Povodom dvadesetpetogodišnjice od stonewallskih nemira u njujorškoj četvrti Greenwich Village, Eric Marcus se priseća događaja za koje se veruje da su označili početak današnjeg pokreta za gej prava. Ipak, nasuprot uvreženom mitu, stonewallsku pobunu nisu predvodile transvestite u cipelama sa visokim platformama, niti je to početak borbe za gej prava, ali je svakako predstavljalo izazov i otpor policijskoj represiji prema gej ljudima. Prava priča nije ništa manje uzbudljiva od one legendarne.

"Pre neku noć sanjao sam čudan san. Bio sam na dobrotvornom gala izvođenju novog mjuzikla Andrewu Lloyd Webbera, pod nazivom "Stonewall". Podsećao me je na mjuzikl "Jadnike" (koji uzgred, nije Webberov mjuzikl, ali, na kraju krajeva, to je bio samo san). Glavna junakinja je transvestita Sylvia, dok je vrhunac predstve, umesto na pariskim barikadama i okršaju između šačice mladih revolucionara i vladinih trupa, zgodno smešten na Sheridan skveru u Greenwich Villageu. Uz taktove pesme "Supermodel", defile dvojnica Ru Paula visoko baca noge u vazduh, dok sa desne strane na pozornicu stupa falanga njujorških policajaca u opremi za razbijanje demonstracija - a zapravo su to momci iz Village Peoplea, slavne disko grupe iz sedamdesetih.

Tačno u trenutku pre nego što će policija krenuti da razbija glave demonstranata i cepa njihove oskudne haljine, ustao sam sa svog sedišta i počeo da urlam da se stvari nisu tako odvijale. Sylvia, trandža u centru ove muzičke tačke, zastala je u sred svoje plesne numere i prezrivo me pogledala sa visine svojih platformi od 15 centimetara (tada, 1969. godine nisu se nosile cipele sa platformama!), zakolutala očima i afektirano podbočena podviknula: "Maco, zaboravi. Svima se više dopada ovakva priča''. Džon, moj prijatelj me je povukao nazad na sedište i predstava je nastavljena bez daljih incidenata. Tog jutra probudio sam se sa nesnosnom glavoboljom."

Prošlo je 25 godina od nemira u klubu Stonewall, smeštenom u ulici Christopher u Greenwich Villageu, ali kao u smešno dugoj igri gluvih telefona, legenda koja je stvorena o Stonewallu nema skoro nikakve veze sa stvarnim događajem i samo je njen eho. Na neki način, to me podseća na lekcije iz osnovne škole, o tome kako je ''osvajan Divlji zapad''. To je sjajna priča, pa i zabavan film sa Debbie Reynolds, ali ni izbliza tako zanimljiva i složena kao prava istina.

Priča o tome šta se zaista desilo u Stonewallu još ni izbliza nije toliko iskrivljena i nakićena do neprepoznavanja, ali to se već uveliko dešava. Ovaj mit dobija na snazi svaki put kada neko krene da piše o ''herojskim trandžama koje su pokrenule nemire u klubu Stonewall, što je označilo početak pokreta za gej prava''.

Nakon što sam napisao ''Stvaranje gej istorije'', u kome se bavim borbom za gej prava u periodu od 1945. do 1990. godine i tom prilikom intervjuisao ljude koji su bili očevici stonewallskih nemira, te nakon što sam prikupio svedočanstva o tome šta se zaista desilo, poželeo sam da vrištim svaki put kada bih čuo mnogo puta pominjani iskrivljeni mit. Mnogi prijatelji su mi preporučili da odustanem od svega, jer je opšte raspoloženje bilo protiv bilo kakve revizije istorije. Ali, konačno na dvadesetpetogodišnjicu nemira u klubu Stonewall vreme je da se računi poravnaju kada je reč o ovom značajnom događaju koji je označio prekretnicu u borbi za gej i lezbejska prava. Ovo je takođe sjajna priča, pa zato privucite stolice, jer zavesa se diže za nekoliko minuta i predstava počinje......

Čin prvi:

Klub Stonewall: neugledna dvospratnica na broju 53 u ulici Christopher, blizu Sheridan skvera u njujorškom kvartu Greenwich Village.

Dawn Hampton, zabavljačica i devojka na garderobi, koja je radila u Stonewallu kada je otvoren 1966. godine, priseća se da je Stonewall tada bio ''najveći plesni klub u gradu. Danas je to mesto mnogo manje nego što je bilo tada''.

Kada je gospođica Hampton počela da radi u klubu, u Stonewall se nije moglo samo ušetati, već se ulazilo sa preporukom. ''Neko je morao da izađe i da jemči za vas da ste 'od te fele', kaže Dawn. Ona sama je pre toga radila u mnogo gej barova kao zabavljačica i garderoberka, pa su je često pozivali na ulaz i pitali 'Da li znaš ovu osobu?'. ''Vidite'', nastavlja Dawn, ''u to vreme dešavalo se mnogo racija. Policajci bi dolazili u gej bar i pretvarali se da su redovni posetioci. Trudili bi se da ih neko startuje, a onda bi uhapsili jadnog momka i kasnije bi se vratili da zatvore lokal zbog okupljanja 'neprikladne publike'.''

Kako je detaljno dokumentovao Martin Duberman u svojoj knjizi o Stonewallu, klub su otvorile ''tri važne mafijaške figure....dok su potrošili manje od hiljadu dolara na sam enterijer''. Pokojni Morty Manford, koji je te 1969. godine imao devetnaest godina, seća se da je klub Stonewall bio ozloglašena rupa - ''to mi je bilo omiljeno mesto za izlazak, ali klub je bio ofucan, dok su čaše u kojima su se služila razvodnjena pića bile daleko od čistih''.

Odmah iza ulaznih vrata i garderobe, u kojoj je zasedala Dawn Hampton, nalazio se glavni bar, podijum za igru i džuboks. Drugi, manji bar je bio pozadi, kao i nekoliko stolova.

Publika:

Klub Stonewall privlačio je šarenu, eklektičnu gomilu ljudi, od tinejdžera i studenata poput Mortya Manforda, do konzervativno obučenih mladih ljudi koji bi tu dolazili sa svojim partnerima posle posete pozorištu ili operi. ''Tada je bilo drugo vreme'', priseća se Dawn Hampton, ''vikendom se izlazilo i u takvim prilikama muškarci su nosili odela i kravate''.

Redovna je bila i grupica mladih radikala, ljudi poput Roniea Brienze, dugokosog muzičara, koji sebe nije smatrao ni strejt niti gej, ''biće da sam samo čudak'', objašnjavao je Ronie.

Stonewall nije previše srdačno dočekivao transvestite, premda, kako Martin Duberman beleži, ''...nekoliko omiljenih transvestita, kao što su Tiffany, Spanola Jerry i Tammy Novak....bile su rado viđene gošće u klubu''.
Konačno, dobar deo publike Stonewallu činili su tipovi koje Dick Leitsch opisuje kao ''napirlitane frajlice'', ne kao trandže, već kao seka-perse, mlade feminizirane muškarce, tetke. Leitsch, koji je u to vreme bio izvršni direktor društva Mattachine, grupe za gej prava osnovane 1950. godine, primećuje da je tada bila retkost videti ljude potpuno trandžirane, jer ''...svako koga bi uhvatili da ide okolo obučen u haljinu, a ne dolazi sa maskenbala, bio bi uhapšen''.

Sylvia Rivera seća se da je kao trandža mogla da uđe u Stonewall, ali samo zato što su je poznavali, no, ipak je radije odlazila u Washington Square bar, na uglu Treće i Brodveja. Kada bi se sredila, Sylvia je volela da se izdaje za belu ženu. ''Uvek sam volela da se tako predstavljam, iako sam inače jednim delom Portorikanka a delom Venecuelanka po poreklu''.

Iako su muškarci obučeni kao žene bili redak prizor u Stonewallu, prave žene su bile još ređe. Dawn Hampton je često bila jedina žena tamo, ipak, potpuno prihvaćena, toliko ''...da su me mnoga deca zvala 'mamica'''.

Atmosfera:

Taj petak, 27. juna 1969. nije bio obično veče u klubu Stonewall. Ranije te nedelje, policija je izvršila raciju u klubu, da bi ''prikupila dokaze o ilegalnom točenju alkohola''. Ronnie Di Brienza je kasnije napisao u članku za ''The East Village Other'' - ''...te srede i četvrtka moglo se jasno čuti gunđanje među gej društvom u klubu. Uglavnom si svi pričali o tome kako ''je dosta bilo sranja''... Nekada su tetke bile srećne ako bi ih samo malo ćušnuli i poterali kući, dok god njihova imena nisu unošena u policijski dosije. Sada se vremena menjaju i utorak je bio poslednja kap u čaši!''.

Pokojni filmski istoričar Vito Russo nije znao za raciju prethodnog utorka, ali je bio loše raspoložen tog petka uveče dok je išao ka klubu, zato što je pre toga bio na pogrebu Džudi Garland. ''Dan pre pogreba'', seća se Vito, ''hiljade ljudi je čekalo na ulicama da bi videli izloženo telo. Redovi su se protezali sve do 81. ulice i Pete Avenije na Central parku. Kapela je sve vreme bila otvorena za posete i više od dvadeset hiljada ljudi je prošlo u mimohodu. To je prizor za pamćenje''. Takođe, u noći 27. juna bio je pun mesec nad gradom.

Scena 2: Racija

Morty Manford je bio u Stonewallu te noći kada je nekoliko policajaca u civilu upalo, negde oko 2 sata po ponoći. ''Odmah se proneo glas da je počela racija. Iznenada, svetla su upaljena, vrata zaključana i svi gosti su zadržani dok policija ne odluči šta će s njima biti. Bio sam nervozan, ali nisam se plašio. Ostali su takođe bili nervozni, ne znajući da li će biti uhapšeni, ili šta će se već dogoditi''.

''Prošlo je još deset ili petnaestak minuta kada nam je rečeno da napustimo klub. Morali smo da stanemo u red i tu su nas legitimisali. Oni koji nisu imali lične isprave, maloletnici i transvestiti su bili zadržani.'' Od dve stotine ljudi koji su bili izbačeni iz Stonewalla te noći, petorica obučenih u žensku odeću uhapšeno je. U izveštaju reportera ''Village Voice'''-a, Howarda Smitha, pod naslovom ''Pun mesec nad Stonewallom'' stoji - ''...od pet uhapšenih trandža, bila su trojica muškaraca i dva transeksualca, premda su svi tvrdili da su devojke''. Te večeri, Smith je slučajno bio u društvu policajaca koji su napravili raciju u klubu.

Scena 2: Nemiri

Nakon što su ga pustili, Morty Manford je izašao ispred i čekao. ''Kako bi koji lik izašao iz kluba, poklonio bi se, dok su prijatelji to burno pozdravljali. Bila je to vesela scena, ali tenzije su rasle''. Howard Smith kaže: ''Stvari su već bile napete, gej društvancu upravo izbačenom iz svog kluba, veselom i u dobrom raspoloženju pridružile su se poveće grupe turista u potrazi za noćnom zabavom...glasno negodovanje izmešano sa razdraganim cičanjem nagoveštavalo je opasniji razvoj događaja, jer su svi osetili da mogu da idu dalje. Ovakva gomila se lako otkači''. Uskoro, tu je bilo okupljeno više od četiri stotine ljudi.

Lucian Truscott IV, koji je te noći takođe izveštavao za Village Voice, zabeležio je da je u početku sve zaista podsećalo na nekakvu zabavu. ''Graja bi krenula svaki put kada bi se neko od omiljenih likova pojavio na vratima, napravio pozu i dobacio policajcima 'de si, maco'. Zvezde su bile u elementu. Bilo je tetkanja i lalakanja, a reakcije na aplauze vrlo očekivane - ''Dala sam im parče pederluka i tražili su još, devojke'', ''Da li ste videli Maxine? Gde mi je žena - rekao sam joj da se ne udaljava...''.

Truscott izveštava da se ''raspoloženje promenilo u trenutku kad je stigla marica i tri trandže, barmen i momak iz obezbeđenja ubačeni unutra. Gomila je obasula policiju pogrdama i neko je pozvao da se marica prevrne, ali oni su se odvezli pre nego što se bilo šta desilo.... sledeća osoba koja je izašla iz kluba bila je lezbejka i onda je pružila otpor - sve vreme dok su je vukli od vrata do marice''.

Smith je naveo da je policija imala problema dok su sprovodili neku lezbejku do policijskih kola. ''Tri puta se otrgla i pokušala da pobegne. Na kraju se policajac navalio na nju svom težinom. Gomila je vrisnula, ''Policijska brutalnost'', ''Kerovi!'' Sylvia Rivera je posmatrala celu scenu. ''To je bilo neljudsko, besmisleno postupanje. Nazivali su nas životinjama, a mislili su da smo najgori šljam... Iznenada, poleteli su metalni novčići. Bacala sam svu sitninu na njih koju sam imala, 'evo vam, na, dobili ste platu i evo vam još!'. Divno je bilo samo biti tamo, bila sam uzbuđena i rekla sam sebi - ''E, pa sad je došlo moje vreme. Ovde sam da budem revolucionarka za sve i vreme je da uradim nešto za moju braću i sestre''.

Tenzija je nastavila da raste. Truscott svedoči - ''Tetkanje je namah zaboravljeno, a ka policiji i prozorima su poletele konzerve i flaše''. Howard Smith se povukao u klub zajedno sa zamenikom inspektora Seymourom Pineom i ostalim policajcima koji su učestvovali u prepadu na klub. Čim se uleteli u klub, zamandalili su vrata za sobom.

Iz svoje povoljne pozicije van kluba, Morty je spazio nekoga kako baca kamen ka prozoru na drugom spratu.''Uz zvuk razbijenog stakla'', priseća se Morty, ''krenuo je huk gomile ispod'', bio je to dramatični gest neposlušnosti. Za mene, kaže Morty, to je bilo kao otvaranje bolne rane i gneva koji se u gomilao usled maltretiranja i predrasuda. Nije moja krivica što je mnoga mesta gde sam mogao da upoznajem gej ljude držala mafija.''

Smith, koji je bio u klubu, čuo je da je staklo razbijeno na barem jednom od dva velika prozora u prizemlju. Prozori si inače bili prefarbani crnom bojom sa unutrašnje strane i ojačani šper pločama. Čulo se lupanje na vratima i povici ljudi. Smith je napisao - "Vrata su se otvorila sa treskom i bili smo zasuti pivskim konzervama i bocama… u tom trenutku, jedini policajac u uniformi je pogođen nečim posred čela. On urla i ruka mu je oblivena krvlju… svi su najednom uzrujani, dok trče ka spolja u pokušaju da zaplaše rulju spolja. Inspektor Pine uskače u sred gomile, grabi jednog o bukača za kosu i uvlači ga unutra". Napolju, u gomili koja se uvećava, Truscott primećuje da "…na vrhuncu dešavanja, jedan od demonstranata sa bradom biva izvučen iz gomile i uvučen unutra… gomila na to odgovara u erupciji besa, bacajući kamenice i flaše. Reakcija je bila furiozna - svi su bili potpuno iritirani ovakvim postupkom policije. Umalo nisam oboren sa kante za đubre na kojoj sam stajao, dok je neki dečko pokušavao da je ugrabi ne bi li je bacio kroz prozor".

Odavde priču preuzima Ronnie Di Brienza, dugokosi muzičar. "Grupica 'tetaka', zajedno sa nekoliko 'buč' drugara zgrabila je parking sat i krenula da udara njime po ulaznim vratima dok se ova nisu sa treskom otvorila". Unutra, Smith i ostali policajci pokušavali su da se sakriju dok još krša uleće kroz otvorena vrata. Smith izveštava da su "policajci pronašli vatrogasni šmrk, ne bi li tako zaustavili razjarenu gomilu, dok ne stigne pojačanje". Lucian Truscott opisuje šta se zatim desilo: "Neki momci su iskoristili priliku i raspršili se u trku i za trenutak je to odložilo ono što se spremalo kao najozbiljniji juriš". Smith je osetio zebnju dok su tenzije rasle, "a sada je u glavi svima bila drugačija slika gomile ispred, jer povici spolja kao da nisu bili od onih istih razigranih seka-persi od malopre. Sve je odjekivalo od snažnog besa koji je tražio priliku za osvetu…". Neko iz gomile tada baca iščupani parking sat na jedan od prozora u prizemlju, dok šper ploča iznad popušta…

Smith piše: "Činilo se neizbežnim da će rulja pohrliti unutra. Neka vrsta primalnog adrenalinskog uzbuđenja nas sve obuzima,dok policajci vade svoje pištolje i repetiraju ih. Vidim obe policajke kako rade to isto, a opasnost u vazduhu postaje opipljiva. Iza bara nalazim veliku metalnu štanglu i pripasujem je kao skiptar… Pine raspoređuje po nekoliko ljudi sa obe strane hodnika koji vodi do ulaza…čujem ih da viču 'pucaćemo u prvog skota koji uđe na ta vrata!". Truscott se priseća da čuje nekog spolja kako urla "daj 'vamo benzin!". Smith primećuje ruku na prozoru. To je ruka čoveka kojeg Ronnie Di Brienza opisuje kao "sitnog, usukanog, nekako maskiranog". On drži u ruci kanister benzina i mlaz tečnosti ulazi kroz polomljeni prozor. "A tada", Smith nastavlja, "dolazi i upaljena šibica. Pine je više od 10 stopa udaljen od prozora". On cilja na senke koje vidi na prozoru, ali ne puca.

Smith dodaje:"Zvuk sirena začuo se istog trenutka kad je buknuo plamen. Kasnije, Pine mi je priznao da nije pucao zato što je čuo zvuk sirena na vreme i osetio da ne treba da rizikuje da nekoga ubije ako je pojačanje na putu. Eto do čega je došlo.". Kada su stigla pojačanja, u vidu specijalnih jedinica njujorške policije, ulice su raščišćene u nekoliko koordinisanih akcija. Po navodima u novinama, trinaest lica je uhapšeno te noći, dok su trojica policijskih službenika lakše povređeni. Niko nije pomenuo povređene među građanstvom.

Scena 1: Posledice

U trenutku kada je Vito Russo stigao na poprište dešavanja, nemiri su već bili gotovi, iako je bilo ljudi okolo koji su urlali na policiju. Po sopstvenom sećanju, "nisam uspeo da vidim mnogo histerije, kako je to opisano u štampi, jer sam tamo stigao suviše kasno. Otišao sam u mali park na uglu i seo na nekakvu granu. Posmatrao sam šta se dešava, ali nisam želeo da se mešam. Ljudi su išli naokolo, bacali svakojaki krš na policiju, šta god su mogli da zgrabe. Onda je neko došao i nažvrljao grafit kako je ovo naš kraj i kako nećemo dozvoliti da nam ga oduzmu i da svi treba da se smire i odu kućama. Ali to se nije desilo, jer su se sukobi nastavili i sledeće dve noći zaredom". Dick Leitsch je čuo na radiju za događaje u Stonewallu i pohrlio u centar iz svog stana u Zapadnoj 72. ulici. "Imajući u vidu", kaže Leitsch, "moj tadašnji položaj izvršnog direktora Mattachine društva i budući da sam nekako bio nadležan za sva gej dešavanja u Njujorku u to doba, ostavio sam posao i pojurio na lice mesta".

Uprkos činjenici da su "stvari izmakle kontroli", Leitsch se seća atmosfere te prve noći kao jake zabavne i kemp. Po njegovim rečima, "to je potpuno bio gej ugođaj, potpuno drugačiji od podmetanja požara po gradovima, godinu dana ranije i nemira u Čikagu na konvenciji Demokratske stranke. Ovo je više bio kemp i satira. Mislim da je takav, duhovit i kemp pristup, učinio više nego samo puko demoliranje". Sledećeg dana, inspektor Pine je pokušao da zadobije pomoć društva Mattachine da bi smirio strasti u četvrti. "Mi smo imali već godinama komunikaciju sa policijom", seća se Leitsch, "jer smo ih nagovorili da prekinu sa racijama i uznemiravanjem klubova koji imaju dozvolu". (Stonewall je radio bez dozvole).

Među samim gej ljudima, jednako kod onih angažovanih, kao i onih koji su se držali po strani, krenula je debata o tome kako odgovoriti na nemire. Sa jedne strane su bili oni koji su tražili nastavak protesta, dok su s druge strane mnogi želeli momentalni prestanak nasilja i demonstracija. Među onima koji su želeli mir vladao je strah da će policija uzvratiti pojačanim racijama na klubove, maltretiranjem i hapšenjima.

U subotu uveče, gomila se opet skupila ispred Stonewalla i ovaj put tu su bili "posmatrači, komšije i prekaljeni ljudi iz kraja". Dick Leitsch u svojim sećanjima spominje "te jadne, zanesene ljude koji su još uvek mislili da će revolucija doći i videli su ovo kao trenutak - sva ta Nova levica i umorni radikali iz tridesetih, koji su se spremali za komunističku revoluciju još od 1917. godine. Umesto da samo oponiraju policiji, stvari su se pogoršale".

Ali, većina od nekoliko stotina ljudi koji su se okupili na ulici Christopher i zakrčili Sheridan skver su bili mladi gej ljudi i uprkos nekoliko gadnih okršaja sa policijom, još je ostalo dosta dobrog raspoloženja i kemp humora od prethodne noći. Kako je Lucian Truscott preneo: "Grupa od petka uveče se vratila, ovog puta pod palicom gej 'čirlidersica' i sledećom pesmicom - 'Mi smo Stonewall devojčice/kosa nam je na loknice/ne nosimo gaćice/vide nam se dlačice… 'Držanje za ruke, ljubljenje i poziranje - sve je ukazivalo na gej emancipaciju koja se valjala ulicama…" No, nisu svi gej ljudi bili oduševljeni javnim prikazivanjem gej kempa i bliskosti. Kako Truscott primećuje ,"stariji momci su se, napetih izraza lica, zabrinuto domunđavali dok su posmatrali nadolazeću generaciju mlađih koja okolo paradira i svima pokazuje da je gej".

Specijalne policijske snage su se vratile u subotu uveče da raščiste ulice od stotine demonstranata. Truscott izveštava: "Specijalne snage…su poterale masu do ivice Waverly trga, gde su zastali. U privremenom zatišju do izraza je došlo opet gej ludiranje, kada je formiran špalir igračica naspram oklopljenih policijskih jedinica. I taman kada su bili usred plesne numere, specijalne snage su krenule napred i rasterale gomilu uz povike osnaženih gej demonstranata". Do pola četiri ujutru, mir je opet zavladao u ulici Christopher, ali je osvanula nova era u borbi za gej prava.

Zavesa

Epilog

Zar ovo nije bila priča koja nadahnjuje? Dakle, na ulice nisu izašle trandže u štrasu i na visokim štiklama, a nemiri u Stonewallu nisu označili ni početak borbe za gej i lezbejska prava, a to čak nije ni prvi put da su gej ljudi pružili otpor policijskoj represiji. Ali svi oni - napirlitane tetke, lezbejke, seka-perse, studenti, momci u kombaticama i besposličari - uspeli su zapravo da se odupru policijskom nasilju. U nekom trenutku, svega im je bilo dosta i oni su uzvratili.

Svi možemo da razumemo njihovu frustraciju i poniženje koje su doživeli pre toga, ali možemo i da budemo ponosni na te mlade ljude iz 1969. godine koji su uzvratili na način o kome mnogi od nas danas sanjaju. Ideja o uzvraćanju udarca deluje privlačno, premda je to retko primeren odgovor. Nasilni otpor policijskom maltretiranju i represiji u Stonewallu više je nego dovoljno ubedljiv da bi dobio mesto u istoriji gej pokreta u Americi. Ali, posledice ovih nemira daleko su otišle van granica Greenwich Villagea i Menhetna. Sticajem različitih okolnosti, nemiri su bili ključna tačka preokreta u borbi za gej prava širom zemlje i istinske eksplozije aktivizma i organizovanja, uglavnom među mlađim ljudima, u mesecima koji su zatim usledili.

U vreme nemira, bilo je možda nekoliko desetina gej organizacija u celoj zemlji. Do ranih sedamdesetih, bilo ih je više od četiri stotine, od onih na fakultetima do crkvenih udruženja, dok je pokret za gej prava nastupao velikim koracima na političkoj sceni. Stoga, na godišnjicu nemira u Stonewallu nije loše prisetiti se istinske priče, koja je podjednako privlačna, ali i daleko složenija i dramatičnija nego bilo koja fikcija, makar i na platformama od 15 centimetara.

prevod: Vlada T.