www.gay-serbia.com |
|
Hocquenghem, Guy (1946-1988) Francuski filosof i pisac, gej liberacionista Sadržaj:
Guy Hocquenghem (izg. Gi Okengem*) je rodjen nadomak Pariza, studirao je grčku epigrafiku na Ecole Normale Superieure. Bio je u srcu pokreta iz maja '68, postaje borbeni levičar ali ga Komunistička partija Francuske isključuje zbog njegove homoseksualnosti. Tada se pridružuje militantnim homoseksualcima Sorbone. Biva jedan od prvih članova "Homoseksualnog fronta za revolucionarnu akciju" (Front Homosexuel d Action Revolutionnaire, skraćeno: F.H.A.R.), kojeg je, marta 1971, osnovala grupa lezbejki pošto je napustila Arkadiju (Arcadie), francuski homofilski pokret. Godine 1971. postaje javna ličnost zahvaljujući forumu koji je organizovao list Nouvel Observateur i pošto ga je intervjuisao. Ovaj lepi smedji mladić, blistav, intelektualan, otelovljuje od tada svojim zauzetim stavovima novu sliku homoseksualnosti: zavodljivu i zajedljivu. Učestvuje sa brojnim intelektualcima, istraživačima i piscima u uredjivanju jednog specijalnog broja časopisa Recherche (o tom broju časopisa vidi na našem sajtu: http://www.gay-serbia.com/queer/deleuze-guattari/index3.jsp) i sastavlja pravi manifest nazvan "Tri milijarde perverznjaka" ("Trois milliards de pervers") koji slavi pluralni pristup seksualnosti bez tabua. Sa "Homoseksualnom željom" ("Le desir homosexuel" 1972), "Posle-maja faunova" ("L'Apres-Mai des faunes", 1974), "Homoseksualno zanošenje" ("La derive homosexuelle", 1977) - postavlja radikalne teorijske osnove za slobodu homoseksualaca u Francuskoj. Sažimajući argumente marxističke retorike i freudijanske teorije, nastoji da obezbedi neophodne elemente za shvatanje homoseksualne ljubavi. Za njega izvorište kapitalizma i homofobije treba tražiti u negaciji analnosti. Poput Jeana Geneta, on je jedan od prvih branilaca Crnih pantera (Black Panthers), i žustro obznanjuje svoje odbijanje bilo kakve suprematije (nadredjenosti) i rasizma koji iz nje ishodi. U "Lepoti mešanca, razmišljanja jednog frankofoba" ("La beaute du metis, reflexion d un francophobe", 1979), ukazuje na povezanost izmedju ksenofobije i homofobije koje, za njega, nalaze svoju motivaciju u istom kulturnom podneblju. Kasnije, 1986. u svom "Otvorenom pismu onima koji su prešli iz Maovog dupeta u Rotari klub" ("Lettre ouverte a ceux qui sont passes du col Mao au Rotary Club"), on će sa jednakom žestinom optužiti leve radikale sedamdesetih godina koji su postali ličnosti intelektualnog establišmenta, medija i politike. Dete šezdesetih i sedamdesetih, Hocquenghem (Okengem) ne zanemaruje značaj javnosti. Sledeći Balzaca, on denuncira uticaj i metode medija u svojoj "Minigrafiji pariske štampe" ("Minigraphie de la presse parisienne", 1981). Godine 1977. je postao redovni saradnik dnevnog lista Liberation, u kome se pre svega bavi televizijskim dodatkom. Nastavlja da doprinosi konstruisanju novog homoseksualnog identiteta u središtu francuskog društva, objavljujući spise 1977. god. uz Jean-Louis Borya - "Kako smo vas već nazvali? Ljude za koje kažu da su homoseksualci (Comment nous appelez-vous deja? Ces hommes que l on dit homosexuels) i "Gay putovanje, homoseksualni vodič velikih metropola" ("Le gay voyage, guide homosexuel des grandes metropoles", 1980). Saradjuje u listu "Gai-Pied" , kao i na radiju "Frequence Gaie", i učestvuje u televizijskim emisijama posvećenim homoseksualnosti. Godine 1979. sa Lionelom Soukazom, pravi film "Race d Ep" ("Pederska rasa") koji je bio zabranjen za prikazivanje i u kome nastoji da produbi istoriju slika homoseksealnosti u dvadesetom veku. Michel Foucault je tada napisao ministru pravde: "Ovaj dokumentarni film je plod veoma ozbiljnog istorijskog istraživanja i zabranjen je. Čudno je to kada jedan film o homoseksualnosti biva zabranjen onda kada prikazuje nacistička proganjanja - čudno i uznemiravajuće." Hocquenghem je takodje bio profesor filozofije na univerzitetu Vincennes-Saint Denis na kome predaje i njegov prijatelj Rene Scherer, sa kojim je 1976. objavio "Cutati, sistematičan album detinjstva" ("Coire, album systematigue de l' enfance") u kome dva autora predlažu demistifikovanu viziju efebske seksualnosti. Godine 1983. Hocquenghem će biti jedan od retkih koji će pokušati da demontira - u svom delu "Dečaci" ("Les petits garcons") - kampanju intoksikacije i orkestriranog spletkarenja protiv izvesnih ličnosti intelektualnog sveta u aferi Koral (Coral), jedan obrazovni centar pod prismotrom. (Sledeće, 1984. god., Hocquenghem je bio zvanični gost u Sloveniji na izložbi Gej i lezbejske svetske štampe. Prim. prir.) Poslednji deo života posvećuje pisanju romana koji mu donose topao prijem kod publike: 1982. u 'Reljefu ljubavi '(L' amour en relief), pripoveda doživljaje slepog tuniskog dečaka koji ne zna u kojoj meri može biti lep. "Bes jagnjeta" ("La colere de l' agneau") iz 1985. na izvestan način nanovo ispisuje otkrovenja Svetog Jovana Jevandjeliste. "Eva" ("Eve"), objavljen 1987, opisuje genezu prvog čoveka koji je sasvim dete za one koji ga donose na svet, na podlozi naučne fantastike, sažimajući svoju uvide promena koje mu je donela sida koja počinje da ga odnosi. Njegov poslednji roman "Putovanja i neobični doživljaji brata Andjela" ("Les Voyages et aventures extraordinaires du frere Angelo"), objavljen 1988. god. samo jedan dan pre njegove smrti, navodni je izveštaj u formi hronike jadanja putujućeg monaha u Americi konkvistadora. Kroz ovaj poslednji put fikcije, Hocquenghem ostaje veran do kraja onome što ga je podsticalo da živi i da deluje: izražavanju uvek mladalačke pobune, u kojoj ljubavna zadovoljstva zauzimaju ne tako zanemarivo mesto. Lionel Povert * U srspkoj transkripciji ovog imena ponekad se može naći i "Hokengem" što nije opravdano. Upor. Deleze i Gatari, Anti-Edip: "Sve te mašine su stvarne mašine. Hokengem s pravom kaže: "Tamo gde dejstvuje želja nema mesta za imaginarno", ni za simbolično. Žil Delez i Feliks Gatari, Anti-Edip, Sremski Karlovci 1990, str. 324. Prim. priredj. Iz: Lionel Povert, Dictionnaire Gay,
Paris: Jacques Grancher, 1994. |
|||
Knjiga Guy Hocquenghema "Le Desir Homosexuel" može možda pomoći da se izadje iz dileme, da se napravi nejasna razlika izmedju jedne "istinske" i "ne-istinske" homoseksualnosti. Hocquenghem izgradjuje svoj opis 'homoseksualne želje' oko dva pola: oko suštine želje (desir) u Deleuze/Guattarijevom smislu i oko jednog socijalnog fakta: izopštavanje anusa. On u homoseksualnoj želji vidi dva moguća razgraničenja: jedan korak ka početnoj "bezobličnosti libida" (što je takodje mladi Freud pretpostavljao: seksualni nagon je najverovatnije nezavisan u odnosu na objekt) i uklanjanje ključnih potiskivanja koja su učvršćena društvenom eksteritorijalizacijom anusnog predela. Ako je falus po svojoj suštini društven, onda je anus po svojoj suštini privatan. Društvene libido-funkcije anusa više ne postoje, budući da su sve njegove funkcije samo još eksktrementalnog tipa, dakle privatne funkcije. (...) Izgradjivanje privatne ličnosti kao pojedinca i sramotnog jeste "analno". Nasuprot tome, izgradjivanje javne ličnosti je falusno. Anus nema nikakvog učešća u ambivalentnosti falusa, u njegovoj dvostrukoj egzistenciji kao penisa i falusa. Svakako je bestidno pokazati svoj penis, istovremeno je ipak i ponosno, ukoliko ima veze sa velikim socijalnom falusom. Svi muškarci imaju falus koji im obezbedjuje socijalnu ulogu. Svaki čovek ima anus, potpuno za sebe duboko u svojoj ličnosti i skroz u njemu sakriven. Na kraju drugog poglavlja videli smo da zatvaranje anusa i negativiziranje ekskremenata igra odlučujuću ulogu u obuzdavanju telesnih tečnosti. To je brana za sve brane, njihov skroviti model. Anus je u toj meri dobro sakriven, da je on istovremeno podloga indviduuma, čini njegovu 'osnovu'; on je svojina pojedinca u onom smislu u kom deda unuku objašnjava: tvoj palac pripada tebi, ne smeš ga sisati, moraš na njega paziti, on pripada tebi (Georges Darien, Le Voleur). Tvoj anus pripada tebi čak u toj meri, da ga ne ne smeš koristiti: čuvaj ga za sebe! Ovo se podudara sa pokušajem Michel Foucaulta ("Nadziranje i kažnjavanje") da opiše individuum kao produkt zatvaranja, razmišljanje koje je došlo do svog paradoksa - da je upravo danas devijantni, delikvent, pre svega putem sistema zatvaranja (od klinike do zatvora) individualizovan i to kroz minuciozno biografiziranje njegovog "devijantnog" životnog puta i njegovim izdvajanjem koje proizilazi iz toga. Homoseksualna želja pokazuje se stoga ne samo kao bilo koja druga seksualna želja (kako bi liberal-reformatorska tolerantna pozicija želela da vidi); ulaženjem u anus se implicira otvor društvenog zatvora, stupanje u zabranjenu ćeliju u kojoj se čuvaju ključevi i za neke druge ćelije - št je tako povezano za ponovnim sticanjem revolucionarne dimenzije želje, koja je revolucionarna jer je "želja radi želje". Iz toga Hocquenghem izvodi zaključak: Nije ljubav prema ženi kao posebnom seksualnom objektu, ono što se kod homoseksualaca odbija. To je pre ukupan subjekt-objekt sistem kao osnova jednoj represiji želje. Ovde se mora dodati da je formulacija "kod homoseksualaca" je u osnovi neodrživa. To pokazuje istraživanje Danneckera/Reichea naročito jasno (mada oni u nazivu njihove studije "Obični homoseksualac" (Der gewöhnliche Homosexuelle) sami upadaju u tendenciju normiranja). Hocquenghem želi pre da opiše jednu teoretsku implikaciju, koja se teško može otkriti u empirijskom ponašanju mnogih homoseksualaca, što medjutim ne menja ništa od njene opravdanosti. Upravo stoga što se [homoseksualnost] empirijski kao individualni problem obradjuje, jeste prilično siguran put da pojedinačno stvoren homoseksualac (der einzeln gemachte Homosexuelle) njenu faktičku intenciju i mogućnost ne primeti. O homoseksualnosti kao jednom individualnom problemu, prosto kao o individualnom problemu govoriti, jeste sigurno sredstvo da se ona potčini Edipu. Homoseksualna želja je grupe, ona grupiše anus, tako što njegove funkcije kao libidalnu sastavnu-instancu (Verbindungsinstanz) ponovno uspostavlja, tako što mu kolektivno ponovo dodeljuje njegovu ulogu - nasuprot jednom društvu koje ga je reduciralo na malu prljavu tajnu. Ako se prihvata ono što Hocquenghem opisuje kao "prava" homoseksualnost, onda forme koje se mogu dovesti u vezu sa "Belim terorom" zapravo nisu 'prave' homoseksualne. To nam barem pomaže za jedno definiciono razlikovanje, sa kojim se možda može operisati... Prevod: Nicodemus Klaus Theweleit, Männerphatasien: Männerkörper - zur Psychoanalyse des weissen Terrors, Verlag Roter Stern 1978, str. 365-359. "Muške fantazije" Klausa Theweleita postoje (većim delom) u hrvatskom prevodu:
|
||||
Homoseksualna želja, po prvi put objavljena 1972, postalo je klasično delo gej teorije. Uključujući psihoanalizu i marksističku teoriju, ova knjiga opisuje socijalnu i psihičku dinamiku ono što je nazvano "homofobija". Značajno kao jedno od prvih produkata internacionalnog gej oslobodilačkog pokreta, Hocquenghemovo delo je pod uticajem izuzetne energije koja se oslobodila političkim promenom kako pariskom šezdesetosmom tako i gej i lezbejskom političkom pobunom koja se odigravala u gradovima širom [zapadnog] sveta u jeku stonewallske pobune iz 1969. god. Oslanjajući se na teoretski rad Deleuza i Guattaria i razornim posledicama bezbrojnih gej 'coming-out-a', Hocquenghem je kritikovao uticajne modele psihe i seksualne želje izvedene iz Lacana i Freuda. Autor je takodje ukazivao na odnose kapitalizma i seksualnosti, dinamiku analne želje i političke efekte gej identiteta. Vidi dalje: Prevod: N. Dodatni linkovi:
Iz knjige: Bill Marshall, Guy Marshall: Guy Hocquenghem: Beyond Gay Identity, možete pročitati uvodne strane: Na ovoj adresi se može naručiti članak: 3 milliards de pervers: |