Byronove pesme su se prodavale bolje od pesama bilo kog drugog engleskog pesnika pre njega; život mu je bio pun skandala svake vrste; i muškarci i žene bacali su mu se pred noge; konačno, umro je u trideset šestoj godini u Grčkoj - ne baš u borbi, ali sasvim blizu nje. Pa ipak, ove neobične činjenice jedva obuhvataju sve ono što je Byron značio za čitaoce 19. veka. Italijanski patriot Giuseppe Mazzinija je zapisao: "Nikada se 'večni duh slobodnog uma' nije jasnije prikazao među nama". U Evropi i u obe Amerike i mladi i stari, muškarci kao i žene, protestanti i katolici, aristokrate i radnici - svi su oni u njemu pronašli ne samo novu poeziju, već i novu jačinu emocija, zahvaljujući kojoj je sve što su već znali o ljudskom iskustvu delovalo bledo.

Čak i samog Byrona iznenadio je sopstveni uspeh, koji niko nije mogao predvideti pri njegovom rođenju. Iako je poticao iz ugledne porodice, otac mu je umro kada je imao tri godine, ostavljajući i njega i majku u relativnom siromaštvu u Aberdinu u Škotskoj. Takode je morao da se suoči sa ozbiljnom i doživotnom nesposobnošcu - rođen je sa zgrčenim stopalom. Posle niza neobičnih smrti u porodici, postao je šesti baron Byron kada je imao deset godina, a porodično imanje u propadanju Newstead Abbey nasledio je kada je postao punoletan. Uprkos svojoj tituli i obrazovanju na elitnim engleskim ustanovama, kao što su Harrow (1801-1805) i Univerzitet u Kembridžu (1805-1808), nikada sasvim nije uspeo da prevaziđe obeleženost svog detinjstva, ili se barem tako osećao. Kompenzaciju je našao u čestom hvalisanju o svom aristokratskom poreklu, kao i u upuštanju u sve ono što uvaženi ljudi srednjeg sloja ne bi trebalo da rade, kao što su seksualni odnosi sa lepim dečacima.

Byron je pripadao starodrevnoj aristokratskoj tradiciji po kojoj su i dečaci i žene bili jednako prihvatljivi kao pasivni partneri za seks. Muške škole koje je pohađao podstakle su njegove rane homoseksualne eksperimente. Iako je Byron imao nekoliko strasnih heteroseksualnih veza kao mladić, nikoga nije voleo više od Johna Edlestona, mladića iz hora koga je sreo u Kembridžu. Napisao je nekoliko ljubavnih pesama posvećenih njemu, i kasnije ih je objavio sa egzoticnim ženskim imenom 'Thyrza' koje je poslužilo kao maska za mladića. Drugo pevanje u Putovanjima Cajlda Herolda (Childe Harold's Pilgrimage, 1812) završava se strastvenim lamentom nad Edlestonovom smrću. Godine 1821. Byron se priseća 'žestoke, iako čiste, ljubavi i strasti' prema Edlestonu, koja je bila deo 'romanse najromantičnijeg perioda' njegovog života (Letters and Journals, 8:24).

Byron je insistirao na čistoti svoje ljubavi prema Edlestonu, iz prostog razloga što su u ranom devetnaestom veku kodovi ponašanja u Britaniji uticali da pedofilija bude manje društveno prihvatljiva nego ikada ranije. Iako u aristokratskoj tradiciji pedofilija kao što je Byronova nije smatrana seksualnom devijacijom, nove buržoaske norme nisu blagonaklono gledale na seksualne odnose između muškaraca, kao ni na odnose između odraslih osoba i osoba smatranih za decu. Oni koji su bili optuženi za sodomiju suočavali su se, u najboljem slučaju, sa potpunim gubitkom ugleda a, u najgorem slučaju, sa vešanjem. Takva situacija učinila je da Byron nastavi sa seksualnim odnosima sa dečacima tek onda kada se nalazio daleko od Engleske. Njegovo putovanje izmedu 1809. i 1811. godine u Portugal, Španiju, Grcku i Albaniju pružilo mu je mnogo prilika za tako nešto. Njegove najopsežnije afere bile su sa dva mladića koji su se zvali Eustathius Georgiou i Nicolo Giraud, i prema kojima je postupao mnogo otvorenije nego prema Edlestonu. Kada je, na primer, ostavio Georgioua, napisao je: 'Naš rastanak bio je veoma emotivan, sa dovoljno poljubaca da se opskrbi jedan internat, i dovoljno zagrljaja da se uništi dobar glas cele jedne grofovije u Engleskoj' (Letters and Journals, 2:6).

Byronov život se drastično promenio 1812. godine kada je, na povratku sa svojih putovanja, objavio izveštaj o njima u Putovanjima Cajlda Herolda (Childe Harold's Pilgrimage), delu koje je od njega stvorilo najpoznatijeg pesnika u Engleskoj. Njegova slava se povećavala sledećih nekoliko godina zahvaljujući tome što je pisao pripovetke u stihu, navodno zasnovane na onome što mu se dešavalo na Bliskom istoku. Ove kratke i strastvene poeme bavile su se usamljenim, izopštenim junacima, koje su progonila sećanja na zabranjene erotske doživljaje, čije je detalje Byron obazrivo sačuvao nedorečenima. Byronovi čitaoci su pretpostavljali da je on svoje likove zasnivao na sebi, a mnogi su kao nikad do tad bili očarani njegovim prikazivanjem mračne strane duše. Sa tačke gledišta zanimljive za otkrivanje njegove seksualnosti, pesme su mu dvosmislene. Nijedna njegova pesma ne prikazuje otvoreno problem ljubavi izmedu dva muškarca, iako jedna od njih, 'Lara' (1814), flertuje sa ovom temom kroz ljubav između glavnog junaka i njegovog sluge, žene prerušene u muškarca. U svakom slučaju, junak čuva tajnu koju ne može da otkrije i koja ga čini pobunjenikom protiv društva, a i sprečava da ga bilo ko u potpunosti upozna. Iz post-stounvolske (Stonewall) perspektive, uprkos otvorenoj heteroseksualnosti Byronovih priča, njegovi junaci deluju kao prikriveni homoseksualci o čijoj homoseksualnosti tekst nikad ne govori.

U međuvremenu, Byron je bio umešan u nekoliko skandaloznih afera, ukljucujuci i onu sa njegovom polusestrom Augustom Leigh, kao i aferu sa Lady Caroline Lamb, koja se prerušila u muškog slugu u uzaludnoj nadi da će tako zadržati njegovu naklonost. Godine 1815. Byron je podlegao društvenom pritisku i oženio se ženom nesumnjivog ugleda, Annabellom Millbanke. To je bila velika greška. Ona ga je napustila godinu dana kasnije, a englesko društvo bilo je preplavljeno različitim spekulacijima. S obzirom na Byronovu reputaciju, ni jedna glasina nije mogla biti odviše skandalozna, pa se Lady Caroline Lamb, da bi se osvetila Byronu zbog toga što ju je prezreo, pobrinula da homoseksualnost iznese kao glavni uzrok bračnog spora. Byronov greh bio je manje u njegovom skandaloznom ponašanju nego u tome što je, šta god da uradi, postajao predmet opšteg ogovaranja. Suočen sa onim što je smatrao sveobuhvatnim društvenim ostrakizmom, Byron je zauvek napustio Englesku 1816. godine. Nakon leta provedenog sa Percyjem i Mary Shelley u Švajcarskoj, što je Mary dalo ideju za Frankenstein-a, Byron se nastanio u Italiji.

Tamo je Byron imao uspeha kao nikad do tada. Odbacio je skoro u potpunosti svoj raniji melodramatični stil, a njegova poezija krenula je drugačijim pravcem koji se otvorenije bavio njegovom seksualnošću. U njegovom remek-delu, satiričnoj poemi Don Juan, on napada seksualnu hipokriziju u Engleskoj. Iako je njegov junak čuveni, gotovo mitski heteroseksualac, on ne propušta da začini svoje delo homoseksualnim nagoveštajima i unese u njega oštroumnu, camp duhovitost, koja je neka vrsta prethodnice Oscaru Wildeu. U prilično zatvorenoj drami Sardanapalus, on prikazuje junaka koji se pojavljuje u haljini, glave ovenčane cvećem, i ustaje protiv ratne etike svog društva. Takva njegova dela, narocito Don Juan, skandalizovala su Byronove čitaoce u Engleskoj više nego ikad, ali su mu takođe donela i najveću čitalačku publiku.

Godine 1823. Byron biva sve nespokojniji i žudi za novim poljem delovanja. To što je tražio pronašao je u borbi Grcke za nezavisnost od Turske, te je otputovao tamo u pomoć grčkim trupama. Čim je stigao, bojno polje sa zaraćenim stranama brzo je raspršilo njegovu romantičnu zanesenost, no takode je sreo Lukasa Halandristanosa, prelepog mladića od nekih petnaest godina. Tri poslednje Byronove pesme opisuju njegovu strast prema Lukasu, kao i njegovo razocarenje jer mu Lukas, za razliku od njegovih prethodnih mladih slugu, nije uzvratio ljubav. Groznica, kao i nesposobni lekari učinili su kraj Byronovom životu 19. aprila 1824. godine. Iako su tekstovi o Byronu iz devetnaestog veka ponekad ukazivali na njegovu pedofiliju, iscrpni detalji o njegovom seksualnom životu ostali su tajna sve do pionirskog dela Louisa Cromptona: Byron and Greek Love iz 1985. godine.

Andrew Elfenbein

Bibliografija:
Byron, George Gordon, Lord. Byron's Letters and Journals. Leslie A. Marchand, ed. 3 vols. London: John Murray 1973-1982.
Byron, George Gordon, Lord. The Complete Poetical Works. Jerome J. McGann and Barry Wheeler, eds. 7 vols. Oxford: Clarendon, 1980-1993.
Crompton, Louis. Byron and Greek Love: Homophobia in Nineteenth-Century England. Berkeley: University of California Press, 1985.
Rutherford, Andrew, ed. Byron: The Critical Heritage. London: Routledge & Kegan Paul, 1970.

Izvor: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000, str. 154-155.

Prevod: Bosie