Pre svog susreta 1969. godine, obojica - kako Deleuze, tako i Guattari - već su opsežno radili na svojim istraživačkim područjima. Možda je Deleuzeov najveći prethodni uloženi napor bio onaj koji se ticao njegove kritike Hegelove dijalektike, najpoznatije izložen u knjizi Nitzsche i filozofija (Nietzsche et la philosophie, 1962). Takođe je napisao Marcel Proust i znaci (Marcel Proust et les signes, 1964), gde je analizirao U potrazi za izgubljenim vremenom kao demonstraciju Proustovog istraživanja procesa značenja. U radu o hegelijanskoj dijalektici i Platonovom modelu ponavljanja, Deleuze gradi Razliku i repeticiju (Différence et répétition, 1968), gde obrazlaže alternativni model ponavljanja koji zamenjuje pojam esencijalnog ideala pojmom simulakruma. Centrirajući razliku dovodi time u pitanje one filozofske pozicije koje ohrabruju privilegovanje Istog (sameness) ili pojma ideala. Među ostala važna filozofska dela Deleuza spadaju: Francis Bacon: Logika osećaja (Francis Bacon: Logique de la sensation, 1981) i Foucault (Foucault, 1986).
Guattari je studirao kod Jacquesa Lacana tokom '50-tih i '60-tih godina i njegova zbirka eseja Psychoanalyse et traversalité pojavila se 1972. godine. Danas nam je poznat prvenstveno po njegovom radu sa Deleuzeom.

Nekoliko godina pre njihovog susreta, Deleuze je u delu Prezentacija Sacher-Masocha (Présentation de Sacher-Masoch, 1967) koristio Veneru u koži (Venus im Pelz, Sacher-Masochova poznata novela, prim. prev.) kako bi izložio gledište da mazohizam nudi beg od freudijanskog pojma edipovske subjektivnosti. U Anti-Edipu (L'Anti-Oedipe, 1972) ova dvojica teoretičara proširuju ovaj tok istraživanja. Tvrde da su ljudi konstituisani od 'žudećih-mašina' (desiring-machines) koja proizvode želju, kao afirmativnu snagu koja se oseća kroz telo bez organa, telo koje je neklasifikovano, neorganizovano i ne-totalno. Konvencionalno centriranje želje na genitalije, tvrde njih dvojica, jeste zapravo struktura napravljena da kontroliše želju tako da njena samo-ovekovečujuća energija ne istiskuje kapitalizam. Dovodeći u pitanje koncepciju želje i seksualnosti koja daje prvenstvo heteroseksualnosti, tradicionalnom porodičnom modelu i rađanju, Deleuze i Guattari ohrabruju viđenje prema kome je želja protejska (poprima različite oblike) i nestruktuirana, te da ona postoji pre unutar socijalnog polja nego unutar psihe. Kada opisuju želju kao 'homoseksualnu' ili 'transseksualnu', oni koriste ove termine da odrede izričito ne-humanistički pojam želje. Ovakva želja prkosi edipovskom modelu konstituisanjem izrazito različitih modaliteta ljudskih odnosa, a zadobija negativnu crtu perverznosti samo putem unificirajuće edipalizacije.

Dvojica teoretičara detaljno opisuju ova viđenja u delu Kapitalizam i šizofrenija - hiljadu visoravni (Capitalisme et schizophrénie: Mille plateaux, 1980). U delu Homoseksualna želja (Le désir homosexuel, 1972) Guy Hocquenghem (Gi Okangem) se oslanja dosta na Anti-Edipa tvrdeći da homoseksualci, koji nemaju [osećaj] seksualne krivice, nude jedinstven potencijal za seksualno-političku promenu. Deleuze i Guattari malo govore o lezbejstvu u svom radu, mada neke poststrukturalističke feministkinje vide u njihovom fokusu na razliku, pre nego na neki uopštavajući ideal - sredstvo destabilizacije privilegovanja muškaraca, binarnog modela seksualnosti i tela.

Dennis Denisoff

Literatura: Gilles Deleuze and Félix Guattari, Anti-Oedipus: Capitalism and Schizophrenia, prev. Robert Hurley et al., New York, 1977; A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia, prev. Brian Massumi, Minneapolis, 1987). Guy Hocquenghem, Homosexual Desire, prev. Daniella Dangoor, London, 1978.

Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 108-109.

Biografija II

Deleuze , Gilles & Guattari , Félix

Iako su, prema Alice Jardin, Deleuze i Guattari dvojica retkih muškaraca-teoretičara u Francuskoj koji javno pomažu feminizam i naročito feministički pokret u Francuskoj, njihov feministički stav nije otvoren u njihovom delu, nego je suptilno i kompleksno artikulisanť. Pre saradnje sa Guattariem, Deleuze je razvio u Razlici i repeticiji i Logici čula (Logique du Sense) filozofiju razlike koja inspiriše kako Guattaria tako i veliki deo poststrukturalističke feminističke književne teorije.

Deleuze potkopava esencijalističke determinacije i ustanovljene izvesnosti Zapadne racionalnosti tako što razliku razumeva kao nezavisnu od negacije ili suprostavljanja. To dovodi do afirmativnog diferenciranja razlike koje je antiracionalno, izvan kontradikcije i uvek u kretanju. Razlika treba da se prizna i prihvati kao pozitivan pokret i stvarnost; ona se neprestano raspoznaje iz sebe same, a da se sama ne raspoznaje. Otuda ne postoje definitivni počeci, nema prirodnih hierarhija, nema dijalektike; postoje samo afirmativne razlike. Za Deleuzea su stoga hegelijanizam, strukturalizam i psihoanaliza problematični, politički i društveno destruktivni.

U daljoj borbi za suzbijanje uticaja ovih filozofija, Deleuze i Guattari pišu dvotomno delo Kapitalizam i šizofrenija, koje se sastoji iz Anti-Edipa i Hiljadu visoravni, kao i studiju Kafka u kojoj primenjuju mnoge od svojih teorija iznetih u Kapitalizmu i šizofreniji.

U Anti-Edipu njih dvojica tvrde da je prodirući imperijalizam psihoanalitičke teorije u velikoj meri odgovoran za eksploataciju i opresiju uzrokovanu kapitalizmom u XX veku. Pogrešno naslanjanje psihoanalize na želju-kao-nedostatak (kao u Freudovoj teoriji o žudnji za penisom), na produkciju fantazije (kao u Freudovoj teoriji o ispunjenju želje) i na samu Freudovu vrhovnu tripartitnu formulu - edipovsku, neurotičnu: otac-majka-ja - čini psihoanalizu kako neverodostojnom tako i savršenom dogmom za favorizovanje patrijarhata i negativnog račvanja kapitalizma.

U Hiljadu visoravni, Deleuze i Guattari nastavljaju sa poststrukturalističkim napadom na zapadnu metafiziku i uvode teoriju 'nomadske' misli koja teži da sintetiše sve bez poništavanja posebnosti bilo čega; ona želi da shvati pozitivnu, slobodnu cirkulaciju i interakciju svega, svih ideoloških i kulturnih posebnosti (idiosyncrasies), čak i ako se nešto pojavljuje kao negativno. Oni pokušavaju da sruše konstitucionalne strukture kapitalizma i patrijarhata afirmativnim poimanjem želje i heterogenosti. Uz to tvrde da će naročiti slučajevi književnog diskursa, takvi kao Kafkina političko-neposredna književnost, i revolucionarno investiranje želje poput onog u mazohizmu, pomoći prouzrokovanju tog rušenja.

Deleuze i Guattari ne upućuju eksplicitno niti na feminističku književnost kao politički neposrednu niti na žensku želju kao revolucionarnu, bilo u Kapitalizmu i šizofreniji ili u Kafki, ali njihove teorije podržavaju ove realnosti, baš kao što se rod i polna neutralnost u njihovom delu trude da uklone sva negativno prožeta društvena razlikovanja.

Bryan Reynolds

Literatura:
Bogue Ronald, Deleuze and Guattari. London: Routledge, 1989.
Massumi Brian, A User's Guide to Capitalism and Schizophrenia (Deviations from Deleuze and Guattari), Massachusetts Institute of Technology, 1992.
Holland W. Eugene, Deleuze and Guattari's Anti Oedipus. Introduction to Schizoanalysis, London and New York: Routledge, 1999.
Jardine Alice, Gynesis: Configuration of Woman and Modernity. Ithaca, N.Y.: Crnell University Press, 1987.

Izvor: Encyclopedia of Feminist Literary Theory, ed. Elizabeth Kowaleski-Wallace, New York, 1997, str. 109-110.

SLEDEĆA STRANA >>>