O istopolnim sklonostima i navikama naroda koji su njima susednim Albancima slični po narodnoj nošnji i običajima - Crnogorcima, Dalmatincima i Srbima, znamo relativno malo. U Beogradu mi je u upala u oči relativno bogata ponuda srpskih vojnika za homoseksualne radnje. Takođe je vredno pažnje koliko se često među srpskim studentima u Pešti, Beču, Berlinu i Parizu sreću homoseksualci; jedan naročito neslavan primer dao je Srbin Spaso Kragujević koji je pre nekoliko godina osuđen na tešku kaznu u Budimpešti, jer je u Berlinu i Beču pokušao da udavi homoseksualce sa kojima je delio krevet.  U narodnim pesmama u Sarajevu tu i tamo se poziva na homoseksualnost. U Beogradu je pre nekoliko godina otkriveno udruženje koje se sastojalo samo od muškaraca, čija je jedna polovina bila "našminkana i napuderisana" i nosila žensko odelo. Uhapšeni članovi su priznali da u Beogradu postoji još tajnih klubova te vrste, kojima pripadaju ne samo civili nego i oficiri.

Magnus Hiršfeld,
Homoseksualnost muškarca i žene,
Berlin 1914, str. 596.

Über die gleichgeschlechtlichen Anlagen and Gebrauche der den Albanesen benachbarten and in Tracht and Sitte nahestehenden Völ­ker wie der Montenegriner, Dalmatiner, Serben wissen wir ver­haltnismässig wenig. In Belgrad fiel mir das verhältnismassig reich­liche Angebot serbischer Soldaten zu homosexuellen Zwecken auf. Auch ist bemerkenswert, wie oft sich unter den in Pest, Wien, Berlin and Paris studierenden Serben Homosexuelle befinden, ein besonders unrühmliches Beispiel bot der Serbe Spaso Kragujewicz, der vor einigen Jahren zu einer schweren Freiheitsstrafe in Budapest verurteilt wurde, well er in Berlin and Wien Homosexuelle, mit denen er das Lager geteilt, in ihren Betten zu erdrosseln versucht hatte. In den Volksliedern in Serajewo soll hie und da auf Homosexu­alität Bezug genommen werden. In Belgrad wurde vor einigen Jahren ein nur aus Herren be­stehender Verein ausgehoben, dessen eine Hälfte "geschminkt and gepudert" war, and Frauenkleidung trug. Die in Haft genommenen Mitglieder gestanden, dass in Belgrad noch andere geheime Klubs dieser Art existieren, denen nicht nur Zivilpersonen, sondern such Offiziere angehören.

Magnus Hirschfeld, Die Homosexualität des Mannes and des Weibes, Berlin 1914, str. 596.

Nemački lekar, urednik, i pisac na temu seksualnosti. Pisao je i kao Th. Ramien. Rođen je 14. maja 1868. godine u Kolbergu u Pruskoj (sada Kolobžeg, Poljska). Obrazovao se u Vroclavu, Strazburu, Minhenu i Berlinu; postao je doktor medicine. Radio je kao lekar u Magdeburgu i Šarlotenburgu (Berlin). Osnovao je 14. maja 1897. godine Naučno-humanitarni odbor (Wissenschaftlich-humanitäre Komitee), koji je bio posvećen obaranju pravne netolerancije prema homoseksualcima u Nemačkoj. Bio je urednik godišnjaka "Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen" (23 sveske), počev od 1899. godine. Predsedavao je konferencijama "Svetske lige za seksualne reforme na naučnoj osnovi" ("World League for Sexual Reform on a Scientific Basis"), u Berlinu 1921. godine, u Kopenhagenu 1928. godine, u Londonu 1929. godine i Beču 1930. godine. Putovao je po svetu držeći predavanja  od novembra 1931. godine, sakupljajući materijal za "Institut za seksualne nauke" ("Institute for Sexual Science") u Berlinu. Pobegao je iz Nemačke kada su nacisti došli na vlast, i naselio se u Francuskoj gde  je i umro  14. maja 1935. godine.

Kada je Magnus Hiršfeld osnovao Odbor 1897. godine, svoje intelektualne i političke izvore je nasledio od svojih prethodnika. Pre svega, nekritički je prihvatio kišobran koncept homoseksualnosti izumljen od strane Karl Hajnriha Ulrihsa (Karl Heinrich Ulrichsa) i Karola Marije Kertbenia (Károly Mária Kertbeny) 60-ih godina devetnaestog veka, sa patinom neo-aristotelizma, da je ova urođena i "prirodna". On je pokušao ovaj koncept da locira u okvir darvinističke biologije, koja je u progresivnim krugovima dobila status dogme, i to je uradio tako da je smislio ideju da su homoseksualci evolutivno treći pol, između muškog i ženskog. Ovakvu tvrdnju on je pokušao da potvrdi statističkim podacima koji projektuju sliku osobe sa primetnom inverzijom sekundarnih i tercijarnih polnih karakteristika. Ovakva teorija bila je u skladu sa narodnim verovanjima, koja postoje od davnina, da se homoseksualci vidljivo razlikuju od drugih. Hiršfeld je bio prisiljen da zatvori oči pred činjenicom da većina pretežnih ili isključivih homoseksualaca nisu ovoga kova; atipični pederast, bilo u drevnim bilo u modernim vremenima, nikada nije postojao.

Ono što Hiršfeld i njegovi prethodnici nisu mogli oživeti je paganska grčka religija, koja je u sebi nosila blagoslov i primer bogova homoerotizma. Oni su, međutim, imali širok korpus klasičnih tekstova koji su se odnosili na homoerotske veze između odraslih i dečaka-mladića u pozitivnim, čak vatrenom smislu - ali Hiršfeld sam nije bio branilac pederastije. Nasleđem klasične antike on je igrao duplu ulogu. S jedne strane, on ju je pokušao prisvojiti ne bi li dokazao da homoseksualnost ima pozitivnu, otmenu, herojsku stranu; ali s druge strane - u njegovoj nikada završenoj borbi da ukine Paragraf 175. Krivičnog zakona nemačkog Rajha, koji je kriminalizovao mušku homoseksualnost - on je zahtevao da se godine dopuštenja podignu sa 14 na 16 godina. Ove promene bi efektno onemogućile modernog pederasta da ima bilo kakvu korist od zakona. Hiršfeldov politički stav je bio izbličen, ako ne i  neiskren, i od 1910. godine sve manje naglašava koncept "trećeg pola" - ustupak koji je ostavio nedefinisanim zajednicu onih koje privlači isti pol.

Ovo je bila praznina koju je njegov saradnik Kurt Hiler (Kurt Hiller) pokušao da popuni u proleće 1918. godine, kada je, početkom diskusije o pravima manjina, podstaknute poslanicom Četrnaest tačaka američkog predsednika Vudrou Vilsona (Woodrow Wilson), Hiler definisao homoseksualce kao biološku manjinu koja jednako zaslužuje toleranciju i zaštitu. Ali teško breme judeo-hrišćanske tradicije, koja je u ovoj sferi života preživela, netaknuta prosvetiteljstvom i klasičnim liberalizmom, onemogućio je prihvatanje ovog principa. Dalje, slika nacionalne manjine je bila tako duboko utisnuta u evropski um, ne samo teoretskim analizama nego svakodnevnim iskustvom, da bi istopolnim ljubavnicima bio dat tako privilegovan status. Stoga, Hiršfeldov pokret nikada stekao  punomoć kojoj je težio "naučnim" i pravnim dokazima.

Tokom njegove 39 godina duge karijere kao predvodnika na polju homoseksualnih prava, Hiršfeld je nepokolebljivo i beskompromisno podržavao stanovište neo-aristotelizma da je prava, primarna homoseksualnost urođena, telesno uslovljena, prirodna, i nepromenljiva od strane bilo kog slučaja tokom psihološkog razvoja i bez bilo kakve šanse preokreta u životu pojedinca. On je odlučno odbacio koncepciju neo-tomizma koja posmatra homoseksualnost kao sekundarnu i stečenu fiksacijom na stadijum nezrelosti psihoseksualnog razvoja, zavođenjem u adolescenciji ili kao poročnu naviku u zrelom dobu. On je otuda verno nastavio tradiciju pokreta započetu od strane Karl Heinrich Ulrichsa, nastojeći, međutim, da joj da više naučni temelj.

Hiršfeldov veliki opus -  Homoseksualnost muškaraca i žena (Die Homosexualität des Mannes and des Weibes), objavljen 1914. godine, ostao je i do danas najpotpunije i najobuhvatnije sintetično delo ikada napisano na ovu temu, i, za one koji su u mogućnosti da ga konsultuju, neiscrpna riznica informacija, uključujući reference na stotine, danas zaboravljenih, knjiga i članaka pisanih između 1864. i 1913. godine. Njenih 39 poglavlja i tri indeksa obuhvataju praktično sve što se znalo u Nemačkoj Drugog Rajha. Ako su pristupi moderne dubinske psihologije, rodnih studija i književne kritike sa nedostacima, to je stoga što se oni pružaju preko intelektualnih horizonata tog vremena.

Hiršfeld nikada nije razrešio kontradikcije vezane za teološko-forenzički koncept homoseksualnosti koji je nasledio od svojih prethodnika. Iako su njegovi empirijski nalazi pokazali da se homoseksualne pojedinci kreću u rasponu od onih koji pokazuju ponašanje potpuno karakteristično za pol kome pripadaju, do onih koji poseduju vrlo malo karakteristika svog pola, karakteristika koje im je društvo konvencijama pripisalo, pre nego polni organi, on je istrajao u dovođenje u vezu homoseksualnosti sa evolutivnom međupolnošću. Iako je primenio logiku separatističkog pokreta tvrdeći da je seksualna orijentacija biološki određena i nepromenjiva, kao asimiliran Jevrejin koji piše o rasnom pitanju, on je odražavao asimilacionu liniju Centralne organizacije nemačkih građana jevrejske veroispovesti (Central Association of German Citizens of the Jewish Faith), bez obaziranja na nekompatibilnost između njih. Dok je uvek polagao pravo za homoseksualnost nasleđa grčko-rimske paiderasteia-e, stalno je i neopozivo isključivao lidere homoerotskog krila u nemačkom pokretu koji nisu pronalazili svoj identitet u poređenju sa ženstvenim homoseksualcima i muškobanjastim lezbejkama kojima je on paradirao kao dokaz svoje teorije. Mada je bio socijaldemokrata i član Socijalističkog lekarskog udruženja (Sozialistische Ärzteverein), program pokreta seksualnih reformi kojem je pripadao bio je u krajnjoj analizi individualistički - tendencija koja je dovela marksističko-lenjinističke partije konačno da je odbace nakon 1933. godine. Konačno, on nije mogao da dâ svojim sledbenicima samodefiniciju i kolektivni identitet prihvatljiv za nemačko društvo. Ovaj neuspeh bio je koban za njegovu doživotnu kampanju za toleranciju.

Nagrđivan od nacionalsocijalista kao "jedna od najodvratnijih nakaza koje je čak i semitska rasa ikada proizvela", Hiršfeld je pored svega toga zaveštao dragoceno nasleđe, ako ne za američki pokret za gej prava, koji je jedva poznavao njegov rad i teorije, onda barem za buduće istraživače, koji će pronaći u ogromnom korpusu materijala koje je sakupio i publikovao i stimulaciju i izazov da rafinišu koncepte koje je on formulisao. Budući istraživači su oni koji će pokušati da struktuiraju podatke, koji se neprestano umnožavaju, o ljubavi prema sopstvenom polu u koherentnu višedimenzionalnu sliku.

Dela:

• Sappho and Solvates (as Th. Ramien). [Germany], 1896.
• Der urnische Mensch. Leipzig, M. Spohr, 1903.
• Die Homosexualität des Mannes and des Weibes. Berlin, L. Marcus, 1914.
• Warum hassen uns die Volker? Eine Kriegspsychologische betrachtung von dr. Magnus Hirschfeld. Bonn, A. Marcus and E. Weber, 1915.
• Kriegspsychologisches. Bonn, A. Marcus and E. Weber, 1916.
• Verstaatlichung des gesundheitswesens. Berlin, Verlag neues vaterland, E. Berger, 1919.
• Zajedno sa Berndt Gtitz, Sexualgeschichte der menschheit. Berlin, P. Langenscheidr Gmbh., 1929.
• Zajedno sa Richard Linsert, Liebesmittel: Eine darstellung der geschlechtlichen reixmittel. Berlin, Man, 1930.
•  Zajedno sa Ewald Bohm, Sexualerziehung: Der weg durch natiirlichkeit zur neuen moral. Berlin, Universitas, deutsche verlags­aktiengesellschaft, 1930.
• Geschlechtskunde. Stuttgart,,J. Piittmann, 1930.
• Geschlecht and verbrechen. Leipzig, Schneider, 1930.
• Editor, Sittengeschichte der jüngsten Zeit: Eine darstellung der Kultur, Sittlichkeit und Erotik des zwanzigsten Jahrhunderts. Leipzig, Schneider, 1930.
• Sittengeschichte des Weltkriegs. Leipzig, Schneider, 1930.
• Sexual Pathology, Being a Study of the Abnormalities of the Sexual Functions: An Exhaustive Treatise on Sexual Symbolism, Hypereroticism, Impotence, etc.: Based upon Research, Obser­vations and Recent Clinical Data Gathered at the Institute for Sexual Science in Berlin, translation by Jerome Gibbs. Newark, Julian Press, 1932; new edition translated by Jerome Gibbs as Sexual Pathology: A Study of Derangements of the Sexual In­stinct, New York, Emerson Books, 1939.
• Die Weltreise eines Sexualforschers, mit 47 Abbildungen. Brugge, BSzberg-Verlag, 1933; translated by O. P. Green as Men and Women: The World Journey of a Sexologist, New York, Putnam, and as Women East and West: Impressions of a Sex Expert, Lon-don, Heinemann, 1935.
• La science et I 'amour, par le dr. Magnus Hirschfeld. Lame et I'amour, psychologie sexologique. Paris, Gallimard, 1935; trans­lated by John Rodker as Sex in Human Reldtionships, London, John Lane, 1935.
• Sexual Anomalies and Perversions, Physical and Psychological Development and Treatment: A Summary of the Works of the Late Professor Dr. Magnus Hirschfeld ... Compiled as a Humble Memorial by His Pupils: A Textbook for Students, Psychologists, Criminologists, Probation Officers, Judges, and Educationists.
• Zajedno sa Andreas Gaspar, Sittengeschichte der beiden Weltkriege sowie der Zwischen- and Nachkriegszeit: Volume 1: Sittengeschichte der beiden Weltkriege sowie der Zwischen- and Nachkriegszeit; Volume 2: Sittengeschichte des Ersten Weltkrieges; Volume 3: Zwischen zwei Katastrophen, Hanau, Schustek, 1966.
• The Transvestites: The Erotic Urge to Cross-Dress, translation by Michael A. Lombardi-Nash. Buffalo, New York, Prometheus Books, 1991.
• Biografija: Magnus Hirschfeld: A Portrait of a Pioneer in Sexol­ogy by Charlotte Wolff, London, Quartet Books, 1986; Magnus Hirschfeld: Leben and Werk eines jüidischen, schwulen and sozialistischen Sexologen by Manfred Herzer, Frankfurt am Main and New York, Campus Verlag, 1992.

• Bibliografija: The Writings of Dr. Magnus Hirschfeld: A Bibliog­raphy by James D. Steakley, Toronto, Canadian Gay Archives, 1985.
• Kritički izvori: "Homosexual 1933: Two Traditions" by Harry sexuality, November 1991, 1-27.

Iz: Gay & Lesbian Literature, izd. Sharon Malinowski, 1993.

Prevod odlomka iz Hiršfeldove knjige: Nicodemus.