---

Andy Warhol

---

Jula  1962. god.   Andy Warhol  održao je  prvo veliko predstavljanje svoje umetnosti u galeriji “Ferus” u Los Andelesu.  Celokupna izložba se sastojala od  trideset dve slike  konzervi Campbell supe, svaka po ceni od 100 $.  Dan nakon  otvaranja, galerista iz susedne galerije  poredao je konzerve Campbell supe u svoj izlog, sa natpisom : “Ovde ih možete kupiti jeftinije: 3 konzerve za 60 centi”.  Warhol je bio oduševljen. Izazivajući svoju publiku da  postavi pitanje razlike između realnosti i umetnosti,  uspeo je postigne ono što je zamislio. Inspiraciju za svoje slike,  filmove i publikacije  Warhol  je crpeo iz popularne kulture  - uglavnom iz predstava koje su toliko prisutne u svakodnevnici da  ljudi rizikuju da ne shvate njihovu specifičnu lepotu i snagu.  Dok mnogi posmatrači insistiraju u oceni da su  Warholovi napori iako ugodni, ipak trivijalni i provokativni, kritičari su  prepoznali i poštovali njegov jedinstveni talenat i poruku. Iako dizajn konzerve supe može biti banalan u bilo kojoj realističnoj postavci stvari, Warhol  mu daje status ikone, primoravajući gledaoca da ceni ne samo estetski primamljive kompozicije boja, oblika i linija, već i stepen do kojeg je dizajn postao deo kolektivne svesti. “Warhol je imao istinski kvalitet genija: sposobnost da spoji suprotnosti” – rekao je Paterson Sims, saradnik kustosa u Whitney Museum of American Art u Njujorku. “U njegovim radovima očigledno prelazi u misteriozno, i bizarno u normalno.”

Sve kontradikcije utkane u Warholovu umetnost nigde nisu bile toliko izražene koliko u njegovoj javnoj ličnosti. Sa svojom platinastom perikom, bezizražajnim licem, androginim manirima i samrtničkim bledilom (kao rezultat bolesti u detinjstvu koja mu je uništila pigmentaciju) delovao je istovremeno i senzitivno i grubo, anđeoski i đavolski, zbunjeno i brilijantno. Warholovi saradnici, koji su uživali u enigmi njegove ličnosti, dali su mu nadimak Drella – od kombinacije reči Dracula i Cinderella (Pepeljuga). Truman Capote, prenatrpan Warholovim detaljnim pismima, nije bio toliko očaran, i nazvao ga je “sfingom bez tajni.”

Warhol je bio najčešći posetilac zabava na Manhattanu, tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, ali nikada nije pio, pušio ili  se drogirao, i uglavnom je bio u krevetu  već u 23h. Dok je bio u studiju, zagovarao je sve vrste orgija u ime amoralnosti, ali u svom privatnom životu bio je puritanski nastrojen i povučen, posvećeni katolik koji je redovno išao na nedeljne liturgije, i odani sin koji je veći deo vremena proveo živeći  sa svojom majkom. U većini prilika njegov rečnik se sastojao iz “vau”, “uh”, “super”, zbog čega je izgledao kao pasivni posmatrač.  Njegovi epigrami su pomogli  da se definiše nova era u američkoj kulturi; iako su njegov život i umetnost slavili voajerizam, on je uvek bio kreativni katalizator za ljude oko sebe, i iznad svega neumorni radnik.

Warhol je došao u Njujork 1947, rešen da svoje umetničke sposobnosti dovede do maksimuma. Sin slovačkih emigranata (prezivali su se Warhola), odrastao je u McKeesportu, Pennsylvania, gde mu je otac radio kao kopač uglja u rudniku.  Posle očeve smrti, trinaestogodišnji Warhol je pomagao majci radeći u prodavnici “Sve za 5 i 10 centi”. U slobodno vreme je crtao,  konstantno eksperimentišući sa novim načinima skiciranja koje su nalagali komercijalna umetnost  koju je sretao na poslu  i filmski magazini koje je redovno čitao. Školovao se na Carnegie Institute of Tecnology, u Pittsburgh-u i stekao diplomu dizajnera ilustracija.

Priključivši se umetničkoj komuni  na uglu 103 Ulice i Avenije Manhattan, Warhol je obilazio sve vodeće magazine i časopise, noseći svoje crteze u papirnoj braon kesi dobijenoj  u A&P. Originalnost njegovih radova kombinovana sa Warholovim izgledom beskućnika, ostavljala je snazan utisak na ljude  koje je posećivao tako da je ubrzo postao jedan od najangažovanijih komercijalnih umetnika u gradu.

Dizajnirao je za Vogue, Glamour, Bergdorf Goodman, božićne čestitke za Tiffany, izloge za Bonwit Teller i omote za Columbia Records.

Zaradujući na Madison Aveniji, Warhol je istovremeno pokušavao da stekne slavu kao ozbiljan slikar. I to je pokušao u pravo vreme. Moderna umetnost  je tek počela da se odvaja od apstraktnog ekspresionizma, i da se fokusira na grafički dizajn predstava iz potrošačkog društva. U hiper-realističnim slikama Jasper Johnsa, stripovima  Roy Lichensteina, gipsanim odlivcima George Segala,  i replikama hrane Claes Oldenburga,  Warhol je video odeke sopstvenog kreativnog senzibiliteta.  Nakon postavke u galeriji “Ferus”, usledila je još senzacionalnija izložba u njujorskoj Stable galeriji, na kojoj su prikazne slike dolarskih novčanica, flačica Coca-Cole, i konzervi supe. Ovakva umetnost je uskoro nazvana Pop Art, i viđena je kao pravac budućnosti, a Warhola su proglasili Papom Popa. U naredne tri godine na stotine slika i skulptura je izašlo iz Warholovog studija zvanog “Fabrika” u  Istočnoj 47 Ulici.  Njegovi portreti poznatih ličnosti kao što su Elvis Presley, Marylin Monroe,  James Dean and Jaqueline Kennedy, oživeli su portretisanje kao umetničku formu; a njegov dizajn – uključujući slike cveća sa naglačenim koloritom, i trodimenzionalne Brillo kutije – uspostavili su novu vezu izmedu visoke umetnosti i sveta  mode i reklame.

Warhol je postao internacionalna zvezda, kao što je oduvek i želeo, ali  to ga nije opustilo.  Godine 1965.  počeo je da se bavi filmom.  Njegovi rani filmski radovi, kao  i njegova umetnost u početku, nisu imali puno odeka jer ih je bilo teško razumeti. Na primer,  film “Eat” prikazuje glumca Robert Indianu kako 45 minuta  konzumira jednu pečurku.  Ipak, Warhol je zastupao ideju “opuštenog” scenarija, na osnovu kojeg ce glumci moći da se ponašaju kao “super zvezde”.  Braneći svoj demokratski pristup slavi, predvideo je: ''U budućnosti, svako će doživeti slavu na 15 minuta.''

“Fabrika” se uskoro pretvorila u  dvadesetčetvorosatni filmski hepening,  kroz koji su prolazile sve vrste  neobičnih ljudi, koje je Warhol upoznao tokom neumornih krstarenja kroz noćni život Njujorka.  Tu su se mogli sresti ljudi poput Joe Dellasandra - predstavnika neme seksualnosti, transvestita Holly Woodlawna, avangardnog  intelektualca Allan Ginsberga, levičarke Edie Sedgwick, ili  modela Vive. Menjajući se u postavkama,  uspeli su da stvore takve cinema-verite klasike  kao što su Lonesome Cowboys, My Hustler, Chelsea Girls (koji  je 1965. postao prvi komercijalno prikazani underground film) Trash and Heat. Pisac Norman Mailer hvalio je ove filmove kao“ neprocenjive istorijske dokumente”, i  njihov  spontani stil imao je značajnog uticaja na inovativne reditelje poput John Sclesingera (Midnight Cowboy) i Martin Scorsesea (After Hours).

Warhol je ostavio svoj pečat i na društvenoj sceni koju je toliko voleo. Stvorio je Plastic Exploding Inevitable -  multimedijalni noćni klub sa specijalnim svetlosnim efektima, koji su danas standard u svakoj diskoteci. Takođe,  izuzetno je pomogao karijeru Velvet Undergrounda, uspešne rok grupe koja je lansirala androgini “punk“ stil, koji su kasnjie nastavili Mick Jagger, David Bowie, i David Byrne. Pored ovako ispunjenog rasporeda, Warholu je ostajalo vrlo malo vremena za privatni život, što je očigledno i odgovaralo njegovoj tajanstvenoj ličnosti. Iako je po orijentaciji bio homoseksualac u praksi se ponašao  gotovo aseksualno. “Kada sam dobio svoj prvi TV” kao što je izjavio jednom reporteru “prestao sam da marim za ozbiljnu vezu.” Govoreći o seksualnosti dodao je: ”Mnogo je zanimljivije da kada se zaljubite u nekoga, ne pokušavate to i da ostvarite.” Shodno ovoj izjavi, mnoge Warholove ljubavne afere nisu uključivale fizički kontakt, čak i kada je  živeo sa svojim partnerima. Ljude koje je obožavao , možda i nije nazivao svojim ljubavnicima, ali ih je postavljao za  takozvane premijere “Fabrike”. Tu čast su uživali: Chuck Wain, Gerard Malanga, Rod La Rod  i pevač Lou Reed.

Godine 1968, neposredno pre nego što je trebalo da bude ovekovečen  na naslovnoj strani  Life magazina, jedna od bivših sledbenica, Valerie Solanis, pucala je iz blizine na Warhola, ranivši ga sa dva metka u stomak, jetru, esofagus i pluća. Osnivačica SCUM-a (Society for Cutting Up Men), Solanis je bila rešena da se oslobodi čoveka za koga je verovala da ima suviše kontrole nad njenim životom. Na opšte čuđenje Warhol se oporavio. Iste nedelje dogodilo se i ubistvo Kenedija, što je Warholu uskratilo naslovnu stranu Life-a. Umesto pažnje koju je njegov susret sa smrću trebalo da dobije, Warhol je izgubio svoj mir. “Od trenutka kada sam ranjen, sve je postalo san za mene” – priznao je u PoPism-u – ličnom prikazu šezdesetih godina.

“Čini se kao da ne znam da li sam živ ili mrtav. Nisam se bojao ranije,  i pošto sam već bio mrtav, ne bi trebalo ni da se sada bojim. Ipak, ja sam uplašen. Ne razumem zašto.”

Fabriku je zatvorio par nedelja kasnije, pošto je nepoznata osoba ušla i sa napunjenim revolverom počela da igra ruski rulet. Uz  pomoć nekolicine  saradnika,  preselio se u mnogo ozbiljniji radni prostor na  Union skveru. Ovde je stvarao mnogo zrelije slike u odnosu na pređasnji period (ističu se serije “Butterfly” i “Chairman Mao”)  i marljivo radio na realizaciji nekoliko projekata, uključujući i popularni magazin Interview, talk show na kablovskoj televiziji  “Andy Warhol`s TV”,  kao i nekoliko knjiga u kojima je izneo svoje poglede na umetnost, život i slavu.

Novi Warhol je nastavio sa dinamičnim društvenim životom, ali mu je nedostajalo uzbuđenje iz prethodhih godina. Tokom “ja” dekade sedamdesetih, postao je neka vrsta slikara poznatih, radeći portrete ljudi poput Jimmy Cartera (zvanični predsednički portret), glumice Lise Minneli, i modnog dizajnera Halstona.

Tokom Reganove ere osamdesetih, uložio je veliki deo svoje energije na sakupljanje umetničkih dela, i uređivanje svog  apartmana u Upper East Side-u.  Svakog vikenda služio je hranu  u crkvi  Havenly Rest; a 1986. dozvolio je da se jedan deo njegovih radova  prikaže na velikoj izložbi  u Filadelfiji, posvećenoj gej i lezbejskim  umetnicima.

Već 1987, Warhol je počeo da oseća da ga telo izdaje. Počeo je sve više i više  da razmišlja o smrti, i poverio se jednom prijatelju: “Uvek sam razmišljao o tome da moj nadgrobni spomenik bude prazan. Bez epitafa, bez imena.” Umro je 22. februara od srčanog udara koji je usledio posle operacije bešike, ostavljajući ogromnu prazninu  u životu i kulturi našeg doba.