www.gay-serbia.com |
|
Caravaggio, Michelangelo Merisi da ('Il Caravaggio') (1571-1610) Italijanski slikar Caravaggio je rođen u blizini Bergama u severnoj Italiji, gde je i stekao svoja prva slikarska znanja. Godine 1593. otišao je u Rim. Nakon mukotrpnog početka, njegov zaštitnik postao je kardinal Francesco Maria del Monte (1549-1627), koji mu je 1597. godine pružio smeštaj u svojoj palati, naručio od njega nekoliko slika, a 1599. obezbedio mu je i prvu veliku narudžbinu, slike Svetog Mateja za crkvu San Luigi dei Francesi. Ovo je, kako se pokazalo, bio početak Caravaggiove veoma uspešne karijere; veoma brzo, njegov realistični stil, karakterisan oštrim kontrastom između svetlog i tamnog, počelo je da imitira i nekoliko drugih slikara, te je Caravaggio postao veoma tražen. Međutim, zbog svoje kriminalne prošlosti nije mogao mirno da uživa u plodovima svog rada; u nekoliko slučajeva bio je umešan u svađe i ulične tuče, te je morao da beži iz Rima nakon ubistva izvesnog Rannucija Tommasonija. Stoga je Caravaggio najpre otišao u Napulj negde oko 1606. godine, odakle je otišao na Siciliju i na Maltu, gde je bio uhapšen zbog toga što je uvredio jednog malteškog viteza, te je 1608. godine morao pobeći i odatle. Vratio se na Siciliju, da bi ponovo bio prisiljen da beži 1609. Zatim je otišao u Napulj, gde je bio povređen u jednoj tuči. Umro je, kako se pretpostavlja, od malarije, na obali Lacija nedaleko od Rima, gde se najverovatnije krio dok je čekao da njegovi moćni prijatelji u Rimu dobiju oprost za njega. Caravaggiovu sklonost ka kriminalu i njegovu sveukupnu nestabilnost neki su pripisivali umetnikovoj nelagodnosti u vezi sa sopstvenom homoseksualnošću (kao što je to učinio Herwarth Roettgen u svojoj psihoanalitičkoj studiji iz 1975. godine). Iako bi se ovo bizarno objašnjenje moglo odbaciti kao sumnjivo, izvesno je da ono barem pominje Caravaggiovu (homo)seksualnost. Ovaj trend se promenio otkako je poznati umetnički kritičar (i neautovani homoseksualac) Roberto Longhi (1890-1970), koji je ponovo 'otkrio' Caravaggia nakon nekoliko vekova njegovog ignorisanja, napao svog suparnika, takođe kritičara i nautovanog homoseksualca Bernarda Berensona (1865-1959), zato što je 1951. napisao da bi 'Caravaggio mogao biti homoseksualac'. Samo bi jedan homoseksualac, napisao je Longhi zlobno sledeće godine, mogao podržati takvu jednu ideju. U skorije vreme, film Dereka Jarmana Caravaggio, u kome je umetnik predstavljen kao očigledni biseksualac, nije previše uzburkao duhove - osim u Italiji, gde su kritičari kao što je Maurizio Calvesi insistirali na tvrdnji da je 'zapravo malo verovatno da je Caravaggiova navodna homoseksualnost, korisna samo u smislu davanja posebnog pečata Caravaggiovom 'ukletom' životu, nešto više od zablude'. Pa ipak, van Italije, istoričari umetnosti prihvataju Caravaggiovu homoseksualnost bez rezerve, uzimajući kao najbolju potvrdu sama Caravaggiova dela, tako da je jedan od prvih vlasnika slike Amore Vincitore (Ljubav koja pobeđuje) koja se sada nalazi u Berlinu - a na kojoj je prikazan potpuno nag mladić - obazrivo čuvao ovo delo sakriveno iza zavese. Dokumenti o Caravaggiovom životu, pronadeni nakon ponovnog otkrivanja ovog umetnika posle rata, potvrđuju ono što je ranije bila samo pretpostavka izvedena iz otvorenog homoerotizma njegovih dela, naročito onih iz ranijeg perioda. Christoph Frommer je čak rekonstruisao društveno okruženje u kome je Caravaggio dolazio do svojih prvih narudžbina, pokazujući time da se on obraćao jednom miljeu prijemčivom za homoerotske teme. Rečima Margaret Walters: 'Caravaggio se obraćao jednoj otvorenoj homoseksualnoj subkulturi u Rimu, koja je bila dovoljno sofisticirana, samouverena i bogata da se prepusti svojim fantazijama i razvije svoje sopstvene principe, jezik i ironije. Osobenosti Caravaggiovih dela za ovu grupu su karakteristične.' Postojeći dokumenti pokazuju da je kardinal Del Monte i sam bio naklonjen dečacima i mladićima; i ne samo to, već je, prema Frommeru, 'Del Monte za mladog Caravaggia predstavljao nešto više od zaštitnika koji mu je obezbedio smeštaj i porudžbine i omogućio mu pristup svojoj bogatoj umetničkoj kolekciji'. U Del Monteovoj palati, Caravaggio je delio svoje odaje sa svojim mladim 'prijateljem' sa kojim je počeo da živi zajedno 1594. godine - drugorazrednim slikarem sa Sicilije po imenu Mario Minniti (1577-1640). Njih dvojica su živeli zajedno sve do 1600. godine, kada je Minniti ostavio Caravaggia i oženio se. Frommer je prepozanao Minnitija u senzualnom modelu na ranim Caravaggiovim slikama, među kojima su i Bahus (Ufici), Svirač na lauti (Ermitaž) i Gatara (Luvr). Kada se Minniti iselio, Caravaggio je bio toliko ljut na njega da je, na suđenju 1603. godine, izjavio kako je Minniti 'živeo sa njim pre tri godine, a zatim otišao i kako nikada više sa njim nije razgovarao'. Međutim, Minniti se ipak ponovo pojavio u Caravaggiovom životu, i to 1608. godine, kada je poznati umetnik odseo u Minittijevom rodnom gradu, Sirakuzi, i čak dobio i narudžbinu delimično zahvaljujući njegovoj pomoći.
Zanimljivo je da je, na istom tom suđenju 1603. godine, Tommaso Salini, jedan od svedoka, izjavio da je mladić po imenu Giovan Battista bio Caravaggiov ljubimac, tj. bardassa (engleska reč za to je catamite, a označava decaka-ljubavnika); iako bi ovo, kako nam sugeriše Calvesi, mogla biti samo kleveta, ona ipak dokazuje da Caravaggiova (loša) reputacija nije imala odviše heteroseksualnu osnovu. Ipak je nemoguće doznati nešto više iz zapisa sa suđenja, jer je Caravaggio oprezno porekao da poznaje dotičnog decaka. Uprkos tome, jedan raniji biograf i istoričar umetnosti Francesco Sussino (oko 1670/1680-oko 1739) tvrdio je da je pravi razlog Caravaggiovog napuštanja Messine na Siciliji (gde su njegove slike bile veoma cenjene), ležao u činjenici da nisu svi previše bili naklonjeni slikarevoj navici da juri mladiće po ulici: 'Praznikom bi pratio učitelja klasične gimnazije po imenu Don Carlo Pepe, koji je imao običaj da svoje učenike vodi u brodogradilište da se tamo zabavljaju... Caravaggio bi tamo posmatrao dečake koji su se igrali, da bi ispunjavao svoje fantazije. Učitelj je vremenom postao ozbiljno sumnjičav i upitao ga je zašto ih stalno prati. Umetniku se ovo pitanje nikako nije svidelo i toliko se razljutio da je, potvrđujući tako svoju lošu reputaciju, udario ovog dobrog čoveka i ozledio mu glavu'. Mnogo je već rečeno o homoerotizmu u Caravaggiovim delima. Uzmimo za primer roman Dans la main de l'ange, u kome njegov autor Dominique Fernandez iznosi tvrdnju o postojanju sadomazohističkih nagoveštaja u Caravaggiovim delima. Ipak, ostaje još mnogo toga da se kaže, naročito pošto proučavanje bogate subkulture, u kojoj je Caravaggio našao sklonište (a njome su se prvi pozabavili Posener i Frommer), ostavlja mnogo prostora za dalje istraživanje. Giovanni Dall'Orto Literatura: Preuzeto iz: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 85-87 Prevod:
Jovan Krstitelj |