SADRŽAJ:

1.. Prologomena Proustovim biografijama
Nataša Endersen-Popivoda
2. Biografija I
G.D. Painter (Encyclopaedia Britannica)
3. Biografija II
Michael Lucey

1. Prologomena Proustovim biografijama

Svekolika litaratura o Proustu i njegovom delu je neizmerna. Samim tim neminovno je bio izložen svim metodama tumačenja koja su vladala i još vladaju na polju teorije. Proust nije pridavao nužni značaj teoriji kao takvoj, ali je, naravno, uvažavao teorijsko mišljenje, kao jedinu mogućnost univerzalnije komunikacije.

Rukopis Protiv Sent-Beva (Contre Saint-Beuve) je svedočanstvo njegove pobune protiv metoda svojedobno najvećeg francuskog književnog kritičara. Proust mu zamera što nije otkrio velike francuske pisce svog vremena Baudelaira, Gerar de Nervala, Flauberta i sve druge koji zbog svojih nedostojnih biografija nisu bili medijski promovisani u njegovim Ponedeljnicima u koje su naravno ušli mnogi francuski akademici koji su davno zaboravljeni.

Proust je znao da umetnička dela od značaja za vreme i prostor sada, stvaraju jedno drugo sopstvo nego što je umetnikovo socijalno, svakodnevno biće. Pa ipak, upravo je Proust bio izložen raznoraznim svedočenjima o njegovom socijalnom biću. O njemu je svedočila njegova verna kućna pomoćnica Celeste Albarette i princeza Bibesco koja ga nije nikada srela ali su njena braća bila njegovi prijatelji. Naravno da je najviše znatiželje izazivalo ko su to modeli njegovih junaka i junakinja i naravno najviše od svega ko je sve invertovan. Painterova velika biografija obuhvata dva toma, jedan tom posvećen vizuri iz samog dela i drugi iz života u delo.

Proustova erudicija je bila neizmerna i svi mnogobrojni citati u njegovom delu su po sećanju, te otuda mu se mogla omaći poneka greška u navođenju stihova. Njegovo poznavanje drugih pisaca je bilo takvo da je morao da napiše sve svoje pastiše ne bi li pročistio sopstveni stil. Jer za njega je stil bio vizija koja ne samo da je obuhvatala pastiše već i čitavo mogućno znanje o vremenu i prostoru sada, koje se proteže od pamtiveka do beskonačnosti. Njegov roman se nije proširio u toku Prvog svetskog rata slučajno, već zato što ga je on simultano opisivao. Njegove čuvene digresije su bile takvo gramatičko proširenje jezika da su neki vrli stilisti oveštalih metafora mislili da nije dovoljno pismen. Za njega je metafora bila uslov umetničkog izražavanja, ali, naravno, i nalaženje prenesenog značenja uvek iznova. Pripisali su mu da se bavio mikrokosmosom jer su njegovi opisi ispunjeni najraznovrsnijim opažajima prirode, predmeta, ljudi, likovnih, muzičkih, književnih dela koji su svi konkretizovani u jeziku i strukturi njegovog romana. A on je morao da odgovori da se bavio makrokosmosom.

Bio je svakojako jedan od prvih sasvim neidologizovanih stvaralaca svih vremena i to ne zato što je bio ravnodušan prema ljudskoj individualnoj i kolektivnoj patnji već stoga što je uspeo da zapazi ljudsku invertovanost u odnosu na 'za i protiv', i to je sva ona, naravno s razlogom, ogromna uzburkanost i isprepletenost u opisivanju tzv. Dreyfus affaire. Svi njegovi likovi su u neprekidnom preobražaju i skoro svi su zamrznuti u nekom trenutku. Zašto? Epoha moderniteta ili modernosti jeste pre svega neprekidno preobražavanje, menjanje svega i svih. Zato je jedan od valjanih tumača njegovog dela nazvao njegovo delo Biblijom modernosti. Pre dvadesetak ili više godina rekli bismo za njegovo delo da je u najboljem smislu dekonstruktivističko, jer ni jedan sloj višeznačja nije zanemaren već upravo tu, prisutan sad i ovde. To je naravno postignuto oneobičavanjem čiji je čarobni štapić kolačić madlena. Proust nam nudi nenamernu memoriju koncentrisanu u nekom nenadanom trenutku u kome se možemo senzualno setiti da smo bili živi, i da smo živi. Ja bih to nazvala trenutkom autentičnosti. Jer valja priznati, epoha modernosti, ma kako je definisali u trajanju od renesanse pa nadalje, jeste otkrivanje granica svekolikog znanja a samim tim umnožene neautentičnosti koja nam se nudi na sve strane.

Naravno, Marcel Proust, u svom romanu U traganju za iščezlim vremenom, kada nam je u paramparčad razbio svaku iluziju o mogućem zanosu, nudi utehu ne samo u umetničkom stvaranju kao opšte prepoznatoj autentičnosti već, i u životu koji smo proživeli kao homoseksualci ili drajfusovci, naime kada se nismo priklonili opštim preovladavajućim obrascima ponašanja, već bili ohrabreni čitavom ljudskom baštinom pluralnosti i bili drugačiji.

Nataša Endersen-Popivoda

Biografija 2

Proust, Marcel

Rođen 10. jula 1871. u Auteuilu, kraj Pariza, umro 18. novembra 1922. u Parizu.
Francuski romansijer, autor "U traganju za izčezlim vremenom " ( A la recherche du temps perdu, 1913-1927), romana u sedam knjiga, zasnovanog na Proustovom životu, psihološki i alegorično ispripovedanom.

Život i dela.
Marcel je sin Adriena Prousta, uglednog provincijskog lekara, katolicke veroispovesti, i njegove žene, Jeanne, rođene Weil, iz jevrejske porodice. Nakon prvog napada 1880, bolovao je od astme čitavog života. Praznike u toku detinjstva provodio je u Illiersu i Auteuilu (koji su zajedno postali Combray njegovog romana) ili na morskoj obali Normandije sa svojom bakom po majci. U liceju Condocet (1882-89) pisao je za razredni časopis, zaljubio se u devojčicu Marie de Benardaky na Jelisejskim Poljima, sprijateljio se sa svojim vršnjacima čije su majke bile od značaja u društvu i bio pod uticajem svog profesora filosofije Alphons Darlua. Uživao u disciplini i drugarstvu tokom služenja vojnog roka u Orleanu (1889-90) i studirao u Školi politickih nauka, diplomirajuci pravo (1893.) i književnost (1895.). Tokom tih studentskih dana njegova misao je bila pod uticajem Henri Bergsona (rođaka po ženidbi) i Pola Desjardinsa i istoričara Albert Sorela. U međuvremenu, preko buržujskih salona gospođa Straus, Arman de Caillavet, Aubernon i Madelaine Lemaire, postao je pronicljivi stalni gost najekskluzivnijih aristokratskih salona. Godine 1896. objavio je Les Pleasirs et les jours (Uživanja i dani), zbirku novela koje su jednako dragocene i duboke, od kojih se većina pojavila tokom 1892-93 u časopisima Le Banque i La Revue Blanche. Od 1895. do 1899. piše "Jean Santeuil-a", autobiografski roman koji je, mada nezavršen i loše konstruisan, pokazao nagoveštaj genijalnost i predskazanje ŤA la rechercheť. Postepeno odustajanje od društvenog života koincidiralo je sa pogoršanjem zdravstvenog stanja i aktivnim angažmanom u Aferi Drajfus 1897-99, tokom koje su francuska politika i društvo bili podeljeni pokretom za oslobođenje Jevrejina Alfreda Dreyfusa armijskog oficira, koji je bio nepravedno zatočen na Djavoljem ostrvu kao špijun. Proust je pomogao u organizovanju peticija i asistirao Dreyfusovom advokatu Laboriu, hrabro prkoseći socijalnom ostrakizmu. (Mada sam Prust nije bio izopšten, to iskustvo mu je pomoglo da kristališe svoju razočaranost arstokratskim miljeom, što je vidljivo u njegovom romanu.) Proustovo otkrivanje John Ruskinove umetničke kritike 1899. uslovilo je napuštanje Jean Santeuil-a i potragu za novim otkrovenjima u lepoti prirode i u gotskoj arhitekturi, kao simbolima covekovog susreta sa večnošću: "Iznenada", napisao je, ”univerzum je ponovo stekao neizmernu vrednost u mojim očima. " U tom traganju je posetio Veneciju (sa svojom majkom maja 1890.) i obišao crkve Francuske i preveo Raskinove knjige Bible of Amiens (Amijensku Bibliju) i Sesame and Lillies (Sezam i ljiljani), sa predgovorima u kojima se njegova zrela proza prvi put javlja.

Smrt oca 1903. i majke 1905. ga je bolno pogodila i ostavila samog ali finansijski nezavisnog i slobodnog da se okuša u pisanju njegovog velikog romana. Barem jedna rana verzija je napisana 1905-06. Druga, započeta 1907, ostavljena je po strani oktobra 1908. To sve je bilo prekinuto serijom sjanih parodija (na Balzaca, Fleuberta, Renana, Saint-Simona) - nazvanih "L Affaire Lemoine" (Najmanje afera) [objavljenim u Le Figaro-u], pomoću kojih se potrudio da pročisti svoj stil od stranih uticaja. Tada je, uviđjajući potrebu da ustanovi filozofsku osnovu koja mu je do tada nedostajala, napisao esej Contre Sainte-Beuve (Protiv Sent-Beva, objavljen 1954), u kome napada stanovište francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisanu inteligenciju i iznosi sopstveno, prema kojem je zadatak umetnika da oslobodi iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja večno-živu stvarnost za koju nas navika čini slepim. U januaru 1909. desio se događaj istinskog-života nenamernog uskrsnuća sećanja detinjstva kroz ukus čaja i prepečenog hleba (koji je u romanu postao madlena kolač); u maju su junaci njegovog romana osvojili njegov esej; a u julu te ključne godine, započeo A la recherche du temps perdu. Nameravao je da se oženi "veoma mladom i zanosnom devojkom" koju je sreo u Cabourgu, primorskom mestu u Normandiji, koje je postalo Balbec njegovog romana, u kome je proveo letnje odmore 1907-1914; ali, umesto toga, povlači se iz sveta da piše svoj roman, završavajući prvi nacrt septembra 1912. Prva knjiga, Du cote de chez Swann (Swannova strana), bila je odbijena kod bestseler izdavača Fasquelle i Ollendorff a čak i kod intelektualaca iz La Nouvelle Revue Francaise, pod rukovodstvom Andrea Gidea, ali je najzad objavljena o trošku autora u novembru 1913. god. kod mladog progresivnog izdavača Bernard Grasseta i primljena sa izvesnim uspehom. Proust je tada bio planirao samo još dve knjige, čije prerano pojavljivanje je srećom bilo osujećeno njegovim strahom od leta i smrti njegovog sekretara Alfreda Agostinellija i izbijanjem Prvog svetskog rata.

U toku rata je revidirao ostatak svog romana, obogaćujući i produbljujući osećanja, teksturu, konstrukciju, povećavajući realističke i satiričke elemente, i utrostručio njegovu dužinu. U toku ovog veličanstvenog procesa preobrazio je delo, koje je u prethodnom stanju još uvek bilo ispod nivoa njegove najviše snage, u jedno od najvećih dostignuća modernog romana. Marta 1914. god. podstaknut od strane Gidea koji se pokajao, La Nouvelle Revue Francaise je ponudila da preuzme roman, ali ih je tada Proust odbio. Dalji pregovori maja-septembra 1916. su uspeli, i juna 1919. god. - A l’ ombre des jeunes filles en fleurs (U senci devojaka u cvetu) je objavljen, istovremeno sa reprintom Swanna i sa Pastiches et melanges, knjigom raznovrsnog sadržaja u kojoj su se nalazili L’ Affaire Lemoine i predgovori Ruskinu. Decembra 1919. na preporuku Leon Daudeta, "U senci devojaka u cvetu" je dobio Goncourtovu nagradu, a Proust je iznenada postao svetski slavan. Za njegovog života objavljene su još tri knjige koje je on sam redigovao, i to Le Cote de Guermantes (1920-1921) i Sodome et Gomorrhe (1921-1922). Umro je od pneumonije, podležući slabosti pluća koju su mnogi pogrešno uzimali za oblik hipohondrije i boreći se, do poslednjeg daha, sa revizijom La Prisonniere. Poslednje tri knjige A la recherch du temps perdu štampane su posthumno nakon podrobne ali ne i finalne revizije : La Prisonniere (1923), Albertine disparue (1925), i Le temps retrouve (Pronađeno vreme, 1927).

Prustova ogromna prepiska (3000 pisama je objavljeno, mnoga jos čekaju na objavljivanje), izuzetno svedočanstvo njegovog života, otmenosti i plemenitosti njegovog stila i misli, od velikog je značaja kao sirov materijal od koga je veliki umetnik izgradio svoj fiktivni svet. Jer A la recherch du temps perdu je priča o Proustovom sopstvenom životu, ispričana kao alegorijska potraga za istinom.

Jedino sećanje detinjstva, dostupno sredovečnom naratoru, jeste najpre veče posete porodičnog prijatelja Swanna, kojom prilikom dete prisiljava majku na poljubac za laku noć koji mu je uskratila. Ali, pomoću nehotičnog kušanja čaja i madlene, pripovedač obnavlja iz svog nesvesnog pamćenja sećanje pejsaža i ljudi svojih dečačkih letovanja u selu Combray. Iz mnogih digresija o ljubavi i ljubomori, čitalac saznaje za nesrećnu strast Swanna (Jevrejina zanesenog umetnošću i prihvaćenog u visokom društvu) prema kurtizani Odette, koju je sreo u buržujskom salonu Verdurinovih godinu dana pre pripovedačevog rođenja. Kao adolescent, pripovedač se zaljubljuje u Gilbertu (čerku Swanna i Odette) na Jelisejskim poljima. Tokom letovanja na moru u Balbecu, upoznaje zgodnog, mladog aristokratu Saint-Loupa, Saint-Loupovog čudnog ujaka Baron de Charlusa, i jato devojaka koje predvodi Albertina. Zaljubljuje se u vojvotkinju od Guermantesa, ali, nakon jesenje posete Saint-Loupovom garnizonskom gradu Doncieres, biva izlečen od te ljubavi nakon što je sreće u društvu. Dok putuje kroz svet Guermantesove, njegova prividna poezija i umnost se rastaču a otkriva se njegova istinska taštost i sterilnost. Otkriva se da je Charlus homoseksualac koji trci za starim krojačem Jupienom i mladim violinistom Morelom, i poroci Sodome i Gomore bujaju kroz roman. Prilikom druge posete Balbecu, pripovedač sumnjiči Albertinu da voli žene, vodi je u Pariz i drži u zatočeništvu. Prisustvuje izdaji Charlusa od strane Verdurinovih i Morela, a njegova sopstvena ljubomorna strast prema Albertini se samo intenzivira njenim begstvom i smrću. Kada postigne zaborav svoje ljubavi, vreme je izgubljeno; lepota i smisao su izbledeli iz svega za čim je težio i stekao; a on odustaje od knjige za koju je oduvek imao nadu da će napisati. Dugo odsustvo u sanatorijumu se prekida posetom Parizu u vreme rata, koji je bombardovan, kao Pompeji ili Sodoma, sa nebesa. Charlus, rastočen svojim porokom, viđen je u Jupienovom paklenom bordelu, a Saint-Loup, oženjen Gilbertom i koji se okrenuo homoseksualnosti, herojski umire na bojnom polju. Posle rata, na poslepodnevnom prijemu kod princeze de Guermantes, pripovedač postaje svestan, tokom serije nenamernih sećanja, da je sva lepota koju je proživeo u prošlosti večno živa. Vreme je ponovo stečeno, nađeno i on, trkajući se sa smrću, baca se na pisanje romana kojeg je čitalac upravo iskusio.

Proustov roman ima cirkularnu konstrukciju i mora se razmatrati u svetlu otkrovenja sa kojima se završava. Autor ponovo ustanovljava vanvremenske vrednosti ponovo nađenog vremena pošto mu je tema bila spasenje. Drugi obrasci iskupljenja se pokazuju u kontrapunktu sa glavnom temom: pripovedačevi roditelji su spaseni prirodnom dobrotom, veliki umetnici (romansijer Bergotte, slikar Elstir, kompozitor Vinteuil) kroz viziju njihove umetnosti, Swann kroz patnju u ljubavi, čak i Charlus kroz Learovsku veličinu svoga pada. Proustov roman je, najviše od svega, podjednako optimističan i smešten u kontekst ljudskog religioznog iskustva. "Shvatio sam da se materijali mog dela sastoje od moje sopstvene prošlosti", kaže pripovedač u trenutku ponovo stečenog, pronađenog vremena. Značajan kvalitet razumevanja Traganja za izčezlim vremenom, počiva u njegovom značenju za samog Prousta, kao alegorijske priče o njegovom sopstvenom životu iz kojeg su uzeti događaji, mesta i karakteri. U njegovom traganju za izgubljenim vremenom, on ništa ne izmišlja već sve preobražava, birajući, sažimajući i menjajući podatke tako da se njihovo prikriveno jedinstvo i univerzalno značenje mora otkriti u bavljenju samim sobom i svim aspektima ljudskog života. U traganju za iščezlim vremenom se može u tom pogledu meriti ne samo sa drugim velikim romanima već i sa takvim nadahnutim i simboličnim autobiografijama kao što su Geteova Poezija i istina i Chateaubriandova Memoires d’outre tombe (Sećanja s one strane groba), dela koja su uticala na Prusta.

Proust je projektovao sopstvenu homoseksualnost na svoje junake, tretirajući je kako kao snobizam, taštinu i okrutnost, tako i kao glavni simbol prvobitnog greha. Njegov uvid u žene i ljubav muškaraca prema ženama (koju je sam iskusio prema mnogim ženama originalima svojih junakinja) ostaje nenadmašan, on je jedan od najvećih romansijera koji su se bavili jednako heteroseksualnom i homoseksualnom ljubavlju.

Čitava klima romana dvadesetog veka je bila pod uticajem A la Recherch du temps perdu, koje je vrhunsko dostignuće moderne proze. Uzimajući kao sirov materijal autorov prošli život, U traganju za iščezlim vremenom jeste naoko delo o nemogućnosti nalaženja izgubljenog, iščezlog vremena, o gubitku čednosti, bezazlenosti kroz iskustvo, ispraznosti ljubavi iprijateljstva, taštini ljudskih pregnuća, nastojanja, i trijumfu greha i očajanja; ipak, Proust zaključuje da je život svakog pojedinog dana vrhunski značajan, pun moralne radosti i lepote, i da ti dani koje čovek može da izgubi zahvaljujući nedostacima ljudske prirode, jesu neuništivi i mogu se obnoviti. Proustov stil je među najoriginalnijim u svekolikoj književnosti i jedinstven zbog spoja brzine i odugovlačenja, preciznosti i prelivanja, snage i začaranosti, klasicizma i simbolizma.

George Dunkan Painter

Literatura:

Bibliografije:
D.W. Alden, Marcel Proust and His French Critics (1940, reprinted 1973, listing books and articles in French, and continued for the period after 1940 and for all languages in his Bibliography of Critical and Biographical References for the Study of Contemporary French Literature (1949-53; as French VII Bibliography, 1954-68; as French XX Bibliography, 1969- ).
Pisma:
Selected letters in Letters of Marcel Proust, trans. and ed. by Mina Curtiss (1950); Marcel Proust: Selected Leiters 1880-1903 (1983), ed. by Philip Kolb and trans. by Ralph Manheim.
Biografije:
G.D. Painter, Marcel Proust, 2 vol. (U.S. titles, Proust: The Early Years and Proust: The Later Years, 1959-65, reprinted 1978), a fullscale biography;
shorter biographies include: Andre Maurois, A la recherche de Marcel Proust (1949; The Quest for Proust, 1950), and Le Monde de Marcel Proust (1960; The World of Marcel Proust, 1974), a pictorial biography;
Richard H. Barker, Marcel Proust (1958);
Marthe Bibesco, Au bal avec Marcel Proust (1928; Marcel Proust at the Ball, 1956).
Kritike:
Leo Bersani, Marcel Proust: The Fictions of Lifeand Art (1965);
Germaine Bree, Marcel Proust and Deliverance from Time, 2nd ed. (1969); Howard Moss, The Magic Lantern of Marcel Proust (1962);
Roger Shattuck, Proust's Binocu1ars: A Study of Memory, Time, and Recognition in A la recherche du temps perdu (1963)
- the foregoing are creative studies of complementary insight and importance;
P. Hansford Johnson, Proust Reconstructions (1958), radio plays of critical value; P.A. Spalding, A Reader's Handbook to Proust (1952);
Germaine Bree, The World of Marcel Proust (1966), a general study;
Marcel Proust: Critical Panorama, ed. by Larkin B. Price (1973), a collection of essays.
J.E. Rivers, Proust and Art of Love: The Aesthetics of Sexuality in ihe Life, Times, und Art of Marcel Proust (1980), treats homosexual love in the light of Proust's sources on the subject.

Izvor:
The New Encyclopaedia Britannica, Volume 9, 15th ed., 1998, str. 746-747.

Prevod: Nata

Jedan od mnogobrojnih Proustovih crteža iz pisama upućenih R. Hahnu

3. Biografija II
Michael Lucey