su jako dejstvo u ranoj crkvi. U trećem veku Tertulijan piše jednu raspravu pod naslovom ''De cultu feminarum'' ( ''O ukrašavanju žena''), u kom kaže da se svaka žena ima oblačiti kao ''Eva koja ispašta i tuguje'' i da tako okajava ''ono što je Eva zadužila, mislim na sramotan pad u greh i neutešnu propast ljudi''. Dalje kaže:

''A nisi želela da znaš da si ti jedna Eva? Još uvek živi u ovom svetu božja osuda tvog pola, tvoja krivica ne zastareva. Ti si ta koja je satani otvorila vrata, ti si prva otpečatila to drvo, ti si prva napustila božji zakon, ti si i ona koja je zavela onog, kojem se satana nije mogao približiti. Tako lako si muškarca, sliku božju, na zemlju bacila. Zbog tvoje krivice, tj. zbog smrti, morao je i sin božji da umre''. (14)

Tertulijan je, naravno, svoju zabranu nošenja lepog odela, nakita i farbanje kose, zasnivao ne samo na svom ubeđenju da svaka žena mora da ispašta zbog Evinog greha. On je mrzeo žene isto onoliko koliko i seks (što obično ide ruku pod ruku), i neumorno savetovao da hrišćani moraju po svaku cenu da izbegavaju izazivanje požude ili da joj se predaju. U njegovom ''Podsticanju na devičanstvo'', napisanom između 204. i 212. god., u kojem muškarcima hitno ukazuje na opasnost od drugog braka, iznosi:

''Prigovara mi se da bi posledica bila zanemarivanje i prvog braka. Nije sasvim netačno. Jer i on se temelji na istom činu kao i kurvanje. Zato je najbolje za muškarce da ne dotiču nijednu ženu''. (15)

Sveti Jeronim, rođen oko 342. god., oko 200 godina nakon Tertulijana, bio je duboko zgrožen predstavama seksa, što se jasno da zaključiti i iz jednog pisma jednoj hrišćanskoj udovici, koja ga je izmolila za savet o novom braku (poslednja rečenica je čuveni citat iz Druge poslanice svetog Petra u Novom zavetu, 2, 22):

''Sama si u svom braku iskusila, kakve brige nosi sa sobom bračno stanje. Tog prepeličjeg mesa si prezasićena i gorki ukus žuči ti je ostao u ustima. Sada si se ratosiljala tog štetnog jela što izaziva kiselinu, i olakšala naduveni stomak. Hoceš li ponovo ono što ti je štetilo? Pas se vraća na svoju bljuvotinu, i svinja se okupala pa se u blatu valja''. (16)

Richard Rolle, koji je živeo u 14. veku, nije delio Jeronimovo gadenje seksom, ali je ipak bio uznemiren tendencijom žena da muškarce, kao Eva, zavedu na greh, mada se uzdržanije izražavao nego Tertulijan:

''Ali prijateljstvo između muškaraca i žena može biti nezgodna prilika, jer jedno lepo lice isuviše lako može da privuče slabu dušu, i vizuelno iskušenje može da raspali telesnu požudu, koja često kalja dušu i telo. Bliskost između žena i muškaraca lako vodi gubljenju vrlina''. (17)

Vještici ne daj da živi.

(Sveto pismo, 2 Mojs. 22:18)

Bilo bi, međutim, pogrešno zaključiti na osnovu Rolleovog nedostatka prodornosti da je priča o padu izgubila vremenom svoj zlosrećni uticaj na hrišćane. Otprilike u isto vreme sve više dolaze do izražaja ideje, koje će biti odgovorne za masakr nad hiljadama žena u severnoj Evropi, gde žena-Eva sve jasnije postaje žena-veštica, i koji će crkvi, u formi inkvizicije, odrešiti ruke da one žene koje nisu odgovarale ograničenom idealu hrišćanske žene, muci, davi u vodi, veša i pali. Mada inkvizicija nije došla do Engleske, upozorenja na opasnost od veštica su imale jak uticaj na ljudske predstave: Alice Perrers, metresa Edwarda III je optužena da je veštičarenjem učinila kralja poslušnim, njen lekar je bio uhapšen i optužen da je za nju pripravio ljubavne napitke; Johanna Navarska, maćeha Henryija V bila je pod sumnjom da je upotrebila magijske snage kako bi ga ubila. Engleska država je s radošću prihvatila ''bolno ispitivanje'' veštica. U najčuvenijem slučaju, u gradiću Pendle, 8 žena i 2 muškarca su osuđena na smrt vešanjem godine 1612. god. pošto im je održan proces u zamku Lancaster.

Godine 1484. papa Inokentije VIII je doznao kako se u severnoj Nemačkoj raširilo veštičarenje. Dao je nalog dvojici dominikanskih kaluđera - Jakobu Sprengeru i Heinrichu Krameru (koji se nazivao Institoris), obojica inkvizitori, da istraže i iskorene veštičarenje. Oni su sastavili neobično detaljni izveštaj o svom radu - na preko 700 stranica, što je postalo neka vrsta priručnika za lovce na veštice. Knjiga ''Malj za veštice'' (18) (''Malleus maleficarum'') bila je najverovatnije 1486. god. po prvi put objavljena i, pored priznanja od strane crkve, dobila i priznanje teološkog fakulteta u Kölnu, u formi jednog svedočanstva. Malj za veštice je postao odmah popularan i doživeo između 1487. i 1520. god. 14 izdanja i najmanje 16 između 1574. i 1669. god.

Ono što iz ovog vanrednog dokumenta pre svega izbija, jeste crkvena patološka mržnja prema ženama. Sprenger i Institoris su ih se gnušali:

''Ukoliko tražimo, naći ćemo kako su sva kraljevstva na zemlji razorile žene. Prvo kraljevstvo, koje je bilo jedno srećno kraljevstvo, naime trojansko, rastureno je zbog otmice jedne žene - Jelene (prema engl. prev. ''zbog silovanja jedne žene''), i mnogo hiljada Grka je tada izgubilo živote. Kraljevstvo Jevreja je doživelo veliku nesreću i uništenje zbog loše kraljice Jezavelje i njene ćerke Atale, kraljice u Judeji, koje su dale da se pogube sinovi sina, kako bi nakon poslednjeg ubistva same vladale. Ali obe žene su bile ubijene. Rimsko carstvo moralo je mnogo zla da pretrpi zbog Kleopatre, egipatske kraljice, jedne potpuno zle žene, tako i druga kraljevstva. Otuda nije čudo kada sada svet pati pod zlom žena''. (19)

Jelena dakle snosi krivicu zbog pada Troje, iako je ona, prema ovoj verziji priče, koja nije uobičajena, bila žrtva silovanja. I Kleopatra je prema autorima za najtežu osudu, mada je ona igrala beznačajnu ulogu u turbulentim događajima, za koje su smatrali da su doveli do kraja rimsku imperiju. Ali sa gledišta ovih dominikanaca, istorija izgleda ovako: žena, posebno seksualno aktivna žena, jeste najmoćnija razorna sila u svetu. U jednom od najinformativnijih pasaža, Sprenger i Institoris pobliže objašnjavaju svoje stavove:

''Konačno dolazimo do istraživanja telesne požude samog tela: odatle dolaze bezbrojne štete ljudskom životu, tako da s pravom možemo reći sa Katonom Utickim**: ''Kada bi svet mogao biti bez žena, tada bismo saobraćali sa bogovima'' Zaista, kada ne bi bilo ženskog zla, a da ne spominjemo veštičarenje, svet bi bio osiguran od mnogobrojnih opasnosti. Počujte šta je Valerije rekao Rufinu: ''Ti ne znaš da je žena jedna himera; ali dobro je da znaš: jer to čudoviste poprima tri oblika - lice svetlo i plemenito kao u lava, nečist trbuh kao u koze i otrovan rep kao u guje. On time misli da je žena lepa za gledanje, na dodir zarazna, a smrtonosna ako je zadržite kraj sebe''. (20)

	Mučenje i paljenje žena osuđenih kao veštice u Badenu (Švajcarska), minijatura iz 1514. god.

Ovde će predstavi iz priče o postanju biti pripojena jedna druga dimenzija: žena sad više nije isključivo samo sasud požude, nego uzrokuje požudu i kod muškaraca. Drugim rečima, uvek kada muškarac i žena seksualno opšte, bilo u saglasnosti ili ne, bez obzira pod kakvim okolnostima, krivica je žene - uvek je ona ta koja daje povod. Ako se radi o seksu, muškarci nikad za to nisu odgovorni; jedan svet bez žena, to bi bio svet bez seksualne želje. Sprenger i Institoris ne ostavljaju ni trunku sumnje u to je da sklonost žena ka požudi prouzrokovana greškom prilikom njihovog stvaranja. Žene se razlikuju biološki od muškaraca (halo vladika Leonard!):

''Jer što se tiče razuma, ili razumevanja duhovnog, čini se da su one od druge vrste nego muškarci, na što upućuju autoriteti i razni primeri u Svetom pismu. Terencije kaže: ''Žene su lakog razuma, skoro kao deca''... Razlog zašto su žene duhovno inferiornije leži u prirodi: jer su telesnije nastrojene nego muškarci, što je vidljivo iz mnogih telesnih nepristojnosti. Ovo će se pokazati i kod stvaranja prve žene, tako što je ona stvorena iz krivog rebra, tj. iz jednog grudnog rebra, koji je povijen kao da je postavljen u suprotnom pravcu u odnosu na muškarca i iz ovog nedostatka istovremeno proističe da, budući da je žena jedna nesavršena životinja, ona uvek vara''. (21)

Ovaj odlomak je uzet iz jednog poglavlja Malja za veštice, u kojem autori diskutuju o tome zašto se praznoverje, pod cim podrazumevaju sklonost ka vešticarenju, ''uglavnom nalazi kod žena''. Razlog je skroz jednostavan: ''svo veštičarenje se dešava iz telesne požude, koja je kod njih neutaživa''. I razlog zašto muškarci imaju požudu - ili pak ne, leži cesto u tome da su oni omađijani, zašto Malj za veštice daje konkretne primere:

''U gradu Mersburgu, eparhija Konstanz, bio je takođe jedan mladić kojeg je veštica omađijala, tako da nije uopšte mogao da spava sa ženama, izuzev u jednom slučaju. U prisustvu puno ljudi ispričao je takođe da je često želeo da se ovoga oslobodi, da potraži i da pobegne u druge zemlje, a da ga je ona po noći dizala i najbržem trku, kao u letu, malo po zemlji, malo po vazduhu, i ponovo vraćala''. (22)

Jedan mali korak deli stav da je žena izazivačica požude kod oba pola, do ubeđenja da ona ima kontrolu nad željom, pa tako i moć da je oduzme. Jedno poglavlje u Malju za veštice ima naslov: ''O načinu kako se postarati da se muški udovi razveštičare'' i bavi se jednim nizom muških fantazija, gde veštice ostavljaju muškarce da pate zbog gubljenja penisa. Ironija je, naravno, da upravo onaj deo muškog tela koji mušku moć najjače simbolizuje - penis-testisi, i koji je svojom eksponiranom pozicijom relativno ranjiv, jeste izvor snage i slabosti. Autori Malja za veštice polaze, razume se, od toga da veštice pokušavaju da zadobiju moć nad muškarcima napadom na njihove plemenite telesne delove, otuda nama bliski pojam o veštici koja kastrira. Knjiga donosi izveštaj o iskustvu jednog dominikanskog kaluđera koji je potražio jednog mladića koji je tvrdio da je ''izgubio muške organe''.(23) Kaluđer je zamolio mladića da skine odelo, pregledao telo i potvrdio njegove tvrdnje. Tada ga je upitao da li sumnja na neku koja ga je možda oveštičarila, odgovor je bio pozitivan i kaluđer ga je odmah uputio da ''što pre ode kod nje i da je lepim rečima i obećanjima omekša''. Nakon par dana, mladić se vratio natrag i imao svoj penis opet tamo, gde mu je bilo mesto.

Autori Malja za veštice ne veruju zapravo, kako uvek naglašavaju, da veštice imaju moć da odstrane penis sa tela. Njega samo čarobnjaštvom mogu da učine nevidljivim. Ali moć žena udružena sa moći đavola, s kojim su u savezništvu, da izazovu iluzije je enormna, kao što pokazuje sledeća priča. Autori izveštavaju da veštice ''katkad skupljaju te udove u pozamašnoj količini, po 20-30, i stavljaju u ptičije gnezdo ili ormar. (24) Pripovedaju o slučaju jednog čoveka koji je nakon gubljenja svog penisa tražio vešticu, s nadom da ona može da mu ga vrati, i da je ova:

''Naredila bolesniku da se popne na jedno drvo i dozvolila mu da iz gnezda na tom drvetu, u kojem su se nalazili mnogi udovi, uzme jedan. Kada je on hteo da uzme jedan veliki, veštica mu reče: ''Ne, ne uzimaj taj'' i dodala da taj ud pripada jednom parohijskom svešteniku.''

Poslednja rečenica je zanimljiva: čini se da se veštica izigrava sa crkvom i pripisuje jednom svešteniku (koji je trebalo da živi u celibatu) neobičnu seksualnu potenciju, ali poznata opsednutost veličinom penisa ostavlja prostor da se pretpostavi da se ovde radi o muškoj izmišljotini. Malj za veštice je ipak u potpunosti muški dokument, fantazija o zloj prirodi ženske seksualnosti, sastavljenoj od mitova, biblijskih priča i usmene predaje, kako bi na taj način legitimilisala kroz crkvu progon samosvojnih žena. Kada se ove predstave istražuju, ne sme se ni u jednom momentu zaboraviti da Sprenger i Institoris nisu bili nekakvi osobenjaci, da je Malj za veštice napisan po nalogu crkve i da je hvaljen od strane prominentnih teologa. Za njih je svaka žena koja je bila spaljena bila kriva ćerka Evina. Čini se da su prevideli da su na osnovu njihove sopstvene kosmologije, žene proklete njihovom prirodom da slede Evin primer. Ako je telo u pravom smislu sudbina, kako se mogu oni kažnjavati koji ništa drugo ne mogu da učine? Ovo pitanje čini se da nije potaklo duše inkvizitora; oni su radosno prionuli na posao i postupali kao da svaka žena, već kako je slaba, treba da savlada svoje telesne želje i da oponaša primer svete device bogorodice.

Ah, da, bogorodica. Devica je za hrišćansku crkvu od najveće važnosti; ona je konačno ta, koja je se od hrišćanskih muškaraca uvek navodi kao svetao primer, onda kada žele da odbrane crkvu od optužbi za mizoginiju, uprkos jasnim dokazima za to iz vekova crkvene prošlosti. Zar njoj nije, pitaju ovi muškarci, ukazana najveća čast - u rimokatoličkoj crkvi čak do stepena idolatrije? Ali, podići žene na podest je jedan od onih omiljenih, licemernih muških manevara, koji imaju upravo suprotno značenje od onog što se po spoljašnjosti čini. Daleko od toga da se time slavi moć žena, u svakom slučaju moć ove žene, njima se moć potpuno otkazuje. Žena koju smo mi na taj način počastvovali je dobra, što znači, njeno ponašanje odgovara prihvaćenim pravilima, i zato ona ne predstavlja nikakvu opasnost za nas; ne treba zbog nje da imamo nikakve brige. Bogorodica je u svakom slučaju prilično beznadežan primer uloge za druge žene; za nas je prosto nemoguće da činimo ono što i ona. Kako rimokatolička, tako i anglikanska crkva, istrajavaju na doktrini bezgrešnog začeća i bogorodičinog devičanstva, ne dopuštajući tako seksualnosti njeno prirodno funkcionisanje čak i u braku. Bračni celibat dopada se malom broju žena, i čak ni monahinje nisu u situaciji da oponašaju bogorodičine vanredno neseksualno materinstvo. Sve se slaže: priča o rođenju Hristovom, daleko od toga da poboljša status ženskom polu, nije ništa drugo do još jedan primer za to da se hrišćanstvo začelo u gađenju od seksa i u gnušanju od žena, postavljajući istovremeno normu, koja je nepostiživa. Prirodno je da odbijaju tradicionalisti Anglikanske crkve ženama sveštenstvo. Svaka žena je Eva, a nijedna od nas nikad neće biti Bogodica.

* Knjiga ''Mudrost Isusa, sina Sirahovog'', ili ''Mudrost Isusa Siraha'' je defterokanonska knjiga i nema je Daničićevom prevodu Starog Zaveta (prim. prev.).
** Utika, grad u sev. Africi, gde se ubio Katon (Cato Uticensis), 95-46 pre nove ere.

Sv. Jovan Zlatousti:

Volja tvoja stajaće pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar (1 Mojs, 3, 16). Bog čovekoljubac kaže ženi, kao da bi se na neki način odbranio: ja sam te u istoj časti s muškarcem stvorio i želeo da imaš isto dostojanstvo. Kao i muškarcu, i tebi sam vlast nad svim stvarima u ruke dao. Ali pošto nisi ispravno postupala prema ravnopravnosti časti, zato te podređujem muškarcu. Volja tvoja stajaće pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar. Jer ti si izneverila onog koji je iste časti i iste prirode sa tobom bio i radi kojeg si bila stvorena. Umesto s njim, htela si da budeš sa zlom životinjom, sa zmijom, i nju si poslušala. Zato određujem da ti muškarac bude gospodar i da njegovu vlast priznaješ. Kako nisi naučila da vladaš, uči sada na pravi način da budeš pod vlašću. Volja tvoja stajaće pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar. Još uvek je bolje za tebe da budeš pod njegovom vlašću, nego da uživaš svoje i slobodno pravo nad vlašću i da padneš u ponor. Jer i konju je korisnije da nosi uzde i da se pod starešinstvom kreće, nego da bez uzda padne u ponor. Ja vodim računa o tvojoj koristi onda kad želim da zahtevaš svog muškarca, da samo kao telo slediš svoju Glavu i njegovo pravo na gospodarenje priznaješ.

Iz: Sedamnaesta beseda na postanje, Patrologia Graeca (Migne) 53, kol. 144-145.

Napomene:

1. ''Independent'', 23. febr. 1987.
2. Tertulian, An Exhortation to Chastity (De exhortatione castitatis), translated by William P. Le Saint in Tertullian, Treatises on Marriage and Remarriage, The Newman Press, 1951, p. 58
3. Augustine, Letter 243:10, quoted in Karen Armstrong, The Gospel According to Woman, Pan, 1986, p. 61 (Doubleday, 1987).
4. Quoted in Karen Armstrong, ibid. p. 23.
5. Thomas Aquinas, Summa Theologica IV, Part I, Quaest XCII, art. 1., quoted ibid., p 62.
6. Richard Rolle, The Fire of Love, trans. in modern engl. by Clifton Wolters, Penguin 1972, p. 136.
7. The Oxford Dictionary of Quotations, Oxford University Press 1979, p. 275, No 10.
8. Sunday Telegraph, 22. febr. 1987.
9. Daily Telegraph, 27. febr. 1987.
10. Ibidem.
11. Sunday Times, 22. dec. 1985.
12. Ibidem.
13. Independent, 12. april 1988.
14. All quotations from On Female Desire (De cultu feminarum), Tertullian, Writings, Vol. 1 (from the Ante-Nicene Christian Library Series), T. and T. Clark, Edinburgh, 1869, pp 304-5
15. All quotations from On Female Desire (De cultu feminarum), Tertullian, Writings, Vol. 1 (from the Ante-Nicene Christian Library Series), T. and T. Clark, Edinburgh, 1869, pp 304-5.
16. St. Jerome, Letters, quoted in Armstrong, op. cit., p. 60.
17. Richard Rolle, ibid. p. 175.
19. All quotations from Malleus Maleficarum: The Classic Study of Witchcraft, translated by Montague Summers, Arrow Books, 1971 (Dover, 1971).
20. Ibid., pp. 120-1.
21. Ibid., p. 121.
22. Ibid., pp. 116-7.
23. Ibid., p. 122.
24. Ibid., p. 262.

	Joan Smith

Iz: Joan Smith, Misogynies: Reflections on Myths and Malice, Faber and Faber Ltd., London, 1989 (prvo izdanje).

Poznavanje prirode i društva

Veštice u Srbiji:

Vještica se zove žena koja (po pripovijetkam narodnijem) ima u sebi kakav đavolski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u lepira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu; kad nađe čovjeka gdje spava, a ona ga udari nekakvom šipkom prko lijeve sise, te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu. ... Kad u kakvom selu pomre mnogo djece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je vještica, i da ih je ona pojela, onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti (jer kažu da vještica ne može potonuti); ako žena potone, a oni je izvuku napolje i puste; ako li ne mogbude potonuti, a oni je ubiju, jer je vještica. Ovako su istraživali vještice i za Karođordijeva vremena u Srbiji.

(''istraživati'' ovde: ubiti)

Vuk St. Karadžić, Prvi i drugi srpski ustanak. Život i običaji naroda srpskog, ibid., 1960, str. 299-300.

Žene u Srbiji i Crnoj Gori:

Kod sviju Srba žene su jako potčinjene muževima, a u Crnoj Gori drže ih gotovo kao robinje. Osim svojijeh ženskijeh poslova, kao da predu, tku, kuvaju, muzu, itd., one rade i najveći dio poljskijeh i drugijeh, koje inače ljudi rade. Često se može vidjeti kako se žene s teškijem teretima vuku preko stijena i planina,a muž ide prazan s puškom o ramenu i čibukom u ruci. I pri svem tome žena je srećna ako dobije muža koji je pored toga ne tuče bez ikakva povoda, samo što mu se tako prohtije.

Mladi čovjek i žena ne smiju ništa jedno s drugijem govoriti pred drugijem ljudma, jer bi to bilo nepristojno. Isto tako žena ne smije svoga muža nazvati imenom, već kaže samo ''on''. Muževi, istina, nazivaju žene imenom, ali i oni obicno reku samo ''ona''. Kad Srbin pred kakvim uglednijem čovjekom mora pomenuti svoju ženu, to najčešće reče: ''S oproštenjem, moja žena''. Mnogi misle da je ovo došlo zbog prezrivog položaja žene; ali prije će biti da se ''s oproštenjem'' pri slučajnom pomenu žene odnosi na ono što je namijenjeno ženi, što je njen zadatak. S ovijem izgleda da je srodno što se i za rođenog sina reče ''po grijehu sin''... Ovo će po svoj prilici biti došlo od poznatog kaluđerskog mišljenja da je odnos između muža i žene grijeh.

Vuk St. Karadžić, Prvi i drugi srpski ustanak. Život i običaji naroda srpskog, ibid., 1960, str. 351.

Isterivanje đavola

Najobičnije su bolesti u Crnoj Gori, zimi, nervna groznica, od koje je jedna vrsta, osobito u Crmnici, vrlo opasna, i zove se pošalina. ... Protivu ovijeh, kao uopšte protiv sviju unutrašnjijeh bolesti, upotrebljavaju samo nekoliko domaćijeh lijekova, ili ništa, već ostavljaju samoj prirodi da bolest savlada. Često zovu popa bolesniku da mu čita molitvu. Od osobite pomoći drže vladičinu molitvu, ali kako svuda ne može vladika biti, to nose obično kapu bolesnikovu, i mole da na njoj očita molitvu, i to im se uvijek čini. Bolesnike koji dugo boluju nose u manastire, osobito zgranute, koji bjesne, kaluđeri vežu i lancima ih nemilosrdno tuku, da bi npr. kazali ime đavola koji je u njih ušao. Onda, napišu to ime na jednoj ceduljici i bace u vatru. Kako pri ovome neobičnom načinu liječenja ima po koji slučaj da je neko ozdravio, to su se nieki manastiri, npr. Studenica, proslavili kao čudotvorni, tako da i samo Turci ponekad takve bolesnike tamo dovode.

Vuk St. Karadžić, Prvi i drugi srpski ustanak. Život i običaji naroda srpskog, ibid., 1960, str. 352-353.

Preveo i priredio: Nicodemus