Rođen je kao sin kenterberijskog obućara, ali je otvorenost tadašnjih univerziteta u Engleskoj odvela mladog Marlowea na Corpus Christi College u Kembridžu, gde je verovatno i napisao svoj prvi komad Dido, Queen of Carthage. Ovo mu, ipak, nije donelo posao na otmenom imanju za koje ga je pripremilo njegovo humanističko obrazovanje, i izgleda da je dobio posao u opskurnom ''podzemnom svetu'' vladinih špijuna. Vlastima je takođe bio poznat kao potencijalno opasna osoba; stradao je u jednoj tuči u krčmi.

Čini se da su pesme i komadi Christophera Marlowea bili jednako uznemirujući i za njegovo doba, a i docnije; u njima je centralna tema homoseksualnost. Dido, Queen of Carthage počinje provokativnim prizorom u kome bog Jupiter miluje svog ljubavnika Ganimeda na kolenu, a u pesmi Hero and Leander, Neptunova strast prema golom Leandru koji preplivava Helespont je isto toliko senzualna (ali i komična). Komad Marlowea Edward II predstavlja najbolje svedočanstvo koje imamo iz 16. veka o mestu koje je homoseksualnost zauzimala u Engleskoj njegovog doba. Tema komada su propast i ubistvo Edwarda II, engleskog kralja iz 14. veka; na samom početku, govori se o kraljevoj strasti prema njegovom ljubavniku Piersu Gavestonu. Zaplet je zasnovan na istorijskom događaju, ali društvene konvencije koje su opisane u komadu se pre odnose na doba u kome je stvarao Marlowe, nego na 14. vek, i ovaj komad baca svetlo na njih. Kriticari koji su pisali o upadljivo ''homoseksualnoj'' prirodi komada nisu, doduše, shvatali do koje granice su intenzivne emocije, strastveni jezik i zagrljaji između ova dva čoveka imali paralelu u društvenim konvencijama kod prijateljstava između muškaraca u Engleskoj u doba Marlowea, gde je homoerotizam, iskazan na jedan šaljiv način (i jednako bezbrižno odbacivan), bio svakodnevna pojava. Shakespeareovi soneti su samo jedan proizvod tog lakog homoerotizma, proizvod koji je najviše odoleo vremenu.

Međutim, ono po čemu se Edward II radikalno razlikuje od uobičajenih konvencija je činjenica da je u njemu tim pojavama data izvesna težina, koju su savremenici Marlowea retko bili spremni da prihvate, i čiji je najšokantniji primer gnusno ubistvo zbog sodomije kralja Edwarda na kraju komada. Edwardovo ubistvo leži u rukama čoveka po imenu Lightborne, čije ime predstavlja angliciranu verziju Lucifera, oca svih laži. U Edwardu II Marlowe opisuje ono što bi mogla biti sodomitska (homoseksualna) veza, ali je on smešta u okvir konvencija muških prijateljstava tog vremena, uplevši je u tenziju koju Marlowe nikad neće dopustiti da se razreši.

Piščevo prikriveno shvatanje homoseksualnosti protumačeno je preko detalja iz njegove biografije, na osnovu očigledno otvoreno iskazane odbrane homoseksualnosti, koju je Marloweu pripisao izvesni Richard Baines; ovo je došlo i do vlasti u vreme Marloweove smrti. Problem sa ovim objašnjenjem je taj da je ovo bio prestup koji su i drugi na društvenoj margini bili takode spremni da počine. Radikalni religiozni reformista Henry Barrow (koji je pogubljen 1593. godine) takode je tvrdio da su društvene konvencije muških prijateljstava bile samo maska za sodomiju; a Philip Stubbes, veliki protivnik pozorišta, izneo je istu tu optužbu protiv travestitskih konvencija u pozorištu. Ove tvrdnje okrenule su u svoju korist težinu koja je u Engleskoj tog doba bila bačena na nejasno definisani greh ''sodomije'': a to je da je on predstavljao mogućnost za stvaranje haosa i nereda, koji bi se lako povezao sa haosom i neredom i u drugim sferama. Upravo zbog toga što su radikali poput Philipa Stubbesa i Henry Barrowa bili protivnici pozorišta ili uspostavljenog poretka, oni su bili spremni da u ovima prepoznaju sodomiju koju su drugi oklevali da imenuju.

Bila je to tvrdnja puna opasnosti, i za one koji bi je izrekli, i za one protiv kojih je bila uperena; ali kada bi objekt na koji se ova tvrdnja odnosila bio dovoljno ranjiv, ona bi i suviše lako mogla biti efikasna. Upravo ovu retko spominjanu nesigurnost koja je postojala u konvencijama muških prijateljstava je Christopher Marlowe tako stidljivo i uplašeno izneo u Edwardu II pred svoju publiku. Shakespeareovi soneti su briljantno svedočanstvo o granici u okviru koje bi muško prijateljstvo u to vreme, taj svet renesansnih prijateljstava između muškaraca posut cvećem, moglo biti zaštićeno od optužbe za sodomiju; Edward II Christophera Marlowea je podsetnik na to kako je ta zaštita bila ranjiva.

Alan Bray

Jarman na snimanju svog filma Edward II

Literatura:
J. Goldberg, Sodometries, Standford, 1992;
A. Bray, 'Homosexuality and the Signs of Male Friendship in Elizabethan England', History Workshop Journal, 29 (Spring 1990): 1-19.

Iz: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 298-300.

Prevod: Bosie