www.gay-serbia.com |
|
Kadar iz filma o Mishimi koji je
|
Mishima, Yukio (1925 - 1970) Japanski pisac Biografija I Rođen je kao Hiraoka Kimitake u Tokiju, kao sin višeg državnog činovnika i unuk bivšeg guvernera provincije. U šesnaestoj godini objavio je prvu kratku priču pod pseudonimom Yukio Mishima kojim se i kasnije koristio. Od tada počinje njegov plodonosni period pisanja i objavljivanja. U toku drugog svetskog rata nastavio je sa pisanjem. Slava je stigla sa drugim romanom, Ispovest maske (Confessions of the Mask, 1949) koji je u velikoj meri autobiografski opis mladog čoveka sa homoseksualnim željama. Dok je japanska kritika naginjala pohvalama obrazovanosti i osetljivosti ignorišući njegovu seksualnost, čitaoci na Zapadu, pogotovo homoseksualci, bili su očarani, posebno dalekoistočnom egzotikom, eksplicitnom seksualnom deskripcijom i isticanjem muškosti. Mishima je prezirao feminizirane muškarce i njegova privrženost kultu mačizma i bodi bildinga bila je centralna kako u u životu tako i u delima. Nakon Ispovesti maske, slede drugi romani: Zabranjene boje (Forbidden Colours, 1953), Zlatni paviljon (The Temple of the Golden Pavillon, 1959) i Mornar koji je izneverio more (The Sailor Who Fell From Grace with the Sea, 1963). Njegova najpoznatija dela jeste serija romana More plodnosti (The Sea of Fertility, 1969 - 71). Režirao i glumio u filmu Patriotizam (Patriotism, 1966) kojim valorizuje seppuku (hari-kiri, ritualno samoubistvo). U vreme kada je još uvek u romanima na Zapadu postojala odbojnost
prema prikazivanju otvorene homoseksualnosti u pozitivnom svetlu
(povika, recimo, na Gora Vidala i njegov roman
Grad i stub /The City and the Pillar,
1948/), Mishimin rad je naišao na odjek kod čitalaca na Zapadu
i obrazovao verno sledbeništvo, posebno zbog njegove usredsređenosti
na 'zabranjenim' ponašanjima. Garry Wotherspoon Literatura: Peter Wolfe, Yukio Mishima, New York, 1989; John Nathan, Mishima: A Biography, Rutland, 1975. Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 286. prevod: Boško Tadin Medar
Mishima, Yukio (1925-1970) Biografija II Mishima je bio plodan japanski pisac različitih žanrova: romana, drama, književnih i pozorišnih kritika, kao i dnevnika. Istovremeno se poduhvatao uloge pevača, glumca režisera i boksera. Napisao je brojne bestselere, naročito one koji su bili inspirisani stvarnim pričama, kombinujući skandalozne vrednosti sa književnim zaslugama; neki su izazvali senzaciju zbog njihove subverzivne seksualne tematike kao što je homoerotizam i incest; neki su zbunjivali čitaoce prenaglašavanjem desničarskih stavova, dok su druge knjige fascinirale zbog njihovog zaslepljujuće kitnjastog klasicističkog stila. Njegove drame, krcate ironijom, obuhvatale su široku skalu motiva - od tradicionog kabukija do onih zapadnih. Pojedina Mishimina dela su filmovana i on se u tim filmovima sporadično pojavljivao u epizodnim ulogama. Pozirao je kao model za Barakei (1963), kolekciju polunagih fotografija. Jednom drugom prilikom fotografisao se kao sv. Sebastijan, probušen strelama sa ekstatičnim izrazom bola. Godine 1965 napisao je, režirao je i glumio u filmu Patriotizam koji je postao senzacija zbog krvave seppuku/ hara-kiri scene glavnog protagoniste: film je projicirao i predskazao Mishimin idealizovani život i smrt. Mishima je duboko žalio nad iščezavanjem tradicionalnih japanskih vrednosti, koje su postajale sve više anahrone u posleratnom Japanu - elitizam, aristokratski asketizam, kao i asketizam i mačizam samuraja. Istovremeno je bio fasciniran modernizmom i energicnom vulgarnošću srednje i niže klase što mu je pružalo materijal za njegove romane. Bio je ponosan na samurajsku mušku liniju njegove babe i disciplinovao je sebe kako bi živeo u skladu sa Bushido-om (put samuraja), organizujući svoju privatnu vojnu grupaciju 1968. god. i konačno režirajuci državni udar nakon čijeg neuspeha umire smrću samuraja posežući za seppuku - hara-kirijem (1970.). Detinjstvo ovog pisca bilo je, na ironičan način, daleko od slike samuraja. Rođen je kao Kimitake Hiraoka 1925 god. Odmah nakon rođenja, bio je praktično uzet za taoce od strane njegove babe Natsu. Njegova majka je mogla da ga vidi samo kada je bila pozvana da ga podoji. Mishima je bio feminiziran kao dete, upotrebljavajući ženske obrasce govora. Piščevo stanje taoca potrajalo je do njegove 12 godine. Bio je slabačak i njegovi školski drugovi su ga nazvali 'bledonja'. Ove okolnosti uticale su na formiranje njegove mizoginije i mizantropije, kao i na žudnju za moćnom muškom figurom. Njegov život je zapravo demonstrirao očajničku težnju za muškošću. Mishimin književni talenat je bio uočen još u osnovnoj školi. Njegove prerano zreli stilski sastavi zadivili su učitelje. Prvi komercijalni debut ostvario je kad mu je bilo 19 godina zbirkom njegovih najranijih radova - snažno obojenih japanskim klasicizmom. Mada su njegovi rani radovi privukli izvesnu pažnju kritičara i čitaoca, tek roman Ispovesti Maske (1949) ga je učinio slavnim. Ispovesti su uskomešale javnost zbog ekscesivno homoerotske teme isprepletene sadomazohističkim i nekrofilskim slikama. Mishimina namera je bila da prikrije svoju seksualnost njenim preeksponiranjem. Njegov homoerotizam je bio introvertovan i manifestovao se kao narcistički kult muškosti. Bodi bilding je postao piščeva opsesija kada mu je bilo 30 godina. Istovremeno se latio borilačkih veština i boksa, oblačeći se u kožne jakne ili vojnu uniformu. U Suncu i čeliku (Sun and Steel, 1968) opisao je svoje ponovno stvaranje od 'bledonje' do uzora muškosti, tvrdio je da veličanstvena mišićava tela dostižu svoje savršenstvo tek onda kada su praćena tragičnom lepotom: mišići, krv i tragedija su neophodnosti za 'romantičnu smrt'. Uništavanje lepote je bila jedna od tema koja se stalno ponavljala u njegovim delima i on je pokušao u realnom životu da živi u skladu sa svojim 'vjeruju'. Seigo Nakao Literatura: Stokes, Henry Scott, The Life and Death of Yukio Mishima, New York: Farrar, Straus and Giroux, 1974. Izvor: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000. Prevod: Nicodemus
Yukio Mishima, Ispovest Maske Piše: Boško Tadin Medar Suprotno onome što sam naučio još u osnovnoj školi - da svaki tekst treba da bude sastavljen od tri osnovne celine - uvoda, razrade i zaključka, i da one treba da budu poredane bas tim redosledom, ja ovo svoje pisanje počinjem upravo obrnuto - zaključkom: Ispovest maske Yukia Mishime treba da pročita svaki gay! I svako onaj ko se dvoumi da li da se kvalifikuje kao takav. Posebno preporučujem ovu knjigu kao obaveznu lektiru svakom ko nije načisto sa svojim željama ili ih se stidi i plaši, dečacima koji za razliku od svojih drugova imaju konstantnu i veoma jaku potrebu da preispituju sebe i u takvim razmišljanjima im prođe čitav pubertet, i svima onima koji se nisu ukalupili u uobičajenosti sredine i zbog toga se osećaju kao ljudski škart. Ispovest maske je upravo to - Mishimina ispovest, autobiografija koju je on napisao sa dvadeset i četiri godine. Velikim delom govori o periodu detinjstva i puberteta, baš o onom periodu života kada dečaci počinju da pronalaze svoje mesto u velikom svetu. Mishima sam sebe opisuje kao stidljivo, povučeno i bolešljivo dete koje svaku priliku koristi da pobegne u svoj svet fantazija - svet slikovnica i bajki, slika i filmova. U tom svetu su ga čekale uplakane princeze i mladi i hrabri princevi, i njegove simpatije su uvek bile na strani ovih drugih. Princeze su mu jednostavno bile dosadne i nezanimljive. OK, reći ćete sada, sve je to poznato i sve je to stereotipija koji smo svi manje-više prošli u tom periodu. Ali, gde je tu zaplet? Zaplet upravo počinje... Mali Mishima nikako nije mogao da prihvati da prinčevi ostaju netaknuti ma šta im se u toku priče dešavalo. Falila im je krv. Prinčevi su za njega postajali junaci tek ako bi do kraja bajke poginuli, ako bi ih pojeo ogroman pauk, ili bi ih opasan zmaj razbio na hiljadu komadića... Kako se to ni u jednoj bajci nije desilo, on je sam menjao priče i završavao ih prilično krvavim happy endom - princ je u najgorem slučaju morao makar da bude ranjen da bi postao heroj! A što više krvi, to je heroj veći. I kasnije je Mishima voleo da čita tekstove o muškarcima koji pate ili koji su doživeli neku strašnu tragediju. Voleo je da gleda slike muškaraca kako krvare, slike iz kojih izbija bol. Kada je imao dvanaest godina jedna slika ga je privukla neverovatnom snagom. Bila je to reprodukcija Svetog Sebastijana Gvida Renija. Gledajući u mladog sveca prvi put je masturbirao i to je tada nazvao svojom lošom navikom. Tog dana, tog trena kada sam sliku ugledao,
preplavila me je neka paganska radost. Krv mi se uskomešala, mošnice
su mi nabrekle kao da ce pući. Onaj nakazni deo moga tela, koji
samo što nije eksplodirao, čekao je da ga uzmem u ruke sa neverovatnom
rešenošću i ljutito se nadimao, kao da me prekoreva što ga zanemarujem.
U tom trenutku, potpuno nesvesno, ruke su same od sebe počele
da prave pokrete kojima ih nikada nisam učio. Osetio sam da u
meni raste nešto tajnovito i jako i da se sprema za napad. Šiknulo
je iznenada, ostavivši me potpuno omamljenog. Kasnije je Mishima saznao da se baš Sveti Sebastijan nalazi visoko na listi umetničkih dela koja posebno privlače homoseksualce. Neki kažu da je sam Mishima doprineo da bude tako, da je baš on svojom knjigom od renesansnog sveca napravio predmet fantazija mnogih mladića. U svakom slučaju je činjenica da je Sveti Sebastijan postao neka vrsta gay ikone u pop kulturi. Kasnije, dosta kasnije, lik dotičnog sexy sveca je upotrebljen i u spotu Loosing my religion grupe R.E.M., a ni Pierre + Giles nisu zaboravili da naprave svoju verziju. Mishima je postao opsednut idejom da jednoga dana završi kao Sveti Sebastijan. Fotografija na kojoj on predstavlja S. Sebastijana je verovatno jedna od njegovih najpoznatijih, pored onih koje su snimljene nekoliko trenutaka pre nego što će izvršiti samoubistvo. U vreme puberteta, dok su svi njegovi drugovi u glavi imali mesta samo za devojčice, Mishimin ideal lepote je bio Omi, drug iz razreda, glavni frajer u školi. Jedan od onih kakvih verovatno ima u svakoj školi i svakom odeljenju na svetu. Ljubav, ili ono što jeosećao prema Omiju, terala ga je da se svojim lošim navikama prepušta po nekoliko puta na dan. Bilo da sam se nalazio u školi ili na igralištu,
moj pogled je stalno tražio Omija. Gledajući ga neprestano, stvorio
sam od njega sliku savršenstva bez premca. Takav njegov lik mi
se urezao u sećanje i dan danas u njemu ne nalazim ni jednu jedinu
manu. Da bi u priči kao što je ova, lik bio uverljiv i životan
treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju, neki simpatični nedostatak.
Ali, u mojoj uspomeni na Omija, takav jednostavno ne postoji.
Zato je tu bilo bezbroj utisaka, najraznovrsnijih i punih nijansi.
Ukratko, njegov lik je za mene bio pojam savršenstva i muškosti,
koja se ogledala u njegovim obrvama, čelu, očima, nosu, ušima,
obrazima, jagodicama, usnama, bradi, potiljku, grlu, boji kože,
snazi, grudima, rukama i nebrojenim drugim crtama. Devojčicama nije bilo mesta u Mishiminoj glavi. Nije ih sanjao, nije o njima razmišljao dok je upražnjavao svoje loše navike. Ali i on je, kao verovatno i većina nas u tom periodu, taj čudni propust pripisivao isključivo lenjosti. Pošto obično tako biva u životu, svemu što je lepo dođe kraj. Omi je izbačen iz škole. Mishima je odlučio da napravi novu koncepciju svog života (koliko puta je svako od nas to pokušavao da uradi?) pa je novo oličenje lepote i čistote našao u Sonoko, sestri svog druga. Kasnije se ispostavilo da ona nije za Mishimu ništa više od toga - suva lepota i čistota. Dobro, primetio je on da Sonoko ima lepe čvrste grudi i izvajane noge, ali ništa ga od toga nije privlačilo, ništa nije bilo dovoljno da izazove požudu, želju, potrebu, strast... Pred Sonoko Mishima je jednostavno bio impotentan. Hteo je da to što oseća prema njoj bude ljubav, ubeđivao je sebe da je tako, ali mu je falilo ono nešto što bi pokrenulo neke animalne instikte. A animalni instikti su postojali, samo je taj mehanizam pokretanja funkcionisao malo drugačije... Onda je moju pažnju privukao drugi mladić.
Imao je dvadeset jednu ili dve godine, grube ali pravilne crte
lica i bio je tamnoput. Bio je skinuo košulju i stajao je tamo
polunag, nameštajući svoj pojas. Grubi pamučni materijal bio je
natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Izgledalo
je da namerno okleva sa nameštanjem pojasa i stalno se ubacivao
u razgovor i smejao sa svojim društvom. Njegove gole grudi bile
su pune napetih mišića, potpuno razvijenih i gusto zbijenih; između
čvrstih mišića njegovog torzoa spuštalo se jasno određeno udubljenje
prema stomaku. Debele, nalik na užad, žile njegovog mesa spajale
su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u
čvrste čvorove. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i
nemilosrdno stezao svaki nabor pamučnog pojasa natopljenog znojem.
Njegova gola, od sunca preplanula ramena sijala su se kao da su
namazana uljem. Tamni čuperci dlaka izbijali su mu ispod pazuha
i, obasjani suncem, uvijali se i sijali zlatastim odsjajem. I tu negde se završava knjiga. Čini mi se baš na delu kada je najinteresantnije. A kasniji Mishimin život, onih dvadesetak godina koliko je još pisao, bio je još interesantniji od puberteta. No, za to treba pročitati ostale Mishimine knjige. Ili, kao neku najgoru varijantu, pogledati film Mishima koji je snimljen prema njegovom životu. A ja se sada vraćam na početak ovog mog pisanja
i ponavljam zaključak: Narode sa Gay - Srbije! U biblioteke ili
knjižare pod hitno! Nađite svoj primerak Maske,
zavalite se u fotelju i čitajte. Verovatno vam se neće sve svideti,
verovatno ce vam Mishimina opsednutost krvlju i bolom biti odvratna
i odbojna, možda će te poželeti i da ostavite knjigu nedovršenu...
Ono što garantujem je da ce vam čitava priča biti poznata i da
će te se pronaći na mnogo stranica. A vec to je dovoljno da vam
knjiga ostane još dugo visoko na listi omiljenih. Odlomci iz Mishiminog dela su preuzeti iz: |