Kao vanbračni sin firentinskog pisara i jedne seljanke, Leonardo je rastao i obrazovao se u očevoj kući. Godine 1476. je dat za šegrta kod slikara Andrea del Verrocchia, a dve godine kasnije dobio je prvu narudžbinu. Preseljava se u Milano 1482. godine, gde ostaje do 1499, kada se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine je stupio u službu francuskog kralja, ostavši u Francuskoj sve do 1506. god. od kada ponovo boravi u Firencu do 1507. god., da bi nastavio put za Milano gde živi sledećih pet godina. Ne uspevši da nađe zaposlenje u Rimu, Leonardo je od 1516. god. pa sve do svoje smrti živeo u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Frančescom Melzijem (1491-1568). Njih dvojica su živeli zajedno od 1509. godine.

Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazlilčitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara u umetnosti Zapada.

Leonardova velika popularnost je privukla pažnju na njegov privatni život, iznoseći na videlo pitanje njegove seksualnosti; postoje značajni dokazi o njegovim homoseksualnim aferama. Prvi od takvih je bila parnica o sodomiji, pokrenuta 9. aprila 1476, u kojoj je dvadesetrogodišnji Leonardo, koji je u to vreme živeo u Firenci, zajedno sa nekolicinom drugih mladića, bio optužen za sodomiziranje sedamnaestogodišnjeg prostituta, Jacopoa Saltarellia. Suprotno onom sto se obično pretpostavljalo, Leonardo nije proglašen krivim za ovaj zločin. Bio je oslobođen iz tehničkih razloga: optužba je bila anonimna, a tadašnji zakon u Firenci je priznavao samo pouzdane, ne i anonimne optužbe. Presuda je doneta 7. juna 1476, čime je ovaj slučaj okončan.

Drugi dokaz je literalni dijalog izmedu Fidije i Leonarda, kojeg je napisao oko 1563. god. slikar Giampaolo Lomazzo (1538-1600) koji je radio u Milanu. Lomazzo, koji je prikupljao informacije od onih sa koji su često sretali Leonarda u Milanu zarad svojih sopstvenih radova o umetnosti, predstavio je Leonarda kao snažnog branioca ljubavi izmedju muškaraca:

Leonardo: Među slikarima [koji] su stekli slavu su moj učenik, Antonio Boltraffio, zajedno sa Salaijem, koga sam voleo za života više nego ikoga, mada sam voleo već nekoliko muškaraca.
Fidija: A da li si učestvovao u ‘pozadinskim igrama’ koji Firentinci toliko vole?
Leonardo: Nekoliko puta! Zamisli samo kako je on bio zgodan mladić, pogotovu sa svojih 15 godina.
Fidija : Zar se ne stidiš što govoriš ovo?
Leonardo: Da se stidim? Među ljudima od vrline nema ništa vrednije hvale od ovoga... ?i bi trebalo da znaš da muška ljubav potiče od vrline koja povezuje muškarce, sa različitim vrstama osećanja u prijateljstvu, tako da oni od rane mladosti stupaju u muško doba kao bliski prijatelji.

Lomazzo je dalje iznosio da je Leonardo držao Salaja uz sebe samo zato što je ovaj bio njegov 'Ganimed'.

Treće, kružile su glasine o vezi između Leonarda i 'Salaja' (đavolčića) - Gian Giacomoa Caprottija (oko 1480-1524), učenika prema kome se Leonardo 'odnosio kao prema sinu' i koji ga je 1494. pratio u njegovom putovanju kroz Italiju. Najdirektniji ukaz na seksualni odnos između njih dvojice nađen je u '‘Codice Atlantico' (Codex Atlanticus) koji sadrži Leonardove crteže; na desnoj strani nekoliko listova (str. 132-3), koje je naškrabao jedan njegov asistent, pojavljuju se dva penisa u erekciji (sa nogama i repom) koji se kreću ka stražnjici na kojoj je napisano 'Salaj'. Leonardova strast prema Salaiju ne može se opravdati niti njegovim umetničkim sposobnostima, budući da je bio osrednji slikar, niti njegovim ljudskim vrlinama, pošto ga je, od momenta kako je stupio u njegov dom, Leonardo okarakterisao kao 'lažljivog, tvrdoglavog pohlepnog lopova'. Godine 1497, ogorčeni Leonardo je zabeležio: Salai krade novac, kada je ovom bilo samo 17 godina.

Savremeni naučnik Wasserman ne usuđujući se da prihvati da je Leonardo voleo Salaja zbog mladićeve fizičke lepote, priznao je da je ovaj bio: očaravajući i zgodan, i kao što je Vasari rekao: 'bio je obdaren gracioznošću i lepotom, imao je tako lepu gustu i kovrdžavu kosu'. Njegovi pozitivni kvaliteti, koji su prevazilazili predusetljivost, su bili dovoljni da zadrže Leonardova osećanja.'

Četvrti segment dokaza jesu Leonardovi erotski crteži, koji jasno negiraju umetnikov tobožnji 'asekualni' i 'puritanski' karakter. U jednom zapisu, sam Leonardo govori u neoplatonističkim terminima o sjedinjenju 'ljubavnika' i 'ljubljenoga' (u oba slučaja u muškom rodu): 'Ljubavnik se pomera ka ljubljenom kao što to subjekt čini sa formom, kao čulo sa opažajnom stvari, i ujedinjuju se i postaju jedno... Kada ljubavnik dosegne ljubljenog, on tu i ostaje.'

Na kraju, treba i pomenuti misteriozno zatočeništvo na koje je Leonardo osuđen u Firenci o kojem se ništa ne zna, sem da je Leonardo u jednoj belešci to zagonetno pripisao činjenici da je želeo da oslika Isusa kao putto-a (dečaka).

Godine 1910. Freud je objavio svoju čuvenu Leonardovu psihoanalizu; ovo delo se pak potpuno temelji na grešci u prevodu. Naime, Freud je 'sokola' koji se javlja u jednom Leonardovom snu tumačio kao 'lešinara' i zasnovao svoju analizu na simbolu ove ptice grabljivice.

videti >>
http://wanderling.tripod.com/davinci_kite.html
http://utenti.lycos.it/MassimoLaRocca/Leonardo/ing_index.html

Giovanni Dall'Orto

Literatura:
G. Dall'Orto, Leonardo e i ragazzi, Babilonia 164 (Mart, 1998): 74–6; G Fumagalli, Eros di Leonardo, Milano, 1952; M. Schapiro, Leonardo and Freud: An Art Historical Study, Journal of the History of Ideas, 17 (1956): 147–78; J. Wasserman, Caprotti, Gian Giacomo, u: Dizionario biografico degli Italiani, Rome, 1976.

Prevod: Alphatrione