Poststrukturalizam

Interdisciplinarni pravac široke osnove, i zbog toga ne tako čvrste strukture, koji se sedamdesetih godina javlja u Francuskoj, nakon čega se brzo širi po drugim zemljama. Prvi zadatak poststrukturalizma bio je da preispita i proširi radikalne analitičke mogućnosti, sadržane u Saussureovoj teoriji jezika, prema kojoj je jezik više označavalački, nego reprezentativni fenomen. Poststrukturalisti smatraju da su ove mogućnosti dugo bile u senci, zbog naučnog iščitavanja Saussurovih dela, koje je do tada bilo dominantno na polju lingvistike, kao i zbog takvih pristupa kao kod Louisa Althussera, Nicosa Poulantzasa, Clauda Levi-Strossa i drugih strukturalista.

Preciznije rečeno, njihov je zadatak bio da otkriju one mogućnosti koje su ležale u Saussurovom insistiranju na činjenici da je jezik samoopstajući, ako ne i samodovoljni društveni entitet; entitet u kome se oba aspekta svih znakova - njihovi "označitelji" (signifiers, fizicke, akustične slike), i njihovo "označeno" (signified, mentalne predstave) - stavljaju u istu ravan, ali bez ikakvog upućivanja na stvari iz vanjezičkog (ekstralingvističkog) sveta. Ono što je najviše zaokupilo pažnju poststrukturalista, bile su brojne analitičke mogućnosti koje proizilaze iz shvatanja da reči (i, uopštenije, znaci) mogu značiti nešto i kada se ne odnose na bilo šta u vanlingvističkom svetu; otuda je svaki jezik, kao i na njemu zasnovani fenomeni (npr. filozofija, ideologije, nauke, pa čak i citava društva) - daleko nezavisniji u odnosu na ostale društvene fenomene, nego što se do tada mislilo.

Naučna prisvajanja Saussureove teorije je dugo držalo u senci njene radikalne implikacije tako što su njihovi autori tvrdili da njihove reči, ako već ne i sve ostale, proverljivo tačno oslikavaju one stvari na koje se odnose, bilo da su ti pojmovi iz domena jezika, književnosti, familijarnog sistema, načina proizvodnje.
Kako bilo, vodeći poststrukturalisti, osim Jacquesa Lacana, više su bili voljni da se suprostave scientizmu pribegavajući onim idejama koje su već bile locirane van same tradicije - npr. Nietzscheovoj filozofiji, u slučaju Michela Foucaulta, Heideggeru - u slučaju Jacquesa Derride, nego da se vrate direktno Saussureovoj teoriji i da pokušaju da preformulišu ono što je već bilo poznato kao "strukturalisticka tradicija", na nenaučnoj osnovi. Koja god da je strategija bila prihvaćena, rezultati su kod svakoga bili slični - reči mogu sadržavati više ili manje, nego što se to prethodno mislilo. Više: jer čak i izdvojene reci uvek nose 'tragove' drugih reči i tekstova (Derrida), pružaju dokaz o 'nesvesnom' i za 'nesvesno' (Lacan), i projektuju snagu u 'diskurs', budući da su njegovi elementi (Foucault). Manje: barem što se tiče Lacana i Derride (ako ne i Foucaulta), reči više nisu te koje (u)nose u misao aspekte vanjezičkog sveta.

Relativističke implikacije poststrukturalističke kritike se u potpunosti možda najbolje vide u delu francuskog društvenog teoretičara Jacquesa Derride. Polazna tačka njegovog samo-diferenciranja unutar strukturalističke tradicije, a samim tim i njegovog poststrukturalizma, predstavljala je njegova tvrdnja da je detektovao ostatke 'humanizma'' u (prethodnom) strukturalizmu. Ovaj humanizam je neodvojiv od nesvesnog privilegovanja govora u odnosu na pisanje, što ironično, podupire Saussurovo nastojanje da za predmet proučavanja lingvistike odredi langue (jezik - kao uređen sistem elemenata i pravila), a ne parole (govorni jezik- jezik u upotrebi, stvarno produkovani govor). Prema Derridovom mišljenju, upravo je govorni jezik, pre nego pisani, onaj koji Saussure želi da rasvetli. Ovo privilegovanje govora ili 'fonocentrizam', odaje 'metafiziku ljudskog prisustva', duboko je zakopano u srcu teksta, koji se obično smatrao prvim i osnovnim dokumentom ne-humanističkog pristupa proučavanju društvenih fenomena. Ovakva metafizika zbog toga što nesvesno privileguje govornika dopušta ne samo mogucnost stabilnog značenja, već i mogućnost saznatljive istine (knowable truth), bez nekog ubedljivog razloga.

Na osnovu ovog uvida, koje se može naći u uvodnom eseju njegovog dela De la grammatologie (1967), Derrida nastavlja usavršavanje metoda, ako to nije prejak izraz, koji ga je omogućio. Osnovni elementi ovoga jesu: pisanje ne sme biti u neprivilegovanom požaju u odnosu na govor, vec oboje treba da budu uzeti kao instance 'tekstova'; posebnu pažnju treba obratiti na dekorativne i retoričke aspekte teksta (naročito ako on iznosi neku nepokolebljivu tvrdnju); i na posletku - čitaocu treba dati autoritet 'onoga koji daje značenje', koji će, u najmanju ruku, biti jednak onome koji se pripisuje autoru teksta. U ovakvim uslovima, potraga za značenjem postaje potraga za neprekidno uzmicajućim horizontom, čije je centripetalno kretanje (différance) proizvod stalnog množenja različitih konotacija (traces ili grams za Derridu), koje se dešava svaki put kada koristimo (jer smo na to primorani) druge označitelje, da bismo definisali nešto što je vec označeno nekim drugom oznakom (označiteljem). Drugim rečima, pravo značenje teksta nikada ne može biti potpuno otkriveno, i bilo šta da o njemu kažemo, nije ništa drugo do proizvoljan izveštaj o njegovoj 'intertekstualnoj' prirodi.

Sve u svemu, Derrida pruža sredstva koja ne služe toliko za podrivanje iskaza koji se smatraju istinitim, nego koja pokazaju kako tekstovi, u kojima se takve tvrdnje nalaze, podrivaju (ili 'dekonstruišu’) sami sebe. Ispostaviće se da dekonstruktivistički metod ima veliku moć kada se primeni na tekstove koji sami tvrde, ili se za njih tvrdilo da opravdavaju (validate) sami sebe (npr. religijski spisi). Kako bilo, izgleda da dekonstruktivizam ne poseduje isti stepen moći značenjskog pomeranja (meaning-deferring power) kada se primenjuje na tekstove koji ne pretenduju na opravdanje samih sebe, ili to jednostavno ne mogu. Takvi tekstovi (iz domena prirodnih ili društvenih nauka, na primer) pribegavaju načinima potvrdivanja koji se odnose na fenomene koji su izvan njihovih granica. Uprkos čijenici da niti ovi nacini potvrdivanja niti interpretacija njihovih rezultata nije lišeno komplikacija sa tekstovima ili protiv-tekstovima (counter-texts), mogućnost spoljne validacije ostaje stalno prisutna i dekonstruktivisti je ne mogu poreći, a da pri tome ne pribegnu tvrdnji da znaju istinu, što bi bilo kontradiktorno njihovoj teoriji.

Značaj poststrukturalističkih ideja za sociologiju je dvostruk: sa jedne strane, one su stimulisale stvaranje novih metoda pristupa starim problemima, naročito u proučavanjima vezanim za polje ideologije. Sa druge strane, pokrenule su apokaliptične stavove o nemogućnosti (neodrživosti) sociologije. Na posletku, neki autoriteti su izjavili da bi sociologija mogla profitirati od usvajanja programa dekonstruktivističkog čitanja, jer bi se time poboljšala refleksivnost onih koji se njome bave, tako što bi njihovu pažnju skrenula na samo-subverzivne pod-tekstove, koji su unešeni u njihov diskurs, zajedno sa mirijadama metafora, od koji su oni cesto zavisni kada žele jasno da izraze svoje mišljenje.

(Za primerenu procenu poststrukturalizma, koja pak počinje izjavom da 'strukturalizam, i poststrukturalizam takode, jesu mrtve tradicije mišljenja' - vidi Anthony Giddens: Stucturalism, Poststructuralism and the Production of Culture' u Anthony Giddens and Jonathan Turner (izd.): Social Theory Today (1987).)

Preuzeto iz:
Gordon Marshall, Dictionary of Sociology, Oxford University Press, 1998, str. 514-516.

Prevod: Minja

Sociokonstruktivizam

Ovim pojmom se ponekad nazivaju teorije koje naglašavaju društveno stvorenu prirodu socijalne stvarnosti.
Naravno, svi sociolozi u neku ruku ovo dokazuju, tako da termin vrlo lako može biti lišen smisla. Bilo kako bilo, naročito naglašavanje sociokonstruktivizma može se, pak, pratiti sve do dela Williama Isaaca Thomasa i čikaških sociologa, kao i u delima sociologa i filozofa fenomenologije, poput Alfreda Schutza (1899-1959), na primer. Takvi pristupi ističu ideju da ljudi aktivno i kreativno produkuju društvo. Svet se oslikava kao sačinjen ili izmišljen - a ne prosto kao datost, nešto što se uzima zdravo za gotovo. Društveni svetovi su mreže, koje se daju tumačiti, ispletene od strane pojedinaca i grupa.

Ovaj termin je formalno ušao u rečnik sociologije zahvaljujući delu Petera Bergera i Thomasa Luckmanna: The Social Construction of Reality (1966) - studiji o sociologiji znanja, koja predstavlja pokušaj da se, na jedan novi način, sintetišu ideje Emila Durkheima i Georgea Herberta Meada. Prema Bergeru i Luckmannu, glavne osobine društvenog poretka sadržane su u načelu da je "društvo ljudski proizvod. Društvo je objektivna realnost. Čovek je društveni produkt." Glavni predmet njihovog sociokonstruktivistickog proucavanja bila je religija (v. Berger, Social Reality of Religion, 1969.). U isto vreme, razvila se i popularizovala teorija etiketiranja (labelling theory) devijacije, koja je na sličan način tvrdila da je devijacija takođe socijalno konstruisana. Slično tome, u okviru sociologije obrazovanja, naučnici su razrađivali argumente koje su u svom delu izneli Mary Douglas i Basil Bernstein, dolazeći do zaključka da je i znanje koje pojedinac stiče obrazovanjem (educational knowledge) takode društveni konstrukt. Budući da je opšta frazeologija konstruktivizma ponikla iz više različitih izvora, ponekad kao posledice toga u samoj frazi oseća nešto od fenomenološkog prizvuka, nasleđeno iz nauke iz koje je preuzeta (npr. u delu G. Suttlesa- The Social Construction of Community, 1972.).

U psihologiji se pojam konstruktivizma uglavnom vezuje uz rad Jeana Piageta, a odnosi se na proces u kome se kognitivne strukture, koje oblikuju našu spoznaju sveta, razvijaju u interakciji sredine i subjekta. I u socijalnoj psihologiji (naročito u delima Roma Harrea) ovaj termin se često koristi da označi ideje, slične onim gore pomenutim.

Sociokonstruktivizam se često poredi sa tzv. esencijalizmom, odnosno suprostavlja mu se, budući da esencijalizam polazi od ideja o prirodnim datostima, koje prosto prihvata, i ne obazire se na socijalne i istorijske korene fenomena.

Preuzeto iz:
Gordon Marshall, Dictionary of Sociology, Oxford University Press, 1998, str. 609.

Prevod: Minja

<< POGLEDATI PRETHODNO
Strana 1: Foucault Michel
Strana 2: Foucault - kratki osvrt na filozofsku problematiku i
Michel Foucault - kratki socioloaki pristup
Strana 3: Poststrukturalizam i Sociokonstruktivizami