Marquis de Sade je rođen u jednoj od najstarijih provansalskih plemićkih familija. U vreme njegovog rođenja, međutim, familija je pripadala osiromašenom plemstvu. Kako bi izašla na kraj sa daljim propadanjem, porodica je primenjivala razne strategije radi održavanja svog društvenog statusa. Mladi Sade je odrastao u čuvenoj porodici de Condé i sticao obrazovanje zajedno sa njihovim sinom. Kasnije ga je njegova porodica oženila sa Pélagie de Montreuil, koja je poticala iz familije čije je plemstvo bilo skorašnje ali čije je bogastvo bilo ogromno. Započeo je vojnu karijeru u učestvovao u bitki kod Cleves-a. U mladosti je Sade stekao reputaciju razuzdanika, prateći u stopu svog ujaka opata, i oca koji je jednom bio uhapšen zbog afere sa muškarcima. Ubrzo nakon venčanja biva uhapšen po prvi put, ali je uspeo da izbegne dužu zatvorsku kaznu zahvaljujući uticajnoj ženinoj porodici. U sličnim prilikama u budućnosti, oni će biti manje raspoloženi da ga izvuku iz nevolje. Pre toga mladi par je već dobio dva sina i ćerku.

Godine 1768. Sade je pokupio krojačicu Rosu Keller sa ulice, odveo je svojoj kući i tražio od nje da ga bije i pljuje na krstu. Kada je ona odbila da to učini, sam sebe je pljuvao ugledajući se na scene raspeća i izbičevao devojku. Ona je uspela da pobegne, a potom ga je tužila. Sade je završio po drugi put u zatvoru i proteran je u zamak La Coste. Bilo mu je dopušteno, međutim, da se uskoro vrati u Pariz, i sve do 1772. god. živeo je prilično mirnim porodičnim životom, u dve različite kuće. Iste te godine, posetio je bordel u Marseillu, dao prostitutkama neke afrodizijake za koje su one mislile da je otrov, i tražio od svog sluge da ga 'sodomiše'. Zbog ovih zločina Sade, u bekstvu, biva zajedno sa svojim slugom osuđen na smrt i spaljeni su 'in effigy' - t.j. spaljene su njihove slike. Ovo je učinilo Sadea najpoznatijom žrtvom zakona o sodomiji. Godine 1977. uhapšen je u Parizu, gde je došao da poseti majku na samrti. Držan je u zatvoru do 1979. god. uz pomoć 'zapečaćenog pisma' (lettre de cachet) na molbu njegove familije, nakon čega je njegova kazna opozvana. U zatvoru u Vincennes i u Bastillei, počeo je da piše knjige koje su ga učinile slavnim. Njegova žena mu je ostala verna skoro sve do samog kraja izdržavanja kazne.

Sade je, kako je iznosio, pozvao narod Pariza na oružje iz njegove zatvorske ćelije 2. jula 1789. god. vikajući da se zatvorenici u Bastillei tuku nemilosrdno. Prebačen je u Charendon, a 12 dana kasnije je razaranje njegove bivše zatvorske ćelije označilo početak Francuske revolucije. Sade je čamio još godinu dana u tamnici pre nego što je mogao da stupi na scenu revolucije u kojoj je aktivno učestvovao sve dok nisu radikalni jakobinci preuzeli vlast. Kao grofica Ancien Régimea, njegova žena je sada bila i pravoj opasnosti, a on je bio ponovo uhapšen i osuđen na smrt po drugi put, sada zbog izdaje. Ali dva dana nakon presude, jakobinci su izgubili vlast i sami dopali giljotine. Sade je bio ponovo slobodan. Našao je novog ljubavnika sa kojim je živeo u siromaštvu. Neke od njegovih knjiga sada su bile objavljene a neke drame su se igrale. Njegova sloboda, međutim, neće potrajati. Ubrzo nakon Napoleonovog preuzimanja vlasti, Sade biva ponovo uhapšen, ovoga puta zbog opscenosti njegovih knjiga, i još jednom poslat u zatvor Charenton, koji tada postaje ludnica. Tamo je i okončao svoj život, pošto je jedva nadživeo pad Napoleonovog režima. Živeo je u vreme pet različitih režima i svaki od njih ga je slao u zatvor. Nijedna Sadeova slika nije preživela a grob mu se izgubio. Njegovi spisi su, medutim, na čudesan način sačuvani uprkos svim naporima da se oni unište. I njegove reči su ga učinile čuvenim.

Sadeovo delo je postalo poznato zbog svojih beskrajnih priča o okrutnostima i ekstremnim seksualnim zadovoljstvima (iz njegovog imena je kasnije i izveden pojam 'sadizam'). Ono je neprevaziđeno u opisu nasilja i poročnosti. Nijedna seksualna varijanta nije umakla njegovoj pažnji. Kao i u većini erotske literature njegovog doba, seksualne scene su prekidane političkim i filozofskim diskursima koji su opovrgavali Crkvu ili državu. Potkopao je dihotomiju dobro-zlo, podvlačeći da ce usrdni ljudi uvek patiti zbog nemorala, dok ce amoralni uživati u dobru i zlu podjednako. U ljudskoj prirodi je da uživa u svim zadovoljstvima i da ne vodi brigu o žrtvama nasilja. Prostor je centralna tema u njegovoj seksualnoj utopiji. Požuda potrebuje arhitekturu sa zamkovima i manastirima. Budoari i bordeli su idealna mesta za zadovoljstvo pošto razaraju dohotomiju privatnog i javnog.

Sade nije bio sadista, nego pasivni sodomit koje želeo da bude bičevan. Postajao je sadist kada su pobožni uspevali da izazovu njegov bes, suprostavljajući se njegovim seksualnim zadovoljstvima i blasfemičnom ponašanju. Želeo je da im da lekcije iz prezira: treba da se prode kroz pakao da bi se znalo šta je raj.

Njegove najčuvenije knjige su: 120 dana Sodome, (prvi put štampano 1904. god.), Justina ili nevolje sa vrlinom (1791), Filozofija u Budoaru, Aline i Valcour (obe knjige su objavljene 1785. god.) i Juliette (1797). Knjige su mu prevođene poslednjih decenija i na srpski.

Gert Hekma

Literatura:
L. L. Bongie, Sade: A Biographical Essay, Chicago, 1998;
F. Du Plessix Gray, At Home with Marquis de Sade: A Life, New York, 1998;
N. Schaeffer, The Marquis de Sade: A Life, New York, 1999.

Preuzeto iz:
Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 390-391.

Prevod: N.