Raquel Versieux: “Pre nego što smo muškarac ili žena, heteroseksualni ili LGBT, mi smo bića”

Raquel Versieux živi između dva glavna grada brazilskih saveznih država, u Rio de Žaneiru te u Belo Horizontu u Minas Gerais. U svom radu artikuliše politički oblik odnosa između ljudi i pejzaža, posebno korišćenje prirodnih resursa te veruje da postoji neravnoteža između shvatanja kulture i prirode, a u Rijeci se fokusirala na rudnik ugljena te na saradnju s domaćim umetnicima. Umetnički se izražava fotografijom, crtežima, kolažem, performansom i video postavkama. Izložbu u Zagrebu imaće iduće sedmice, a koja je rezultat njene umetničke rezidencije u sklopu Queer Zagreb sezone.

U vašem radu ste usredsređeni na okolinu - pejzaž koji nas okružuje. Mislite li da su ljudi uopšteno svesni pejzaža ili ga uglavnom ignorišu?

Ja shvatam pejzaž kao koncept s obzirom na njegovu upotrebu. To je nešto što je u pokretu, i mora biti u pokretu - u razmeštanju. To je nešto što se događa čak i na mikroskopskim skalama, takođe uključuje razmeštanje misli i sećanja. Smatram da je nemoguće reći da neki životi ignorišu pejzaž. Ono što se menja je iscrtanost pejzaža od strane svakog bića, njegovom svakom različitom upotrebom. U tom smislu rekla bih da je moj rad usredsređen na razmeštanja, u preobražaju stvari i prostora u nove instance kroz vreme.

Biste li rekli da ljudska interakcija s pejzažom - menjanje, oblikovanje - odražava način ljudske komunikacije s drugim ljudima / okolinom?

To je sve jedan oblik. Sve se tiče života. Mi živimo. Činjenica. Ali mi to činimo na tako mnogo različitih načina. U tome je lepota, videti očitovanje različitih oblika življenja, čak i ako je predstavljen kao haos.

Kako biste opisali odnos između prirode i kulture? Biste li rekli da se civilizacija udaljava od prirodnog konteksta?

Ti pojmovi proizvod su moderniteta. Civilizacija se ne udaljava od prirodnog konteksta jer ta odvojenost ne postoji u praksi, ili nikada nije ni postojala. Nemoguće je definisati kada je posredi kulturno biće a kada prirodno biće, hibrida je sve više i više, i oni su najbolji primer za spomenuto nerazdvojeno stanje kulture i prirode. Pokušavam živeti tako da ne spašavam spoj ovih dveju stvari, već hodajući prema vremenu kada nikada nisu bile razdvojene, a to ne znači povratak istorijskoj prošlosti. Takođe, prema ne-razdvajanju linearnog vremena. Sviđa mi se slika vremenske juhe, u njoj živimo.

Delom se vaš rad bavi pitanjem moći, posebno moći nad drugima - mislite li da je moć instrumentalizovana više kao sedativ ili uzbuđenje, podražaj? Odnosi moći u društvu su nešto što nas se uči da je normalno i da ne treba preispitivati. Mislite li da je hijerarhijski pogled na svet prirodan našoj kulturi?

Pokušaću ne koristiti reči "prirodni" ili "kultura", te reči se čini lake, ali nisu. Šta vidimo kada pogledamo svet u kom živimo? Različite ljude, koji žive na različite načine, ali međusobno u kontaktu, na najbrži mogući način bivanja u kontaktu ikad, koliko nam je poznato. Ne znam imam li odgovor na ovo. Opet, ono što mi dolazi na pamet je ta vremenska juha u kojoj jesmo. Kao tehnologija za primer, možete otići u vrlo izolovano područje u Brazilu, gde ljudi žive u vrlo siromašnim uslovima što se tiče obrazovanja i zdravstva, ali videćete ljude koji koriste iPhone-e napravljene u Kini, očito bez pristupa Internetu, ali slušajući glasnu muziku na zvučnike. Je li meni dozvoljeno suditi o ovoj situaciji? Mislim da nije, to bi bilo kao davanje previše moći meni u trenutku kada svi pokušavamo nemati hijerarhijsko stanje. Najviše što mogu učiniti je gledati ga, izvestiti, izneti ga pred vas kao sliku. Učiniti da zastanete i shvatite da se to događa, a onda da sami donesete svoje zaključke. I pritom, morala bih biti dovoljno moćna da vas zaustavim, kakva velika moć, učiniti da neko stane. Pogledajte, nema izlaza.

Kako vidite instituciju braka u kontekstu odnosa moći u društvu?

Teško pitanje. Postoji toliko različitih oblika braka. Čak je i poznavanje svih mogućih poteškoća nešto što će ostati želja muškaraca i žena, bez obzira na njihove seksualne izbore. Stalno mislim da mora postojati pravi razlog za dvoje ljudi da odluče biti zajedno, radije verujem da su to ljubav i poštovanje. Mislim da je to najvažnije, odluka mora biti u dogovoru i jasnoći. Tako da znate koja su pravila, i da izaberete hoćete li ih prihvatiti ili ne. Život je težak. Teško je živeti sam, teško je živeti s nekim.

Kako biste, uzimajući u obzir normativni raspon prava i pozicija moći u društvu, opisali odnos između heteroseksualnog i istopolnog braka?

Za mene to je kao prirodna tačka kulture X. Pre nego što smo muškarac ili žena, heteroseksualni ili LGBT, mi smo bića. Ljudska bića, ako baš želite. Prelazi između ovih kategorija bi trebali biti fleksibilniji i ili čak prolazni, s puno manje razlika. Ista prava za bića i stvari. Moglo bi se reći da sam anarhistkinja, a možda i jesam, u daleko ideološkom smislu.

Galerija Raquel Versieux u Rijeci – Refleks