Gej Srbija

www.gay-serbia.com
priče
Ako li ko rece bratu svom: Raka! (Mt 5:22)
        
      Stefan Miteff- Bez naslova (1997)

Warren Johansson

Pre skoro dva veka, engleski filozof Jeremy Bentham napisao je: "Isus je na polju seksualne neortodoksije ostavio nepomucenu tišinu". Ta tišina ce biti narušena, izmedu ostalog, i clankom koji sledi, u kom Warren Johansson prvi put istražuje u detalje jednu jedinu rec koju je Isus izgovorio, prema jevandelju po Mateju: raka. Sve do otkrica svedocanstava na papirusima, smatralo se da je ova rec semitskog porekla hapax legomenon, to jest samo jednom pomenuta u sacuvanim tekstovima. Ovakva njena retkost može se delimicno obrazložiti tamom u kojoj je ovaj izraz pocivao, odn. nesigurnošcu u njeno znacenje u kasnoj antici i srednjem veku. U drugom delu rada Johansson navodi neke uzgredne dokaze iz raznih kasnijih istorijskih društvenih slojeva u Evropi, i ti dokazi, premda nisu od presudnog znacaja za njegovu tvrdnju, živo svedoce o kasnijim pojavljivanjima ove reci i složenosti njenog tumacenja.


Reč raka, sve doskora hapax legomenon Novog zaveta, jedna je od malobrojnih zagonetki jevanđeoskog teksta koje još nisu dobile zadovoljavajuće objašnjenje. Mesto na kome se ona nalazi glasi:

Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, bice kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svog ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svom: "Raka!" biće kriv skupštini; a ko reče: "Budalo!" biće kriv paklu ognjenome. (Matej 5:21-22; prema prevodu Sv. arhijerejskog sinoda SPC)

Opšti smisao odlomka je dovoljno jasan: dok je Mojsijev zakon zabranio samo ubistvo, Isus postavlja daleko viši etički standard svojim sledbenicima; osuđeni su i strogo zabranjeni ne samo fizički nasrtaj i sakaćenje, nego i bes i verbalni napadi. Taj standard je toliko visok da su kasniji priredivači morali da umetnu reč "nizašta" koju je, međutim, savremena kritička nauka odbacila.

Jednostavan bes na svog bližnjeg, u ovom primeru istočnjacke hiperbole, jeste zločin za koji bi prestupnik trebalo da odgovara pred vrhovnim sudom; prezrivi izraz racha predstavlja uvredu koja se svrstava u isti red sa zločinima kažnjivim smrću za koje je bio nadležan Sanhedrin, najviše sudsko veće jevrejskog naroda; a uvredljivo obraćanje budalo predstavlja prestup zbog kojeg počinilac zaslužuje večno prokletstvo. Ovom slikovitom gradacijom Isus podvlači svoju poentu: gresi zamišljeni i željeni u srcu jednako su gnusni kao i gresi zamišljeni i počinjeni u stvarnosti (1).

Neću ovde ulaziti u složeno pitanje Isusove istoričnosti ili autentičnosti Besede na gori, kojoj ovaj odlomak pripada. Uopšteno govoreći, slažem se s Allardom Piersonom da Beseda na gori predstavlja Isusove reci u istom smislu kako to Priče Solomunove predstavljaju delo samog cara (2). Treba dodati da je Solomon - ne istorijska, nego ličnost iz jevrejske legende - prototip Isusa iz kanonskih jevanđelja. Njegova poslovična mudrost, njegova sposobnost isceljivanja, njegova moć nad svetom demona, njegovo stupanje na presto Davida, oca mu, - sve ove osobine ukazuju na ulogu Isusa kao Mesije, pomazanog cara Izrailja (3).

Ali kakve sve to ima veze s našom temom? Ovaj rad obrađuje problem: šta znaci reč raka? Tekst Matejevog jevanđelja ne uključuje propratno objašnjenje, kao što je inače uobičajeno sa stranim rečima koje bi u suprotnom bile nerazumljive grčkom čitaocu, pa ipak komentatori i leksikografi kasne antike jednodušno razumeju reč kao semitsko raka = jevrejski réqa "prazan, praznoglav, tupav" i time paralelnu grčkoj reci morós "budala" u poslednjoj rečenici. Uporedo s ovim objašnjenjem da reč dolazi od korena ryq "biti prazan", postoji i drugo, koje je zabeležio vizantijski leksikograf Zonara (i koje se ponavlja u prvom engleskom recniku Novog zaveta koji je sastavio Georg Pasor) a koje prevodi stranu rec raka kao katáptystos "koga treba pljunuti", otud i "dostojan prezira", od korena rqq "pljuvati" (4).

Nemali broj savremenih komentatora nije se zadovoljilo ovim rešenjem, utoliko što se to teško može uskladiti sa ređom lekcijom racha koju podržava hirograf ALEF DW kao i svi latinski spomenici. Edgar J. Goodspeed pretpostavio je da je ovaj pridev "pogrdno ime, možda toliko ružno da ga grčka književnost nigde nije sačuvala, osim u Mt. 5:22, pa ga i tu jevandjelista pominje samo da bi zabranio njegovu upotrebu."(5) Napokon je jedan ekspert sirijskog i palestinskog hrišcanskog aramejskog, Friedrich Schulthess, izneo relevantnu tvrdnju da reč može da predstavlja jevrejsko rakh "mek", u emfatičnom obliku rakhkha koji je potom izgubio dvostruki konzonant. Kao jevrejska (ili jevrejsko-aramejska) reč ovo bi stoga značilo "slabić, feminiziran". Srodna arapska reč rakikun obicno označava fizički ili moralno inferiornog (6). U vreme kad je Schulthess pisao ovo objašnjenje, nije bio poznat nijedan drugi primer ove reči u grčkom, premda su semitske izvedenice iz korena rkk "biti mek" bile dobro zastupljene.

A onda, 1934. godine, objavljen je papirus koji je pripadao arhivu Zenona iz Filadelfije, u ptolemejskom Egiptu. Datiran je na 6. ili 9. februar 257. p. n. e., a sadrži izraz hoi perì Antíochon tòn rachân "ljudi Antioha rahas-a". Priređivač, C. C. Edgar, primećuje u svom uvodu tekstu: "Aminta, kome bih se usudio da pripišem ovo pismo, bio je jedan od glavnih Apolonijevih komandanata", a pismo je i bilo upućeno Apoloniju. "Neka od njegovih pisama imaju individualan karakter koji je dosta redak medu Zenonovim korespondentima, i začinjena su ne baš laskavim epitetima, kao što je Kalliánax ho kínaidos". Ceo izraz glasi Kalliánax ho tékton ho kínaidos "Kalijanakt, onaj drvodelja, peder", što pokazuje da drugu reč ne treba shvatiti u značenju "profesionalni igrač" (8).

Ovo mesto potkrepljuje pretpostavku koje je Schulthess izneo dvanaest godina ranije, da je raka vokativ od jevrejskog rakh "mek", s tim što je po sredi vulgarna [semantička] pozajmljenica iz grčkog u kojoj je semitskom korenu dodeljena semantička vrednost grčkog malakós/malthakós "pasivan feminiziran homoseksualan muškarac", u značenju potvrđenom u naslovu komada Hoi malthakoí Kratina, starijeg savremenika Aristofanovog. Reč je proizvod inicijalnog kontakta Grka i Jevreja u novoosnovanom gradu Aleksandriji, i pripadala je najopscenijem sloju slenga u helenističkom Egiptu. Ona pokazuje, slučajno, da su čak i u trećem veku pre nove ere Jevreji i paganski Grci bili jedinstveni u preziru prema pasivnom muškom partneru u homoseksualnom činu. Latinska transkripcija reči dalje potvrđuje da je to bio jedan stran izraz i da ga, stoga, valja pisati rachâs, bez aspiracije (slovo r iz grckih reči transkribovano je u latinski kao rh, prim. prev.), dok vokativ u Novom zavetu treba da glasi rachâ (9).

Sledeca tačka u prilog ovom objašnjenju - koja je do sad bila potpuno nepoznata - jeste da je u Gaunersprache, žargonu nemačkih lopova i prosjaka, registrovana reč rach u značenju "blag, mek, ženskast, plašljiv, kukavica" (10). Njeno poreklo može se objasniti činjenicom da je tri četvrtine distinktivnog rečnika za Gaunersprache preuzeto iz jevrejskog i jidiša. Uz to, rečnik Eliezera ben Jehude nudi jevrejsko rakh kao prevod za nemačko moll = italijansko minore, englesko minor (srpsko mol kao muzički termin. Prim. prev.) (11). Najzad, glosar jenskog jezika (jenische Sprache, jezik tzv. Belih Roma u Nemackoj, prim. prev.) koji je sastavio Cajetan Karmayer (1788-1847) sadrži reč Rachas "vino", što se može objasniti samo vezom sa romskom rečju mol "vino" (12). Otuda slede parovi:

grcki malakós "ženskast"     helenisticki grcki rachâs "peder"
srednjelatinski molle "mol"   jevrejski rakh "mol"
romski mol "vino"   jenski rachas "vino"

Ova tablica pokazuje kako je jevrejski izraz uvek iznova dovoden u semantičku orbitu grčkog malakós = latinskog mollis.

Još jedno lingvističko razmatranje zahteva činjenica da je reč moré "budalo" u poslednjoj rečenici stiha prevedena sa nabhal u jevrejskom rukopisu Matejevog jevandelja, Vetus Hebraea (13), i da ta reč kao i njen apstrakt nebhalah "bezumlje" imaju jaku erotsku konotaciju, sasvim kao i grčki pandan aphrosýne (14). Nije nabhal samo onaj koji "reče u svom srcu: nema Boga", nego je to i seksualni grešnik i napadač, kao u Knjizi o sudijama XIX 23-24:

I izašav k njima onaj čovek, gospodar od kuće, reče im: Ne, braćo, ne činite zlo; kad je čovek ušao u moju kuću, ne činite to bezumlje. Evo kći moja devojka i inoča njegova, njih ću vam izvesti, pa njih osramotite i činite s njima šta vam je volja, samo čoveku ovom ne činite to bezumlje. (tj. nemojte ga silovati, kako u stihu 22 nezvani gosti traže "da ga poznaju". Prim. prev.)

Tako ceo ovaj odlomak nije samo semitizirajuci pastiš, nego sadrži i nijansu dvosmislenosti i ironije koja ga je činila odviše suptilnim za paganskog čitaoca drugog i trećeg veka - što je razlog zašto su moderni komentatori pogrešno pokušali da razlože tekst i svedu ga na kraći, prvobitni oblik (15).

Još dve reči u odlomku zahtevaju objašnjenje. Prva glasi énochos "kriv" i korespondira sa jevrejskim hayyabh "obavezan, odgovoran, kriv, kome se sudi" koje izaziva očit gubitak paralelizma sa grčkim, s obzirom da se prve dve rečenice odnose na mesto suđenja a treća na mesto kazne. Druga reč, to synedrío "sudu" (dativ), mora upućivati na Sanhedrin, najviše zakonodavno i sudsko telo jevrejskog naroda. Pošto su neki savremeni jevrejski apologete pokušali da dokažu da to synédrion u Jevandeljima ne znaci Sanhedrin, vec samo politički savet koji saziva upravljač, nužno je ući u poreklo reči.

Polazna tačka za čitav semantički razvoj je jevrejska reč Keneset "skupština", što je bila oznaka za ha-keneset ha-gedolah, "Velika skupština", najviše zakonodavno telo obrazovano u doba Ezre Pisara kao konstituentni sabor normativnog judaizma. Vremenom - možda nakon ustanovljenja Drugog komonvelta (period jevrejske istorije od povratka iz vavilonskog ropstva pod persijskom upravom i restauracije jerusalimskog hrama u VI veku pre n. e. pa do njegovog razaranja 70. god. n. e. od strane Rimljana. Prim. prev. ) - njega je nasledio bét din ha-gadol, doslovno "Velika kuća zakona". Prvi termin je na grčki preveden kao synédrion, a drugi kao dikasterion "sud", i Hesihije ljubazno objašnjava prvi preko drugog (16). Ipak, ne samo da je synédrion opstao, nego je dao i jevrejsku i jevrejsko-aramejsku reč sanhedrin, sanhedri, i otud dolazi naziv koji je u engleski jezik ušao u drugoj polovini šesnaestog veka, s otkrićem tog suda od strane hrišcanskih hebrejista renesanse (17). S druge strane, bét ha-keneset postao je oznaka za kuću u kojoj je jevrejska zajednica okupljala radi molitve, ali to je na grčki izraženo recju synagogé, i odatle latinsko synagoga i francusko/englesko synagogue. Ono što potvrduje ovakvo tumačenje je da i sirijski i jevrejski prevod Matejevog jevanđelja koristi i za synédrion i za synagogé istu reč, prvi knušta, a drugi keneset. Navod o Isusovim mukama kod Marka i Mateja ne ostavlja sumnju u pogledu značaja pripovesti: najviši sud jevrejstva sudio je Isusu i proglasio ga krivim za zločin koji zaslužuje smrtnu kaznu, a jevrejska rulja na ulicama Jerusalima potvrdila je presudu i čak zahtevala da prokurator Judeje, Pontije Pilat, izvrši kaznu raspećem na krst.

Da zaključim, može se isto tako prihvatiti da odlično tumačenje Mateja 5:22 Yoëla Arbeitmana sadrži jezgro istine (18). Ako rachâs označava pasivnog-feminiziranog homoseksualca, onda morós = nabhal može da upućuje na aktivnog, kao u priči o nasilju u Gavaji, čiji su počinioci optuženi da su izveli akt "bezumlja" (nebhalah) bez presedana u Izraelu. Paralela bi bila upravo kao u 1 Kor. 6:9 gde su, kako sam pokazao, malakoí i arsenokoîtai pasivni i aktivni grešnici (19). Oesterleyeva primedba da je "po pitanju mnogih reči, znanje grčkog nedovoljno da bi se one razumele" pokazala se dvostruko tačnom, dok se tvrdnja da "Isus zapravo nikad nije pomenuo homoseksualnost" pokazala apsolutno pogrešnom (20).

Prevod: AngraMaina

Iz: Homosexuality and Religion and Philosophy, ed. Wayne Dynes and Stephen Donaldson (Volume XII), Garland Publishing, Inc. New York & London, 1992.

Fus note:

  1. W.O. E. Oesterley, "The Study of the Synoptic Gospels Exemplified by Matthew v. 21, 22", Expositor, 6th series, 12:28-32 (1905).
  2. Allard Pierson, De Bergrede en andere synoptische fragmenten, een historisch-kritisch onderzoek met een inleiding voor enkele leemten in de methode van de kritiek der Evangelien (Amsterdam, 1878), pp. 214ff. See also K. H. Boersema, Allard Pierson. Eene cultuurhistorische studie (The Hague, 1924), pp. 310-11.
  3. Moncure Daniel Conway, Solomon and Solomonic Literature (Chicago, 1899), pp. 176-233; David J. Halperin, "The Book of Remedies, the Canonization of the Solomonic Writings, and the Riddle of Pseudo-Eusebius", Jewish Quarterly Review, 72: 269-92 (1982), esp. pp. 287-92: Solomon's self-inflicted penance = the incarnation and crucifixion of Jesus.
  4. Georg Pasor, Etyma nominum propriorum itemque analysis Hebraeorum, Syriacorum, & Latinorum vocabulorum, quae in Novo Testamento uspiam occurrunt, pp. 79-80, appended to his Lexicon graecolatinum... in N. Testamentum (Geneva, 1637). The modern work on the problem is summarized in Robert A. Guelich, "Mt 5: 22: Its Meaning and Integrity," Zeitschrift für die neutestameniliche Wissenschaft, 64: 39-52 (1973), esp. pp. 39-40, where he concludes that 'even the evidence for racha makes "this explanation only slightly less than certain." See also the same author's The Sermon on the Mount: A Foundation for Understanding (Waco, Texas, 1982), pp. 184-189 and esp. p. 186.
  5. Edgar J. Goodspeed, Problems of New Testament Translation (Chicago, 19451, p. 22.
  6. Friedrich Schulthess, "Zur Sprache der Evangelien. Anhang. A. racha (raka), more," Zeitschrift fur die neutestamentliche Wissenschaft, 21: 241-43 (1922).
  7. C.C. Edgar, "A New Group of Zenon Papiri", Bulletin of the John Rylands Library, 18: 112-13 (1934).
  8. In a letter from Amyntas to Zenon of 258/257, published as No. 483 in the Pubblicazioni della Societa Italiana per la ricerca dei papiri greci e latini in Egitto.
  9. Goodspeed had already suggested such a reading on pp. 22-23 of the work cited.
  10. Christian Heinrich Schweser, Des klugen Beamten tägliches Hand-Lexicon... Nebst einem Anhange eines vollständigen Wörterbuchs von der Jüdisch-teutschen and Rothwelschen oder sogenannten Spitzbuben Sprache, zum Gebrauch derjenigen, so mit Juden handeln, oder über dieselben gerichtliche Verhöre und Inquisitiones halten müssen... von Germano Philoparcho. Aufs neue vermehret von Christoph Friederich Krackherr (Nuremberg, 1768), p. 508: Rach, welch; Friedrich Christian Benedict Ave-Lallemant, Das Deutsche Gaunerthum in seiner social-politischen, literarischen, und linguistischen Ausbildung zu seinen, heutigen Bestande, vol. 4 (Leipzig, 1862), p. 456 (rach in Judeo-German), p. 588: Rach: zart, weich, weichlich, furchtsam, verzagt; Günter Puchner, Kundenschall, das Gekasper der Kirschenpflücker im Winter (Munich, 1974), p. 262: rach: zart, weich. It is noteworthy that the Gaunersprache also has the words reck, reckam, reik in the meaning "empty, hollow", hence clearly preserving the distinction between the Hebrew etyma. A possible use of Racha in the sense "Pfui, Verräter" = "Get lost, stoolie" is recorded by Ernst Rabben, Die Gaunersprache (chochum loschen). Gesammelt and zusammengestellt aus der Praxis- fürdie Praxis (Hamm in Westfalen, 1906), p. 109 (with specific reference to Matthew V 22).
  11. Elieser Ben Iehuda, Thesaurus totius Hebraitatis et veteris et recentioris, vol. 13 (Jerusalem, 1951), p. 6587, quoting Moritz Steinschneidcr, Die hebraeischen Uebersetzungen des Mittelalters and die Juden als Dolmetscher (Berlin, 1893), p. 970, n. 159. The word figures in an elementary treatise on music translated from Italian into Hebrew.
  12. Hans Gross, "Das Gaunerglossar der Freistädter Handschrift", Archiv fur Kriminal-Anthropologie and Kriminalistik, 3: 305 (1900): Rachas (der): Wein (der); Franz Nikolaus Finck, Lehrbuch des Dialekts der deutschen Zigeuner (Marburg, 1903), p. 74. The jenische Sprache is the argot of South German thieves and vagabonds in contact with the Gypsies.
  13. Adolf Herbst, ed. Des Schemtob ben Schaphrut hebraeische Uebersetzung des Evangeliums Matthaei nach den Drucken des S. Münster and J. du Tillet-Mercier neu herausgegeben (Göttingen, 1879), p. 9.
  14. Wilhelm Gesenius, Hebräisches and chaldäisches Handwörterbuch über das Alte Testament. Siebente Auflage, bearbeitet von Franz Eduard Christoph Dietrich (Leipzig, 1868), p. 548; William F. Wyatt, Jr., "Sappho and Aphrodite," Classical Philology, 69: 213-14 (1974).
  15. Konrad Köhler, "Zu Mt 5, 22", Zeitschrift für die neutestamentliche Wissenschaft, 19: 91-95 (1920). See also Ed. Massaux, "Le Texte du Sermon sur la montagne de Matthieu utilise par saint Justin", Ephemerides Theologicae Lovanienses, 28: 439-40 (1952).
  16. John Selden, De Synedriis & Praefecturis iuridicis veterum Ebraeorum, Liber Secundus (London, 1653), pp. 105-09, 674-76; Jacob Levy, "Die Präsidentur im Synhedrium," Monatsschrift für Geschichte and Wissenschaft des Judentums, 4: 266-74 (1855).
  17. See the historical dictionaries of English and the other modern languages. The responsibility of the Sanhedrin for the death of Jesus is a problem of pietistic Christian scholarship, not of medieval theology.
  18. Yoel Arbeitman, "Look Ma, What's Become of the Sacred Tongues, Maledicta, 4: 80 (1980).
  19. Warren Johansson, "Ex parte Themis: The Historical Guilt of the Christian Church," in Homosexuality, Intolerance and Christianity: A Critical Examination of John Boswell's Work, published by the Scholarship Committee of the New York Chapter of the Gay Academic Union (New York, 1981), pp. 2-5.
  20. Oesterley, p. 17. Some homophile apologists have assumed that simply because homosexuality is not mentioned in the Gospels, Jesus condoned it or would have regarded it with toleration. Certainly his strictures on divorce and adultery do not imply any relaxation of Jewish moral teaching on those subjects; if such analogies apply, and no one can say conclusŹively that they do not, his attitude toward homosexual acts and feelings could scarcely have been positive or approving.

Preporučujemo:

© 1999-2015 GAY-SERBIA.COM. ALL RIGHTS RESERVED. GEJ-SRBIJA.COM. SVA PRAVA ZADRŽANA.